https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Posdemokratija

Posdemokratija

Da li æe Tadiæ, kao i svi diktatori postati žrtva svojih poslušnika i dužnika                         

 

Samoubistvo iz zasede

 

Poražen i ponižen Boris Tadiæ se odluèuje na samoubilaèku misiju, rešio je da iz osvete i inata bude premijer, mada za to nema ni kredibiliteta, ni sposobnosti, pa èak ni volje. Na to ga nagovaraju njegovi nezajažljivi sledbenici i saveznici, koji bi još malo da ga iskoriste dok ne ojaèaju toliko da sami preuzmu vlast. Zasedu za to politièko samoubistvo postavlja Ivica Daèiæ, koji u išèekivanju svoje pobede, rezonuje po principu to gore, to bolje". Postizborni cirkus u Srbiji analizira Miodrag Mile Isakov, potpredsednik prve vlade DOS-a i bivši ambasador Srbije u Izraelu

 

Piše Mile Isakov

 

Samo teško povreðena sujeta može da dovede èoveka u situaciju da nasedne na najprovidnija laskanja da je on njabolji i nezamenjljiv, u situaciji kad je veæ otpisan. Da iza toga ne prepozna nameru da bude potrošen do kraja. To najbolje znaju da iskoriste oni koji su mu najbliži i koji ga najbolje poznaju, to je njihova mala pakost i osveta za sve ono vreme kada su živeli u njegovoj senci, prinuðeni da æute i slušaju, potajno kod kuæe, pred ogledalom, probajuæi maršalsku uniformu. Tako æe i Boris Tadiæ, kao svi diktatori, na kraju postati žrtva zavere svojih najveæih poslušnika i dužnika.

 

Otpisani bi i dalje da vladaju

 

Posle poraza na predsednièkim izborima, što objektivno za njega nije nikakva tragedija, posebno imajuæi u vidu da je veæ dva puta pobeðivao, oni su se osetili ugroženim. Instiktom ranjenih zveri smislili su zaveru kojom æe ga spreèiti da on ode dostojanstveno, a njih ostavi bez vlasti i zaštite, na milost i nemilost istražnih organa i sudova koje su onoliko ponižavali i gazili dok su zahvaljujuæi njemu bili moæni. Naravno, da ga mrze zbog toga i naravno da su zaigrali na njegovu sujetu, ubeðujuæi ga da on zapravo nije izgubio izbore, nego je to nepromišljena greška jednog broja graðana koji su samo hteli malo da skrenu pažnju na sebe, i koji se sada grozno kaju, sve èupajuæi kosu u oèaju kada su videli šta su uèinili.

Verovatno su mu i priveli nekoliko takvih zaštiæenih svedoka, da se pred njim lièno pospu pepelom i zatraže oprost. Uporno su mu ovih dana ponavljali kako je on i dalje broj jedan u zemlji, kako od njega sve zavisi i kako se bez njega ne može, sve podseæajuæi ga na njegove vlastite reèi kako on nikada ne odustaje. A to što je rekao da sigurno neæe biti premijer, to je samo dokaz njegove skromnosti i èestitosti, time je dokazao da mu nije stalo do vlasti po svaku cenu, tako da je sada svima jasno da se prihvatanjem uloge mandatara on zapravo žrtvuje, spreman i da pogazi ono do èega najviše drži, svoju sopstvenu reè, zarad odbrane interesa države i naroda.

I naravno, da su pri tome mislili iskljuèivo na sebe, na to kako on, mada veæ otpisan, još može, ali samo kao premijer, da njima produži vek i omoguæi im da posvršavaju poslove. I da graðanima konaèno uteraju demokratiju u kosti, da im nikad više ne padne na pamet da glasaju kako su glasali. A onda æe oni preuzeti stvar i živeti sreæno na vlasti za sva vremena. Mislim tu na sve one koji su za Tadiæeve vladavine postali što inaèe nikad ne bi mogli, na onog desetara koji komanduje vojskom, i na onog nesposobnog za vojsku ali sposobnog da bude savetnik vojnom ministru i ministar spoljnih poslova, za šta se osposobio kad je ono bežao u inostranstvo od mobilizacije. I na sve druge ministre i poslanike kojima je to bilo prvo zaposlenje. I na onog glasnogovornika Miloševiæevog režima, kojeg je Tadiæ pokupio sa politièke deponije, kao i na onog penzionera koji je postao lider generacije pošto su svi pravi poumirali. I na onu savetnicu što stenje kad govori pod teretom Sorošovih donacija za školovanje politièke izuzetnosti, za koju obuèava njen muž demonstrirajuæi kako se navija za vlast krivotvorenjem istraživanja javnog mnenja i volje graðana na izborima. I na sve njima sliène politièare i analitièare, žurnaliste i lobiste, balansere i profitere.

 

To bajka više ne raða

 

Ako bi Boris Tadiæ sluèajno uspeo da nešto i uradi kao premijer, tim bolje i po njih, a ako ne, sva æe krivica biti na njemu i otiæi æe svakako, samo što æe ga tada i oni okriviti i odbaciti kao isceðenu krpu. Takva je sudbina narcisoidnih vladara koji, kao prevareni muževi, uvek poslednji saznaju da su iznevereni.

Glavni sauèesnik u toj zaveri protiv Tadiæa su SPS i Ivica Daèiæ, zato što je to u ljudskoj prirodi da ne vole oseæaj da su nešto dužni onome koji im je pomogao, pa bi najradije da ga nema. Ali, i njima je potrebno još malo vremena u njegovoj zavetrini, da bi na njegovom daljem propadanju zaradili još desetak procenata glasova i mogli da se osamostale, pa da se restitucija obavi do kraja, da i njima bude vraæeno oteto, njima najdraže nasledstvo, vlast koju je njihov Baba mukotrpno sticao. Njima, dakle, sasvim odgovara postojeæe stanje i status kvo, ali kad je njima dobro to je najbolji znak da ništa ne valja.

Prema tome, oèigledno je da svi koji uèestvuju u ovoj predstavi u kojoj se on kao neæka, a oni ga kao mole, imaju neki svoj racionalan interes i jasnu raèunicu, samo on ne. Njegov jedini motiv je da se vadi, da nam svima, a pre svega sebi, dokaže da on nije otpisan, da još može i da njegova ima biti poslednja. I to je ono što zabrinjava, što svi misle samo na sebe, a niko, ama baš ništa ne èini misleæi na graðane i državu. Naprotiv, svojim postupcima demonstriraju neskriven prezir prema izborima i volji biraèa, zanemarujuæi pri tom i potrebu države da bude valjano ureðena sa institucijama koje funkcionišu i koje se poštuju. U lice nam se smeju, sprdajuæi se sa demokratskom procedurom i funkcijom premijera, proglašavajuæi za mandatara, umesto predsednika koji jedini to može, nekoga ko je upravo poražen na izborima i èiji je program odbaèen od graðana.

Još više zabrinjava ta drskost samog Borisa Tadiæa, da tako olako zanemari volju, taènije nepoverenje, biraèa prema njemu i sa takvom lakoæom pogazi svoju reè datu odmah posle izbora da sigurno neæe biti premijer. Bez stida i oseæanja bilo kakve odgovornosti on se ponaša kao da se ništa nije dogodilo, kao da je to samo stvar tehnike da skoèi sa konja na magarca, da je to iskljuèivo pitanje njegovog liènog izbora i volje. A magarci, ko magarci, ima da æute i trpe. Fascinantna je i zastrašujuæa ta lakoæa sa kojom je nastavio tamo gde je na izborima zaustavljen. Kao da je stanje redovno i sve u najboljem redu, on nastavlja sa istom prièom koja oèigledno ne prolazi i za koju je upravo dobio lošu ocenu.

Ponovo govori o svom programu za borbu protiv siromaštva, privlaèenje stranih investicija, pokretanje privrede i otvaranje novih radnih mesta, i tako dalje i tako bliže, a ne pada mu na pamet da bar pokuša da objasni zašto veæ nije to uradio u prethodnih osam godina kada je imao mnogo veæu moæ. I zašto su graðani odbacili tako genijalan plan? Da nije to možda zato što mu ne veruju? Da nije zato što se dok je on prièao te bajke sve raspadalo i živelo sve lošije i teže?

 

Odlièan gost, al' loš domaæin

 

Koliko je besmisleno to što radi Tadiæ kao nekrunisani mandatar, najbolje pokazuje podatak da on planira da pravi vladu koja je veæ odbaèena od graðana zajedno sa njime. Naime, o formiranju nove vlade on pregovara sa Daèiæem, Palmom i Krkobabiæima, sa Èedom i Vukom, sa Dinkiæem, sa Rasimom, Èankom i Pastorom, sa svima onima koji su ga javno i bezrezervno podržali u drugom krugu predsednièkih izbora i tako zajedno sa njime poraženi. Svi oni su založili sav svoj autoritet za njega i njegov program i to nije prošlo, pobedio ih je, sve na gomili, Toma Nikoliæ bez programa. Tako su govorili i još uvek tvrde, a ne vide da je to najveæa sramota upravo za njih i njihovog univerzalnog kandidata za sve funkcije. Ako je to taèno, onda su im graðani poruèili da bi radije podržali bilo kakav program pre nego njihov, da je i nikakav program bolji od njihovog, da je za poèetak dovoljan program sa samo jednom taèkom u kojoj se predviða da im se oni i njihovi programi skinu sa grbaèe.

Izbori su oznaèili kraj jedne politike i jednog slepog voðe, sa svima onima koji su ga sledili a sad ga guraju u provaliju pred koju nas je sve doveo. Jasno je onda kakve su šanse Tadiæevog premijerskog pokušaja i kakva sudbina vlade koju on napravi, ako je uopšte sklepa. Samo nije jasno, kako njemu to nije jasno. Izgleda da mora tako, da ga je pored svega navedenog još neka velika muka naterala. Jedina preostala pretpostavka je neka velika ucena. Spolja, od onih kojima je obeæao ko zna šta, ali i još opasnija ucena iznutra, od onih koji su u njega i njegovu kampanju uložili velike pare oèekujuæi da im se, uz njegovu pomoæ, to višestruko vrati. A to je moguæe samo ako bude na vlasti. Inaèe, poznato je da se njemu baš ne radi taj èinovnièki posao, sa svakodnevnim radnim vremenom od osam izjutra i bizarnim obavezama oko budžeta, oko penzija i plata raznim intelektualnim mrsomudima u prosveti, kulturi, zdravstvu, sudstvu, administraciji. Ne može on da radi dok ga pod prozorom uznemiravaju nezadovoljni sindikati i gladni radnici, zbog neisplaæenih nekoliko trièavih desetina hiljada dinara.

On je navikao da operiše sa evrima, i to milionima i milijardama, a radnike da obilazi kad mu odgovora, a ne oni njega kad im padne na pamet. On voli da se gosti u lepo ureðenim seoskim domaæinstvima, ali ne baš da ga oni poseæuju sa traktorima. Reèju, on je odlièan gost, ali loš domaæin. On je svetski èovek, njemu je mesto u Parizu i Londonu, tamo gde se primaju pehari i medalje, a ne u blokiranoj Nemanjinoj ulici zbog štrajkova. Umesto da sad na Rolan Garosu sedi pored Ðokoviæevog oca u poèasnoj loži, on se jebava sa vladom, ko pijan sa gaæama. A zaboravlja da onom kome je suðeno da bude karan, gaæe same padaju. 

 

 

 

Nije Babo sina tuko zato što se kock'o, nego zato što je 'teo da se vadi!

    

 

podeli ovaj èlanak:

Natrag
Na vrh strane