https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Feljton

Feljton

Ološ ekonomija - tamna strana novog svetskog poretka (7)

 

Plašite se, plašite se što više

 

Danas je potpuno jasno da je amerièki san bio pre svega lukava marketinška ideja. Ovu jeretièku misao napisala je italijansko-amerièka profesorka ekonomije Loreta Napoleoni, u mladosti simpatizer Crvenih brigada, a danas svetski priznati borac protiv ekonomskog terorizma i globalizacije. U njenoj knjizi "Ološ ekonomija" (Rogue Economics, Seven Stories Press, New York, 2008), èije delove "Tabloid" donosi svojim èitaocima u nekoliko nastavaka (srpski prevod, izdavaèka kuæa "Hesperia", Beograd) detaljno je prostudirana mraèna strana globalizma

Loreta Napoleoni

 

 

Mada politièari pokušavaju da nas ubede u neophodnost novih mera bezbednosti na aerodromima, lov na teroriste po terminalima do sada nije bio uspešan.

Godine 2003, bivši amerièki ministar pravde Džon Eškroft izjavljuje da je pravosudna komisija Senata posle 11. septembra proterala 478 pojedinaca (najviše ih je uhapšeno na aerodromu). On, meðutim, ne kaže da to nisu bili teroristi, veæ osobe sa regularnom vizom. To što su proterani u svoju zemlju samo dokazuje da nisu bili teroristi (FBI, naravno, mora da dozvoli proterivanje onih za koje se sumnja da su teroristi).

Politièari uvek spretno manipulišu podacima i brojkama tražeæi novac za svoje programe, ali uvek istièu samo ono što im ide u prilog. Robert Maknamara je preuvelièao broj neprijateljskih žrtava u Vijetnamu kako bi politièari u Vašingtonu mogli da se dièe uspehom SAD. Pre toga politièari nikad nisu koristili lažne podatke u najavljivanju opasne i užasne buduænosti, mada je takva sklonost postojala još pre 11. septembra. Naime, 2001. godine, Endrju Baèeviæ, docent za meðunarodne odnose na Univerzitetu u Bostonu, u reviji Foreign Policy piše da se u izveštaju državnih organa (2001), pod naslovom Patterns of Global Terrorism, "...ne samo preteruje i iskrivljuje stvarnost, nego se i krije i politièki kontekst teroristièkih napada".

Baèeviæ smatra da se od ukupno 200 napada na SAD, klasifikovanih kao meðunarodni teroristièki akt, 170 akcija odnosi na bombardovanje amerièkog naftovoda u Kolumbiji.

 

Pre æe vas odneti cunami

 

Manipulisanje podacima i politièka propaganda doprinose da se u modernom svetu stvori ono što profesor Lajf Venar sa Univerziteta u Šefildu, govoreæi o terorizmu, naziva "lažnim oseæajem nebezbednosti". Moto je: "Plašite se. Plašite se što više. Ali nastavite da živite kao pre." Ova mantra postaje bezbednosni ritual pre svakog ulaska u avion. A oni bi trebalo mnogo više da brinu zbog širenja bolesti, trgovine drogom, ljudskim biæima, i zbog drugih kriminalnih aktivnosti u vezi sa vazdušnim saobraæajem", kaže Džo Sulmona. "To su mnogo èešæe pojave."

 Ali, poznate liènosti ne pokazuju strah. Politièari ne bi imali koristi od njihovog straha. Posle 11. septembra, "lažni oseæaj nebezbednosti", širen iz Bušove administracije, imao je za cilj da uveæa popularnost neomiljenog predsednika, pa se tri godine kasnije on ponovo kandiduje. Njegov glavni politièki savetnik Karl Rouv je to najavio veæ 2003. godine.

Pažljivo skrivena iza guste mreže zabluda, istina je to da terorizam nije baš toliko delotvorna mašina za ubijanje. "Mnoge akademske analize terorizma", piše Brus Hofman, "svode se na sulude pretpostavke o najgorim moguæim scenarijima, sa hemijskim, biološkim, radiološkim i nuklearnim oružjem, umesto razumevanja zašto su teroristi tako retko koristili svoj pravi samoubilaèki potencijal, s jedinim izuzetkom, naravno, 11. septembra". Terorizam je na Zapadu zaista retka aktivnost.

"Broj ljudi koje su poslednjih trideset godina ubili teroristi je relativno mali u poreðenju sa hiljadama žrtava droge, raka zbog pušenja, ili saobraæajnih nesreæa, godišnje." ...Terorizam nije najveæi ubica na svetu: oni sa Zapada imaju mnogo manju moguænost da poginu u teroristièkom napadu nego da dobiju na lutriji. Kao što je rekao amerièki senator Džon Mekejn: "Pokušajte da izraèunate moguænost da vas rani terorista. Ima više šansi da vas odnese cunami!"

Zakon velikih brojki kao da je u suprotnosti sa mraènim scenarijom o kome govore politièki opsenari.

Postoji veæa verovatnoæa da æe jednog Amerikanca ubiti u kuæi nego što æe biti žrtva teroristièkog napada. Svake godine u SAD biva ubijeno 16.000 ljudi. Ako je 11. septembra poginulo tri hiljade ljudi, od 2001. do danas u Americi je u saobraæajnim nesreæama poginulo 200.000 ljudi. Verovatnoæa da jedan Amerikanac pogine u teroristièkom napadu je oko jedan prema 13 miliona (ukljuèujuæi 11. septembar), ali je zato dovoljno putovati 18 kilometara po najsigurnijim autoputevima izmeðu saveznih država, u unutrašnjosti Amerike, da bi se došlo do istog rizika. Mnogo je verovatnije da æete poginuti na putu ka aerodromu, nego da æete eksplodirati na terminalu ili u vazduhu.

Èak i uzimajuæi u obzir najveæi broj žrtava teroristièkih napada (1995), kada je u celom svetu poginulo više od 6.000 ljudi, ta brojka je samo majušni deo ukupnog broja od 50.000-100.000 osoba koje svake godine umiru od ujeda otrovnica i još manji ako se uzme u obzir deset miliona dece, žrtava gladi i malarije.

Onda ti doðe da se pitaš zašto se mi toliko plašimo? Odgovor bi trebalo tražiti u mitologiji koja je stvorena kao opravdanje za stvaranje države-tržišta.

 

"Kraj istorije"

 

Politika straha od terorizma je moderna verzija drevnog mita; poznate liènosti imaju status nadljudi, poput božanstava iz grèke mitologije. Sladunjavi životi slavnih glumaca, manekenki i fudbalera i njihovo politièko angažovanje, dve su strane mitologije države-tržišta.

Kada ljudi osete da su ranjivi - naroèito tokom velikih tranzicija - skloni su verovanju da æe ih politièari zaštititi. Mitovi su pouèni i potkrepljuju takve zablude. Pomoæu njih se, istovremeno, daje legitimitet novom poretku. Upravo zbog toga svi moderni politièari žongliraju seæanjima, obièajima i simbolima iz kolektivne podsvesti. Mao je iskoristio Kulturnu revoluciju da postane novi imperator komunistièke Kine, to jest da na moderan naèin reciklira drevnu misao ukorenjenu u kineskoj kulturi.

Danas, lideri država-tržišta stalno traže ohrabrujuæe mitove za ublažavanje oseæaja nesigurnosti podsticanog modernom politikom. Nemaèki filozof Ernest Kasirer, 1946. godine, posle još jedne velike "promene" nazvane Drugi svetski rat, kaže: "...U politici se uvek nalazimo na vulkanskom terenu. Moramo biti spremni na iznenadne zemljotrese i erupcije."

 U svim kriznim trenucima društvenog života, snage razuma, protivne buðenju drevnih mitova, više nisu sigurne u sebe. U krizama su mitovi ponovo popularni. Mitovi i dalje ne pripadaju samo prošlosti, nismo ih prevazišli. Oni su uvek tu, èekajuæi da ožive. Taj trenutak æe doæi kada razumne snage društva više ne budu mogle da se bore protiv demonskih, mitoloških sila.

Pad Berlinskog zida u svetskoj politici obeležava poèetak razdoblja velikih promena. Ostaci srušenog zida nagrizaju istorijski sukob ideologija levice i desnice. Posle raspada Sovjetskog Saveza gasi se duh socijalizma. Poznata teza Frensisa Fukujame o "kraju istorije" dobro objašnjava taj fenomen. Fukujama smatra da se raspad komunizma podudara sa poèetkom "ideološke evolucije èoveèanstva". Istorija, kao ishod sukoba tradicionalnih ideologija, pretvara se u prah zajedno sa armiranim betonom od koga je napravljen Berlinski zid. Intelektualni sukobi su zastareli zbog globalnog skretanja ka liberalno-demokratskim institucijama, snagama koje - kako smatra Fukujama - otvaraju put nove ere svetske politike, prema neistorijskom razdoblju.

Danas tradicionalna levica postaje sve konzervativnija u pokušaju da se èvrsto uhvati za veæ stvorenu socijalnu državu, dok se tradicionalni konzervativci, to jest desnica, znatno menjaju i okreæu prema neoliberalizmu podržavajuæi slobodno tržište i doprinoseæi eroziji tradicije.

Posmatrajuæi tradicionalan ideološki spektar levica desnica, primeæujemo da se ova dva politièka pola susreæu. Fukujama, doduše, nije predvideo da æe epicentar novog sistema postati država-tržište, država koja je, sama po sebi, potpuno politièki ogoljena.

Ako je pad komunizma doveo do istorijskog ukidanja razlika izmeðu levice i desnice, globalizacija im je zadala smrtonosan udarac. Pre svega, uspostavljen je nov odnos izmeðu radnika i industrije. Dok se kapital slobodno kreæe, industrija ima koristi od outsourcinga i offshoringa, dok radna snaga na Zapadu ostaje tamo gde je. Èak je i u Evropskoj uniji jezik glavna prepreka u premeštanju kvalifikovane radne snage iz jedne zemlje u drugu. Klasni odnosi (i unutar samih klasa) radikalno su promenjeni.

"Èinjenica je da transnacionalne kompanije mogu preseliti sve fabrike, ali ne i radnike, što predstavlja prepreku u aktivnostima sindikata u industrijskim zemljama."

Zbog toga su sindikati prisiljeni da podrže postojeæe industrijske strukture, èesto žrtvujuæi svoje tradicionalne ciljeve. Na primer, britanski sindikati Amicus, TGWU i GMB vršili su pritisak na vlasti da bi saèuvali ogromne subvencije namenjene britanskoj vojnoj industriji èiji su proizvodi korišæeni za unutrašnju represiju i spoljašnju agresiju, kao što je rat u Iraku.

Pritisci globalizacije doveli su do novog raskola u našem društvu. S jedne strane, nekima tehnološki napredak i kosmopolitska razmena kultura stvarno odgovaraju (što je, doduše, relativno) ako su kvalifikovani za napredovanje u novoj ekonomiji.

S druge strane, oni koji su na društvenoj i ekonomskoj lestvici mnogo niže i koji se nisu specijalizovali i kvalifikovali za to oseæaju da je ugrožen njihov naèina života i rada.

 

Potraga za novim mitovima

 

Van tradicionalnog politièkog modela levice i desnice, država-tržište mora da se pozabavi zdravim razumom i legitimitetom. Kako upravljati outsourcingom ako taj oblik aktivnosti doduše koristi domaæoj industriji, ali šteti radnoj snazi? Zašto ogranièavati globalizaciju ako ona povoljno utièe na razvoj ekonomije?

Ko može reæi daje zagaðivanje prirodne sredine pod kontrolom ako mi veæ sada oseæamo posledice klimatskih promena? Ovi problemi su neposredna posledica slabljenja države-nacije. Slaba država ne može odbrani ti svoje graðane, zbog èega ne može raèunati na njihovu lojalnost. I to je suština problema legitimiteta. Graðani glasaju za one koji nude bolje moguænosti i uslove, koji bolje zadovoljavaju njihove liène potrebe. Personalizovanje politike je dovelo do uništavanja obrazaca tradicionalnog glasanja.

U tom kontekstu strah postaje delotvoran politièki instrument politièara za sticanje legitimiteta. Strah je iracionalan, lako je njime manipulisati, ali je pre svega zarazan. Moderna propagandna mašina pronašla je nove oblike komunikacije baratajuæi strašnim mitovima, legendama i slikama. Rušenje kula bliznakinja poslužilo je kao simbol. Posle 11. septembra, Bušovo pozivanje na krstaški rat ima za cilj da oživi stare mitološke predstave o Arapima kao krvožednim srednjovekovnim neprijateljima Zapada.

Islamski teroristi, takoðe, svoje akcije pravdaju zastrašujuæim, istorijskim mitovima. Abu Musa al Zarkavi i njegovi sledbenici nazivaju amerièke vojnike u Iraku "novim Mongolima". Na taj naèin prave paralelu izmeðu amerièke invazije i napada Mongola na Irak u trinaestom veku. Predstave o Mongolima koji pljaèkaju kalifat u Bagdadu služe da se ponovo probude duboko ukorenjeni strahovi iraèkog stanovništva. To je, zapravo, samo jedan oblik reciklaže istorije.

U odsustvu ideološkog dvojstva, politika se ponovo organizuje koristeæi mitove iz kojih politièari izvlaèe suštinske sastojke populizma. Da vidimo to na primeru Velike Britanije: Za socijaldemokratiju mnogo su važniji uslovi koji su doveli do desnog populizma. Grupe koje se raspadaju optužuju vlasti, ali i opoziciju.

Sklone su rasistièkom i ksenofobiènom ponašanju. Mnogi pripadnici tih grupa su razoèarani bivši socijaldemokrati ili otpadnici iz vladajuæih partija.

Veliki opsenari vešto pakuju drevne mitove prilagoðavajuæi ih sadašnjosti da bi popunili politièku prazninu stvorenu posle raspada komunizma. Na taj naèin banalizuju politiku. Angažovanje slavnih liènosti i buðenje starih predrasuda samo su dva aspekta ovog procesa. Konaèno dejstvo takvih zabluda je èesto štetno za veæi deo stanovništva, kao što se, uostalom, desilo u SAD. Poslednjih trideset godina republikanci su malo-pomalo koristili biblijske prièe. Tako su uticali na najsiromašnije slojeve glasaèkog tela da glasaju protiv sopstvenih ekonomskih interesa.

U novoj politièkoj areni sve je hitnija potraga za moænim mitovima koji se mogu lako reciklirati. Biraèko telo je potrebno okupiti oko zajednièkog kulturnog, istorijskog i plemenskog nasleða. Da bi mitovi bili delotvorni, ne smeju biti vezani za politiku, veæ ih treba što više približiti ljudima. Politièki uspon Silvija Berluskonija, velikog manipulatora mitovima, pokazuje da je on èovek koji je nesumnjivo stvorio sam sebe, koristeæi "tajne veze" u svetu politike. I ne samo to. Njegov uspon na Olimp italijanske politike svesno je orkestriran plemenskim kodeksima fudbalske igre; ona je mit oko koga se okuplja veæina Italijana. Berluskoni je obnovio i približio mitsku simboliku igre koju Italijani toliko vole i ponudio je biraèkom telu kao svoju novu politièku formulu.

 

Berluskoni, Èavez i populizam države-tržišta

 

Italija je pravi primer populizma države-tržišta. Prva republika, kao i mnoge druge države-tržišta, zasniva se na politièkom sukobu levice i desnice. Ove dve doktrine olièavaju suprotne politièke koncepcije i imaju potpuno drugaèije viðenje uloge države u privatnom vlasništvu i javne potrošnje u odnosu na privatnu.

U državi-tržištu taj nesklad nije potpuno nestao, veæ je samo razvodnjen glasovima neodluènih biraèa.

Slabljenje razlika izmeðu levice i desnice pogaða i tradicionalne biraèe, usidrene u ideologiji, koji èesto na osnovu pojedinaènih pitanja odluèuju za koga æe glasati, umesto da se opredeljuju za neki politièki, društveni i ekonomski program.

Na primer, koaliciona partija levog centra, predvoðena Romanom Prodijem, zbog jakog katolièkog uticaja 2006. godine izjašnjava se protiv abortusa i nauènih istraživanja na matiènim æelijama, dok Forza Italia (Napred, Italijo) svojim pristalicama ostavlja moguænost izbora.

Protivreènost je oèigledna: Silvio Berluskoni, u trenutku maltene opipljive politièke neodluènosti, gradi svoj populizam na fudbalskom tipu navijanja. Izigravajuæi tradicionalnog politièara, on se uzda u plemenski instinkt zemlje koristeæi fudbal kao temelj na kome æe izgraditi svoj kredibilitet i privuæi glasove biraèa. Politièka strategija ovog "viteza" je da iskoristi povezanost i privrženost fudbalske zajednice.

Berluskoni 1986. godine kupuje fudbalski klub Milan koji potom osvaja mnoge titule u zemlji i Evropi. Posle ulaska na politièku scenu, 1994. godine, on vešto koristi veèitu zahvalnost navijaèa Milana i privlaèi ih u svoje biraèko telo. Naziv partije Forza Italia pozajmio je od fudbala. Forza Italia uzvikuju navijaèi dok bodre svoj nacionalni tim. On objedinjuje mnoge klubove navijaèa u zemlji pozivajuæi ih da uðu u njegovu partiju; èlanovi partije Forza Italia sebe nazivaju azzuri (plavi), baš kao igraèi nacionalnog tima. Berluskonijeva retorika puna je fudbalskog žargona; njegov stil je kolokvijalan i direktan, kao da se obraæa samo navijaèima a ne svim biraèima. Italijanima se taj novi stil dopada, blizak im je njegov naèin izražavanja.

Dok Milan osvaja titule, Berluskoni ubeðuje Italijane da æe zemlju voditi baš kao fudbalski klub, Cavaliere, visoko državno odlikovanje (prim. prev.) hvaleæi se, naravno, uspesima Milana. On domišljato koristi mitologiju fudbala u sticanju podrške glasaèa.

Uz svoju veliku medijsku snagu, podstièe oseæanja ponosa zbog uspeha italijanskog kluba i pretvara ga u politièki kapital. "Italija æe biti velika zemlja - jer ima moæne fudbalske klubove", šalje predizbornu poruku. Ovaj neverovatni slogan veoma je uspešan i postaje važan mit. Posle pada Prve republike 1992. godine, zbog afere Mani pulite, Berluskoni teši Italijane fudbalskom politikom. Oni se najviše ponose fudbalom. Berluskoni im nudi moguænost da se dièe, što je svakako potrebno za lakše prevazilaženje kraha Prve republike, raspada levice i brojnih u aferi Mani pulite.

Plemenski duh, vladajuæi u fudbalu, nudi mitološke elemente neophodne za buðenje italijanskog sna o boljoj buduænosti. Mnogi su i dalje potpuno verni toj zabludi, previše uplašeni za priznanje da ih je nasamario veliki politièkih opsenar našeg doba, ili da bi se upustili u avanturu van "fudbalskog terena", u mitsku partiju Forza Italia. Strah od nestabilnosti i snaga mitova glavni su razlog da na izborima 2006. godine 22 odsto biraèa glasa za Berluskonija. Njegova partija dobija najveæu podršku biraèa.

Na drugoj strani sveta, u Venecueli, dešava se drugaèija, takoðe ogromna politièka promena.

Slobodarska antiimperijalistièka revolucija Uga Èaveza odvija se pod zastavom bolivarizma. Dok Simon Bolivar propoveda ljubav prema klasiènom liberalizmu i ekonomiji slobodnog tržišta, Èavez svoju revoluciju naziva Èiste ruke; tako je nazvana istraga korupcionaške afere poèetkom devedesetih godina. Akteri su otkriveni i kažnjeni. Obelodanjena je tesna veza politike i finansija.

Èavez koristi repere (muzièare) kao politièko sredstvo, sa ciljem da privuèe mlade iz ogromnih kartonskih naselja (barrios i ranchitos) na obroncima gradova u Karakasu, Venecuela.

Mi pozovemo repere iz najsiromašnijih kvartova - objašnjava Piki Figueroa, jedan od producenata Èavezove reperske politike - i predlažemo im da sviraju na ulici, na najopasnijim mestima, u kartonskim naseljima. Oni se dogovaraju sa voðama kvarta koje znaju od detinjstva (jer su tu roðeni i odrastali) i traže dan primirja kako bi organizovali zabavu i komšijama predstavili svoju produkciju. Za bezbednost brinu takozvani malandrosi. Tako bar jedan dan, umesto pucnjeva, ljudi iz kvarta, slušaju muziku.

U Èavezovoj Venecueli, rap, ska, salsa, antiimperijalistièki populizam i politika ekstremne levice idu ruku pod ruku. Na ranèu 23 de Enero, negde izmeðu Karakasa i Katije, nalazi se ogroman kartonski grad koji poput zmije obavija obronke zapadnog dela prestonice; oni koji podržavaju Èaveza žive zajedno sa tupamarosima, momcima sa kapuljaèom, organizovanim u bande po uzoru na one iz Urugvaja. Muzika je mitska taèka na kojoj se Èavezov populizam suoèava s instinktivnim, plemenskim mentalitetom svojih sunarodnika. U tom procesu, muzika postaje delotvoran politièki i antiimperijalistièki simbol.

Èavezova politièka mitologija ima korene u venecuelanskoj muzièkoj tradiciji koja im znaèi isto kao Italijanima fudbal: nacionalnu kulturnu strast.

Samo u Karakasu ima stotine veoma popularnih muzièkih grupa. Neki lideri, poput Bambino dei Santos Negros, imaju ogroman broj sledbenika. "Ti momci su popularniji od Madone", tvrdi šesnaestogodišnji reper iz Karakasa. Oni muzikom gaje mit o politièkom reperu Èavezu, krstašu u borbi protiv Buša, istinskom levièaru.

 

Lud život

 

Levi Èavezov populizam je, baš kao Berluskonijev, jednim delom stvarnost, a drugim opsena. Venecuela je drugi izvoznik nafte u SAD,  mada mnogi analitièari sumnjaju da æe Èavezova politika dovesti do znatnog poboljšanja životnih uslova stanovništva. Kada sam 2002. godine bio u Karakasu - piše u Guardianu Denis Mekšejn, bivši ministar spoljnih poslova a sada struènjak za Latinsku Ameriku - Hugo je izjavio da su mu dosadili sindikalci koji žele da upravljaju državnom naftnom kompanijom i da æe "taèerizovati" radnu snagu. Radnici su zakazali štrajk i on ga je proglasio zaverom protiv njega lièno; pronašao je "unutrašnjeg neprijatelja", kao što to èine mnogi drugi narodni lideri. Naravno da je on pobedio, a sindikalni lideri uhapšeni i sada Hugo vodi fantastiène kapitalistièke poslove sa svojim omiljenim neprijateljem, SAD. Ujutro ih psuje, a popodne zaraðuje bogatstvo prodajuæi im naftu.

Pa, ipak, on uspeva da uteši mase svojom retorikom, da opet uzdigne ulogu venecuelanskog naroda. Na politièkoj sceni staje izmeðu dva pola: "nas" protiv "njih" (gringosa).

U Venecueli - kao i u ostatku sveta - reperi su pravi revolucionari. Oni se zaista bore protiv establišmenta. Ali kada Èavez kritikuje globalizaciju amerièkih multinacionalnih kompanija, prisvajajuæi buntovnièku poruku repera, ona postaje i deo njegovog establišmenta. Tako se muzièki pravci rep i salsa neprimetno pretvaraju u instrument propagande vlasti. Èavezovi sledbenici se bore za osnivanje državnog aparata kadrog da osmisli lažne ideale bolivarske revolucije. Ovde je opet na delu "reciklaža" istorije. Izvan Venecuele, kultura bandi, repa i hip-hopa, vodi borbu protiv establišmenta i šalje poruke na krilima preporoda savremenog plemenskog naèina mišljenja.

Umetnici hip-hopa i reperi pevaju La vida loca, sjajan umetnièki vapaj mladih koji su izgubili vezu sa stvarnošæu u svetu gde vladaju pravila ološ ekonomije i globalizacije. Odmetnuti od klasiène politike na margine tradicionalnih društava, oni više ne prihvataju opsenarsku modernu politiku. To su pravi podrivaèi globalizacije. Za njih, kao i za one koji veruju u Berluskonijeve i Èavezove politièke mitove, plemenski duh predstavlja udobnu društveno-politièku i društveno-ekonomsku èauru koja ih štiti od opasnosti globalnog sela. Savremeni plemenski duh, kakav je gajio Mao, zapravo priprema Kinu na veliki prodor u ološ ekonomiji i globalizaciji.

 

 

 

 

 

Dakle, u globalnom selu se raða nov model. Plemensko ureðenje, klanovi, etnièke i verske grupe kao moderna plemena, postaju društveno-ekonomska sredstva za odbranu od ološ ekonomije i globalizacije u odreðenom vremenskom trenutku.

 

 

 

 

U novoj politièkoj areni sve je hitnija potraga za moænim mitovima koji se mogu lako reciklirati. Biraèko telo je potrebno okupiti oko zajednièkog kulturnog, istorijskog i plemenskog nasleða. Da bi mitovi bili delotvorni, ne smeju biti vezani za politiku, veæ ih treba što više približiti ljudima.

 

podeli ovaj èlanak:

Natrag
Na vrh strane