https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Rat na kredit

Rat na kredit

 

Da li æe Avganistan postati Obamin Vijetnam

 

 

Makljaža u sanduku peska

 

Amerikanci neæe da služe vojsku, neæe da se angažuju kod kuæe i neæe da plaæaju poreze kojima bi ti ratovi bili plaæeni. Amerika vodi ratove na kredit

 

 

Milan Balinda

 

   U ponedeljak, 17. avgusta, u jednom obraæanju vojnim veteranima, amerièki predsednik Barak Obama o ratu u Avganistanu rekao je sledeæe: "Ne smemo zaboraviti da ovo nije rat koji smo izabrali. Ovo je nužni rat". Na stranu da li predsednik Obama zaista veruje u to što kaže, ali mnogi se pitaju da li je rat u Avganistanu zaista nužni rat.

Skoro svi komentatori se slažu da je jedan od tih nužnih ratova bio pre skoro osam godina, ali da on to odavno veæ nije. Nakon teroristièkog napada 11. septembra, Sjedinjene Države su reagovale u samoodbrani i zbog potrebe da uklone talibane sa vlasti u Avganistanu. To je bio jedini naèin da zaustave dalje delovanje teroristièke grupacije Al Kaide èiji je glavni štab u to vreme bio u Avganistanu. Al Kaida je morala biti onesposobljena. Sada sve indikacije ukazuju na èinjenicu da Sjedinjene Države i Velika Britanija, koje predvode NATO snage u tom ratu, nisu ništa više do jedan od uèesnika prolongiranog graðanskog rata u toj zemlji koju NATO vojnici zovu "sanduk peska".

   Nužni ratovi moraju da zadovolje dva kriterijuma: moraju, pre svega, da budu od vitalnog nacionalnog interesa, a drugi kriterijum je da ne postoji nijedan drugi naèin osim vojnog da se ti interesi zaštite. Drugi svetski rat, Korejski rat i rat u Persijskom zalivu bili su nužni ratovi. Vijetnamski rat, rat u Bosni, na Kosovu i Iraku, spadali bi u "ratove izbora". Naravno, ratovi nisu nova otkriæa ljudskog delovanja, ali uvek se postavlja pitanje da li se vojnom akcijom može postiæi bolji rezultat nego ako se upotrebe neke druge metode, kao i da li bi cena ratovanja, što u ljudskim životima i stradanjima što u novcu, bila prihvatljiva. Kako sada stoje stvari, kraj rata u Avganistanu nije na vidiku. Prisustvo stranih trupa, NATO snaga na èelu sa Sjedinjenim Državama, služi kao podstrekaè za još žešæe sukobe izmeðu suprotstavljenih tabora u toj ekstremno siromašnoj zemlji. Tek završeni izbori, èiji su nam rezultati još nepoznati, najverovatnije neæe umnogome promenuti sutuaciju, bez obzira na to da li æe pobediti sadašnji predsednik Hamid Karzai ili njegov bivši ministar inostranih poslova Abdula Abdula.

   U istom govoru ratnim veteranima, Barak Obama podvukao je i sledeæe: "Oni koji su napali Ameriku 11. septembra kuju zavere da to ponovo urade. Ukoliko se ne spreèe, talibanski pobunjenici stvoriæe još veæe sklonište iz koga bi Al Kaida planirala kako da ubije još više Amerikanaca". Ova reèenica, osim što podseæa na pojednostavljeno razmišljanje prethodnog amerièkog predsednika Džordža V. Buša, najverovatnije ne odgovara realnoj situaciji današnjeg stanja. Prvo, Al Kaida više nije grupa mudžahedina, veæ mreža radikalnih teroristièkih grupacija koje deluju ne iz jednog centra, veæ iz mnogih delova sveta. Sam vrh Al Kaide se u ovom trenutku nalazi u nepristupaènim planinama Pakistana, a ne Avganistana. Ako bi se taj "generalštab" onesposobio, mogla bi u propagandne svrhe da se proglasi pobeda i izaðe iz Avganistana, ali delovanje mreže Al Kaide bi se nastavilo.

Potom, operativni plan napada od 11. septembra skovan je u Nemaèkoj, a ne u Avganistanu, a u to vreme, kao ni sada, a ni u buduænosti, u Avganistanu ne postoje škole letenja velikim putnièkim avionima. Jedino što je taèno jeste èinjenica da je Osama bin Laden bio u Avganistanu i da su tamo u nekoliko Al Kaidinih centara trenirali neki teroristi. Meðutim, puzanje po zemlji, pucanje iz kalašnjikova i preskakanje bodljikave žice ne predstavljaju opasnost ni za Ameriku ni za ostatak zapadnog sveta. Ako se svemu tome doda èinjenica da u Avganistanu teroristi niti mogu da naprave atomsku bombu niti bilo koje drugo oružje za masovno uništenje, onda insistiranje da bi se vojnom pobedom u Avganistanu rešio problem radikalnog muslimanskog terorizma nije ništa drugo do - glupost.

To što su muslimanski ekstremisti nanišanili na Pakistan i atomske bombe koje u toj zemlji postoje, sasvim je druga prièa, ali jurcanje za talibanima po avganistanskim planinama samo po sebi neæe rešiti probleme terorizma.

Ukoliko bi Sjedinjene Države uspele da oforme jaku vladu u Avganistanu, što je najverovatnije nemoguæe u zemlji koju èine plemenski klanovi, to i dalje ne znaèi da bi ta vlada kontrolisala èitavu teritoriju zemlje. Delovi zemlje koji ne bi bili pod njenom kontrolom bili bi pod kontrolom protivnièke strane. Isti sluèaj je u Pakistanu, a postoji realna moguænost da se sukobi prošire na još nekoliko zemalja Centralne Azije. Barak Obama takoðe zna, potvrðuju neke nezvaniène informacije, da može da doživi sudbinu Lindona Džonsona, koji zbog rata u Vijetnamu nije mogao mnogo toga da uradi u samoj Americi. On to zna zato što je solidan poznavalac istorije, a i sam Avganistan oèitao je drugim osvajaèima istorijske lekcije. Prvo Englezima, potom Sovjetima... Englezi su shvatili još sredinom pretprošlog veka da je za vojnu pobedu potrebno poznavati kulturu neprijatelja. Istina, poznavanje kulture zemlje ne garantuje pobedu u ratu, ali njeno nepoznavanje garantuje gubitak.

Talibani ne mogu da se pobede vojnom silom ukoliko se prvo pobede na politièkom planu. Jedan od naèina da se potisnu talibani je da se poraze na finansijskom polju. Odnosno da se njihovim regrutima, nezaposlenim mladiæima, ponudi više novca od onoga što mogu da sakupe ratovanjem.

Sami avganski seljaci nerado posluju sa talibanima, raznoraznim "vojvodama" ili s brutalnim trafikantima drogom, ali dok god nemaju drugog izbora, nastaviæe tu saradnju. Talibani moraju biti marginalizovani, a to neæe biti moguæno uraditi upotrebom surove sile. Problem je što za Avganistan nije jednostavno primeniti nijedan od kompleksnih planova. Avganistan je mnogo manje razvijen od Iraka i nema infrastrukturu, edukaciju i prirodna bogatstva koja postoje u Iraku. Avganistan je kao besan pas koga èovek drži za uši: niti može da ga drži u nedogled, niti sme da ga pusti.

Avganistan, naravno, nije istovetan Vijetnamu. Na vrhuncu rata Sjedinjene Države imale su pola miliona vojnika u Vijetnamu, dok ih danas u Avganistanu ima manje od 70.000. Veæina amerièkih vojnika u doba rata u Vijetnamu bili su regruti. Danas su to dobrovoljci - profesionalni vojnici.

I mada je raspoloženje u Sjedinjenim Državama svakim danom sve više protiv rata u Avganistanu, ipak èinjenica da tamo nisu regruti ublažava antiratni gnev amerièke publike. Sve u svemu, manje od jedan odsto Amerikanaca nosi vojne uniforme. Avgustovsko istraživanje javnog mnjenja koje su radili dnevnik Vašington post i TV mreža ABC njuz pokazuje da manje od 50 odsto Amerikanaca podržava intervenciju u Avganistanu. Rezultati istraživanja u julu, koje je radio Njujork tajms sa CBS njuzom, pokazuju da èak 57 odsto Amerikanaca smatraju da je situacija u Avganistanu loša po SAD. Amerikanci, u suštini, ne žele da budu deo ratova koje Vašington vodi. Neæe da služe vojsku, neæe da se angažuju kod kuæe i neæe da plaæaju poreze kojima bi ti ratovi bili plaæeni. Amerika vodi ratove na kredit.

Amerièki komandanti u Avganistanu zahtevaju još vojnika tvrdeæi da su talibani, koji se infiltriraju iz Pakistana, svakim danom sve jaèi i da su NATO snage, veæinom amerièke trupe, brojno nedovoljne da im se suprotstave. Ova èinjenica, a i broj poginulih amerièkih i britanskih vojnika zaista bude seæanje na Vijetnam.

Oko 17.000 novih amerièkih vojnika pojaèaæe NATO vojne snage, ali glavnokomandujuæi u Avganistanu, admiral Malen, tvrdi da to neæe biti dovoljno. Admiral podvlaèi da su talibani svakim danom sve opasniji i bolje trenirani neprijatelj.

Tome bi trebalo dodati slabu borbenu gotovost regularnih avganistanskih trupa, korupciju, a i èinjenicu da na pakistanskoj strani granice talibani vršljaju po želji. Ipak, veæina talibana i nisu posveæeni mudžahedini koji bi da uspostave strog muslimanski sistem ili napadnu Ameriku na njenoj teritoriji, veæ je to labava koalicija raznoraznih grupacija koje imaju, pre svega, materijalne ciljeve. Ta bi se koalicija mogla oslabiti i drugim metodama, koje nisu vojne.

šta rade amerièke trupe u Avganistanu? Pokušavaju da sprovedu taktiku koja lepo izgleda na papiru, ali uglavnom èekaju da izgube. Takoðe èekaju da sami Avganistanci ulože napore u pacifikaciji sopstvene zemlje, ali se to, bez obzira na to koliko je nelogièno, neæe dogoditi. Takoðe èekaju rezultate izbora sa namerom da nova vlada krene u borbu protiv korupcije - ali se ni to neæe dogoditi. Avganistan je nešto drugo: to je zemlja ratobornih "vojvoda", trafikanata i uzgajivaèa opijuma, koliko god ova ocena zvuèala "politièki nekorektno".

Plemensko ureðenje u zemlji nikada nije ni poznavalo ni priznavalo centralnu vlast. Tako je bilo, tako je to sada, a možda æe se sve to promeniti jednog dana... Za to vreme ljudi gube živote, i to ne samo vojnici i pobunjenici veæ i znatan broj civila. Avgust je bio najpogubniji mesec za NATO snage. Patrole u oklopnim vozilima naleæu na improvizovane eksplozivne naprave i mladi momci, bez obzira na to što su u vojnim uniformama, besmisleno gube živote.

što se Al Kaide tièe - nije prisutna u znaèajnom broju u Avganistanu. Više je ima na internetu, a možda vežbaju preskakanje balvana po nekim nemaèkim ili francuskim šumama. Ima je znatno više u Pakistanu, a to može da bude zabrinjavajuæi element u borbi protiv terorizma. Vašington mora da smisli radikalno razlièit taktièki, a i strateški, pristup u borbi protiv fundamentalista. Juriti za talibanima-seljanima po kamenjaru ne daje rezultate.

Iživljavanje CIA u ispitivanju bilo koga ko nosi crni turban na glavi takoðe ne daje rezultate. Možda je vreme za radikalne odluke. Možda je vreme da se vojska povuèe iz Avganistana, a da se talibani i Al Kaida po potrebi napadaju iz vazduha. Možda je èak došlo vreme da sami Avganistanci urade nešto za sebe.

Jedini problem æe imati predsednik Obama da objasni amerièkom vojnom establišmentu da su taj rat izgubili. Da rat ne može da se nastavi u nedogled i da je došlo vreme za sasvim drugaèiju strategiju. To neæe biti lako jer vojska voli da zvecka oružjem, a to vojna industrija ceni. A opet, kao jedina preostala velesila, Sjedinjene Države moraju da oèuvaju svoj geostrateški položaj, a to podrazumeva da kontrolišu veæi deo Centralne Azije...

 

 

Poznavanje kulture zemlje ne garantuje pobedu u ratu, ali njeno nepoznavanje garantuje gubitak

 

 

 

 

Dominacija prevara i pretnji

 

Informacije o prevarama i pretnjama tokom predsednièkih izbora u Avganistanu bile su jedine izvesne dnevne vesti iz tog dela sveta. Neizvesni su izborni rezultati, a na njih æe se saèekati još nekoliko dana. Zna se da je na izborna mesta izašlo od 40 do 50 odsto registrovanih glasaèa, a da su meðu njima žene bile malobrojne. Iako su stotine izbornih mesta bile namenjene iskljuèivo ženama, oko 650 takvih glasaèkih centara nisu ni otvorena na dan izbora. Malobrojnim ženama kandidatima stizale su pretnje i bile su uglavnom ignorisane u izveštajima avganistanskih medija.

Potvrðeni su mnogobrojni sluèajevi višestruke registracije glasaèa, glasanje maloletnika sa lažnim dokumentima, èak i nekoliko odseèenih kažiprsta. Naime, talibani su u nekim mestima sekli kažiprste na kojima je moglo da bude primeæeno "glasaèko mastilo". Sve u svemu, ko god da pobedi od dva najjaèa kandidata, Hamid Karzai ili Abdula Abdula, njihove pobede biæe pod znakom pitanja. Amerièkoj strani je najvažnije da ne bukne opšti graðanski, etnièki rat nakon što se jednoj od strana ne dopadnu rezultati. Amerièkoj strani takoðe je bitno da se izbori završe u prvom krugu, jer bi drugi krug doneo mnogo napetosti i èekanje na pobednika produžilo bi se za još najmanje dva meseca.

Amerièki specijalni izaslanik za taj deo sveta, Rièard Holbruk, nakon razgovora sa Karzaiom i Abdulom tvrdio je da neæe biti civilnog rata. Takoðe se procenjuje da Amerikanci pritiskaju Karzaia da u sluèaju njegove pobede, ipak verovatnije, stvori neku vrstu vlade nacionalnog jedinstva pozvavši politièke protivnike da budu ministri u toj vladi.

 

podeli ovaj èlanak:

Natrag
Na vrh strane