https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Svedo~enje

 

Svedoèenje

 

Ekskluzivno: Istina o èoveku koga je Zapad osudio na smrt (3)

 

Strah od kljuènog svedoka

 

Holandski teolog i istorièar Robin De Rajter (1951-2007), napisao je fascinantnu knjigu o smišljenoj likvidaciji Slobodana Miloševiæa, kojom pobija globalnu propagandu o bivšem predsedniku Srbije kao zlotvoru i masovnom ubici. Rajter izmeðu ostalog u knjizi tvrdi: "...Miloševiæev politièki cilj bio je da Kosovo ostane u okviru Srbije i da se spreèi da albanska veæina protera sa Kosova srpsku manjinu. Nije se podsticala rasna mržnja, niti se sprovodilo etnièko èišæenje. Naprotiv, Miloševiæ i èlanovi socijalistièke partije stalno su naglašavali koje prednosti za Srbiju ima njen multinacionalani sastav...". Nepunu godini po završetku rukopisa, i Robin je umro! Beogradska izdavaèka kuæa Metaphysica ustupila je Tabloidu ekskluzivno pravo da objavi u nekoliko nastavaka delove iz ovog Rajterovog dela, napisanog poslednje godine njegovog života.

 

Robin De Rajter

 

 

Tužilac Džefri Nais je 25. avgusta 2005. objavio da se Miloševiæ više ne tereti za pokušaj stvaranja Velike Srbije uz pomoæ vojne sile.Time se temelj optužbi definitivno poljuljao. Naime, glavna krivica na kojoj su se zasnivale optužbe i kojom su one meðusobno bile povezane, sastojala se u tome da je sve ono što je radio Miloševiæ, kao voða kriminalne organizacije, bilo sa ciljem da stvori Veliku Srbiju.  Tribunal je sa bolom shvatao da su šanse da se donese za javnost ubedljiva presuda, sve slabije.

 Holandski advokat N.M.P. Stajnen izjavio je sledeæe:

 "Rasulo je postajalo sve veæe. Optužbe su, kao bumerang, poèele da se okreæu protiv samih tužilaca. Ono èega se Tribunal plašio je: da æe Miloševiæ i njegovi svedoci, tako što æe razotkriti ulogu koju je Zapad odigrao pri raspadu Jugoslavije, što æe razotkriti da je Zapad sistematski širio laži o srpskom stremljenju ka Velikoj Srbiji i tako što æe razotkriti zloèine koje je poèinio NATO u agresivnom ratu protiv Jugoslavije i Srbije, u stvari nepobitno pokazati kome je mesto na optuženièkoj klupi. Miloševiæ je pružio, i to iznova uz pomoæ svedoka iz zapadnih zemalja, moæne dokaze da na Kosovu nije pretila nikakva humanitarna katastrofa uoèi NATO bombardovanja Jugoslavije 1999. godine. Nije Miloševiæ bio taj koji je gubio proces, veæ Tribunal."

 U jednom èlanku gospodin Stajnen piše:

"Tužioci su u dugogodišnjem suðenju od ukupno 466 zasedanja izveli protiv Miloševiæa stotine svedoka, zatrpali ga sa više od pet hiljada dokumenata, a da pritom ništa nisu dokazali. Taj nedostatak dokumentovanog dokaza, to prijateljsko cenjkanje tužilaca sa osumnjièenima koji nisu želeli da svedoèe protiv Miloševiæa da bi im se za uzvrat smanjila kazna, sve to zajedno nije uopšte išlo u prilog suðenju. 'Obožavaoci Tribunala' u funkciji izveštaèa brižljivo su štitili javnost od saznanja da je Miloševiæ pomoæu svedoka naneo neverovatnu štetu onome što je od optužbi još ostalo."

 

Tribunal je bio u velikoj neprilici, a situacija se samo još pogoršala kada je Miloševiæ, najzad, stigao na red da poène sa svojom odbranom. Nameravao je da pozove važne svedoke koji bi Karli del Ponte mogli da zadaju i te kakve brige; pogotovu ako se uzme u obzir èinjenica da su njeni svedoci davali veæinom lažne izjave. Haški Tribunal gledao je sa zebnjom kako se taj trenutak približava...

Situacija je postala zaista izuzetno napeta kada je krajem februara 2006. Slobodan Miloševiæ najavio da æe za svedoka pozvati Bila Klintona. Na taj naèin nameravao je da konaèno jasno i definitivno dokaže da su Sjedinjene Države vodile ilegalni rat protiv Jugoslavije i svesno bombardovale civilne ciljeve. To su zloèini protiv èoveèanstva! Ta namera nije samo za NATO bila neprihvatljiva, veæ i za Tribunal: potpuno bi ga razorila!

 Džejms Biset, kanadski ambasador od 1990. do 1992. u bivšoj Jugoslaviji, rekao je:

"Uvek sam bio skeptièan prema Tribunalu zato što sam ubeðen da je to instrument pomoæu koga Sjedinjene Države i njihovi saveznici maskiraju greške koje su napravili u balkanskoj tragediji. Tribunal služi da se Miloševiæ i srpski narod prikažu kao oni koji su odgovorni za svo zlo koje je zadesilo tu nesreænu zemlju."

Ruski general Leonid Ivašov  je izjavio:

"Slobodan Miloševiæ je jedini bio u stanju da kristalno jasno svedoèi o ulozi Sjedinjenih Država u krvavoj dezintegraciji Jugoslavije devedesetih godina - i to potpuno i do najsitnijih detalja. To je upravo ono za šta se on borio dok mu se sudilo za ratne zloèine i genocid."

 Po mišljenju generala Ivašova, eventualno proglašavanje Miloševiæa nevinim, imalo bi dalekosežne posledice kako za Tribunal, tako i za NATO i njegove saveznike; zato je i ubijen.

 Upravo onda kada mu je odbrana bila u punom zamahu, on u zatvoru umire. Miloševiæ nije imao vremena da misli na samoubistvo. Taèno je da je brinuo za svoje zdravlje, ali je iznad svega goreo od želje da iznese istinu o tome šta se zaista desilo na Balkanu. On nije imao motiv za samoubistvo, ali je, oèigledno, Tribunal imao i te kakav motiv za ubistvo. NATO, osnivaè i finansijer Tribunala, gubio je kontrolu nad sluèajem Miloševiæ. Da li je Miloševiæ bio uæutkan pre nego što je mogao da iskoristi svoje pravo da govori?

 

 Tajni program

 

Da li su pravi uzroci rata na Balkanu bili masovna ubistva civila i pomenuta etnièka èišæenja ili je postajao skriveni plan?

 Horst Grabert, bivši ambasador Zapadne Nemaèke, ima jasan stav o tom ratu. On smatra da je "Jugoslavija služila kao kamuflaža za ostvarivanje amerièkih ciljeva i uspostavljanje Novog svetskog poretka."S obzirom da su Slobodan Miloševiæ i njegova vlada stajali na putu  tom cilju, trebalo ih je ukloniti sa svetske pozornice.

 Bivši savetnik predsednika Džimija Kartera, Zbignjev Bžežinski, izjavio je povodom rata u Jugoslaviji sledeæe: "Evropa je uvek neizbežni i glavni geopolitièki most ka Evroaziji.  Svetska potrošnja energije æe za sledeæe dve - tri decenije znatno porasti. Poznato je da srednjoazijska i kaspijska oblast raspolažu kolièinama zemnog gasa i nafte koje daleko nadmašuju rezerve u Kuvajtu, Meksièkom zalivu i Severnom moru."

Balkan ima kljuèni položaj u politici Novog svetskog poretka. Glavni uzrok sukoba je èinjenica da se Jugoslavija nalazi na raskrsnici tri važna evropska saobraæajna pravca: Dunav, sever-jug i istok-zapad. Ubuduæe æe se ovim putevima gas i nafta transportovati na zapad. Kontrola svetskih rezervi nafte (Kavkaz, Azija, Kaspijsko more itd.) koja bi, po planu, trebalo da se transportuje Dunavom, zatim kroz Hrvatsku, Srbiju, Makedoniju i Albaniju, predstavlja pravi uzrok rata na Balkanu.

Preko Balkana se ostvaruje globalizacija. Režiseri Novog svetskog poretka su, takoreæi, veæ uspeli da uspostave totalnu kontrolu na putu od izvora nafte do njenog korisnika. Zato su (izmeðu ostalog) i voðeni ratovi u Jugoslaviji, Avganistanu i Iraku. Divno formulisani, licemerni argumenti kao što su 'borba za demokratiju i ljudska prava'  savršeno se uklapaju u 'ðavolsku doktrinu laži' u kojoj je istina potpuno izvrnuta. Jedan èisto napadaèki rat postaje 'mera za uspostavljanje mira', ubijanje civila je u službi garancije  'ljudskih prava', a bespravno hapšenje ili likvidacija državnika suverenih zemalja naziva se 'demokratizacijom'. U novinama 'ratni grobovi' prerastaju u 'masovne grobnice', a 'pojedinaèno' silovanje u 'grupno'.

Inicijatori Novog svetskog poretka ne spavaju, pa èak i ne dremaju. Ne samo Jugoslavija, veæ i sve zemlje izmeðu Rusije, Kine i Irana od velikog su strateškog znaèaja. Sve države sa manjim ili veæim rezervama nafte kao i države koje se nalaze na koridoru za energetski transport, ugrožene su i mogu da katkad raèunaju na intervenciju Sjedinjenih Država i NATO-a. Nije nikakva sluèajnost to što je, u meðuvremenu veæ veæini ostvarenih naftnih projekata, uglavnom prethodio neki graðanski rat. I tako æe biti i  ubuduæe. Sve državne vlade koje pokušaju da saèuvaju svoj suverenitet i suprotstave se Novom svetskom poretku biæe, jednostavno, uništene.

Bivši državni sekretar odbrane Vili Vimer, koji je bio, u doba NATO napada na Jugoslaviju, potpredsednik parlamenta 'Evropske organizacije za bezbednost i saradnju', izjavio je: "Rat protiv Savezne Republike Jugoslavije voðen je i zato da bi se ispravila jedna strateški pogrešna odluka generala Ajzenhauera."

Ova Vimerova tvrdnja zasniva se na izjavama visokih amerièkih funkcionera za vreme konferencije održane u Bratislavi aprila 2000. godine. Ovu konferenciju organizovali su amerièko Ministarstvo spoljnih poslova i American Enterprise Institute koji je, u stvari, sedište i kreacija najviših liènosti iz 'velikog biznisa' i finansijskog sveta. Neki od najvažnijih meðu njima su J.P. Morgan, Dejvid Rokfeler, Gingrih i Rièard Perl. Ti ljudi odreðuju naèin rada amerièke vlade i njihove aktivnosti zadiru u skoro sve delove amerièke politike.

Na konferenciji u Bratislavi posebno se govorilo o Balkanu i o ulasku istoènoevropskih zemalja u NATO. Amerikanci su nedvosmislenim jezikom govorili o odlukama i planovima u vezi sa 'novim poretkom' u Evropi. Vili Vermer, zaprepašæen, naglasio je važnost tih izjava tim pre što su se meðu prisutnima nalazili najviši funkcioneri, kao što su premijeri i ministri odbrane i spoljnih poslova. Smatrao je neophodnim da bez oklevanja o tome obavesti kancelara Gerharda Šredera. To pismo zahteva najveæu moguæu pažnju i publicitet jer sa èinjenicama koje ono sadrži, a koje se tièu imperijalistièkih namera Sjedinjenih Država i NATO-a, ne sme biti upoznata samo mala politièka elita.

U ratu protiv Jugoslavije NATO je pokazao da više nema odbrambeni, veæ ofanzivni karakter. NATO i zapadne industrije oružja priuštile su sebi 'legitimnu' moguænost da, prilikom intervencija, isprobavaju najsavremenije oružane i strateške sisteme. Vojni model primenjen na Balkanu koristiæe se kao model i na buduæim konfliktnim podruèjima.

 

 Stvaranje antisrpskog raspoloženja

 

Za vreme rata na Balkanu Srbi su u svetskim medijima predstavljeni kao novi nacisti. Optuženi su za genocid, silovanje, etnièko èišæenje i koncentracione logore. Bili su odgovorni za potencijalni holokaust! Pošto je svet ovo prihvatio kao èinjenicu, nije bilo mesta sumnji u pravednost motiva Sjedinjenih Država i NATO-a; sve njihove odluke i akcije svet je video kao borbu dobra protiv zla. Kako je do toga došlo?

Kristijana Amanpur, izveštaè za CNN, odigrala je u tome važnu ulogu. Prva je poèela sa zloupotrebom filmskih slika. U jednoj specijalnoj emisiji, dok je kamera prikazivala nekoliko teško unakaženih tela, èuo se komentar Basiunija, glavnog struènjaka Ujedinjenih Nacija: "Srbi ubijaju sve što se kreæe." Naravno, svet je bio šokiran. Kasnije se ispostavilo da žrtve nisu bile Hrvati veæ Srbi koje su sekirama ubili Hrvati 1991 u Borovom Selu. Tako je Kristijana Amanpur upotrebila slike srpskih žrtava da ukaže na Srbe kao poèinioce zloèina.

 Posle ove emisije, uz pomoæ nekoliko biroa za informisanje javnosti (PublicRelations), stavljena je u pogon profesionalna propagandna mašina koja je za veoma kratko vreme ubedila javnost na èijoj strani treba da bude. Jedan od tih biroa bio je Ruder Finn Global Public Affairs sa sedištem u  Vašingtonu. On je zaslužan za to što su svet obišli neverifikovani izveštaji o takozvanim srpskim zloèinima, svesno predstavljenim na takav naèin da je asocijacija sa koncentracionim logorima, gasnim komorama, Aušvicom, silovanjima i etnièkim èišæenjem bila neizbežna. Da bi se to postiglo, iskorišæeno je nekoliko stotina novinara, politièara, akademika i predstavnika humanitarnih organizacija.

Žak Merlino, koji radi za francuski televizijski program TV 2, intervjuisao je u Parizu 11. oktobra 1993. Džejmsa Harifa, direktora informativnog biroa 'Ruder Finn'. Tom prilikom Džejms Harif je priznao da je njegov biro bio plaæen da širi vesti u korist Hrvata i bosanskih muslimana. Štaviše rekao je sledeæe: "Najviše sam ponosan na èinjenicu da smo uspeli da pridobijemo Jevreje. U pitanju je bila veoma osetljiva stvar. Hrvatsku i bosansku prošlost karakteriše strašan antisemitizam. Hrvati su za vreme Drugog svetskog rata bili uz Hitlera i ubili su u koncentracionim logorima mnogo Jevreja i Srba. Dakle, Jevreji su imali jake razloge da neprijateljski gledaju na Hrvate. Promeniti taj neprijateljski stav bio je  veliki izazov za nas."

Džejms Harif u ovom intervjuu bez okolišenja priznaje da je njegov biro svesno izmanipulisao nekoliko važnih jevrejskih organizacija kao što su B'nai B'rith, Anti Defamation League, American Jewish Committee i American Jewish Congress: "Poèetkom jula 1992. èasopis Newsday objavio je èlanak o srpskim koncentracionim logorima. Odmah smo iskoristili ovu šansu. Upotrebili smo taj èlanak da predložimo ovim organizacijama da ulože protest Ujedinjenim Nacijama i da to objave u èasopisu New York Times. Bio je to izvanredan potez. U oèima javnosti, Srbi su preko noæi postali  novi nacisti. Jevreji su podržali poreðenje Srba sa nacistima; imali smo savršenu sliku, a to je bilo važno jer su mnogi amerièki mediji u jevrejskim rukama."

Posle ovog, negativna slika o Srbima duboko se ukorenila. Belgijski pisac i novinar Mišel Kolon kaže da su zapadni mediji, da bi demonizovali Srbe, pogazili osnovne principe novinarske deontologije ( nauke o dužnostima ).

 

Primeri propagandnog bešèašæa

 

Poèetkom avgusta 1993. New York Times prikazuje fotografiju majke sa detetom uz propratni tekst da su dete u Posušju ubili Srbi. Meðutim, u tom mestu borba se vodila izmeðu Hrvata i muslimana. U celom selu nije bilo nijednog Srbina...

 Šarl Neforž, u pratnji jednog prevodioca, bio je u Bosni gde je snimao emisiju za televizijski program RTL-TV1. Tamo su intervjuisali više ljudi. Jedna starija žena kaže: "Veoma nam je teško da nabavimo namirnice. Voda je odseèena, a ova zima se odužila i svakim danom je situacija sve teža."

 Prevod glasi: "Srbi su nas ostavili da pocrkamo kao psi."

Ista žena nastavlja: "Situaciju nismo mogli da promenimo; nismo imali izbora."

 Prevod glasi: "Srbi su nas proterali i sve porušili."

 U martu je CCN prikazao jedno masovno ubistvo: èetrnaest muslimana koje su navodno ubili Srbi. Kasnije se ustanovilo da žrtve nisu bili muslimani, veæ upravo Srbi.

 Poznati nemaèki izveštaè Mikael Born morao je da odgovara pred sudom u Koblencu. Prodao je više od trideset dokumentaraca velikim televizijskim kuæama. Radilo se uglavnom o falsifikatima. Potplaæivao je azilante sa Kosova da glume izbeglice. "Televizijske kuæe su znale da su filmovi namontirani, ali su insistirali na 'autentiènim' slikama", izjavio je Born.

Peni Maršal je snimila 15. avgusta 1992. za ITN News emisiju o nepostojeæem koncentracionom logoru u Trnopolju. Slika izmršavelog Fikreta Abdiæa obišla je svet. Ono što se za javnost preæutalo jeste to da Trnopolje nije bio logor veæ sabirni centar i da se u njemu nisu nalazili zatvorenici veæ izbeglice. Nemaèki novinar Tomas Daihman takoðe je posetio Trnopolje i razotkrio istinu: bodljikava žica koju je Peni Maršal tako snimala da se dobijao utisak da su ljudi njome opkoljeni, opkoljavala je u stvari jedan mali prostor u kome se nalazila sama gospoða Maršal sa svojim snimateljima! Štaviše srpski predstavnici iz Banja Luke potražili su za Trnopolje pomoæ od meðunarodnog Crvenog Krsta. Fikret Abdiæ jeste bio ozbiljno bolestan, ali sve izbeglice na fotografiji se smeju pa i sam Fikret.

U leto 1992 BBC je emitovao dokumentarnu emisiju o bosanskom muslimanu koji se navodno nalazio u srpskom koncentracionom logoru. Kasnije se ispostavilo da je to bio Branko Veleæ, penzionisani srpski oficir JNA, koji se nalazio u muslimanskom logoru: upravo suprotno od onoga što su slike i komentar sugerisali. Èista laž!

Èasopis Newsweek objavio je 4. januara 1993. godine fotografiju koja je prikazivala leševe. Naslov je glasio: Postoji li naèin da se Srbi zaustave? Kasnije je utvrðeno da je fotografija stara godinu dana , a da su žrtve Srbi ubijeni u Vukovaru...

 

  Tajna Srebrenice

 

Pošto su Srbi bez teškoæa  osvojili Srebrenicu, muslimansku enklavu pod zaštitom trupa UN, o èemu je Zapad unapred bio obavešten, holandski plavi šlemovi zbratimili su se sa Srbima te su mirno posmatrali kako zateèene muškarce odvajaju od ostalog stanovništva Srebrenice. Tvrdi se da su ih Srbi, nešto kasnije, skoro sve streljali, njih nekoliko hiljada. Kao dokaz poslužila je fotografija masovne grobnice u Srebrenici koju su 13. marta 2000. pokazali srpskom generalu Krstiæu, a zatim ga optužili za smrt osam hiljada ljudi. General Krstiæ osuðen je u Hagu na 46 godina zatvora.

Meðutim, sada su nemaèka državna dokumenta i neka druga istraživanja pokazala da ne postoji èvrst dokaz da je došlo do etnièkog èišæenja i masovnog streljanja. U struènim izveštajima stoji ( o èemu javnost nikada nije zvanièno obaveštena ) da je u Srebrenici i oko nje naðeno 2.000 tela umesto 8.000. Pokušaji da se održi konferencija za štampu sa prikazivanjem fotomaterijala su veæ više puta propali. Zar nisu otkriæa ovih nauènika predstavljala pravu priliku da se javnosti pruže stvarni dokazi?

Èovek ne može a da se ne pita zašto rezultati ovih istraživanja struènjaka nisu smeli da se publikuju. Možda zato što ne podržavaju stav Tribunala? Možda zato što uopšte ne pružaju dokaz da su general Krstiæ i njegovi vojnici pobili 8.000 ratnih zarobljenika? Možda zato što otkrivena masovna grobnica uopšte nije ratna grobnica? Možda je sve inscenirano?

 

A 1.

 

O francuskoj zaveri u Bosni

 

Na poèetku suðenja 27. septembra 2002. godine, Slobodan Miloševiæ u svom uvodnom govoru kaže:

"...Želim da se u ime pravde obelodani istina o ovim nezamislivim zloèinima. Iz sledeæe informacije priznali ste da je Izetbegoviæ iskoristio Srebrenicu za politièke mahinacije. Prvoga jula 1995. došlo je do sastanka kod zvornièkog predsednika opštine, inaèe muslimana. U njegovoj kuæi Izetbegoviæ je razgovarao sa dva predstavnika muslimanske vlade iz Sarajeva i sa predstavnicima vojske Republike Srpske. Samo što ovi zadnji nisu zaista bili pod komandom Republike Srpske veæ pod komandom francuske obaveštajne službe. I ova gospoda odluèila su da pregaze Srebrenicu! Niko drugi!

 Sve informacije ukazuju na to da ni general Mladiæ, ni general Krstiæ ništa o tome nisu znali. Ali su oni optuženi. Ta ista grupa najamnika, pod istim rukovodstvom,  godinu dana kasnije je poslana u Zair da pruži podršku Mobutuu i uguši revoluciju! Ova grupa vojnika kupila je potrebno oružje za Srebrenicu. Francuski plan bio je da se rat u Bosni zaustavi NATO intervencijom. Povod za takvu intervenciju morao je da bude masovna egzekucija koja æe se pripisati srpskoj vojsci i koja æe oslabiti njenu poziciju u pregovorima. A prisustvo Ratka Mladiæa u Srebrenici potvrdilo bi njegovu odgovornost, tako da bi mogli da ga u Hagu osude za genocid. Meðunarodna zajednica je na ovaj naèin mogla da preduzme mere. I tako je i bilo."

 

(Nastaviæe se)

 

 

Beleška o piscu

 

Robin de Rajter roðen je 6. marta 1951. godine u Enšedeu, Holandija. Rano detinjstvo  proveo je u svom rodnom gradu. Kasnije se sa svojim roditeljima preselio u Španiju gde je studirao teologiju, istoriju i španski. Diplomirao je 1974. godine. Robin de Rajter je, posle kraæe bolesti, umro 2007. godine.

 

 

Narudžbenica

 

Izdavaèka kuæa Metaphysica, ul. Solunska br. 10, Beograd, Stari Grad, tel. 011/2920062, 064 3073668, 062 336460, 063 8295488, kao i na e-mail adresu metaphysicsterŽgmail.com

podeli ovaj èlanak:

Natrag
Na vrh strane