Branislav Gulan (6. mart 1953.)je član Naučnog društva ekonomista Srbije, Nacionalnog tima za preporod sela Srbije, KONVENTA EU - Mreže za ruralni razvoj EU u Srbiji, analitičar, publicista, novinar i književnik, koji se više od pola veka bavi selom i seljacima, odnosno čekanjem boljeg života na selu. Ekonomista po obrazovanju, pohađao je i završio u šestoj generaciji 1980/81. godine, najvišu političku školu u SFRJ ,,Josip Broz Tito'' u Kumrovcu. Evo i njegovih najnovijih istraživanja oblasti kojima se bavi u poslednjih pola veka rada. Autor je i četvorostruki dobitnik nagrada za životno delo. Bransilav Gulan je 7. januara 2024. godine od ,,Štajerskih novica'' u Mariboru (Slovenija) dobio priznanje, ,,Zlatno pero'', nagradu, koja je četvrto njegovo priznanje za životno delo! Dakle, dobitnik je tri međunarodna i jednog domaćeg priznanja - Društva novinara Vojvodine u 2019. godini. U izdanju novosadskog ,,Prometeja'', objavljena je i nova knjiga Branislava Gulana ,,Ruralne sredine u Srbiji - Spasavanje sela i države''. Knjiga je proglašena i nagrađena za najbolje autorsko delo i projekat u 2019. godini VELIKOM I MALOM DARODAVNICOM od strane ,,Svetionika'' iz Kragujevca. U 2020. godini autoru je za projekat istraživanja, nestajanja i obnove sela Srbije dodeljena i uručena MEDALJA ČASTI Novog Sada. Na kraju 2022. godine analitičar i publicista Branislav Gulan proglašen je i dobitnikom priznanja ,,Zlatna značka Kulturno - prosvetne zajednice Srbije za 2022. godinu'' koja se dodeljuje za dugogodišnji doprinos razvijanju kulturnih delatnosti za nesebičan, predan i dugotrajan rad. Zlatnu značku dodelili su mu Kulturno-prosvetna zajednica Srbije i Ministarstvo spoljnih poslova Republike Srbije - Uprava za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu, a pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja Vlade Republike Srbije. Uz dozvolu autora objavljujemo najinteresantnije delove ovog istraživanja čije se i novo izdanje upravo priprema.
Branislav Gulan
Spasavanje sela i države kroz zadrugarstvo
Rezime: Oživljavanje zadrugarstva, je visokopatriotski čin. Reč je o misiji za spas sela Srbije, pogotovu u brdsko-planinskim i pograničnim područjima, gde prazan prostor predstavlja izazov za nezvane goste. Zadruge su pogodan organizacioni oblik da, uz bolju infrastrukturu, školu, ambulantu, poštu i crkvu zadržimo deo seoskog stanovništva koje namerava da ode iz tih sredina. Poražavajuće je da od 4.720 sela u Srbiji - 1.200 je u fazi odumiranja i nestaće za jednu deceniju. Procena Republičkog zavoda za statistiku je da će u Srbiji do 2050. godine sa mape ukupno nestati oko 3.000 naseljenih mesta, odnosno sela. Inače, Srbija već danas nema više sela, jer, su ona ugašena po Ustavu. Osnivanje novih zadruga i revitalizacija postojećih, dakle, ima geopolitički - strateški i regionalni značaj. Tipično za zemljoradničko zadrugarstvo u razvijenim zemljama Evrope jeste praksa da je gotovo svaki farmer član jedne ili više zadružnih asocijacija - kooperativa. Zato je opstanak i ostanak Srbije moguć jedino kroz ,,Zadrugarstvo kao moderan oblik preduzetnitštva'', istaknuto je na naučnoj konferenciji sa međunarodnim učešćem održanom u Topoli kod Kragujevca.
Od polovine XIX veka, u Evropi nastaju prvi vidovi zadružnog organizovanja, pre svega, zanatlija, a zatim i zemljoradnika. U teoriji zadružnog pokreta, može se izdvojiti više tipova zadružnog organizovanja, međutim, tri osnovna pravca su uticala i na zadružno organizovanje na našim prostorima, i to: kada je reč o istoriji zadrugarstva i zadružnog pokreta u Srbiji, od nastanka do danas. Misli se, pre svega, na istoriju zemljoradničkog zadrugarstva, jer je Srbija zemlja bogate zadružne istorije i tradicije. Od pokretanja akcije ,,500 zadruga u 500 sela", 2017. godine do sredine 2020. godine, vraćen je duh zadrugarstva u Srbiji i osnovano je 1.100 novih zadruga. Problem sela bio bi rešen kada bi svako selo, odnosno zadruga u njemu dobili po jednu malu fabriku za preradu sirovina proizvedenih u agraru. Tu bi se zaposlili ljudi i imali bi mesečna primanja za život. Otvaranjem malih pogona, sela bila dobila i prodavnice. A u Srbiji svako četvrto selo, ili više od 1.000 njih danas nema ni prodavnicu! Prerađivačka industrija nestala je u selima Srbije posle pljačkaške privatizacije koja je obavljena uz pomoć države, nakon demokratskih promena 2000. godine.
Država je prvi put posle sedam decenija pomogla rad 207 zadruga sa 2,2 milijarde dinara, posle 2017. godine. Posle početka obnove zadruga, sad je to opet u zastoju, jer nema više novca za te namene! Zadruge se opet vraćaju u vreme kakvo su imale proteklih sedam decenija, kada su bile na rubu događaja. Jer, ponovo nema novca u zemlji Srbiji za zadrugarstvo. A, ono se u svetu i dalje razvija.
Obnova i ulaganje u zadrugarstvo trajali su od 2017. pa do 2021. godine. Mnogi ne znaju da je akcija stala, pa čekaju konkurs, a njega nema i ne zna se da li će ga i kada opet biti. Njega nema dok se ponovo ne javi politička volja. A, nje za sada nema dok to ponovo ne odluče oni koji vladaju ovom zemljom i ne kažu svoje DA! Cilj je da se zaustavi iseljavanje iz sela, da bi ona opstala i ostala. Srbija je danas država sa 200.000 praznih kuća u selima. Zahvaljujući akciji ministarstva za brigu o selu, do aprila 2024. godine dosadašnjim beskućnicima starosti do 45 godina država je kupila, odnosno poklonila, 2.750 kuća u selima. Tako su sela dobila i oko 10.000 novih stanovnika. Ako se to uporedi recimo, sa opštinom Crna Trava sa juga Srbije koja ima samo 1.000 žitelja, onda je to desetak novih sela. Procene su da će se do kraja 2024. godine u selima Srbije onima bez ,,krova nad glavom'' ukupno biti dodeljeno 3.000 praznih kuća!
Sve to ukazuje da je sumorna slika sela, odnosno naseljenih mesta u Srbiji danas. Inače, Srbija je već danas država bez sela, jer u Ustavu piše da su to naseljena mesta, poručuje analitičar dr Mlutin Matić, iz Kragujevca. Da bi sela opstala i ostala potrebno je zaustaviti iseljavanje, a žitelji sela treba da se udruže. U suprotnom ne da će propasti, nego će nestati! Poješće ih velike multinacionalne kompanije. Samo udruženi, uz pomoć zadruga, kooperativa ili kako god ih nazovemo, mogu da obezbede boljitak sebi i poljoprivredi Srbije.
Jer, obećanja političara su bila jedno, ali za protekle tri i po decenije, kada se agrar u Srbiji razvijao samo po stopi od 0,45 odsto! Važeća strategija, doneta je 2014. godine, treba da važi do kraja jula 2024. godine, predviđala je godišnji rast od 9,1 odsto, ili u lošijim godinama da to bude 6,1 odsto. To je bilo nerealno, netačno i neostvarivo! Takvu strategiju napisalo je 240 eksperata na 145 strana. Za taj loše urađeni posao sebe su častli sa 8,2 miliona dolara ino donacija dobijenih od nekoliko evropskih država. Takvu strategiju usvojila je Vlada Srbije 31. jula 2014. godine. Ona i danas kao validna stoji u fiokama 14 ministra poljoprivrede u Vladi Srbije od 2000. godine. Ali, u praksi se ne ostvaruje! To što piše u njoj bile su samo nerealne želje kreatora agroekonomske politike, da bi političarima u predizbornim kampanjama pokazali i naše nerealne mogućnosti. Bar za današnje vreme! A, vrednost agrarne proizvodnje po jednim hektaru je samo 1.200 evra, dok ukupna agrarna proizvodnja u Srbiji nikada nije prešla vrednost od 5,6 milijardi evra godišnje! Zato se i spasavanje sela države Srbije vidi u zadružnom udruživanju!
Ipak, pored svih teškoća, koje stvaraju političke strukture koje vode zemlju, kada je zadrugarstvo u pitanju, Zadružni savez Srbije ipak očekuje boljitak u budućnosti kroz udruživanje. U njemu danas postoji 5.127 svih vrsta zadruga, od kojih je ponajviše zemljoradničkih. Zadružni savez Srbije osnovan je je davne 1895. godine, a samo godinu dana posle osnivanja prvih zadruga u Srbiji ,,Vranovo'', i ,,Azanja''! Slika Srbije danas je i da se ne sprovodi agrarni Ustav, a to je Strategija o razvoju agrara, koja važi do kraja jula 2024. godine. Evo i njenih katastrofalnih rezultata u praksi. Jer, za poslednje tri i po decenije agrar Srbije se sve do pojave bolesti Kovid 19, godišnje razvijao po stopi od samo 0,45 odsto. Strategija je predviđala godišnji rast agara od 9,1 odsto, odnosno u lošijim godinama da će to biti bar 6,1 odsto. Umesto rasta, to je STRATEGIJA PADA, pa agrar ima mnogo manju proizvodnju od one koju su kreatori najavljivali, kroz udvaranje političkom establišmentu, i država mora da uvozi hranu da bi prehranila narod od 6,6 miliona stanovnika. Među njima je svaki dan i oko 500.000 gladnih! (Tabela 1)
Strategija pada u procentima
2014. godine + 2,00 odsto
2015. godina - 7,70 odsto
2016. godina + 7,70 odsto
2017. godina - 11,40 odsto
2018. godina + 15,10 odsto
2019. godina - 1,70 odsto
2020. godina + 2,20 odsto
2021. godina - 5,70 odsto
2022. godina - 7,80 odsto
2023. godina? + 9,0 odsto
2024. godina, očekuje se + 6,0 odsto
Ključna uloga savremenog zadrugarstva
Savremeno zadrugarstvo zasniva se na principima utvrđenim 1895. godine na kongresu u Mančesteru, koji predstavljaju osnovu za razvoj i funkcionisanje zadruga. Zadruge imaju značajnu ulogu u ekonomskom razvoju ruralnih područja i doprinose socijalnoj stabilnosti. Ključni izazovi uključuju suočavanje sa smanjenjem poljoprivredne proizvodnje i sivom ekonomijom koja ugrožava regularne tržišne tokove.
Suočavanje sa ovim problemima zahteva efikasne politike i reintegraciju ekonomskih aktivnosti u zakonski regulisani sistem. Podrška malim proizvođačima kroz zaštitne mere je esencijalna za omogućavanje stabilnosti i konkurentnosti na tržištu.
Obrazovanje i kvalifikacija stanovništva u ruralnim područjima ključni su za primenu novih tehnologija i unapređenje rada zadruga. Efikasan tehnološki transfer i moderni marketinški pristupi su vitalni za povećanje konkurentnosti i uspeh zadruga.
Jedna od najstarijih zadruga u Srbiji danas, nalazi se u Sićevu!
Tridesetih godina 20. veka, sićevački zadrugari su na svom zadružnom domu ispisali geslo koje je i danas aktuelno, a glasi ,,Udruživanje je zakon života na kome se temelji svekoliki napredak''!
Zadruge su demokratske institucije koje promovišu ravnopravno učešće članova u upravljanju i odlučivanju, podstičući zajednički rad, solidarnost i međusobnu podršku. One omogućavaju smanjenje troškova i povećanje zarada, i predstavljaju ključan element u lancu proizvodnje i distribucije.
Svet i zadruge...
Udruživanje danas predstavlja snažnu ekonomsku okosnicu u ekonomijama razvijenih zemalja u svetu, a udružuju se i farmeri koji poseduju po nekoliko hiljada hektara zemlje i ne mali kapital. Koliko je udruživanje značajan svetski proces i trend za visoki respekt, najbolje ilustruju sledeći podaci: Na planeti Zemlji udruženo je i posluje blizu milijarda zadrugara koji su organizovani u 750.000 zadruga! Procenjuje se da je oko tri milijarde ljudi povezano, na razne načine, sa radom zadruga. Jer, one obezbeđuju više od 100 miliona poslova širom sveta, što je za 20 odsto više od multinacionalnih korporacija. To znači da se savremeni svet na može ni zamisliti bez zadruga i zadrugarstva. Veliki su na berzamna, trguju i uvećavaju svoj kapital, a mali moraju i da se udružuju (jer, samo u Srbiji ima 217.623 malih proizvođača sa posedom do dva hektara zemlje!)
U SAD energetska preduzeća su zadruge. Svaki četvrti građanin je član neke zadruge. Približno trećinom agrarnih proizvoda u SAD trguje se preko 3.500 zemljoradničkih zadruga;
U Kanadi četiri od deset Kanađana su članovi neke od zadruga. U Kanadi zadruge i kreditni savezi zapošljavaju više od 155.000 ljudi!
U Japanu je svaka treća porodica član neke od zadruga. U 2007. godini potrošačke zadruge iskazale su ukupan obrt od 34.034 milijardi dolara;
Zadruge u Brazilu zaslužne su za 40 odsto poljoprivrednog BDP i za šest odsto ukupnog agrarnog izvoza!
U Indiji više od 240 miliona stanovnika su članovi neke od zadruga;
U Indoneziji skoro 30 odsto porodica su članovi neke zadruge, što predstavlja više od 80 miliona fizičkih lica;
U Norveškoj posluje više od 4.000 registrovanih zadruga sa oko dva miliona članova. Mlečne zadruge zaslužne su za 98 odsto proizvodnje mleka!
Petina stanovnika ili blizu njih šest miliona u Keniji je član neke od zadruga. Više od 20 miliona stanovnika Kenije neposredno ili posredno obezbeđuje sredstva za život od zadružnog pokreta;
Iskustva iz Evropske unije ukazuju na značaj zadruga u adresiranju socio-ekonomskih problema, stimulišući razvoj održivih i inkluzivnih ekonomskih modela. Zakon o zadrugama u Srbiji iz 2015. godine uzima u obzir evropska iskustva i naglašava značaj zadruga u domaćem ekonomskom i društvenom razvoju.
Primeri EU
Oko 250.000 registrovanih zadruga u EU zapošljava blizu i pet miliona ljudi i ima 135 miliona članova zadruga, što znači da je skoro svaki treći građanin član neke od zadruga. U zemljama Zapadne Evrope karakteristična je specijalizacija zadruga. Tipično za zemljoradničko zadrugarstvo u razvijenim zemljama Evrope jeste praksa da je gotovo svaki farmer član jedne ili više zadružnih asocijacija - kooperativa. U prošlom veku u EU je više od polovine poljoprivrednih proizvoda bilo usmereno ili kontrolisano preko zadruga. Danas se u državama EU, blizu 98 odsto prometa svih agrarnih proizvoda prometuje preko zadruga. To je i pokazatelj da su i veliki, a ne samo mali proizvođači deo zadružnih sistema. Tako specijalizovane mlekare u Austriji, Danskoj, Francuskoj i Švedskoj učestvuju sa više od 90 odsto na tržištu mlečnih proizvoda. Učešće zadruga na tržištima mesa najviše je u Danskoj - 90 odsto, Finskoj 70 odsto, a u Švedskoj blizu 50 odsto.
Primeri koji se snažno potvrđuju da su ekonomije najrazvijenijih zapadnoevropskih zemalja snažno oslonjene na zadruge i njihovo udruživanje!
Francuska ima više od 22.000 registrovanih zadruga u kojima je zaposleno oko 700.000 ljudi. Devet od 10 farmi su članovi poljoprivrednih zadruga;
U Nemačkoj je u zadruge udruženo više od 20 miliona ljudi. Svaki četvrti stanovnik član je neke zadruge. Više od 8.000 zadruga obezbeđuje posao za blizu 450.000 ljudi;
U Danskoj su u 2007. godini potrošačke zadruge držale čak skoro 40 odsto tržišta robe široke potrošnje;
U Belgiji je pre dve decenije postojalo više od 30.000 zadružnih društava. U njima je farmaceutska industrija imala učešče od jedne petine;
Više od 70.000 zadružnih društava, koliko ih je bilo pre dve decenije u Italiji, zapošljavalo je milion ljudi;
U kooperativama u Finskoj radi oko 1,5 milion ljudi, što predstavlja više od 60 odsto finskih domaćinstava;
Mlečne zadruge u Poljskoj zaslužne su za 75 odsto proizvodnje mlečnih proizvoda u zemlji;
U bivšoj članici EU Velikoj Britaniji najveća samostalna članica - je turistička agencija, koja je inače, zadruga;
U EU procesi integracija među zadrugama ostvaruju se na više načina, među kojima je najčešče njihovo spajanje u jedno pravno lice, ali je česta pojava i objedinjavanje prometne funkcije u jednom subjektu sa više zadruga.
Ulaganja u zadrugarstvo i adaptacija na savremene izazove doprinose većoj ekonomskoj sigurnosti za poljoprivrednike i podsticanju održivog razvoja. Principi zadrugarstva koji datiraju još iz 19. veka i danas su aktuelni i prilagođeni savremenim uslovima.
Rani oblici zadružnog organizovanja u Evropi, kao što su Ročdelski i Rajfajzenov model, uticali su na razvoj zadrugarstva širom sveta. Oni su uveli principe kao što su slobodno stupanje i istupanje iz zadruge, ravnopravnost članova i distribuciju dobiti prema učešću, koji su postavili temelje za savremene zadruge.
Prva zadruga u Vojvodini osnovana je u Petrovcu 1846. godine, prateći ove rane principe, i demonstrirala je značaj zadruga u organizovanju ruralnih zajednica. Tada je ona bila treća zadruga u svetu. Ali, Vojvodina je tada bila u Austro - ugarskoj. Tranzicijski period i problemi sa nelegalnom privatizacijom zadružne imovine u Srbiji ukazuju na potrebu za jačanjem zakonske zaštite i vraćanjem na osnovne zadružne vrednosti.
Uloga prvih zadruga u Srbiji
Prve zemljoradničke zadruge u Srbiji služile su za pomaganje seljana od ekonomskog propadanja, zelenaša i drugih nedaća, a imale su dva zadatka. Prve zemljoradničlke zadruge u Srbiji bile su uređene po ugledu na organizaciono iskustvo nemačkih kreditnih zadruga Rajfajzenovog tipa. Fridrih Vilhelm Rajfazajen, kao predsednik opštine u Vajerbušu organizovao je tokom 1847. i 1848. godine snabdevanje glavnih seljaka brašnom i hlebom. On je tada došao na ideju da pomogne seljacima u svojoj opštini da se samoorganizovanjem odbrane od ekonomskog propadanja, zelenaša i drugih nedaća koje su ih tada zadesile. Posle više pokušaja da organizuje seljake u kooperative, osnovao je 1854. godine prvu kreditnu zadrugu u Hedelsdolfu, po principu međusobnog pomaganja njenih članova. Zadruga je tada imala dva zadatka: prvi da svojim članovima obezbedi što jeftiniji kredit, a drugi da podstiče njihove hrišćanske vrline.
Istorija zadrugarstva u Srbiji je bogata i obuhvata značajne periode i promene koje su uticale na razvoj seoskih zajednica. Od osnivanja prvih zadruga u 19. veku, preko uticaja svetskih ratova na zadrugarstvo, do modernih zakonskih regulacija koje oblikuju današnje zadružne prakse.
Prvu zemljoradničku zarugu u Srbiji osnovao je Mihajlo Avramović 29. februara 1894. godine u selu Vranovu nedaleko od Smedereva. Inicijativi Avramovića da osnuje prvu kreditnu zemljoradničku zdrugu pridružilo se 29 domaćina u Vranovu koji su imali dosta dugova zbog kupovine zemlje. Treba istaći da Srbija danas nema nijednu štednokreditnu zadrugu, jer to ne dozvoljavaju aktuelni političari! Iste godine u smederevskom okrugu osnovane su zadruge u Azanji, Malom Orašju, Mihajlovcu i Ratarima. Početni kapital za poslovanje prvih zemljoradničkih kreditnih zadruga predstavljali su i krediti Podunavske okružne zadruge-bankarske institucije u kojoj je Mihajlo Avramović bio ranije upravnik. Novčana sredstva koja su bila pozajmljena od zemljoradničkih kreditnih zadruga nisu korišćena samo u poljoprivredne svrhe. Zadruge su pored toga što su obezbeđivale sredstva za nabavku priplodne stoke, zemljoradničkih sprava, semenja, stočne hrane, za podizanje zgrada i kupovinu zemljišta, omogućavale su i kupovinu ljudske hrane, vraćanje dugova isplatu poreza. Tim gestom zemljoradničke zadruge u Srbiji su pokazale sposobnost ne samo za organizovanu brigu o poljoprivrednoj proizvodnji, već i brigu za goli opstanak zemljoradničkih porodica.
Uloga zadruga u savremenom društvu ostaje neprocenjiva, sa potrebom za stalnim unapređivanjem i prilagođavanjem na tržišne uslove i globalizaciju. Nove strategije i državni podsticaji zajedno sa međunarodnim iskustvima mogu pomoći u obnovi i jačanju zadrugarstva, obezbeđujući njegovu održivost i razvoj.
Zadrugarstvo u Srbiji danas se suočava sa izazovima ali i pruža mogućnosti za unapređenje ruralnog života i ekonomije. Osnaživanje zadruga kroz inovacije i obrazovanje članova može značajno doprineti lokalnim zajednicama i ekonomskom napretku zemlje, čineći zadrugarstvo ključnim za budućnost srpske poljoprivrede.
Šezdesete godine prošlog veka bile su težak period za zadrugarstvo u Srbiji, sa zakonima koji su dramatično uticali na status i imovinu zadruga, čiji se loši efekti osećaju i danas. Promene su započete 1962. godine, kada su privredne komore postale pravni naslednici zadružnih saveza, koji su izgubili autonomiju. Situacija se nije poboljšala ni 1974. godine kada su zadružni savezi ponovo stekli status pravnog lica, ali bez povratka imovine.
Zadruge su svoju imovinu unosile u poljoprivredne kombinate, gubeći kontrolu nad njom. Iako su kasniji zakoni omogućili obnovu statusa zadruga, imovina im nije vraćena! Sporovi oko vraćanja imovine i dalje se vode, često sa negativnim ishodima zbog komplikovane procedure.
Država je krajem 2018. godine ponovo počela da podržava zadrugarstvo akcijom 500 zadruga u 500 sela, ciljajući na unapređenje regionalnog razvoja i revitalizaciju napuštenih sela. Ovo je donekle vratilo značaj zadrugarstvu, ali problemi u vezi sa imovinom i dalje ostaju veliki izazov!
Savremeni uslovi zahtevaju značajne promene u zakonodavstvu i pristupu kako bi se zadrugama omogućilo da povrate svoju imovinu i status. Podrška razvoju zadrugarstva kroz specifične fondove, fokus na inovacije, i usmeravanje ka specijalizaciji i tehnološkom razvoju mogli bi unaprediti položaj zadruga u agrarnom sektoru Srbije.
Do 2050. nestaće 3.000 sela!
U Srbiji sad postoji 4.720 sela, odnosno naseljenih mesta, kako to piše u Ustavu! Procena RZS je da će do 2050. godine sa mape nestati njih 3.000! Sela nestaju, ali sad dolazi vreme za spasavanje i varošica, jer i one sve više liče na sela. Jer, sa nestankom sela preti opasnost da nestane i Srbija! Zato spasavanjem sela, spasavamo i Srbiju! U oko 86 odsto naselja, odnosno sela, opada broj stanovnika. U naseljenim mestima Srbije danas je prazno blizu 200.000 kuća! Od toga oko 50.000 kuća nema ni naslednike, pa je teško utvrditi i vlasnike, kako bi se i one prodale, odnosno dodelile beskućnicima! Kroz akciju MBS do sada je 2.750 beskućnika dobilo na poklon od države kuće na selu!
U selu Tačevac na jugu Srbije meštani su otišli iz sela zbog Albanaca. Podignut je spomenik tom selu na granici sa Kosovom i Metohijom. U tom selu više niko ne živi! Zahvaljujući Mileti Aleksiću iz Beča, koji je ovekovečio spomenik tom selu, ostao je trag da je nekad na tom mestu postojalo selo! Kuće su i spaljene u podmetnutim požarima, a od 200 stanovnika u 35 domaćinstava, sad je ostalo svega nekoliko oronulih kuća!
Dakle, tužna je slika sela u Srbiji! Od njih nam sad uglavnom ostaju ruine! Za takvo stanje ima mnogo odgovornih, pre svega, nekadašnjih rukovodilaca i kreatora pogrešne agroekonomske politike. Među njima su i oni koji se sad zalažu za obnovu zadrugarstva i opstanak i ostanak sela, a to su i članovi Akademijskog odbora za selo SANU, zaduženi za ovu oblast koji u poznim godinama menjaju svoje stavove i mišljenja o ovim problemima. A, sve u cilju pranja biografija i greha za pogrešno urađeno ili neurađeno! Jer, oni su se nekada zalagali da se godišnje u Srbiji gasi po 100 zadruga i podsticali ljude na iseljavanja iz sela. To je i najveći razlog zašto su nam sela ostala prazna, a u njima staje i obori za tov svinja, torovi za ovce...
Posledica takvog rada i stanja je uvoz mesa, mleka i drugih prehrambenih artikala za ishranu naroda u Srbiji! Samo u jednoj godini uveze se po 85.000 tona konzumnog mleka, 10.000 tona mleka u prahu, 12.000 tona sireva, 500.000 prasića, 300.000 svinja za klanice, 35.000 tona zamrznutog svinjskog mesa...
Danas se u Srbiji proizvodi oko 400.000 tona svih vrsta mesa i troši po stanovniku manje od 40 kilograma. Godišnje se samo za uvoz zamrznutog svinjskog mesa troši po 200 miliona dolara. Dakle, godišnja proizvodnja mesa na ovim prostorima Srbije smanjila se za 200.000 tona i potrošnja je manja za 25 kilograma po stanovniku godišnje. Na dnu lestvice smo i po potrošnji mleka.
Zemlje u kojima stanovnici najviše konzumiraju mleko i prerađevine. Srbija godišnje uvozi oko 85.000 tona konzumnog mleka, 10.000 tona mleka u prahu i oko 12.000 tona sireva!
Danska.................900,00 kilograma godišnje;
Finska..................361,19 kilograma godišnje;
Švedska................355,86 kilograma godišnje;
Holandija..............320,15 kilograma godišnje;
Švajcarska............315,78 kilograma godišnje;
Grčka...................314,69 kilograma godišnje;
Srbija...................200,00 kilograma godišnje;
Sve ovo što sad uvozimo, ili malo izvozimo, mogli bi sami da proizvedemo, po zatvorenom nordijskom sistemu, naravno, po novom konceptu i preko modernih zadruga! U tom slučaju vrednost agrarne proizvodnje bila bi oko 70 milijardi dolara, odnosno koliki je danas BDP Srbije! Za to nam je potreban novi koncept agrarne politike Srbije, ali i novi ljudi za njeno sprovođenje! Jer, dosadašnji kreatori su pokazali svoje neznanje, a to potvrđuju i ovi rezultati!
Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku (RZS) u Srbiji postoji:
508.365 poljoprivrednih gazdinstava;
Od ukupnog broja, oko 313.495 gazdinstava se bavi stočarstvom;
Ukupno ima 4.073.703 miliona hektara raspoloživog zemljišta;
U Srbiji se koristi 3.257.100 hektara njiva;
Vlasnici gazdinstava poseduju:
725.408 grla goveda;
2.263.705 grla svinja;
1.702.682 grla ovaca;
149.558 grla koza;
22.022.439 grla živine;
1.261.323 košnica pčela;
Poljoprivredom se bavi ukupno 1.150.653 lica;
Prosečna starost nosioca gazdinstva je 60 godina, a svaki 11 je mlađi od 40 godina;
Prosečno gazdinstvo u Srbiji je veličine 6,4 hektara. Najveći prosek je u Vojvodini i iznosi oko 13,2 hektara po gazdinstvu;
U Srbiji ima dosta takozvanih trustova mozgova kojima je evoluirao razum, pa su danas promenili mišljenje, za razliku od nekadašnjeg rada i zalaganja, kada je selo u pitanju! Nekada su se trudili i zalagali da se godišnje ugasi po 100 zadruga u selima. Sad posećuju sela, pa se zalažu za oporavak zadrugarstva, opstanak i ostanak sela! Ali, njihov rad ostavlja tragove pa će ubrzano, za jednu deceniju, sa mapa nestati oko 1.200 sela, jer imaju manje od po 100 stanovnika.
Prema podacima RZS Srbija danas ima 4.720 sela, odnosno naseljenih mesta. Do 2050. godine sa mape će ih nestati najmanje 3.000!
Svako četvrto selo, nestaje za jednu deceniju, a to je njih 1.200. Ne treba spasavati sva sela. Pomoć za spasavanje treba pružiti samo onima koja imaju šanse za opstanak i ostanak!
U većini sela se čeka samo ko će biti poslednjih da ugasi svetlo!
Statistika beleži da čak u 600 sela danas nema nijedne krave!
U 86 odsto naseljenih mesta, kako to piše u Ustavu, odnosno sela Srbije, smanjuje se broj stanovnika!
Poštu ni bankomat nema oko 2.000 sela, odnosno, naseljenih mesta!
Blizu 3.000 sela nema vrtić!
U dve trećine sela nema ambulante!
U 20 odsto sela nema osnovne škole!
Razlog je da nema đaka da idu u njih!
U 2023. godini u Srbiji se prema podacima RZS navodnjavalo samo 47.529 hektara njiva. To je 1,4 odsto obradivih površina. U svetu se navodnjava čak 17 odsto obradivih površina! Kada je pušten u rad hidrosistem D-T-D, 1977. godine, narodu je tada bilo obećano da će se navodnjavati 510.000 hektara njiva i da se odvodi suvišna voda sa milion hektara. Sve je to ostao samo san na papiru! Jer, njive su žedne vode, pa zato na njima nema ni dve ni tri žetve godišnje, što bi se realno moglo! A, to je obećavano narodu. Ali, obećanja su ostala u fiokama, a potvrda toga je poslednji podatak RZS iz 2024. godine da se u Srbiji navodnjava samo 1,4 odsto obradivih površina!
Prema podacima RZS u 463, a to je10 odsto sela, odnosno naseljenih mesta u Srbiji nema nijednog maloletnog deteta!
Čak 55 sela, odnosno naselja, nema ženskog stanovništva;
Više od 500 sela nema asfaltnu vezu sa svetom, niti put do magistrala!
Čak 90 odsto njih nema asfaltni put u selima!
U 315 sela, odnosno naselja, nema ženskog stanovništva koje je u fertilnom periodu (a to je od 15 do 49 godine)!
Prema podacima RZS, u 545 sela nema ženskog stanovništva u optimalnom dobu, a to je od 20 pa do 34 godine života;
U 2.894 naselja, odnosno, sela Srbije broj starijih od 60 godina je dvostruko ili veći od broja mladih od 19, a u 168 sela nema stanovništva mlađeg od 50 godina!
Prema poslednjem popisu krajem 2023. godine, a prema podacima RZS, poljoprivredom se bavi 57,6 odsto muškaraca i 42,4 odsto žena na selu od ukupnog broja od 1.150.653 poljoprivrednika!
Analitičari ističu da je najveća boljka poljoprivrede Srbije, usitnjenost gazdinstava i nedostatak organizovanja na nacionalnom nivou;
Statistika beleži da u toj rascepkanosti imamo čak 19 miliona mini parcela!
Svake godine nestane i po 25.000 hektara oranica na kojima se bespravno grade zgrade, objekti, infrastruktura...
Broj košnica je samo formalno u porastu, ali ne i proizvodnja meda! Ima ih više od 1,1 miliona, ali se med proizvodi samo u njih 800.000. Ostale su prazne ali se za njih naplaćuje ono što daje država, kada je reč o novcu. Ova grana napreduje i zbog toga što pčelari jedini imaju sektorsku nacionalnu organizaciju! Rekordna proizvodnja meda u Srbiji bila je 2013. godine u količini od 9.750 tona. Tada je bilo izvezeno više od 4.750 tona meda. To je tada u zemlju donelo 14 miliona dolara, što je tada bilo više od meda nego od izvoza mesa!
Stručnjaci ističu, da bi nam selo opstalo, a potom i ostalo, moramo da počnemo da izvozimo prerađevine, umesto robe u rinfuzi. Izvozimo soju, kukuruz i pšenicu, umesto da kukuruzom bez GMO hranimo stoku. Ili od kukuruza u višim fazama prerade, može da se dobije oko 5.000 raznih proizvoda. Pa kada se prodaje imao bi i mnogo višu cenu nego kao sirovina! Jer, cena takvog mesa i mleka drugih proizvoda iz viših faza prerade izuzetno je visoka. U prodaji oni bi doneli znatno više novca nego prodaja sirovine u zrnu! Svetli primeri su Šumadije i Zapadne Srbije, gde je i najmanji pad i broja gazdinstava i poljoprivredne proizvodnje!
Trenutno Srbija u tovu ima oko 25.000 junadi, pa se očekuje da bude i potražnje, pre svega, za izvoz. Međutim, organizacija prodaje je loša, pa i ovo malo junadi što imamo u tovu kod stočara, nije moguće da se proda. Primer je kod Svetozara Murgaškog, na Čeneju kod Novog Sada, koji je u maju 2024. godine imao za prodaju osam utovljenih bikova, ali nije bilo kupaca. Umesto zarade, imao je gubitke u tovu. Obećavaju mu da će se uskoro prodavati junad iz RS, što znači da nisu hranjeni sa GMO. Šansa za prodaju, i danas je u obećanjima. Kupaca nema, juand je u stajama i mora da se hrani svaki dan! Nadamo se prodaji u Kini i bivšem nesvrstanom svetu... Ali, sve to je samo u obećanjima i čekanjima.
Udruživanje rešava probleme!
Zato je i poruka zadrugaima i kooperantima u Srbiji, da se udruže! Jer, u protivnom ne da će nestati, nego će ih pojesti velike multinacionalne korporacije koje su sve više prisutne u Srbiji. U tom slučaju biće najamni radnici na svojim nekadašnjim imanjima. Vlast u Srbiji je dosledna: Svake godine svetliju budućnost, farmerima pomeraju u - budućnost. Žitelji Srbije bi da bar jednom bolje žive ove nego naredne godine. Dosadilo im čekanje i samo prazna obećanja od istorijskih promena. Jer, seljanima u Srbiji uvek se obećava boljitak za sutra. A, oni ga čekaju već danas, a on nikada da stigne. I tako čekajući to obećano sutra mnogi od njih odu sa ovog sveta. Jer, prosek starosti života stanovnika sela, koji obrađuju njive, veći je od 65 godina! Odgovor je da je Srbija sve siromašnija, odnosno najsiromašnija zemlja u bivšem YU regionu. Naravno ako se pogleda poljoprivreda i prihod od nje. Dokaz toga je da je sadašnji režim uveo oko 800 dažbina i da samo daje obećanja za bolji život koji im je sve dalji.
Večite reforme
I posle 2000. godine u Srbiji traje neprekidna reforma sa novim obećanjima za svetliju budućnost. Po ocenama vladajućih garnitura u Srbiji ona se nalazi na dobrom putu, ali je cilj na sve dužem štapu. Kao kada se gleda spajanje neba i zemlje, pa kada se približiš tom cilju, on postane sve dalji! A, to je i put dobrovoljne propasti žitelja sela! Jer, ta obećanja su još uvek samo - očekivanja. Rezultat je da radnici i oni koji žive na selu imaju put dobrovoljne propasti, a to je nesiguran i neizvestan prekarni rad!
Kada je reč o očekivanjima i čekanjima, pozivam se i na Ivu Andrića koji je pisao: ,,Zaraziti nekog čekanjem (što je danas, recimo u čekanju boljeg života na selu - primedba B.G.) predstavlja i najsigurniji način vladanja nad njim, što znači učiniti ga i nepokretnim i bezopasnim potpuno i zauvek. I ta obmana čekanjem tvrđa je od svakog zatvora i jača od najjačih bukagija, jer se, sa mnogo sreće i veštine iz zatvora može pobeći i okova se čovek može osloboditi, ali te obmane, nikad ni doveka! I tako prihvativši prećutno uslove života koji vam se postavljaju, živite kako vladalac hoće, upravo i ne živite, nego strpljivo čekate, sve dok se sav vaš život, zajedno sa ovim što ste očekivali, ne pretvori u strpljenje i beskrajno čekanje, što znači da ste prihvatili taj rajinski način života! A, to je isto što i put dobrovoljne propasti za sebe i svoje potomstvo. Da ne bi morali da vas sami ubijaju, zarazili su vas tim čekanjem, koje vas održava u životu i polagano ubija''.
Međutim, ljudi na selu i ne osećaju to svoje čekanje kao teret ni kao poniženje, jer su se i sami pretvorili u čekanje. To se najbolje vidi po životu u selima gde je u ruinama 50.000 praznih kuća bez vlasnika i naslednika. I još oko 150.000 onih na kojima piše da trenutno u njima niko ne živi! Doduše, svih tih nekad beše 200.000 kuća, a sad je dodeljeno 2.750, za koliko ih je smanjen broj. A, da bi se, ovim tempom dobili stanari i novi vlasnici, potrebno je da prođe pola veka! To je proces dug kao i čekanje boljeg života na selu!
Jer, dobro je što je u selima osnovano 1.100 novih zadruga. Ali, selima treba i toliko malih prerađivačkih kapaciteta. Da oni koji dođu da žive u selo da imaju gde da se zaposle, da pored kuća imaju i prihod, odnosno posao i zaradu za život. Da u tim pogonima rade i prerađuju agrarne proizvode u više faze prerade, ali i da ih preko zadruge prodaju u prodavnciama koje bi se otvarale u 1.000 sela gde sad ne postoje! Jer, za sad u selima nema prerađivačkih kapaciteta, koji su nestali u pljačkaškoj privatizaciji, uz pomoć države, nakon demokratskih promena 2000. godine. Iz sela će se manje odlaziti. U njima će biti malih porodica, a taj život zavisi od žena. Da li će se udavati i hteti da žive na selu, rađati decu, hraniti stoku! Samo u tom slučaju uz političku podršku takvim akcijama, sela, odnosno varošice imaju šansu i za opstanak i ostanak.
Sva ta naselja, pre svih sela, posebno u ruralnim sredinama su iscepkana, bez upotrebne infrastrukture a tu neće ni migranti da dolaze, da ih ožive i sa tim moramo da se pomirimo! Nešto drugačiji slučaj je sa 460 vojvođanskih sela, koja su planski pravljena, ali i ona doživljavaju depopulaciju. Napreduju sela u kojima postoji i dobra zadruga sa više desetina zaposlenih. U takvim selima postoji i neki mali prerađivački kapacitet, gde se ljudi zapošljavaju.
Međutim, ostali su duboki loši tragovi u zadrugarstvu iz prošlosti. Najvidljiviji su u Vojvodini. Jer, u njoj je nacionalizacijom, posle Drugog svetskog rata, oduzeto oko 700.000 hektara oranica, a za ispravljanje ove nepravde prema vlasnicima tog zemljišta, potrebno je da država izdvoji jednu do dve milijarde eva. A, sada je više od 120.000 hektara zadružne imovine privatizovano i to je bilo protivzakonito jer je ta imovina već imala titulare. Prvi, izvorni zadružni principi definisani su i usvojeni 1895. godine na Prvom osnivačkom kongresu Međuanrodnog zadružnog saveza u Londonu kada je kao nevladinu međunarodnu organizaciju osnovalo 207 predstavnika zadružnih organizacija (saveza) osnovalo iz 11 zemalja svega, među kojima je bila i Srbija. Pre početka Drugog svetskog rata, na 15 kongresu Međunarodnog zadružnog saveza 1937. godine u Parizu, prihvaćeni su, kao važeći sledeći principi:
Deset zapovesti za zadrugare:
Radi sve peko zadruge i na organizaciju zadrugarstva, jer je samo u zadrugarstvu spas čovečanstva i jedini put ka uspehu;
Zadrugarstvo udružuje sve ljude, bez obzira na veru i narodnost. Zato nijedan zadrugar ne treba u zadrugu da unosi klasnu ili versku borbu, već treba da bude prema svakom ljubazan, nesebičan, iskren i predusretljiv!
Nikada ne uobražavaj da si mnogo učinio za napredak zadrugarstva, već uvek i dalje radi kao da za njega nisi ništa učinio;
4 Samo zadrugarstvo radi u korist članova Zadruge. Pokoravaj se stoga zadružnim zakonima, pravilima i zaključcima;
Poštuj svoju Zadrugu i brata zadrugara, pa ćeš i ti srećan i zadovoljan biti;
Ne ubijaj ugled Zadruge, već razvijaj zadrugarsku ljubav među zadrugarima, jer bez te osnove zadrugarstvo je uopšte nemoguće!
Ne čini nikada nikakve prestupe, već se pokaži da si primeran građanin i pravi zadrugar;
Raduj se svakom napretku svoga brata zadrugara, jer će i na tebe doći red. Zapamti da je zadrugarstvu cilj da preobrati svet i oslobodi ga krize i nevolje;
Slušaj svaku zadružnu i dobru pouku, jer će ti ona doneti samo koristi i nikad štete;
Nikad ne zaboravljaj svoju dužnost prema zadruzi, jer će ti Zadruga doneti i za tebe i tvoje druge - zadrugare ogromne i neizmerne koristi i blagodeti;
Zadružni kalendar ,,Glavnog saveza zemljoradničkih zadruga" za prostu 1933 godinu.
Zato se u svetu, pa i u Srbiji upućuje poziv na slogu i primenu od pet od ,,Deset zapovesti za zadrugare'' Zadružnog kalendara Glavnog saveza zemljoradničkih zadruga za 1933. godinu koji glasi: ,,Poštuj svoju zadrugu i brata zadrugara, pa ćeš i Ti zadovoljan biti!''
Komentar autora: Očito je da su ovi zadružni principi ,,zaboravljeni'' u trci za brzom zaradom. Najbolji dokaz je protivzakonito u vreme tranzicije u Srbiji privatizovana privatna imovina (zadružna). To se radi u trci za bogatstvom, pa novog vlasnika dobija imovina koja već ima titulara! Zaboravljeni su ovi zadružni principi koji važe u celom svetu! Zadružni principi iz 1937. godine zadržani su do 1966. godine, kada su na 23 kongresu Međunarodnog zadružnog saveza u Beču modifikovani, ali ne bitno i izmenjeni. O zadružnim vrednostima i principima, ako te interesuje, pogledaj član 4. važećeg aktuelnog Zakona o zadrugama donetog na kraju 2015. godine.
Stanovnici sela Glavinca, podno planine Juhor, podigli su u centru sela spomenik srpskom seljaku i seljanki, jedinstven u Srbiji. Spomenik je delo akademskog vajara Ivana Markovića, koji prikazuje seljaka u prirodnoj veličini, u narodnoj nošnji, s motikom na desnom ramenu i testijom (zemljanom posudom za vodu). Za vreme bolesti Kovid 19 kada je stigao virus, meštani su im bili stavili na lice i medicinske hirurške maske. Selo je 1948. godine imalo 902, a na popisu iz 2018. godine oko 524 stanovnika. Sad ih ima samo nekoliko stotina!
Prema podacima Ministarstva za brigu o selu Srbije, u njima je poslednjih godina osnovano oko 1.100 novih zadruga! To ukazuje da je vraćen zadružni duh. Ali, nije zadružna imovina oduzeta posle Drugog svetskog rata. Jer, siromašna država, danas nema dve - tri milijarde evra, da bi se to nadoknadilo. Kada svaka ta nova i stara zadruga na selu, budu imale prerađivačke pogone, onda će to biti dobra organizacija sela, privlačnih za bolji seoski život.
Šansu za opstanak ne mogu da imaju svih 3.000 sela, kojima preti nestanak do 2050. godine. Opstati i ostati mogu samo ona naseljena mesta koja se nalaze u blizini gradova, koji su dobrim saobraćajnicama povezani sa centrima, i imaju dobru infrastrukturu i sadržaje. U neka od tih urbanizovanih naselja sve više se preseljavaju oni koji beže iz gradova, ali se oni retko i to samo sporadično bave poljoprivredom. U većini sela čeka se ko će biti poslednji da ugasi svetlo!
Jer, posle demokratskih promena 2000. godine u Srbiji je obavljena pljačkaška privatizacija uz pomoć države, pa su odneti ili uništeni postojeći mali prerađivački pogoni koji su se do tad nalazili u kombinatima u selima. Kada svaka ta nova zadruga (osnovano ih je 1.100), kao i one stare u selima, bude imale i male pogone da se u njima zapošljavaju novi žitelji sela, tada će sela bila privlačna za život.
Sada u 2.750 dodeljenih seoskih kuća ima oko 10.000 novih stanovnika, a u tom slučaju, biće više interesovanja za odlazak u sela da se živi. Jer, u selima će tek tada biti svi uslovi za život kao i u gradu. Dobro je što je i sad jedna trećina onih koji odlaze da žive na selo i dobijaju kuće, baš iz gradova. Jer, u tim novim pogonima, gde ih ima, oni koji se doseljavaju u ta sela, imaju šanse i da se zaposle. Radiće i prerađivati sirovine, koji su sami proizveli, u finalne proizvode, kao i ostali zadrugari i kooperanti.
Prema podacima Privredne komore Srbije, čak u 1.000 sela danas nema nijedne prodavnice! Da bi se snabdevali, stanovnici tih sela, moraju da putuju i po 30 kilometara da odlaze u druga naseljena mesta u snabdevanje. Samo otvaranjem malih pogona, u selima gde postoje novootvorene zadruge, a takvih je mnogo, čak 1.100, dobijaće se finalni proizvodi koji će se prodavati u tim budućim novotvorenim prodavnicama;
Prema podacima RZS u 600 sela Srbije danas nema nijedne krave muzare!
Potrebno je da od tih novih zadruga, bar njih nekoliko budu poput nekadašnjeg ,,Geneksa'', ,,Progresa'' i drugih nekada sličnih firmi, koji bi radili kao oni nekad. To znači da se bave izvozom na veliko sve dok se ne stvore novi veliki izvoznici kakve smo nekad imali.
Zadrugarstvo danas
Po rečima Nikole Mihailovića, predsednika Zadružnog saveza Srbije, sektor zadrugarstva karakterišu sledeći podaci:
U kontekstu zadrugarstva, Srbija ima oko 2.920 aktivnih zadruga, od kojih 293 imaju preovlađujuću delatnost u stočarstvu. Većina ovih zadruga se nalazi u centralnom delu zemlje i obuhvata male poljoprivredne proizvođače. Oko 94 zadruge iz ove grupe iskazuju poslovne prihode, a neke od njih se bave i selekcijom u stočarstvu;
Ukupan broj zadruga 5.127. To je ukupan broj svih vrsta zadruga (zemljoradničke ili poljoprivredne, stambene, potrošačke, zanatske, radničke, studentsko - omladinske, socijalne, zdravstvene, kao i druge vrste zadruga za obavljanje proizvodnje, prometa robe, usluga, i drugih delatnosti) u skladu sa Zakonom o zadrugama;
Prve zadruge kada su osnovane u Srbiji, imale su štedno kreditne službe! Danas one ne postoje, pa ih treba vratiti u zadružni sistem!
Od ukupnog broja zadruga 2.902 su aktivne ili njih 57 odsto;
Od tog broja aktivnih zadruga 75 odsto su poljoprivredne;
U Srbiji 1.448 zadruga ima poslovne prihode!
Ali, 664 zadruga imaju račune u blokadi;
Sad se i 180 zadruga nalazi u postupku likvidacija;
Od toga, 57 zadruga je u postupku stečaja;
U novije vreme 1.908 zadruga je brisano iz Registra;
Broj zaposlenih u zadrugama je 5.605;
Kraj strategije pada!
Rezultati strategije agrara u Srbiji pokazuju pad proizvodnje u poslednje tri i po decenije. Poslednja Strategija razvoja poljoprivrede iz 2014. godine, koja važi do kraja jula 2024. godine, obećala je godišnji rast od 9,1 odsto, ali u lošijim godinama, a u lošijim godinama su obećali da će to biti oko 6,1 odsto. Ništa od toga se nije ostvarilo! Strategiju je pisalo 240 naših eksperata u oblasti agrara. Napisali su 145 strana. Za to su sebe častili sa 8,2 miliona dolara donacija iz tri evropske zemlje. Naprotiv, Srbija je, umesto proizvodnje, povećala uvoz svinjskog mesa i tovljenika, trošeći samo za to meso preko 200 miliona evra godišnje. Strategija je nazvana 'strategijom pada', jer nije dovela do poboljšanja, ali je za njeno pisanje potrošeno 8,2 miliona dolara doniranih iz Evrope. Strategija ističe 2024. godine, a do sada nije unela značajnije promene u razvoj srpske poljoprivrede. Premijer Vlade Srbije kada je Strategija doneta bio je sadašnji predsednik Republike Srbije. Strategiju je 31. jula 2024. godine usvojila Vlada Srbije. Tada je narodu bilo obećano da će taj ,,Ustav'' kada je poljoprivreda u pitanju biti upućen na razmatranje i usvajanje u Skupštinu Srbije, a potom i na usvajanje. Samo tada bi ona bila obavezujuća za tadašnju, ali i za sve buduće vlade na sprovođenje u praksi. Međutim, to se nikada nije dogodilo!
U tome se i nalaze uzroci zašto je vrednost proizvodnje u po hektaru u agraru Srbije samo 1.200 evra. Odnosno ukupna vrednost proizvodnje u agraru Srbije nikada se nije približila ukupnoj očekivanoj vrednosti od šest milijardi evra! Takav agrar nije konkurentan u svetu. Jer, vrednost proizvodnje po jednom hektaru u Danskoj je oko 37.000 evra, Holandiji je veća će od 25.000 evra po hektaru... Slično je i u drugim zemljama EU! Samo u nekoliko većih firmi u Srbiji su se približili takvim vrednostima proizvodnje! Baš zato i obnovu zadrugarstva moramo shvatiti kao visoko patriotski čin! Jer, na putu do novih zadruga vodi nas ideja zajedništva i okupljanja poštenih i vrednih domaćina. Inače, u proteklim decenijama zadruge su prolazile kroz brojne transformacije i delile sudbinu društvenih i političkih promena, kroz koje je prolazila i naša zemlja. Bilo je i promašaja i gušenja udruživanja i jačanja seljaštva. To se videlo i po protestima gde u svetu, zemljama EU postoje po dva - tri udruženja, koji se lako dogovore kada nešto traže. Ali, u Srbiji postoji čak 88 udruženja proizvođača hrane. A, među njima nema dogovora prilikom nastupa, pa ni ostvarenja ciljeva.
Najveći veleposednici u Srbiji su:
Industrija mesa ,,Matijević;
Kompanija ,,Al dahra'' iz Ujedinjenih arapskih emirata;
,,Delta'';
MK ,,Kostić'';
Na listi su još ,,Almeks'', ,,Ćorić agrar''. Kompanije ,,Mile Blagojević'', ,,Elit agrar'', ,,Al Ravafed'', kompanija ,,Nicko''...
Industrija mesa ,,Matijević'' u čijem sastavu je i ,,Matijević agrar'', obrađuje oko 36.000 hektara zemljišta širom Vojvodine i oko 2.000 hektara u Hrvatskoj. Prema pisanju ,,Forbesa" u njegovom vlasništvu je ukupno 33.000 hektara. On na njima proizvodi i komponente za stočnu hranu.
U Srbiji postoji 451.000 traktora i više od 25.000 kombajna koje služe za obradu 3.257.000 hektara! To je previše mašina za tako malo njiva! Jer, ne postoje mašinski prstenovi kao u razvijenim agrarnim zemljama! Ovakva mehanizacija je neiskorišćena, pa poskupljuje proizvodnju!
Prema podacima RZS u Srbiji ima 4,07 miliona hektara poljoprivrednih površina, kod kojih se koristi 3.257.100 hektara. Te površine obrađuje oko 451.000 traktora. Ali, većina te mehanizacije je i starija od svojih vlasnika. Svake godine broj obradivih njiva u Srbiji smanji se za 25.000 hektara! U svetu je to oko 30 miliona hektara, pa nestane površina jedne Italije!
Evo slike poljoprivrede Srbije, posle poslednjeg popisa, na početku 2024. godine:
Broj gazdinstava: 508.365; Najveći broj (224.433) u regionu Šumadije i Zapadne Srbije;
Površine koje se obrađuju: 3.257.100 hektara; Najveća površina obrađenih njiva u Vojvodini (1.474.709 hektara);
Broj goveda: 725.408; Šumadija i Zapadna Srbija prednjače u broju goveda;
Broj svinja: 2.263.705; Vojvodina prednjači u broju svinja (1.000.249);
Broj ovaca: 1.702.682;
Broj koza: 149.558;
Broj živine: 22.022.439, od toga 9.794.304 u Vojvodini;
Broj košnica: 1.261.323;
U 600 sela Srbije u 2024. godini nije bilo nijedne krave. Najveći broj košnica (527.045) je u Šumadiji i Zapadnoj Srbiji.
Investiranje u zemljoradničke kooperative
Više od 60 zemljoradničkih zadruga u poslednjih šest godina nije uspelo da konkuriše na javnim pozivima Pokrajinskog sekretarijata za poljoprivredu Vojvodine zbog visokih kriterijuma, posebno ukoliko zadruge imaju više od 100 hektara zemlje pod ratarskim kulturama. Zadruge su iskoristile samo 1,57 odsto sredstava namenjenih za podsticaje iz Pokrajine, a posebno su bile u nepovoljnom položaju velike zadruge kojima je potreban novac za investicije. Iz Pokrajinskog sekretarijata za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo ističu da će preporuke Zadružnog saveza Srbije biti prihvaćene i da će neke biti implementirane odmah, a neke u narednim godinama. Prvi put od februara 2024. godine, zadruge koje imaju preko 100 hektara pod biljnom proizvodnjom mogu da konkurišu za podsticaje na javnim pozivima sekretarijata. Takođe, daje se podrška osnivanju Fonda za zemljoradničke zadruge.
Razvoj preduzetništva i preduzetničkog duha, prema predlogu predsednika Zadružnog saveza Srbije, biće istovremeno generator novih radnih mesta, a razvoj zadrugarstva je najveća podrška opstanku selskih sredina. Ministarstvo za razvoj preduzetništva i zadrugarstvo treba da bude matica za 700.000 preduzetnika i zadrugara, uključujući i 100.000 kooperanata organizovanih preko 5.000 svih oblika zadruga u Srbiji. Uz to, postoje neke administrativne prepreke koje ograničavaju uspeh zadrugarstva, kao što je celovitost u postupcima za upis zadružne svojine na postojećoj imovini.
Do 2000. godine, kada je posle demokratskih promena u Srbiji obavljena pljačkaška privatizacija uz pomoć države. do tada je bilo obavljeno 17 velikih reformi u gradskim centrima sa oko 65 granskih reformi u privredi. Država nije bila problem po sebi već ona je postala problem samo kada je loša. A, to je ona danas! Kada je agrar u pitanju, treba nam program koji će odmah početi da deluje i da se primenjuje. Sve jedno je kako će se zvati, akcija, strategija, koncept ili...
Novi koncept agrara
Istraživanja do sada pokazuju potrebu za radikalnim zaokretom i konzistentnom strategijom razvoja stočarske proizvodnje u Srbiji. Stoga, neophodno je uvođenje novog koncepta poljoprivrede u zemlji, koji bi trebalo da implementiraju novi ljudi u agraru. Vrednost proizvodnje u Srbiji po jednom hektaru iznosi samo 1.200 evra, dok ukupna godišnja vrednost agrarne proizvodnje nikada nije stigla do šest milijardi dolara, što je rezultat loše agroekonomske politike. Država treba da postane respektabilna uključujući postojeće regione ili razvojne celine koje imaju pogodne uslove za razvoj stočarske proizvodnje uspostavljanjem organizovane agrarne politike koja bi stimulisala postojeće proizvođače i omogućila proširenje ove proizvodnje, država može doprineti unapređenju stočarske proizvodnje. Razvoj stočarske proizvodnje treba da se odrazi u povećanju broja glava stoke, većoj produktivnosti, reproduktivnoj sposobnosti stoke i, kao posledica toga, većim ekonomskim efektima, pre svega, kroz izvoz.
Primenom mera agrarne politike u uspostavljanju održivog razvoja stočarske proizvodnje, država mora uvažavati specifičnosti i zakonitosti poljoprivredne proizvodnje kao strateške oblasti privređivanja. Ali, ona još uvek zvanično nije - strateška grana! Osim kada seljaci protestuju pa država gasi požar i obećava im med i mleko! U tom smislu, neophodno je da država koncipira kreditne uslove za razvoj stočarske proizvodnje, posebno u regionima sa izuzetno pogodnim prirodnim uslovima, dugogodišnjom tradicijom i odgovarajućim nivoom obučenosti proizvođača za ovu proizvodnju. Poseban problem prisutan je u neadekvatnoj organizaciji proizvođača, što značajno utiče na njihov nepovoljan položaj u ovoj proizvodnji. Postojeća udruženja u okviru stočarske proizvodnje nisu opravdala svoje postojanje kroz jače povezivanje i ostvarivanje zajedničkih funkcija održivog razvoja stočarstva. Jer, u ovoj grani je najteža situacija. Primera radi, stočarstvo Srbije danas učestvuje u BDP poljoprivrede samo sa 28,1 odsto. Sve ispod 60 odsto učešća stočarstva u BDP agrara, je nivo najnerazvijenijih zemalja sveta!
Analizirajući sve faktore, kako prirodne, tako i društveno-ekonomske, dolazi se do zaključka da je u okviru Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Republike Srbije potrebno formirati Upravu za stočarstvo u cilju unapređenja stočarske proizvodnje u zemlji.
(Nastaviće se)