Dijagnoza

Prof. dr Mila Alečković analizira načine borbe protiv tiranina Aleksandra Vučića

Izlazak iz pacovskog lavirinta

S obzirom na Vučićev, klinički profil ličnosti, prof. dr Alečković definiše strategiju pobune protiv njegove tiranije. U prvoj fazi neophodno je utvrditi uzroke političke patologije, koja Srbiju u recidivu drži barem trideset godina unazad, bez katarze, bez čišćenja, bez razrešenja, bez zalečenja i sa redovnim regresijama u nesrećnu prošlost. U drugoj fazi treba sprečiti diverzije, narcizam i paranoju među opozicionarima, da bi potom, u završnoj fazi, posao obavili ozbiljni pojedinci. Ista psihologija kraja tiranije primenjena je 1804, kad su kolebljivi ustanici dobijali poruku "Pozdravio te brat Đorđe", koja ih je stimulisala da učestvuju u oslobođenju Srbije. I danas ima mnogo kolebljivih, a prof. dr Alečković, u autorskom tekstu, ekskluzivno za Magazin Tabloid, tvrdi da ima i onih koji će ih pozvati u borbu protiv tiranije.

Prof. dr Mila Alečković

Borba protiv diktature je teška, ali borba protiv tiranije je najteža. Diktatura još uvek poštuje izvesna politička ili vojna pravila, dok ih tiranija potpuno gazi. Diktatura ostaje politička kategorija, dok tiranija postaje isključivo psihološka i patološka ravan.

Klinički profil ličnosti, koji sam u dijagnozi predsednika nesrećne Srbije definisala, a koji je spreman da gazi druga bića u programu svakog nasilja, zapazio je, kako jedan novinar po imenu Slobodan Stupar navodi, još vođa nekadašnjih radikala koji mu je, novinar tvrdi, poverio podatak da „njegov politički mali, njegov šegrt, kupuje i čita sve knjige o Gebelsu i naci-doktrini manipulacije masama, kako bi deset televizija jednoga dana, nekoga u 'po bela dana', ubedilo da je oko njega noć".

Ako je taj mali i čitao knjige o Gebelsu, jasno je da je pored fizičkog rasta, i razumom i umom ostao jako mali, jer je pored Gebelsa, a pogotovo pre njega, postojao i Sun Cu, i Ignjacije de Lojola, a potom brojni programi crne psihijatrije, zatim teorije Serža Čakotina, Vladimira Volkofa, Noama Čomskog, Zanga Zaodonga i mnogih drugih koji su o manipulaciji masama znali još više. Ali izbor Gebelsa bio je pokušaj jednog malog političkog šegrta koga su u detinjstvu zvali „hulja" da u ideološkom smislu postane nešto više od hulje. Pokušaj koji je, danas je očigledno svima, ostao neuspešan.

U društvenom smislu, ovakva vrsta psihopatije paralelna je slici novog profi-društva: ona je spoj oslobođenog od cenzure, bezbožnog, materijalističkog i utilitarnog čoveka koji se odavno ne oslanja na um, a nekada više ni na razum. U slučaju visoke inteligencije psihopata je manipulator i sadista nesposoban za moralna osećanja (jer nema formiranu instancu savesti, niti može da oseti krivicu, te je reč o egoisti, hedonisti, bezobzirnom, agresivnom, analno strukturiranom biću, uz odsustvo osećaja milosti, surovom i poniznom istovremeno, bez ikakvih emocija). U slučaju niske inteligencije iz ove se grupe regrutuju ubice, davitelji i mučitelji dece i svi drugi krvni zločinci.

Danas u Srbiji na čelu režima imamo „medijalni slučaj" između ova dva tipa, sa inteligencijom najverovatnije oko proseka. Psihopate su poznate i prepoznatljive po tome što se nikada ne kaju za počinjena nedela, već se ponekada čak i javno ponose njima. Njihova samorefleksija je ravna nuli, a destruktivna šteta koju čine drugim članovima zajednice ili cele države je ogromna. Uplivi deliričnih izliva podređeni su dominantnoj psihopatskoj strukturaciji ovakve ličnosti.

Kad mentalno nezdrav čovek kakav je predsednik nesrećne Srbije izjavljuje da su akcije današnjih štrajkača teror manjine nad većinom, a prethodno se uverio da se 40 gradova diglo protiv njegovog ličnog terora, onda je jasno da je taj govor projekcija u ogledalu i da mu u svest, na žalost samo do pola, prodire činjenica da je upravo on ta manjina koja vrši teror nad većinom srpskog naroda.

I onda se postavlja naše današnje pitanje: kako se izboriti protiv zla koje ovaj čovek nanosi celoj naciji i nerođenoj deci, a pod pretpostavkom da neće odustati od namere da održi reč koju je skrivenim ugovorom dao kompaniji Rio Tinto, pogotovo ako je posle tog ugovora sledila i naplata sa završetkom u njegovom levom ili desnom džepu. Jasno je da se on u takvom slučaju nalazi između dva, za njega velika problema: prvi je istrajnost u ustanku čitavog naroda. Ukoliko se ne smire srpska nacija i građani Srbije koji se protive kopanju Rio Tinta, predsednik će na kraju morati da pribegne brutalnoj fizičkoj sili i batinanju ljudi, kao što je to učinio 7. jula 2020. Drugo zlo sastoji se u tome da se surova profitabilna kompanija Rio Tinto, ako on proneveri ugovor i obećenje, u jednom trenutku odluči za njegovu likvidaciju. Kako će u ovakvoj partiji odlučiti čovek koga su, prema svedočenjima, u detinjstvu zvali „hulja" ne možemo da znamo, ali ono što bi danas trebalo precizno da znamo, jeste način borbe protiv njegove lične tiranije. Borbe koja će, po mom mišljenju, biti duga i teška, a trebalo bi da jednog dana rezultira završnom scenom i katarzom.

Zato idemo redom.

Svest o razlici uzroka i simptoma

U psihičkoj bolesti najvažnije od svega je definisati uzrok i odbranu protiv bolesti. U psihijatriji i psihologiji potrebno je odmah ustanoviti uzrok i orijentisati se na lečenje uzroka umesto posledice, kako bi se izbegao stalni recidivizam bolesti, patnje i ropstva.

Politička patologija u Srbiji je u recidivu barem trideset godina unazad, bez katarze, bez čišćenja, bez razrešenja, bez zalečenja i sa redovnim regresijama u nesrećnu prošlost. Barem tri decenije niko ništa nije uspeo da reši, niko nigde nije doneo pravdu, red i olakšanje, niko čak nije uspeo ni da naznači kako bi ta pravda mogla da izgleda. Građani su do juče bili u ubeđenju da to nije ni moguće, a mnogi su u toj veri ostali i danas. Otud pasivna agresija, zloba, međusobne mržnje, rat svih protiv svih, bellum omnia contra omnes. Oni koji danas tvrde da im cilj „nije rušenje vlasti" ne uspevaju da povežu uzrok i posledicu i da shvate da je zlo protiv koga se bore uzrokovano time što je nekoliko ljudi u njihovo ime i najverovatnije za ogroman novac, prodalo zemlju, rude, zdravlje i njihove živote. To zlo su uzrokovali ljudi, na čelu režima sa tzv. predsednikom Srbije, a ne zli bog Jahve, ili satanistički demon.

Ovo je prva stavka koju treba shvatili i prihvatiti, odbaciti neuspele mehanizme odbrane: potiskivanje, poricanje, racionalizaciju i identifikaciju sa agresorom. Odmah posle toga kreće borba protiv uzroka zla, a to jasno znači rušenje režima koji je Srbiju prodao jer se do sada pokazalo da nikakve demokratske procedure, niti razgovori sa uzrokom zla nisu dali rezultat. Kako je nekada pisao A. Ajnštajn: nećemo rešiti problem na isti način na koji smo ga stvorili (nameštenim izborima i nameštenim referendumima), što znači da nam terapija nije valjala. Ako u glavi sve ovo povežemo, moraju da budu zaboravljene rečenice tipa „nije nam cilj da rušimo vlast..." U procesu psihoterapije ovo bi odgovaralo prvoj fazi uspostavljanja transfera, tj saglasnosti o nečemu što vodi ka uzroku bolesti.

Borba protiv diverzije, narcizma i paranoje

U drugoj fazi otpora imamo dva problema: a) prvi je gušenje protesta u zabavi, i , b) drugi problem je indukovana paranoja da svako u srpskoj opoziciji radi ili za policiju ili za vlast, ili za strane službe. Za nekoga.

Od trenutka kada je osvešćen uzrok bolesti, patnje ili ropstva, lečenje, tj. borba mogu da počnu. Sada dolazimo do pitanja šta donose protesti? Šta donosi ekspresija nezadovoljstva (vikanje, govori, parole, okupljanja, muzika, ritmovi), kao nužni deo početka borbe i pokazivanja snage, pokazivanja koliko nas ima. Psihopatska vlast na ovo uopšte nije osetljiva, ali je to jako važna etapa jer bez te ekspresije, metoda povezivanja i okupljanja, Geštalt (psihološka celina ustanika) nije izgrađen i borba ne može da započne. Ali, u ovoj fazi postoje dve opasnosti. Najvažnija opasnost jeste da se svi govori, sve psihološke metodologije govornika i scenarija, pretvore u puku zabavu i odvuku revolt u drugom pravcu.

Još 1968. francuski mislilac Gi Debor predvideo je da će veliki studentski bunt propasti, jer će biti ugušen i vešto utopljen u šou-biz-spektakl profitnog društva zabave. Upravo tako je i bilo. Ne treba zaboraviti da je na neefikasnosti demokratske borbe u post-demokratskim društvima jako mnogo programski rađeno. Sva zaglupljivanja ljudi išla su u tom pravcu. Siromašna srpska svakodnevica izabrana je kao eksperimentalno područje programa, eksperimenata i kolonijalnog pljačkanja. U međuvremenu, pasivizaciju stanovništva vršili su dobro osmišljeni programi inženjeringa u industriji morbidne zabave, u „Farmama", „Parovima", „Preživelom", „Ostrvu Kolonta", tj domaćim kopijama psiholoških „Skinerovih kaveza" u kojima su ljudi postajali pacovi. Potom se nepismeni režim razmahao sa svoja dva propagandna kanala, Informerom (nacistički Volkischer Beobachter) i Kurirom, punim vulgarnosti, golotinje, difamacije i laži (Der Sturmer).

Ovi programi vršili su i dalje vrše psihotizaciju društva sa ciljem da izbrišu granicu između javnog i privatnog, smislenog i besmislenog, borbenog i pasivnog, efikasnog i uzaludnog (psihoza se definiše kao brisanje granice između Ja i Ne-Ja). Iako je cilj ovih programa u suštini bio kontrola i eliminacija, uspostavljena je neka vrsta anti-darvinizma, jer eliminacijom nisu preživljavali najjači i najsvrsishodniji ljudski primerci, nego najslabiji, najgluplji i mentalno oštećeni, sa najjačim nagonskim radnjama i adrenalinskim podražajima, koje je lako pridobiti za realizaciju programa kontrole ili razbijanja ljudskog uma. Naravno, cilj je bio da se ljudsko biće preobrazi u daleki degenerisani potomak teorije Tomasa Hobsa, koga u životu drže samo strah od drugog bića i interes da se satre druga jedinka. I to je u Srbiji delimično postignuto.

Otud drugi problem: rat sviju protiv svih. Do danas u Srbiji svako opozicion u svakom drugom opozicionom najčešće vidi političkog neprijatelja, pita se na društvenim mrežama za koga li taj radi, šire se svedočanstva da svi koji se pojave na političkoj sceni za nekoga rade, da nisu svoji, da će prevariti narod, da je UDBA/BIA iza njih, da je sve namešteno... Na žalost u većini slučajeva to tako i biva, te se postiže cilj političkog distanciranja i Kovid principa „rastojanje bar dva metra". Novinari svesno ili nesvesno igraju istu igru, pozivajući izolovane pojedince da daju izolovana mišljenja, ali izbegavajući da ih prikažu sa drugima sa kojima bi se misaono složili, ujedinili i pokazali snagu.

Tehnika atomizacije i paranojizacije (koju sam opisala u knjizi Crna psihijatrija i crne dijagnoze) savršeno je uspela. Ako vlast aktivistu ne uhapsi, jasno je da on radi za tu vlast, a ako ga uhapsi onda „vlast lažno hapsi kako bi obmanula druge". Ovaj deo crne psihijatrije u paranojizaciji ljudi takođe je uspeo, jer opozicija koja nije u direktnom dogovoru sa vlašću treba da ostane razjedinjena. Scena je puna „šefova" raznih pokreta koji nemaju članstva, tj. kako nesvesno izgovara jedan bivši političar: Ima puno pokreta, ali nema ljudi...

Ipak, iako je ovaj cilj atomizacije postignut u velikoj meri, on na sreću, nije u potpunosti dovršen. Težak život i obest vlasti ipak su povezali ljude i što je režim postajao drskiji, to se paranoja i strah jednih od drugih smanjivala. Ostaje pitanje kako izbeći da ceo anti-Rio Tinto protest ne završi u kozaračkom kolu, kao daleke 1968. godine, u Kapetan Mišinom zdanju, posle glumačkog izvođenja besede Robespjera i čitanja poezije pobunjenim studentima u sali Heroja (videti memoare Bore Pekića), uz sve uspehe koje su ustanici postigli. Tih davnih dana, i pored naredbe Draže Markovića da se u protestante puca pravim mecima, iz studentskog grada krenula je sirotinja ka centru Beograda bez straha. Uspeli su da okupiraju institucije, pa ipak, na kraju se sve opet završilo u folkloru, a kada su pobunjenici zaigrali kozaračko kolo, to je bio kraj studentske bune.

Svejedno koju reč kažemo - Buna, Ustanak ili Revolucija - reč je o ozbiljnoj doktrini, psihopolitičkoj nauci sa jasnim pravilima. Masa je u njoj nužna, ali nikada i nigde nije dovoljna. I Robespjer i Danton bili su obrazovani pravnici i ucrtali su put pobune, sa svešću da je mozak bune uvek u opasnosti i da se na to treba svesno i unapred spremiti. „Revolucija nije piknik", ponavljao je pukovnik Gadafi dok ga moćni nisu iskoristili i bacili na dno okeana.

Lično ne verujem da će se Ustanak protiv kopanja Rio Tinta završiti menuetom, a ni kozaračkom kolom, ali bitno je: da li će se on uopšte završiti.

Konspiracija - psihološka zrelost

Zato sada ulazimo u treću i finalnu scenu svenarodnog bunta u Srbiji. Ustanak u 21. veku bez preciznog znanja o koracima ne vredi ništa. Ne moraju svi da čitaju „Tehniku državnog udara" (Lutwak), ali treba da znaju da neko mora da je pročita. Jer, trebalo bi da budu zaboravljena pitanja: ko je novi vođa? Kako da ga iznedrimo? Ko će da nas povede i vikne: za mnom! Kako da završimo i pobedimo večeras kad smo brojni? Ustanicima se mora saopštiti glavna linija kretanja, ali završna scena je, ako ne želimo da završimo kao američki naivni i romantični studenti u filmu „O jagodama i krvi", karta koja se ne otvara. Sada je na redu psihologija konspiracije, ljudi koji umeju da budu tihi ili da ćute. U ovoj fazi ulaze u igru ozbiljne strukture ličnosti lišene maničnosti, histeroidnosti, teatralnosti, amaterizma i sujete. Svi ljubomorni, nezreli, neiskazani, slavoljubivi ili brbljivi tada počinju da smetaju. Ovo je doba razrešenja kada pacijent ulazi u Ego stanje odraslog i ide ka suštini do kraja, do presecanja bolnog čvora.

Na samom kraju predstave ili grčke drame izvođači sa scene povlače se u publiku. Nekada nužna masa ustanika više nije nužna, čak može i da smeta. U završnici učestvuje mali broj ljudi. Ako do ove završne faze nijedan demokratski i institucionalni čin nije uspeo, ako etablirana opozicija ne bude htela da izazove spasonosnu krizu vraćanjem mandata, ako se sve „nadležnosti" budu vrtele u krug, odiseja mora da se završi brzo i efikasno. Da li će srpski ustanici moći da probude one kojima je to ustavni zadatak, jer u ovoj fazi više ništa ne zavisi od broja ljudi, već samo od snage i konspiracije? Daleke 1966. francuski general De Gol naređuje izbacivanje Nato trupa iz Francuske u roku od 48 sati. Zrelost društva postoji i svi slede. Nikakva masa naroda nije potrebna, dovoljan je jedan koji može i hoće da pokrene vojnu silu. Kada nijedna institucija ne funkcioniše, ostaju još samo snažne ličnosti koje su tu da bi se rodile nove institucije.

Ovo je faza razrešenja i jasno je da na scenu stupa fizička sila. Tada bolesnik, paćenik ili rob bira po kratkom postupku, jer je verbalna terapija završena. Nije tačna tvrdnja: svi su dužni da poštuju Ustav, ali se ne zna ko je tačno dužan da ga odbrani. Vojna lica su u obavezi da završe ono što je narod započeo. Ali, upravo ovde leži glavna psihološka greška. Kada me je nedavno novinar pitao: a kako da ih prepoznamo, kako da znamo da su to oni i da im priđemo, kako da se masa okupi oko njih? - moj odgovor bio je: Ne treba uopšte da ih znate i ne treba da im priđete. Dok sve ne bude gotovo, u tihim noćnim satima, te duhove svake uspele bune ili Ustanka, niko ne treba da zna, niti da vidi. Ne sme više nikada da se desi uklanjanje ni Hadži-Ruvima, a ni Alekse Nenadovića. Jer kako reče jedan od srpskih otaca onoga vremena: Zaklećete se braćo da nikom ni na uvo nećete prozboriti...

Srbija ih ima. Ima ih kao zvanične, a ima ih i kao nezvanične po celoj zemlji željne revanša zbog proživljene patnje, zbog nasilnog penzionisanja po želji nekog Nato imbecila, ima ih rasute i spremne. A za one neodlučne - reči kojima se Karađorđev izaslanik obraćao oči u oči sa ustanicima: Pozdravio te brat Đorđe... Kad ti se javi, da budeš gotov... Neće lasno biti ako nećeš pristati...

Kakav je psihološki profil tih pravednika? Tihi, introvertni, staloženi, pribrani, odlučni, spremni na žrtvu. Zar jedna obična žena među ustanicima nedavno nije savršeno (možda podsvesno) izustila ono što sigurno čeka Srbiju: „Spremni smo kao zapete puške".

Dok se preživeli ratnici iz ustaničkih ćoškova u tišini ne dogovore, dok neke ne opomenu: Neće lasno biti ako nećeš pristati... do te završnice bolesti koja mora biti izlečena, borba u Srbiji biće teška i duga. Narod ne sme da posustane, ali ne sme ni da zamišlja da masa ljudi hapsi vinovnike zla. Mnogo smo propatili da bismo dozvolili novi amaterizam. Masa je veliki hor, ali nije glavna violina.

Jedino što u ovom programu razbijanja države i društva može da spase kolektivno biće od sigurne duhovne i fizičke smrti jesu arhetip Spasa i nagon života. Ovo znači izlazak iz pacovskog lavirinta u kome se vrtimo već nekoliko decenija i ljudsku pobunu do kraja borbe, do završne scene, do cilja, ni minut pre njega.