https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Teror

Teror

Kad neæeš da budeš zloèinac ili kriminalac

 

Èovek koji je promašio narod

 

Vojin Vuèkoviæ je roðen u Priboju na Limu, Republika Srbija, i trebalo bi da bude državljanin Srbije. To pravo ne može da ostvari jer je odbio da bude kriminalac za raèun srpske vlasti i Haškog tribunala

 

Igor Milanoviæ

 

Vojin Vuèkoviæ, koji je roðen 1962. u Srbiji i u njoj oduvek imao stalni boravak, predstavlja izuzetak od zakona. Krajem devedesetih on se nakratko odjavio iz Srbije, èiji je državljanin veæ tada bio, i prijavio u Republici Srpskoj. Pri pokušaju da se ponovo prijavi u Srbiji, poèinju njegove muke sa administracijom. Razlog ovome je njegova ratnièka prošlost na strani - Srba.

Aprila 1992. Vojin je bio u obezbeðenju poslanika iz redova SRS Miroslava Bogdanoviæa. Njih dvojica su u pratnji Vojinovog brata Dušana i Milorada Semiæa, kako se tada zvao, poznatijeg kao Milorad Ulemek Legija, otputovali u Zvornik na jedan sastanak. Tu su ih zarobili pripadnici muslimanske vojske.

Sa noževima pod grlom ova èetvorica odvedena su u policijsku stanicu u Zvorniku, gde su zverski pretuèeni. Ondašnji naèelnik krim-službe u Zvorniku, a kasnije zaštiæeni svedok na suðenju Vojislavu Šešelju, sklonio ih je u svoju kancelariju kako bi ih saèuvao za razmenu zarobljenika sa srpskom stranom.

Konaèno ih je iz Zvornika izvezao Mustafa Jahiæ i predao pripadnicima JNA. Iz zahvalnosti za ovaj èin, Vojin je Jahiæevu porodicu izvukao iz Zvornika koji su zauzele srpske snage.

Posle ovog iskustva Vojin odluèuje da se prijavi kao dobrovoljac. Kasnije postaje poznat kao komandant specijalnog odreda Žute ose. Vojin je, meðutim, od poèetka pokazivao da u rat nije krenuo iz liènih ili materijalnih razloga, veæ da bi odbranio srpsku nejaè.

Kada mu je od strane tadašnjeg DB-a ponuðeno da sa sedmoricom svojih najboljih diverzanata uèestvuje u izvlaèenju navodnih dokumenata iz Hrvatske, on je to odbio. Razlog je bio što su diverzanti radili na procenat od 10 odsto, pa je Vojin odmah shvatio da se ne radi o dokumentaciji veæ o neèemu drugom. "Mi smo vojnici, a ne lopovi", odbrusio je tadašnjem komandantu Centra za bezbednost Jovi Ostojiæu.

Pošto je kao komandant Žutih osa osujetio šverc automobila iz BiH za Srbiju i saradnju bandi koje su pripadale razlièitim zaraæenim stranama, Vojin je definitivno postao neupotrebljiv za tadašnje gospodare rata i 1992. vratio se u Srbiju. Veæ sledeæe godine kreæe prvi veliki talas èistki svedoka kriminalnog delovanja struktura vlasti, koji nisu bili spremni za saradnju.

Vojin je bio na samom vrhu, jer nikako nije želeo da postane sauèesnik u kriminalu tadašnje vlasti i vrha SDB-a. Nuðeno mu je jednom prilikom da za potrebe službe likvidira i jednog svog roðaka, visokog funkcionera policije, koji je takoðe radio na spreèavanju šverca u Srbiju. U jednoj noænoj akciji pomenuti roðak, inaèe general policije, zaplenio je robu i novac u vrednosti od pet miliona tadašnjih maraka i sve to predao na depozit, umesto da podeli sa policijskim i kriminalnim vrhom tadašnje Srbije.

Vojin je, dosledan sebi, odbio da preuzme ovaj zadatak, iako je zauzvrat trebalo da dobije i visok èin u SDB-u i finansijski isplative poslove. Radije je ostao da živi u nedovršenoj porodiènoj kuæi u Umci, na kojoj su vrata morala gredom da se podupiru. Siromašan, ali pošten.

Godine 1993. srpska policija hapsi i Vojina i njegovog brata Dušana pod optužnicom da su poèinili ratne zloèine. Sud Vojina oslobaða, a Dušan postaje prvi Srbin osuðen u Srbiji za ratni zloèin i u zatvoru provodi celu kaznu od deset godina, bez i dana skraæenja. Dušan 2005. po nalogu Haškog tribunala ponovo biva priveden za isto krivièno delo za koje je veæ odslužio kaznu. Istražni sudija u ovom procesu bez presedana u svetskoj sudskoj praksi bio je Alimpiæ, a glavni postupak vodila je Tatjana Vukoviæ. Postupak je obustavljen pošto je Dušan na misteriozan naèin umro u pritvoru. Izveštaj o autopsiji još uvek predstavlja službenu tajnu i do dana današnjeg nije dostavljen porodici.

U to vreme Vojin je dao veoma detaljnu izjavu na osnovu koje je Haško tužilaštvo moralo da povuèe 12 od 14 taèaka optužnice protiv Vojislava Šešelja. To je, verovatno, i bila kap koja je prelila èašu strpljenja nove kolaboracionistièke vlasti u Srbiji. Da je Vojin teretio Šešelja ili bilo kog drugog srpskog optuženika u Hagu, danas bi imao i državnu penziju i sve neophodne dokumente.

Umesto toga on veæ više od 100 meseci èeka na izdavanje liènih dokumenata na opštini Èukarica u Beogradu. Kada god pita kada æe administrativni postupak biti okonèan, Vojin dobija odgovor kako se na predmetu još radi. Istina je drugaèija: po nalogu "odozgo" kompletan predmet sakrila je izvesna službenica Kasalica, koja je odmah posle toga unapreðena u naèelnicu Uprave za upravne i opšte poslove.

Vojinova supruga i deca su bez problema dobili sva dokumenta koja im pripadaju. Oni su i zvanièno državljani Srbije. Vojin nije, jer nije hteo da postane lopov i plaæeni ubica. Diskretno mu je pre nekoliko meseci reèeno da se u kompjuteru MUP-a vodi da je u knjige državljanstva upisan u MZ Leštani u Kaluðerici, gde nikada nije boravio, i to na strani 70. U pomenutoj knjizi, meðutim, još do kraja nije ispisana ni strana 69, dok na strani 70. nema ni jednog jedinog upisa.

Bez dokumenata, bez posla, socijalnog i zdravstvenog osiguranja, Vojin živi u kuæi koja prokišnjava i spava na improvizovanom krevetu bez nogara. Kao nagradu što je svedoèio u korist Srba osumnjièenih za ratne zloèine Vojin je dobio samo pretnje, pritiske i zastrašivanje.

 

podeli ovaj èlanak:

Natrag
Na vrh strane