https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Da se ne zaboravi

Da se ne zaboravi

 

Doktor Srboljub Živanoviæ, antropolog svetskog glasa, o pretvaranju žrtava u zloèince

 

Srbe danas ubijaju lažima

 

Ni posle sedam decenija od prestanka masovnog ubijanja Srba, Jevreja i Roma u Jasenovaèkom sistemu logora smrti nisu obeležene grobnice nastradalih. Skoro niko ne zna da se jedna od njih nalazi i u centru Beograda, kod Nebojša kule, podno Kalemegdana. Jedan od najuticajnijih antropologa sveta, dr. Srboljub Živanoviæ, koji je svojevremeno uèestvovao i u radu prve posleratne jugoslovenske komisije za utvrðivanje istine o Jasenovcu, ali je bio èlan i meðunarodne komisije sa istim zadatkom, ekskluzivno za Tabloid piše o svojim iskustvima u traganju za istinom i njenim objavljivanjem.

 

 

dr. Srboljub Živanoviæ

 

 

Prošlo je veæ 70 godina od osloboðenja hrvatskih koncentracionih logora u Jasenovaèkom sistemu logora za istrebljenje Srba, Jevreja i Roma. Prošlo je dakle više od 70 godina od kako su Savom i Dunavom prestali da plove leševi nevinih žrtava pokolja koje su rimokatolici Hrvati poèinili u Jasenovaèkom sistemu logora, a ja na žalost moram da istaknem da se uspomena na pobijene, zaklane, muèene, opljaèkane, silovane i udavljene u vodama Save ili pobijene na neki drugi zverski naèin polako gubi iz svesti našeg naroda.

Za vreme komunistièke diktature u nekadašnjoj Jugoslaviji, kao ni danas u sadašnjoj Srbiji ništa se pozitivno ne èini da se javno obeleži tragedija Srba, Jevreja i Roma u Hrvatskoj, da se zloèini sankcionišu i da se mlade generacije upoznaju sa teškim stradanjima i gubicima koje su pretrpeli autohtoni Srbi u Hrvatskoj i drugi nekatolici, Jevreji i Romi. Do ove velike tragedije i do prvog zloèina genocida koje su rimokatolici Hrvati poèinili prema Srbima, Jevrejima i Romima došlo je zbog verske netrpeljivosti rimokatlièke  "crkve" u Hrvatskoj koja je vekovima podstrekavala nacionalnu netrpeljivost kod Hrvata i vaspitavala generacije koljaèa Srba.

Strašni zloèini koji su poèinjeni u Nezavisnoj državi Hrvatskoj nisu ništa novo i nisu nastali tek sa izbijanjem II Svetskog rata. Iste zloèine, isto ubijanje, pljaèkanje i silovanje Srba poèinili su Hrvati i muslimani u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini u toku I Svetskog rata, kao i u svim ranijim istorijskim periodima. Bosna i Hercegovina je bila pod okupacijom austrougarske države, a Hrvatska je kao deo kraljevine Maðarske bila takoðe u okviru Austrougarske. Politika te države je bila da se Srbi istrebe, da se Jevreji unište, a Rome nisu smatrali za ljude veæ za obiènu gamad koju treba istrebiti.

Vlasti u Jugoslaviji posle II Svetskog rata sprovodile su politiku "bratstva i jedinstva" jugoslovenskih naroda,  pa se u ime te politike nije smelo govoriti i pisati o zloèinima koje su poèinili rimokatolici Hrvati nad nedužnim Srbima, Jevrejima i Romima. U današnjoj Srbiji se takoðe ne govori i ne piše o zloèinima Hrvata, jer je politika "bratstva i jedinstva" zamenjena politikom koja se zove "regionalna saradnja" . Vlastima u Srbiji je stalo da po svaku cenu Srbija uðe u Evropsku Uniju, u kojoj  se veæ nalazi Hrvatska koja nikada nije odgovarala za zloèine.

Iako je poznato da je samo u prošlom graðanskom ratu proterano preko 200.000 Srba iz Hrvatske, da je pobijeno, muèeno i opljaèkano više desetina hiljada ljudi, dece, žena, starih i iznemoglih. Rimokatolièka "crkva" i dalje u Hrvatskoj vaspitava nove generacije hrvatskih koljaèa Srba. Dokaz su masovni istupi hrvatske omladine na pop-koncertima i na sportskim priredbama koji i danas uzvikuju parole kao "Srbe na vrbe" , "Bosance u lance" , "Ubi Srbina" i sl.

U Hrvatskoj slave ratne zloèince kao što je blaženi rimokatolièke "crkve" ratni zloèinac, zagrebaèki nadbiskup genocida.

U Srbiji se o svemu tome æuti da se ne bi povredili Hrvati i da bi se obezbedio ulazak u Evropsku Uniju, za koji treba da Hrvatska da svoju saglasnost. Prema tome, deca u srpskim školama ne uèe ništa o stradanjima u Jasenovcu i u drugim mestima Hrvatske, Bosne i Hercegovine i drugde. Zloèini rimokatolika Hrvata se obièno prikazuju kao zloèini nacista iako se zna da nacista nikada nije bilo u Hrvatskoj, ili pak kao zloèini fašista kojih takoðe nije bilo u Hrvatskoj. Govori se da su hrvatske ustaše vodili borbu protiv komunista, što nije taèno.

 

 

Više o srpskim žrtvama znaju u Izraelu nego u Srbiji

 

 

Zloèine u Hrvatskoj nisu poèinili nemaèki nacisti i Gestapo, ni italijanski fašisti, vec su koljaèi, pljaèkaši, siledžije i ubice bili rimokatolièki sveštenici, franjevci, križari, katolièki aktivisti, katolièke èasne sestre koje su ubijale srpsku, jevrejsku i romsku decu, ustaše, domobrani i svi slojevi hrvatskog društva kao i sama država Hrvatska, koja je donela takve rasistièke zakone po kojima je svako mogao da ubije Srbina, Jevrejina i Roma, a da zato nikome ne odgovara. Srbima i Jevrejima je bilo zabranjeno da žive u pojedinim delovima hrvatskih gradova. Nisu smeli da idu trotoarom vec samo sredinom ulice kao stoka, a Srbima i psima je bio zabranjen ulazak u kafane i restorane.

Meðunarodna komisija za istinu o Jasenovcu u kojoj nije bilo predstavnika sa teritorije bivše Jugoslavije, utvrdila je da je samo u Jasenovaèkom sistemu hrvatskih logora za istrebljenje Srba, Jevreja i Roma stradalo preko 700.000 Srba, 23.000 Jevreja i 80.000 Roma, meðu kojima je bilo 110.000 dece ispod 14 godina starosti. Na zasedanju Meðunarodne komisije za istinu o Jasenovcu u Njujorku predstavnik SAD je izjavio da u Americi postoje dokazi da je u Nezavisnoj Drzavi Hrvatskoj preko 1.400 rimokatolièkih sveštenika lièno ubijalo, muèilo, silovalo devojèice i žene, pljaèkalo i nasilno pokrštavalo Srbe, Jevreje i Rome.

Od granice Hrvatske sa Srbijom, ili bolje reèeno duž Save nizvodno od Zagreba do ušca u Dunav, i dalje Dunavom do Kladova, ne postoji nijedan spomenik i nijedna spomen ploèa posveæena žrtvama Jasenovaèkog sistema hrvatskih logora za istrebljenje Srba, Jevreja i Roma, iako su vode Save i Dunava celom dužinom toka izbacivale na obale leševe žrtava iz Jasenovca, koji su onda sahranjivani kao bezimene osobe na lokalnim grobljima. Grobovi tih žrtava su ostali neobeleženi. Poznato je da su leševi koji su izbaèeni na obalu Dunava kod Nebojšine kule u Beogradu sahranjeni u jednoj masovnoj grobnici koja je i danas neobeležena i koja je zarasla u korov. Za leševe koji su obdukovani u Zavodu za sudsku medicinu, Medicinskog fakulteta u Beogradu kao nepoznata lica ne zna se gde su sahranjeni. Obdukcioni protokoli koji su zvanièna dokumenta o tim obdukcijama i danas stoje neobraðeni u prašnjavim i neotvorenim kutijama. Niko se od naših istorièara nije potrudio da obradi te zapisnike i da objavi rezultate tih autopsija. Istovremeno država Srbija plaæa i izdržava više institucija u kojima se obraðuje savremena istorija, meðunarodno pravo i slièno.

Broj preživelih logoraša jasenovaèkih i drugih hrvatskih logora jako se smanjio. Veæina ih je davno poumirala. Nema ni mnogo njihovih srodnika i prijatelja.

Krajnje je vreme da se postave obeležja sa natpisima na kojima bi jasno bilo napisano ko je bio ubica, ko je podstrekavao na klanje, pljaèkanje, silovanje i muèenje, a ko su bile žrtve. Dosta je bilo bezliènih spomenika iz doba komunizma za koje se ne zna kome su posveæeni i ko su bile žrtve, a ko ubice.

Za razliku od države Srbije neke druge zemlje imaju drugaèiji odnos prema hrvatskim logorima u Jasenovaèkom sistemu za istrebljenje Srba, Jevreja i Roma. Ja sam o Jasenovcu mnogo više saznao u Izraelu nego u Srbiji. U Republici Srpskoj deca uèe u školi o stradanjima Srba, Jevreja i Roma u Hrvatskim logorima u Jasenovcu i idu na ekskurzije u Donju Gradinu gde je veliko stratište jasenovaèkih logora smrti.

Jasenovaèki sistem hrvatskih logora za istrebljanje Srba, Jevreja i Roma nije napravljen sluèajno i nije bio kopija nekog koncentracionog logora koji su uspostavili nemaèki nacisti. Jasenovac je poèeo sa istrebljenjem žrtava pre nego što su u Nemaèkoj proradili koncentracioni logori. Nemci su u svojim logorima ubijali žrtve na industrijski naèin brzo i efikasno. Hrvati su u Jasenovaèkim logorima sve žrtve prethodno svirepo muèili, izgladnjavali, ostavljali bez vode, izlagali zimi i nepogodama, prebijali, muèili pa ih tek onda svirepo klali, davili u Savi i tako dalje. Da ne nabrajam metode muèenja i ubijanja.

Mrcvarena su èak i deca i odojèad ispod jedne godine starosti. Probadane su utrobe trudnih majki, vaðeni su plodovi iz utrobe, razbijane su glave deci o zidove i kamenje.

U Hrvatskoj sada kažu da su žrtve samo oni za èije se ime i poreklo zna i èiji je ubica poznat po imenu. A kako su se zvala ta pobijena deca, kakvo su ime imala neroðena deca izvaðena iz utrobe majki, kako su se zvale žrtve baèene u peæ, ili oni èiji su leševi skuvani u kazanima za pravljenje sapuna?

Pored ovog fizièkog genocida postoji i kulturni genocid protiv Srba u Hrvatskoj. Najgrublji je primer izbacivanje iz upotrebe æirilice,  koja se i u Srbiji sve više potiskuje iako je to ustavom zagarantovano pismo. Narodna književnost se ne predaje u školama, dubrovaèka srednjevekovna književnost se proglašava za hrvatsku i tome slièno.

Istovremeno se stimuliše sve ono što nam je strano, što nam je nametano za vreme turske vladavine ili pak austrougarske ili nemaèke okupacije. Masa nastavnika iz rimokatolièkih sredina dovedena je u Beograd i druge gradove u Srbiji, njima je dozvoljeno da vrše svoj uticaj na decu, odnosno uèenike.

 

 

Preæutkivanje zloèina

 

 

I dok u Nemaèkoj, na primer, postoji zakon po kome je neko poèinio krivièno delo ukoliko negira, preæutkuje ili prikriva genocid, u Srbiji nema takvog zakona. Politièari u Srbiji gledaju da se ne zamere Hrvatima i muslimanima, pa preæutkuju njihove zloèine koje su poèinili ne samo u toku prošlog graðanskog rata prilikom cepanja Jugoslavije, ili pak za vreme II Svetskog rata, nego i one koji su poèinjeni u Kraljevini Jugoslaviji, za vreme I Svetskog rata i u svim ranijim periodima. Istovremeno sve takozvane nevladine organizacije direktno plaæene od neprijatelja Srba iz SAD i zemalja Evropske Unije na sav glas govore o navodnim zloèinima Srba nad Hrvatima ili muslimanima u Bosni.

U sadašnjoj Srbiji nema veæih progona Jevreja, jer ih je tako malo ostalo da se prosto i ne primeæuju. No sada se u Srbiji stalno vrši antisemitska propaganda koja uglavnom potièe iz SAD, ali i iz Evropske Unije. Finansira se na primer po ko zna koji put štampanje Protokola Sionskih Mudraca u kojima se Jevreji optužuju za sva zla ovoga sveta. Ja znam za preko 30 izdanja ovog pamfleta, a sva su finansiranja iz SAD. Plaæaju se huligani da skrnave groblja i da ispisuju grozne parole. Sve to u cilju da se Srbi prikažu kao antisemiti.

 Ista situacija je i sa Romima. "Prefinjena" gospoda koja imaju rezidencije na Dedinju, kao i oni sa Novog Beograda - sledbenici i poštovaoci komunistièkog režima, ne žele da vide Rome pored sebe. Zato pokreæu èitave demonstracije protiv naseljavanja Roma u njihov deo grada. Ni zemlje Evropske Unije ne žele da vide Rome u svojim zemljama. Oni se stalno proteruju, ponižavaju i okrivljuju na razne naèine. I Romi bi se rado uglavili u fotelje raznih rukovodilaca, ali im to nije omoguæeno. Lišeni su potrebnog obrazovanja. Ostaje im samo da i dalje prebiraju po kontejnerima i da im deca rastu bez obrazovanja u blatu i prašini.

Mogao bih satima da govorim o raznim zloèinima koji su poèinili rimokatolici Hrvati protiv Srba, Jevreja i Roma, o nepravdi prema srpskom narodu koji pokušavaju da porobe SAD i Evropska Unija. Najgore je kada se nauka i struka koriste za postizanje politièkih ciljeva. Ni taj postupak nije nešto novo.

Imali smo primere u nacistièkoj Nemaèkoj gde su antropolozi, poput Švideckove pisali "nauène rasistièke radove" . Takvi su bili i rasistièki takozvani "nauèni radovi" u Južnoj Africi, u kojima se tvrdilo èak i da je koža crnaca drugaèije graðe od kože belaca. Kod nas se uporno tvrdi da su Srbi izvršili genocid nad muslimanima u Srebrenici i da je tamo navodno ubijemo preko 7.000 muslimana iako je svima poznato, i nauèno dokazano da to nije taèno. Celokupnu dokumentaciju o svemu danas izloženom posedujem u Londonu i spreman sam da je dam na uvid svakome ko je zainteresovan da sazna istinu.

                   

 

A 1.

 

"...Niko nema pravo da nekome oprašta u ime onih èije je æutnja veèna"

 

(Srboljub Živanoviæ)

 

Srboljub Živanoviæ (Sarajevo, 21. decembar 1933) je srpski antropolog, paleopatolog, profesor londonskog Univerziteta, èlan Kraljevskog antropološkog instituta i Kraljevskog medicinskog instituta u Londonu, direktor Evropskog instituta za izuèavanje istorije drevnih Slovena (European Institute of Early Slavonic Studies) u Londonu, predsednik Meðunarodne komisija za utvrðivanje istine o Jasenovcu, predsednik Fonda za istraživanje genocida, i èlan Slovenske akademije nauka i umetnosti.

Bio je èlan jugoslovenske Komisije sudskih antropologa koja je 1964. vršila iskopavanje masovnih grobnica u ustaškom logoru smrti Jasenovac. Pošto se 1964. godine jako malo javno govorilo o stradanju u ustaškom logoru smrti Jasenovac, èlanovi Komisije su se meðusobno dogovorili da svako vodi svoj dnevnik, koji su svi èlanovi Komisije potpisali.

Jugoslovenske vlasti nisu nikada javno objavile izveštaje Komisije. Komisija je vršila iskopavanja masovnih grobnica na prostoru jasenovaèkog logora Donja Gradina, a jugoslovenske vlasti su zabranile èlanovima Komisije da imaju bilo kakav kontakt sa javnošæu. Novinarima i fotografima je bio zabranjen pristup. Komisija je vršila iskopavanja velikih šanèeva, i specijalnih bušilica koje su korištene za lociranje masovnih grobnica, jer su sva obeležja na podruèju logora smrti neposredno nakon rata po odluci jugoslovenskih vlasti prekopana buldožerima i tenkovima, zajedno sa ostacima ustaškog logora smrti Jasenovac.

"Znate, to je raðeno dvadeset godina po osloboðenu logora i zadah je bio grozan. U lobanjama su se nalazili ostaci mozga i oni su poslati na obradu u Zavod za sudsku medicinu u Ljubljanu. Još onda smo došli do zakljuèka da je blizu dvadeset odsto žrtava živo otišlo u grob, što su strašna saznanja. Od udarca u glavu moglo se umreti na licu mesta, ali ako je malj skrenuo i nije probio lobanju, stvorio veliko unutrašnje krvavljenje, to je moglo odmah da odnese život, a moglo je da traje i više nedelja pa da žrtva lagano umire. Oni koji su na taj naèin stradali nisu umirali nekoliko nedelja, veæ najviše nekoliko dana, jer su to bili teški udarci, a žrtve su bile bacane u jame tako da je i to ubrzavalo umiranje." (Srboljub Živanoviæ, "Jasenovac", Srpska knjiga 2009.)

Nakon završetka rada jugoslovenske Komisije sudskih antropologa za sistem ustaških logora smrti Jasenovac, jugoslovenske vlasti su odbile da objave izveštaje Komisije, a Srboljub Živanoviæ nedugo potom napušta Jugoslaviju i odlazi u Afriku gde se kao veæ iskusni antropolog prikljuèuje meðunarodnom timu antropologa. Nakon ekspedicije u Africi, Srboljub je pokušao da se vrati u Jugoslaviju, ali su mu vlasti to zabranile.

Na poziv Londonskog univerziteta 1968. odlazi u Ujedinjeno Kraljevstvo i prikljuèuje se Medicinskom fakultetu Svetog Vartolomeja u Londonu.

Godine 1982. u Londonu izdaje udžbenik u kojem objavljuje vlastiti metod za uzimanje uzoraka sa skeleta, koji je danas prihvaæen u èitavom svetu. Redovni èlan Meðunarodne slovenske akademije nauka i umetnosti postaje 1995. godine, te predsednik Britanskog i Irskog odeljenja Meðunarodne sèlovenske akademije. Bio je vrlo blizak saradnik pokojnog Milana Bulajiæa.

 

podeli ovaj èlanak:

Natrag
Na vrh strane