https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

 

Druga strana

 

U ime oca, sina, devera i zaove

 

Nekima nije dovoljno što zastupaju svoju zemlju. Da bi bili neko i nešto moraju da je ponize.

 

Ana Borkoviæ

 

Kao i u sluèajevima veæine drugih modernih demokratija, službena spoljna politika Srbije nastoji da znaèajan deo protokolarnih formi diplomatskog komuniciranja u meðunarodnim odnosima prebaci na polje javne diplomatije, dakle na neposredne kontakte i komunikacije sa domaæom i inostranom ekonomskom, obrazovnom, kulturnom i drugom javnošæu, koja nije direktni predstavnik države i njenih institucija. Smatra se da se javnodiplomatskim aktivnostima i manirima ponekad efikasnije nego na oficijelan i protokolaran naèin mogu prezentovati spoljnopolitièki interesi i ukupne vrednosti zemlje i podizati njen ugled u svetu.

Zbog toga se sve èešæe, pa i u našem sluèaju, klasièni spoljnopolitièki "zadaci" i diplomatske "misije" poveravaju i prenose na ljude van diplomatske branše, sposobne da se u konkretnim situacijama u inostranstvu ili pred inostranim interesom u zemlji izbore za raznorazne trenutne ili dugoroène nacionalne ciljeve.

U prilici da budu "javni diplomati" najèešæe su funkcioneri i službenici ministarstava, agencija, kulturnih, sportskih, nauènih i drugih organizacija i institucija, koji su u prilici da, na raèun i za raèun države, putuju po svetu i dolaze u (ne)priliku da je, svako na svoj naèin, zastupaju. Meðutim, da pre delegiranja svake, pa i javne diplomatije nekima treba delegirati osnovne moralne zakone, profesionalne kodekse i tradicionalne bontone, bez suvišnih pojedinosti govore dva banalna ali karakteristièna primera.

Poðe, tako, ministarka omladine i sporta Snežana Samardžiæ - Markoviæ da, malo privatno malo službeno, "proprati" jedno dogaðanje iz njenog resora u Hrvatskoj. U "delegaciji" povede sa sobom i muža i sina. I, kao, kad su veæ krenuli, još su u Beogradu, seti se sin da bi mogao da malo usput iz Hrvatske poseti i obližnju "šengensku zonu" radi šopinga. Ali, vraga - nema vizu. Tu se mama angažuje pa ad hoc, neposredno pre nego što su seli u službena kola, alarmira srpski diplomatski i konzularni establišment u Hrvatskoj da se sinèiæu obezbedi šengenska viza. Dapaèe, da ga saèeka. Ono što mama nije htela ili mogla dan ili dva ranije u Beogradu, jer je sinèiæ svakako i dva dana ranije znao da æe poželeti malo "šengena", trebalo je pod prisilom njene visosti da obavi diplomatska služba. Dalje se o svemu može samo nagaðati i pretpostaviti kakvoj su panici i blamaži bili izloženi u Ambasadi u Zagrebu. Prvo je, naprimer, trebalo saèekati sinèiæa sa dokumentima, ukazati mu protokolarnu poèast "po osnovu mame", u meðuvremenu zvati vezu u nekoj od ambasada šengenskih zemalja - Italije, Slovenije ili Maðarske, moguæe èak i da srpski ambasador moli nekog od ambasadora pomenutih zemalja, pri èemu se podrazumeva usluga za uslugu, potom da niži diplomati izdejstvuju produženje radnog vremena konzularnog odeljenja strane ambasade, da strepe da li æe sinèiæ imati dovoljan fond dokumentacije i šta ako ne..., da garantuju za sve što sinèiæ nije ili nema, da se sinèiæ ne naljuti i požali mami ukoliko sve to potraje i stranci nešto zakomplikuju itd. A sve je to mama-ministarka svesno aranžirala prebacivši svoju vlastonosnu bolest na diplomatsku službu. Ovaj primer (sin je, navodno, uspeo da ode do Trsta) samo je jedan, gotovo nasumièno izdvojen, od mnogih, bizarnih, koji diplomatiju mnogo koštaju i ponižavaju.        

Ili, poðe jedan obièan savetnik (malo viši državni èinovnik, kakvih po ministarstvima ima valjda na stotine), i to iz jednog "sporednog" ministarstva, na službeni put, službenim kolima, ne naroèito ozbiljnim poslom, u jednu takoðe susednu zemlju. Meðutim, umesto da sedne, ode, obavi posao i vrati se, on dobije napad velièine pa, kao "državni emisar", poène da ispostavlja zahteve nadležnom diplomatskom predstavništvu svoje zemlje: da ga na granici, ako postoji i minimalna moguænost, saèeka diplomatski službenik odgovarajuæeg ranga (!?), da se na granici za njega obezbedi VIP tretman i da se provede kroz zaseban VIP prolaz rezervisan za VIP persone (!?), da mu se od strane inostrane policije obezbedi VIP nivo bezbednosti, uz eventualnu policijsku pratnju (!?), da ga, svakako, veæ na prilazima odredištu, a ne u samom diplomatskom predstavništvu, saèeka pratnja koja æe ga dovesti do željene lokacije itd. I ne bude mu dovoljno da ovako kontaktira direktno sa diplomatskim predstavništvom, nego malo prilagoðenu informaciju o svom itinereru i namerama prosledi Ministarstvu spoljnih poslova, da i oni svojim kanalima prenesu direktive "svojima" šta im je posao u vezi sa "VIP personom" i obaveste i strano ministarstvo spoljnih poslova da veliki državnik dolazi u njihovu zemlju !? Dok se vozi, maltretira domaæina sa pitanjem gde je i kakva sveèana veèera za njega o trošku domaæina obezbeðena, iako je za te namene dobio dnevnicu. Dakle, u ovakvim sluèajevima, na domaæinima, srpskim diplomatama, ostaje da se batrgaju u dilemama da li da kažu "pusti budalu!", pa da ne mrdnu malim prstom, ili da "postupe po nareðenju", pogotovo ukoliko je prosleðeno i posredstvom vlastitog ministarstva, pa da se kod vlasti zemlje prijema ponižavaju i blamiraju do grotesknih razmera. Sve zbog èinovnièkog ega nekog tipa, kakvih su puni autobusi GSB-a.

A sve se to negde nekad pojavi kao sramota u meðudržavnim odnosima.

 

www.milovanbrkic.com

podeli ovaj èlanak:

Natrag
Na vrh strane