https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Stav

Stav

                                                      

KULTURA

 

Branko Dragaš

 

 Primoran sam da ponovo pišem o najveæem srpskom piscu Borislavu Pekiæu. Naime, Srpsko književno društvo je organizovalo tribinu, povodom dve decenije smrti našega velikana, Pekiæ naš savremenik, izazovna tema za sve srpske intelektualce,uredno su poslali pozive dva meseca unapred piscima da govore na ovu temu,obavestili su sva udruženja i sve novinske redakcije, ali je na tribinu došlo svega sedam zainteresovanih graðana, ne raèunam suprugu i kæerku pisca,ni dva predstavnika organizatora,dva govornika su se odazvala pozivu da nastupe i bila su još dva novinara. I to je sve. Šta da kažem?

To je dokaz naše kulturne propasti i ozbiljna opomena da možemo zaista nestati kao narod. Ako na obeležavanje godišnjice smrti našeg najveæeg pisca doðe svega sedmoro ljudi,onda je to dokaz da smo mi moralno bolesni i da moramo hitno da se leèimo

Ovaj tekst je otvoreno suèeljavanje sa svim našim lažima i prevarama. Odnosno, taènije, suèeljavanje sa odnaroðenom, palanaèkom, sebiènom, pohlepnom i poltronskom srpskom inteligencijom, koja je prodala svoj narod za šaku privilegija, novca, zvanja i nagrada i koja je glavni krivac za našu državnu i nacionalnu tragediju.

Moram tako da pišem,jer poznajem lièno veæinu naših kulturnih delatnika, znam kako su se dodvoravali vlastima,znam kako su puzali pred partijskim sekretarima i ministrima, znam kako su prodavali svoje ime za služenje totalitarnom režimu.

Neshvatljivo je da na godišnjicu Pekiæeve smrti doðe samo sedmoro ljudi iz Beograda. Gde su 218 èlanova Srpskog književnog društva? Šta su radili toga dana? Kakava su to važnija posla imali? Zašto su odbili da govore i da prisustvuju tom skupu? Zašto nisu prisustvovali književnici iz njegovog matiènog Udruženja književnika Srbije? Kakve su obaveze imali toga dana? Zašto nisu imali svoje predstavnike da govore o svom najznaèajnijem èlanu udruženja? Gde su bili 12 redovnih èlanova SANU odsek za jezik i književnost? Gde je bilo  sedam dopisnih èlanova SANU za jezik i književnost? Gde su bili profesori i studenti sa univerziteta i fakulteta? Gde su dobitnici Pekiæeve nagrade stipendisti Fonda Borislava Pekiæ? Ne želim da ih sada nabrajam, sram ih bilo! Gde je toga dana bila graðanska i kulturna Srbija? Nema odgovora na sva ova pitanja.Podmukli muk i nezainteresovanost. Zašto je to tako? Zašto  naša inteligencija ne voli Pekiæa? Zašto ga stalno zaboravljaju i namerno preæutkuju?

Odgovor je vrlo jednostavan - Borislava Pekiæa nisu voleli ni jedni ni drugi! Smetao je i jednima i drugima.Nervirao ih je i nikada ga nisu hteli da prihvate.

Jedni su profesionalni srpski nacionalisti ili srbisti,drugi su skorojeviæi i malograðani.

Prvi ga nisu voleli jer je previše bio obrazovan,pisao je latinicom, asketski je radio na svom delu, bio je posveæen, skroman, predan i odan svojim idejama. Zagovarao je parlamentarizam, demokratiju i srpski kosmopolitizam. Bio je previše uètiv, fin, odmeren, pažljiv i uviðajan. Nije saraðivao sa režimom, nije pravio trule kompromise, bio je u zatvoru zbog svojih ubeðenja, nikoga nije okrivio za svoju golgotu, stojièki je podnosi udarce i pisao je teške knjižurine.

Za srbiste, Pekiæ je suviše bio graðanski orijentisan, suviše pismen, ponosan i dosledan u svojim principima. Njih je nervirala njegova vrcavost i paradoks. To nikako nisu mogli da razumeju. Zato su odluèili da ga zaborave. To je, ipak,bilo najbolje. Kada su se profesionalni Srbi svojom nacionalnom reèitošæu i vatrenim govorima dodvoravali Voði nacije, Pekiæ je bio kritièan,sarkastièan i borio se protiv slepila suludog Voðe.

Srbisti su mu to mnogo zamerili. U presudnom èasu, kako su tvrdili, kada se srpska nacija borila za svoj nacionalni opstanak, Pekiæ je demokratsko pitanje stavio ispred nacionalnog pitanja. Zadrti srbisti to nisu mogli da podnesu. U trenucima kada su oni palili nacionalne vatre i podizali ratne zastave, kada su se pozivali na krv èasnu i kosovski zavet, kada su pevali o nebeskoj Srbiji, dok su se krišom useljavali u poklonjene i renovirane stanove po centru Beograda, dok su delili sedmojulske i druge nagrade, dok su nastupali na svim nacionalnim medijima kao glasnogovornici nacionalsocijalizma, dok su bili vikend ratnici, dok su svoje porodice na vreme prebacivali iz vekovnih srpskih zemalja, za koje moramo da ginemo, u prestoni Beograd, ostavljajuæi podignuti i napaljeni narod da izgine i da bude proteran, u to vreme nacionalnog pijanstva i ludila, Pekiæ je mirnim i staloženim glasom govorio o demokratiji, vladavini prava, graðanskim slobodama i državnim institucijama koji treba da odbrane naše nacionalne interese.

Takav Pekiæ,koji se usudio da izaðe u radnièkoj Rakovici na politièki megdan raspojasanom vojvodi Šešelju, nije bio prihvatljiv za srbiste i morali su da ga otpišu,mada su se u javnosti pokazivali kao njegovi prijatelji i književni saborci, vatrene pristalice, koji nisu mogli da ga èitaju jer je težak, nerazumljiv i piše neke fantasmagorije na hiljadama stranica o genosu, trgovini,zlatnom runu i kentaurima, umesto da udara u talambase sa ostalim nacionalnim prvacima u hvaljenju i uzdizanju najveæeg državnika posle Svetoga Save. Borislav Pekiæ je bio antipod tim primitivnim i jednoumnim nacioonalnim perjanicama i potpuno je prirodno da mu oni nisu mogli oprostiti sve to po èemu se on suštinski razlikovao od njih. Zaborav i ignorisanje je najbolja osveta.

Nije se oglasio ni lažni patriota,lažni nacionalista i ideolog verbalnog legalizma Koštunica dr Vojislav, èiji je èlan stranke DSS do svoje smrti Pekiæ bio, jer taj umišljeni intelektualac, skrušeni vernik i nacionalni borac, zatvoren u svom svetu promašenih ideja, ne može da prihvati širinu i snagu Borislava Pekiæa. Znam da najbliži Pekiæevi politièki saborci nikada nisu èitali Pekiæa i to su mi oni lièno priznali.

Nisu se ni postideli kada su  mi to govorili,jer su Pekiæa iskljuèivo gledali kao èlana stranke koji mora da poštuje statut politièke stranke, kao i svi ostali èlanovi stranke. Kada su se dokopali vlasti nastavili su da kradu kao svi njihovi politièki protivnici, zaboravljajuæi da su živeli u dobu kada je živeo Borislav Pekiæ.

Opet, s druge strane, Pekiæa nisu voleli ni skorojeviæi, malograðani i modernisti.

Nisu ga voleli jer je previše bio nacionalno usmeren,previše je isticao svoju nacionalnu pripadnost i o tome je toliko pisao. Nerviralo ih je što je bio kritièan prema graðanskoj klasi koju je uhvatila plesan, što je imao razumevanja za godine koje su mu pojeli skakavci,što nije bio ostrašæen i osvetoljubiv.

Nisu mogli da podnesu njegovu erudiciju, posveæenost radu na svom delu, bekstvo u London iz malograðanske praznine, srpski kosmopolitizam, rušenje mita o sentimentalnoj povesti britanskog carstva, kritiku pogrešnog smera kretanja civilizacije, kritiku evropskih prilika, insistiranje na tome da je Balkan postojdbina evropske civilizacije i da je balkanska civilizacija stvorila Evropu, to je malograðanima danas jeres preko koje ne mogu da preðu.

Nisu mogli da prihvate besnilo robotske civilizacije,vampirizam komercijalne civilizacije i totalitarizam politièkih partija u parlamentarnoj demokratiji.Osnivaè Demokratske stranke nije zaslužio da mu njegova stranka posveti jednu jedinu reè, da mu odaju priznanje za sve što je uèinio za Demokratsku stranku, jer to više nije bila izvorna Demokratska stranka, koja je okupila sve viðenije srpske intelektualce, nego se ta stranka pretvorila u kriminalnu organizaciju koja je zakonski pljaèkala državu i graðane, pa je tako potpuno uništen i obesmišljen pekiæevski duh u toj nakaznoj stranci na vlasti.

Nakon pada sa vlasti, narcisoidni Boris Tadiæ ustaje u odbranu svojih plaæenih kulturnih delatnika, koji su se direktno ukljuèili u izbornu kampanju, podržavajuæi njegov kriminalni i mafijaški režim koji je opljaèkao i zadužio državu i graðane Srbiije.

 Ti malograðani koji su podržali diletanta i infatilnog klovna Tadiæa, kojima su finansirani filmovi, uloge, predstave, nastupi, putovanja, izložbe, izdavane knjige i bezvredni radovi parama opljaèkanih poreskih obveznika, koje su pljuvali, ismejavali i prezirali, ti skorojeviæi i paraziti su zbog liène koristi zatvarali oèi pred nacionalnom pljaèkom države.

To njih nije zanimalo jer su oni bili plaæeni na meðunarodnom projektu  da Srbija nestane i da postanemo potrošaèka jedinica Novog svetskog poretka. Ti netalentovani gmazovi, koji se nisu skidali sa medija, koji su nam držali predavanja o našem primitivizmu i prostakluku, velièajuæi krstašku povest EU, ti nikogoviæi koji su pljuvali po svom narodu i koji su nas proglasili genocidnim narodom, varvarima i divljacima, ti plaæenici soroševih špekulantskih fondova, koji šire propagandu o našoj rasnoj indiferentnosti, svi oni su prezirali Pekiæa jer je srpski pisac, jer je stvorio svetska dela, jer je Pekiæ dokaz da nismo uroðenici, da nismo kanibali, da imamo i mi pravo na život, na svoj pogled na svet, da imamo pravo na svoja nacionalna i verska oseæanja, da imamo pravo da se pobunimo i da se borimo za svoj nacionalni i kulturni identitet.

Jedini naèin da s odbranimo od nestanka je da negujemo svoju nacionalnu kulturu i da ustanemo u odbranu i poslednje dane Borislava Pekiæa.

Ekonomski su Srbiju uveli u bankrot, a graðane doveli do siromaštva i ludila. To je pakleni plan neoliberalnih fundamentalista.Ekonomski su uspeli da nas unište. Sada se radi na kulturnom zatiranju nas  Srba. Zato se Pekiæ gura u stranu. Jedini naèin da se odbranimo je da èitamo Pekiæa. Braæo i sestre, dame i gospodo, graðani Srbije, poènite da èitate Pekiæa.

Razgovarajte o pekiæevskim idejama. Širite njegovo uèenje i njegove reèi ponavljajte. Tako se borimo za sebe.Tako se borimo za buduænost naših pokolenja. Pekiæ je dokaz da srpski narod mora kulturno da opstane i da zadrži svoju nacionalnu osobenost, inteligenciju i vrcavost.Tako æemo pomoæi opstanku èoveèanstva.

 

podeli ovaj èlanak:

Natrag
Na vrh strane