https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Dokumenti CIA

Kako je rat u Jugoslaviji zatekao najveću američku obaveštajnu agenciju (4)

MOĆ SLUŽBE I NEMOĆ POLITIKE

Pod oznakom D. C. 20505, američka Centralna informativna agencija (CIA), tačnije, njena Direkcija za obaveštajne informacije, dana 21. jula 1989. godine, dala je „Rezime stanja i perspektive" u sumrak jugoslovenske države, i iz tog „rezimea" jedva je mogao da se nasluti predstojeći ratni sukob, krvavi raspad južnoslovenskog društva, zajednice koja je u vremenu „hladnog rata" bila ključne veza između Istoka i Zapada. Prilično umerenim tonovima agenti CIA izveštavaju svoju „bazu" o stanju u Jugoslaviji uoči njenog raspada. Vidi se uverenje tih agenata da Jugoslavija ima „fleksibilan sistem", ali i da je podložan ekonomskim turbulencijama. Niko ne pominje rat, niti pripreme za njega. Paradoksalno, agenti CIA su verovali da je Mihail Gorbačov, prvi čovek Kremlja u to vreme, posmatran kao garant stabilnosti u Jugoslaviji. Magazin Tabloid će u narednih nekoliko nastavaka objaviti sve protivrečne stavove CIA o raspadu Jugoslavije i onome što je usledilo u vezi sa tim.

***

Odlazak Aleksandra Rankovića najavljuje velika iskušenja za Tita. Njegova smena sa pozicije šefa tajne policije ohrabrila je separatiste u Zagrebu i Prištini. Agencija (CIA) i druge američke bezbednosne službe 1967. godine raspolažu informacijama da se „jugoslovenske nacionalne teškoće mogu grupisati u dve opšte kategorije: obnovljeno, ali tradicionalno rivalstvo Hrvatske i Slovenije protiv Srbije i Crne Gore, i posebne situacije stvorene postojanjem velikih nacionalnih manjinskih grupa koje su u krvnim ili istorijskim vezama sa susednim zemljama (posebno Albanci na Kosovu), Mađari u Vojvodini i Makedonci u matičnoj republici".

CIA i obaveštajna zajednica Sjedinjenih Država 1971. postavljaju kao „glavno pitanje - može li Jugoslavija preživeti kao jedinstvena država bez Tita? Žestoki nacionalni antagonizmi, pre svega između Srba i Hrvata i između Srba i Albanaca, snažna regionalna rivalstva i ozlojeđenost između, recimo, razvijene Slovenije i siromašne Makedonije... Budućnost Jugoslavije bez Tita je, kako se čini, neizvesna i nesigurna".

Potvrdu ovih procena vrlo brzo donosi „kriza u Hrvatskoj", odnosno „Memorandum" koji su 5. januara 1972. sačinili Biro za nacionalne procene i CIA.

„Titove nedavne akcije u Hrvatskoj su, po njegovom vlastitom priznanju, spasile Jugoslaviju građanskog rata i možda strane (sovjetske) intervencije. Tito verovatno preteruje, ali malo ima istine u tome da je bio veoma uznemiren porastom hrvatskog nacionalizma, nesposobnošću ili nespremnošću hrvatske komunističke partije da preduzme bilo šta efikasno, ali možda još više i najviše mogućnošću da Beograd izgubi kontrolu nad drugom najvećom republikom u federaciji. U svakom slučaju, Tito je preduzeo akciju da potpuno pretrese hrvatsko rukovodstvo, uguši militantne studente i druge ekstremiste i uopšte potvrdi autoritet federacije u Zagrebu...

...Glavne hrvatske studentske organizacije i publikacije preuzeli su nekomunistički nacionalistički elementi prošle zime i u proleće. Hrvatska partija, ustvari, ključni liberalni članovi Centralnog komiteta hrvatske partije, prećutno je odobravala ovakvo kretanje...Hrvatska partija je, u stvari, prestala da koordinira svoje aktivnosti sa organima savezne partije. Hrvatski ekstremisti, među kojima i komunisti, počeli su javno da zahtevaju da Hrvatska dobije vlastitu vojsku, carinsku službu i Ministarstvo spoljnih poslova. Centralna partija i odgovorne ličnosti u hrvatskoj partiji izgleda da su izgubile kontrolu i posledice za Hrvatsku i za zemlju u celini bile su zloslutne."

Uzrok ubrzanja nedavne političke krize u Hrvatskoj bio je štrajk studenata Zagrebačkog sveučilišta koji je počeo krajem novembra. Studenti tvrde da su izašli na demonstracije u znak podrške kampanji lidera hrvatske republike da ova republika dobije veći deo deviznih zarada Jugoslavije. Za Beograd, stvarni uzrok je bio oživljavanje hrvatskog nacionalizma, a štrajk je bio samo simbol tog nacionalizma koji je pretio da uništi titoistički sistem, čak i Jugoslaviju.

...Glavne hrvatske studentske organizacije i publikacije preuzeli su nekomunistički nacionalistički elementi prošle zime i u proleće. Hrvatska komunistička partija, ustvari, ključni liberalni članovi Centralnog komiteta hrvatske partije, prećutno je odobravala ovakvo kretanje...Hrvatska partija je, u stvari, prestala da koordinira svoje aktivnosti sa organima savezne partije. Hrvatski ekstremisti, među kojima i komunisti, počeli su javno da zahtevaju da Hrvatska dobije vlastitu vojsku, carinsku službu i Ministarstvo spoljnih poslova. Centralna partija i odgovorne ličnosti u hrvatskoj partiji izgleda da su izgubile kontrolu i posledice za Hrvatsku i za zemlju u celini bile su zloslutne."

U izveštaju CIA i Biroa za nacionalne procene SAD još piše da je Tito na sastanak u Karađorđevu okupio sve hrvatske rukovodioce. Sastanak je trajao ceo dan 29. novembra i dobar deo noći 30. novembra 1971. Tito nije bio zadovoljan rezultatima sastanka i „otkrio je da jezgro okupljeno oko predsednika hrvatske partije Savke Dapčević Kučar i predstavnika Hrvatske u Izvršnom birou jugoslovenske partije Mike Tripala i dalje prkosi... Na sednici nacionalnog partijskog Predsedništva 1. decembra Tito je rekao da su partijske i državne vlasti u Hrvatskoj unapred bile upoznate o štrajku studenata, ali nisu htele da ga spreče. Okrivio je za štrajk kontrarevolucionarne snage i ponovio uverenje da neke od ovih 'šovinističkih' i 'antisocijalističkih' grupa uživaju podršku iz inostranstva.

Svoje kritike Tito nije ograničio samo na Hrvatsku, rekao je da glavna opasnost jedinstva Jugoslavije sada potiče od šovinističkih snaga aktivnih u svim republikama i pozvao republike da očiste svoje dvorište. Nije rekao ko da to uradi. Talas ostavki, neke kao posledice pritiska, druge kao znak protesta zahvatio je političku birokratiju i štampu zbog šovinističkih ispada. Vrhunac napetosti bile su demonstracije 400-500 studenata Zagrebačkog sveučilišta, koji su demonstrirali četiri noći protiv čistki i hapšenja nacionalističkih lidera.

Rezultat svega bio je da je Tito saopštio da neće odustati od liberalizacije vladavine u Jugoslaviji, da nema povratka na staro što je liberalnim snagama u Zagrebu dalo krila. Tito je bio uzdrman i iznenađen hrvatskim nacionalizmom, bio je iznenađen da su studenti na Zagrebačkom sveučilištu pevali ustaške pesme...

U zaključku ove bezbednosne procene zaključuje se da „posledice krize nisu uopšte sve tako mračne i ne vidimo potrebu, bar ne još, da revidiramo ranije procene da su izgledi sada nešto bolji nego što su ikad bili, da Jugoslavija može opstati posle Titove smrti kao jedinstvena država".

Hrvatska i Hrvati u narednom periodu bili su i dalje u fokusu CIA-e, Kancelarije za nacionalne procene u saradnji sa Kancelarijom za tekuću obaveštajnu delatnost. Njihov „Memorandum" od 27. septembra 1972. u predmetu „Ustaše i hrvatski separatistički problem" posebno je zanimljiv.

„Otmica SAS aviona u Švedskoj i podmetanje bombe u dva jugoslovenska turistička biroa u Australiji koji su učinili hrvatski emigrantski teroristi (ustaše) najnovija su epizoda u nizu dramatičnih nasilnih akcija, čiji je cilj, između ostalog, da se svetu demonstrira večna mržnja hrvatskih patriota prema Titu i jedinstvenoj jugoslovenskoj državi. Beograd je već duže vreme zabrinut zbog ustaških akcija u inostranstvu i navodnog ustaškog saučesništva u hrvatskim separatističkim nemirima u zemlji. Ove ustaške aktivnosti su mnogo ozbiljnije nego što su terorističke akcije male militantne grupe. Slično Al-Fatahu i IRA-i, ustaše predstavljaju samo militantni vrh širokog pokreta čija su uverenja, osećanja i težnje ukorenjene u jezivoj prošlosti i pothranjuju izglede za još burniju i užasniju budućnost", piše u „Memorandumu".

CIA u svojoj podrobnoj analizi između ostalog opisuje vekovni animozitet naroda i etničkih grupa na Balkanu i podseća na „rivalstvo između najveće grupe Srba (koji su tradicionalno pravoslavci i po temperamentu Balkanci) i druge najveće grupe Hrvata (koji su tradicionalno rimokatolici i u izvesnom smislu prozapadno orijentisani. U vreme Drugog svetskog rata mnogi Hrvati u Jugoslaviji pristupili su ustaškom pokretu koji se zalagao za žestok otpor srpskom uticaju i za stvaranje nezavisne hrvatske države. Da bi to ostvarili, priključili su se Hitleru i Musoliniju i postali profašistički pokret"

Izveštaj iz 1971. govori da je „krajem juna, prema onome što se u Beogradu saznaje, 19 naoružanih ustaša prešlo je granicu iz Austrije, oteli su nekakav kamion kojim su prešli do Bugojna, malog grada u Bosni. Tu je došlo do oružanog okršaja sa pripadnicima jugoslovenskih snaga bezbednosti, u kojem je 13 pripadnika ubijeno pre nego su poubijani hrvatski emigranti...

Poslednjih meseci bilo je i drugih ustaških incidenata, počev od ubistva jugoslovenskog ambasadora u Švedskoj u aprilu 1971. Ipak, većina ovih terorističkih akcija je relativno mirnog karaktera. Čak i upad ustaških terorista u Jugoslaviju imao je izvestan bizarni aspekt, pošto su jugoslovenski građani najpre pomislili da je reč o devetnaestorici ljudi koji su snimali film, a većina zapadnih posmatrača je najpre pretpostavila da je u svemu pomenutom reč o ustašama iz Drugog svetskog rata i da bi Beograd mogao da samo slegne ramenima. Međutim, Beograd veruje da su ustaše oživele i da razvijaju nove i opasne kontakte u širim redovima hrvatskih separatista".

„Memorandum" CIA analizira i veliku jugoslovensku gastarbajtersku populaciju koja je do početka 1972. prešla broj od gotovo milion ljudi. Gastarbajteri, oko 50 procenata bili su Hrvati. Ova populacija bila je zgodna meta za vrbovanje emigrantskih ekstremista. Obaveštajna procena kaže da su Beogradu u ovom slučaju vezane ruke jer u ekonomskom planu 1971-1975. postavljen je ozbiljan cilj da se smanji nezaposlenost.

„Državni vrh traži pomoć vlada zemalja u kojima rade jugoslovenski gastarbajteri, da im dojavljuje delovanje ekstremističkih i terorističkih grupacija. U zemlji, režim strogo počinje da kontroliše nacionalističke manifestacije. Pored suđenja hrvatskim studentskim liderima, intelektualcima, mnogi članovi partije su u čistkama kažnjeni zbog nacionalističkih skretanja. Ipak, režim nije dostigao takav stepen, kako je Tito rekao na jednom javnom skupu 10. septembra, da umesto drakonskih mera protiv 'levih skretanja' treba tražiti takve lekove kao što su veće marksističko obrazovanje kako bi se omladina odvratila od nacionalizma..."

Međutim, novi napori za političko obrazovanje i lekcije o „radničkom samoupravljanju" izgleda predstavljaju sumnjivo sredstvo za smanjenje privlačnosti ustaških ideja za studente u Zagrebu.

„Čak i ako bi ove mere imale uspeha, postoji realna pretpostavka da će jedan broj studentskih rođaka koji rade u Stokholmu ili Sidneju i dalje pristupati ili bar finansijski podržavati ustaše. A ako ustaše učvršćuju svoje uporište kod mladih i žele da preduzmu određene očajničke pokušaje sada, mnogo je verovatnije da će to pre učiniti posle Titove smrti. Nacionalni problemi predstavljaju i predstavljaće veću pretnju i opasnost za režim od terorista koji deluju iz inostranstva ili uživaju inostranu podršku. Unutar same Jugoslavije postoje ozbiljna, trajna regionalna i međurepublička nezadovoljstva, trvenja i sukobi izazvani ekonomskim, političkim i kulturnim razlikama. Nijedan jugoslovenski funkcioner ne može reći da ima pravi lek koji može propisati za ove bolesti".

Ako je Obaveštajna beleška 15-90 bila čitulja Jugoslaviji, koja je mimo svih bezbednosnih manira samo nekoliko dana pošto je odobrena u Nacionalnom informativnom savetu objavljena u „Njujork Tajmsu", onda je „Memorandum" od 27. septembra 1972. koji su sastavili CIA, Kancelarija za nacionalne procene u saradnji sa Kancelrijom za tekuću obaveštajnu delatnost bio sinopsis u kojem je ispisana mračna budućnost Jugoslavije. Sve što se događalo posle 27. septembra 1972. bilo je samo međuigra za tužan kraj.

Jugoslavija, u čvrstom političko-obaveštajnom paktu sa SAD od 1948. i podnošljivim odnosima do sredine 60-ih, zabeležila je snažan ekonomski rast, ali je Jugoslovenska armija dobila ozbil jne količine vojne opreme. Prema svim obaveštajno-ekonomskim analizama, zlatno doba Brozove privrede trajalo je oko 15 godina, od 1952. do 1967. Podaci Agencije daju jasnu sliku Titove orjentacije nakon Staljina: samo 1955. godine, SAD su donirale Jugoslaviji oko 700 miliona dolara, a u Jugoslovensku armiju investirano je oko milijardu dolara. Godinu dana ranije, 1954., potpisan je vojni pakt Grčka-Turska-Jugoslavija, koje čini južno krilo NATO pakta.

Analiza CIA od 27. jula 1971. u okviru Obaveštajne procene budućnosti Jugoslavije, tačnije, u sklopu tih procena, data je tabela o isporuci vojne opreme Jugoslaviji u periodu 1952-1970. U tabeli se navodi struktura vojne opreme koja je u početku bila isključivo sovjetska. Tabela daje detalje: Kopneno naoružanje- tenkovi, 420 sovjetskih , 945 zapadne proizvodnje, artiljerija i teški minobacači - 2830 sovjetskih, 2103 zapadne proizvodnje...

Pomorsko naoružanje- dva razarača zapadne proizvodnje, nijedan sovjetske, patrolni čamci, 4 sovjetska, 8 zapadne proizvodnje. Minočistači 0 sovjetske, 8 zapadne proizvodnje...

Vazduhoplovstvo- bombarderi sa elisom, 0 sovjetske, 88 zapadne proizvodnje, mlazni lovci, 58 sovjetske, 422 zapadne proizvodnje, transporteri, 2 sovjetske, 27 zapadne proizvodnje, helikopteri, 45 sovjetske, 47 zapadne proizvodnje...

U dokumentima CIA (D. C. 20505) o „amerikanizaciji" jugoslovenskih oružanih snaga piše između ostalog i ovo: "Odmah nakon Drugog svetskog rata počela je naša saradnja sa Jugoslavijom na razvoju atomskog programa, i počeli smo da primamo jugoslovenske studente na specijalizaciju na američkim univerzitetima. Tako su 1952. godine, zahvaljujući tome, u saradnji sa naučnicima Američkog geološkog društva, izvršena istraživanja širom jugoslovenske teritorije i utvrđeno je da postoje solidna nalazišta uranijuma u Sloveniji (Idrija) i u Makedoniji (Zletovo)"

U dokumentu CIA iz jula 1979. godine navodi se da samo nalazište u Sloveniji (Žirovski vrh) može godišnje da proizvede 300.000 tona uranijuma, što je dovoljno za oko 300 tona uranijumskog oksida (atomskog goriva).

CIA dalje daje informacije koje dobija od svojih saradnika iz dubljeg dela jugoslovenskog sistema ali u svojim izveštajima ova Agencija napominje da njeni operativci „nisu mogli da utiču na odluke najviših jugoslovenskih političara".

Ta obaveštajna procena kaže u vezi sa tim: „Iskustva nedvosmisleno pokazuju da političko rukovodstvo Jugoslavije sa Titom na čelu sarađuje i sa Zapadom i sa Istokom samo u onoj meri u kojoj je to odgovara jugoslovenskim interesima. Kad mi nešto ne želimo da im damo, obraćaju su se Rusima, i obratno. Na primer nismo želele da isporučimo (1955) eksperimentalni atomski reaktor, pa je to Jugoslavija odmah kupila od SSSR. A onda je krajem sedamdesetih potpisala ugovor sa našom firmom Vestinghaus za izgradnju prve i jedine atomske elektrane u Krškom, iako su za to bile zainteresovane i sovjetske firme. Bila je to teška igra, koju su Tito i jugoslovensko rukovodstvo doveli do savršenstva.

Kad se radi o konkretnim mogućnostima SFRJ za proizvodnju atomske bombe, nedvosmisleno se može zaključiti da je za dvadesetak godina snažno ojačao jugoslovenski atomski program, pa dok naša studija iz 1958. godine zaključuje da Jugoslavija nema kapacitet za proizvodnju atomskog oružja, u decembra 1975. godine, vidimo suprotno: da kapacitet postoji".

U dokumentu (studiji) iz 1975. godine pod nazivom „Perspektive za dalje širenje (proliferaciju) atomskog oružja", CIA e zaključuje da Jugoslavija može da proizvede atomsku bombu do 1980. godine. Taj dokument-studija, zaključuje da Jugoslavija poseduje dovoljno kapaciteta (čak i zalihe uranijuma iz sopstvenih izvora tj. rudnika u Sloveniji i Makedoniji) da napravi atomsku bombu do 1980. godine.

U jednom od izveštaja Agencije iz 1975. piše: "Potrebno je dodatno investiranje u fabriku za reprocesiranje uranijuma i, naravno, u konstrukciju oružja koje bi moglo da bude nosilac za bombu. Dakle, mogla bi Jugoslavija da ima bombu nad bombama, sve zavisi od političke volje rukovodstva. Neki su u tom rukovodstvu, u kome Tito zbog bolesti već nema dominantnu ulogu, izgleda da su već videli svoju budućnost izvan jugoslovenske države koju bi posedovanje atomske bombe spasilo od brutalnog i krvavog raspada".

U izveštaju CIA pod oznakom D. C. 20505, taj „brutalni i krvavi raspad" opisan je u blizu 300 obaveštajnih dokumenata o Bosni i Hercegovini koje je ova Agencija sakupila za vreme rata u BiH, u periodu od 1992. do 1995. Dokumentima su raspolagali bivša državna sekretarka SAD Medlin Olbrajt, bivši zapovednik NATO za Evropu Vesli Klark, savetnik tadašnjeg predsednika Klintona za nacionalnu bezbednost Sendi Berger, bivši izvršni direktor CIA za obaveštajne podatke Džon Ganon...

Neki od dokumenata su delimično cenzurisani, a među njima su i izveštaji Ričarda Holbruka, zapisnici iz sastanaka u situacionoj sobi Bele kuće, prepiska sa vođama zaraćenih strana (Radovanom Karadžićem, na primer), ili dopisi iz ambasada SAD u državama regiona. Iz svega se vidi da su službe CIA o događanjima u BiH znali mnogo više nego što su u to vreme bili spremni da kažu i otkrivaju mnogo skrivenih detalja. Recimo, administracija Bila Klintona je znala da Bošnjaci zloupotrebljavaju zaštićene zone UN-a napadajući Srbe radi provociranja NATO intervencije, ali je ovo pitanje ignorisala ili umanjivala njegov značaj. O pristrasnosti američke administracije govori i dokument CIA od 12. avgusta 1994, u kojem Majkl Rouz, general UN na terenu, upozorava da bi kršenje zaštićenih zona trebalo da se odnosi i na Bošnjake.

Analitičari CIA devedesetih godina prošlog veka nisu bili zadovoljni dejstvom sankcija na Srbiju budući da one nisu proizvele antirežimske demonstracije. "Građani Srbije gunđaju i zarađuju sve manje, ali nema naznake da se približavaju granici strpljenja. Sankcije su ubrzale spiralu propadanja srpske ekonomije, ali još nisu donele dovoljno patnje lokalnom stanovništvu da bi pokrenule eksploziju antirežimskog raspoloženja", navodi se u aD. C. 20505

U dokumentima sa kraja 1991. vidi se američka neodlučnost po pitanju priznavanja nezavisnosti Slovenije i Hrvatske, jer su verovali da bi priznavanje moglo izazvati rat, a nepriznavanje uverenje kod evropskih država da se drže po strani u narastajućoj krizi. Iz dokumenata se vidi da su SAD upozorile Evropu da preuranjeno priznanje Slovenije i Hrvatske vodi BiH u rat, te implicitno sugerisale da nije u redu da SAD žrtvuju svoje vojnike zbog greške Evropljana.

U izveštaju iz oktobra 1995. piše se o zločinima nad Srbima, koje su počinile jedinice kojima je komandovao Tomislav Merčep u Vukovaru, Pakracu, Gospiću, Zagrebu i drugim mestima, navodeći da su mnogi ljudi mučeni i pogubljeni. Navodi o zverstvima Merčepa dok je bio vojni komandant Vukovara uglavnom potiču od Srba proteranih iz tog područja u oktobru 1991. i od srpskih porodica čije su članove ubile hrvatske snage, kao i od srpske, ali i hrvatske štampe. Među dokumentima CIA je i niz zaključaka Saveta za nacionalnu bezbednost SAD koji su prethodili odluci o bombardovanju SRJ.

SAD su bile za političko rešenje konflikta na Kosovu koje bi se zasnivalo na kosovskoj autonomiji u okviru SRJ, sa odvojenim parlamentarnim i izvršnim telima. Da bi taj plan bio prihvaćen, utvrđene su različite mere po principu štapa i šargarepe i za Miloševića i za kosovske Albance.

Prema viđenju CIA, scenario sa najmanje nasilja za BiH bio je da vlast u BiH preuzmu umerene snage koje će kroz pregovore podeliti BiH i delove priključiti Srbiji i Hrvatskoj, a da bi se muslimani mogli ili priključili Hrvatskoj ili bi osnovali islamsku državu od onoga što ostane. "Perspektiva za BiH svakako izgleda dosta tmurno", navodi se u dokumentu. U delu dokumentacije navodi se da CIA nije mogla da veruje da je izostala reakcija nekadašnjeg srpskog predsednika Slobodana Miloševića i njegovih saradnika za vreme hrvatske vojne akcije "Oluja" - Amerikanci su očekivali mnogo burniju reakciju.

SAD su Hrvatskoj 1993. zapretile sankcijama ako Hrvati iz BiH ne prekinu hrvatsko-bošnjački rat i umesto toga se, zajedno sa Bošnjacima, ne okrenu protiv Srba. Na sastanku direktora vašingtonske administracije 2. avgusta 1993. raspravljano je o izveštajima da hrvatske i srpske snage sve češće dejstvuju zajedno protiv muslimana. "Sankcijama se Hrvatska može naterati da obustavi saradnju sa Srbima u centralnoj Bosni", stoji u zapisniku.

(Nastavak u sledećem broju)

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane