Analiza

Kraj srpske rusofilije?

Portparol Ministarstva spoljnih poslova Ruske Federacije, Zaharova, pred okupljanje građana u Beogradu 10. avgusta, poručila je da Zapad koristi zabrinutost srpskog naroda zbog najavljene eksploatacije litijuma za destabilizaciju Srbije. „Analiza trenutne situacije u prijateljskoj Srbiji ukazuje na pokušaje pojedinih zlonamernih sila da aktiviraju destruktivni arsenal u cilju podrivanja unutrašnje političke situacije". Kremlj, šta god njegovi eksponenti pričali, kao i svi koji misle svojom glavom u Srbiji, zna da to nije istina.

Dragomir Anđelković

Vučić nije prijatelj Rusiji. Prodaje oružje Ukrajini, glasa u UN protiv Rusije, druži se sa familijom Zelenski. Stvari su tu jasne. Takve su i kada se radi o ko zna koliko puta plasiranim lažima o „obojenoj revoluciji". Rio Tinto je kompanija sa većinskim anglosaksonskim kapitalom. Berlin je vitalno zainteresovan da Srbija prva počne sa eksploatacijom litijuma, ne zato što mu naš treba (ima ga desetak puta više nego mi) već stoga što želi da eksperiment bude izveden u drugoj evropskoj zemlji, pa ako se nađe način da se ne izazove ekološko-ljudska katastrofa, otpočne unosan posao na svojoj teritoriji. Francuzima je Aca Rafal dobar drug, jer Makronu i njegovoj ekipi obezbeđuje profit: avioni, kamioni, metroi i tako to.

Znači prema Srbima neretko „zlonamerne sile" svakako to nisu i u odnosu na svog pulena. Ne da nemaju interes da ga ruše, već, naprotiv, pomažu Vučiću da autokratski vlada. Takvog slugu u Srbiji do sada nisu imale, doduše, ne zato što nije bilo drugih koji su hteli to da budu, već nisu tako vešto umeli da varaju Srbe patriotskim pričama iza kojih se krije izdaja (odricanje od Kosova, arčenje nacionalnih resursa, zaduživanje pod lihvarskim uslovima). Naš prevarantski predsednik svakome od evroatlantskih moćnika nešto daje da ga zadovolji, te je jasno da niko sa Zapada ne radi protiv njega.

Rusi, koji su kao izvor tome suprotnih obaveštajnih saznanja, na koje se poziva režimska propaganda, to zapravo nisu. Samo je dogovoreno da ovdašnja mašinerija laži svoje izmišljotine pripisuju Rusima a da ih oni potvrde, kako bi delovale ubedljivije za SNS rusofile, koji vide da nešto nije OK sa onim što Vučić govori i radi, ali i dalje prihvataju ruska omamljujuća sredstva.

Naivno misle: „ako Moskva kaže da Vučić nije srpski izdajnik i njen neprijatelj, on to i nije, znaju oni". U pravu su: znaju. Samo imaju interes da obmanjuju Srbe. Ljudi, koji su danas u Kremlju glavni, nisu duševni prijatelji Srbije kakav je bio Nikolaj II, koji je protivno savetima ruskog vojnopolitičkog vrha da Rusija izbegne rat i po cenu žrtvovanja Srbije, 1914. ušao u njega na našoj strani.

Putin i njegov tim ni kada se radi o Rusima nisu sentimentalni. Vagaju šta su prioritetni državni interesi (ili njihovi lični) i kolika je cena za realizaciju istih. U skladu sa rezultatom koji dobiju mnogo toga su spremni da žrtvuju. Problem je što on može da bude faličan jer suviše ima promenjivih faktora da bi analitičari ruskih službi nepogrešivo zaključivali. Nisu u životu baš sve brojevi!

Setimo se oduzimanja etničkim Rusima, koji su građani totalitarnog Turkmenistana, ruskog državljanstva. To je bio uslov Ašhabada, uplašenog od potencijalnog mešanja Kremlja u njegove poslove u kontekstu zaštite prava sunarodnika, za zaključivanje ogromnih poslova sa Gaspromom. Spram toga, u ruskom vrhu je procenjeno, sudbina oko 350 hiljada Rusa mnogo ne znači. Surovo. Jasno je da je tako ako se misli glavom a ne srcem, što mnogi u Srbiji i dalje čine jer su okovani lancima bratstva, dok Moskva priča o njemu a hladno misli o interesima svoje elite.

To ne znači da joj i srpski nisu u nekoj meri bitni, ako je ne koštaju. Sigurno jesu više nego Zapadu, čije ključne sile su na nas izvršile agresiju, okupirale su Kosovo i Metohiju i tu stvorile lažnu NATO državu. Rusija podržava Srbiju u odbrani Kosova koliko je naša vlast spremna da ga brani. Problem je što ga ona uopšte ne brani već ga prodaje na parče (i privela je taj posao kraju), dok se RF establišment pravi da je Aca dobar Srbin koji se bori za interese svoje zemlje. Time mu, i više nego bljutavim pričama da ga Zapad ruši, pomaže da ostane na vlasti dok povlači poteze štetne za Srbiju.

Kolikogod da je razumljivo da Kremlj gleda sebe, nacionalno svesni Srbi imaju prava da se ljute na ruske vlasti što pričaju o prijateljstvu sa srpskim narodom dok pomažu njegovog najvećeg unutrašnjeg neprijatelja. Ništa manje od toga ni Rusi ne bi trebalo da budu besni na Vučića što od municije i granata koje zakulisnim putevima šalje na ukrajinsko ratište, ginu njihovi vojnici. I jesu puni jeda! Samo se pretvaraju da nije tako jer imaju interes da koče njegovo okretanje od sebe.

Ovako kako postupaju teško mu je da otvoreno povede antirusku kampanju koju je odavno pripremio. Izbijaju mu svaki argument da dok još može svoje fanove u nekoliko koraka gurne od Moskve. Uz svu svoju perfidnost, ni on to nije u stanju da uradi naprečac, a RF establišment računa da će tako kupiti potrebno vreme posle koga će moći njim da se pozabavi bez većih posledica po sebe.

Sada bi ih više-manje Rusija imala kako po pitanju NIS-a, tako i prestanka činjenja raznih stvari koje Aca Antisrbin realizuje u korist dela ruske elite kao plaćanje ličnog danka. Uz to, stvar ima i propagandu dimenziju. Ruskoj javnosti je predstavljeno da njihova zemlja ima velikog prijatelja u srcu Evrope, a i najvećim narodima je gnusno da su sami, pogotovo u okviru civilizacijskog kruga kome smatraju da pripadaju.

Rusija je, naravno, i u vezi sa zaštitom pomenutih svojih interesa mogla aktivno da se bori kod nas pa da ne zavisi toliko od režima, ali to košta i zahteva angažovanje. Mogla je drugačije da usmeri svoje ovdašnje medije i pokrene NVO-političku akciju. Nije! Njeni donosioci odluka procenili su da im se više isplati da idu linijom manjeg otpora.

Sve to ne znači da Moskva ne sprema Vučiću osvetu, uz ideju da je najbolja kada se servira hladna. Ona zna da to radi. Setimo se samo Eduarda Ševarnadzea. Više puta je prevario Rusiju ali ona se „naivno" pravila da je on njen partner. Pred njegov pad Putin ga je ugostio kao brata, a kada je počeo da tone Rusija je pomogla - što mnogi ne znaju - Sakašvilijevoj ekipi da bez krvi preuzme vlast. Eduard, stari policajac (izgradio je karijeru kao ministar unutrašnjih poslova Gruzije pre nego što je postavo šef sovjetske diplomatije), uz sebe je do samog kraja imao ključne bezbednosne strukture, koje su vodili njegovi stari kadrovi.

Na deo njih jedino je Moskva imala veći uticaj od njega. Zato je 23. novembra 2003. u Tbilisi doleteo Igor Ivanov, tadašnji ruski ministar spoljnih poslova, kako bi organizovao sastanak Ševarnadzea, koji je bio na korak od odluke da uguši pobunu i Sakašvilija.

Sa tog sastanka Eduard je izašao kao bivši predsednik a Ivanov je otišao kući uveren da Mihael neće ugroziti ruske interese uprkos tome što je bio američki eksponent. Rusi su se prevarili jer Vašington ima ozbiljniju kvislinško-kadrovsku politiku od njih, no zato su oni kasnije umeli da se osvete i Sakašviliju. Ali to je već neka druga priča. Za nas je bitno da imamo na umu da će Rusi vratiti milo za drago i Vučiću. Baš oni će biti ti koji će, pre ili kasnije, staviti tačku na njegovu politiku karijeru.

To za nacionalno posvećene Srbe neće biti dovoljno, kolikogod da će biti srećni kada se Alek suoči sa posledicama svojih nedela. Ako se to desi prekasno, time nećemo vratiti Kosovo u čijoj krađi Kremlj pomaže srpskom samodršcu. Rusija može da to zanemari i nastavi da čeka da se u pravom momentu reši Vučića, ali, uveren sam u to, baš oni koji su je donedavno najviše podržavali, neće je više tretirati kao kredibilnog partnera.

Rusija u našem regionu nema, niti će imati dominantnu vojnopolitičku i ekonomsku ulogu. Uprkos geopolitičkim maštanjima, ni EU, niti NATO, neće se brzo raspasti. Moć tzv. kolektivnog Zapada slabi ali da bi se išta samo zbog toga oko nas radikalno promenilo, neće proći tek jedna decenija. U takvim okolnostima ruska snaga u Srbiji počiva na popularnosti te zemlje i njenog predsednika. Da nije toga odavno bi se Vučić otvoreno okrenuo protiv Ruske Federacije. Srpska rusofilija je ključna prepreka da se to ne desi. Preko proruskog naboja, koji Kremlj uzima zdravo za gotovo, on kod nas ima uticaj. Uz njegovu pomoć, ali i preko ljudi sa kojima u našem vojnom i bezbednosnom sistemu ima jake veze, u nekom momentu, kada se on stvarno bude borio sa velikim problemima, osvetiće se Vučiću. No, daleko je od toga da će iz toga izvući korist.

Krug srpskih rusofila se sužava. Sve manje ih je među nacionalno-opoziciono orijentisanim građanima koji vide da režim i uz pomoć Kremlja uništava Srbiju. Tako da će Rusiji ostati samo proređeni SNS rusofili, sa kojima će moći da igra i kao tepih ih u nekom trenutku izvuče Vučiću ispod nogu, ali širi balans unutrašnjih snaga u Srbiji biće već nepovratno narušen. Umesto 75 posto Srba uz sebe kao ranije, Rusija će ih imati, recimo, 25 procenata.

Ako izuzmemo i 10 odsto nekritički prozapadno nastrojenih pripadnika našeg naroda, ostali će se osloboditi bilo kakvih geopolitičkih „filija" i „fobija", i hladno će računati kao što to danas u vezi sa nama čine ruske strukture. Sada nam Zapad ništa ne nudi jer zna da je dovoljno ponešto udeli lično Vučiću, ali možda se to sutra i promeni.

Da Srbija ima iole nacionalno odgovornu vlast, nije da ne bi mogla oko raznih stvari da se cenka i sa Vašingtonom, Berlinom, Parizom. Geopolitika ima mnogo lica a ne samo jedno. To bi pragmatični Rusi morali da imaju u vidu. Ubrzano troše nasleđeni rusofilski kapital u Srbiji. Bukvalno ističu zadnji meseci kada još mogu nešto da urade kako bi otežali Vučićevu izdaju i investirali u budućnost srpsko-ruskih odnosa. To što će posle nešto da pokušaju da urade, ništa ne znači, bitan je rezultat a ne pozerski gest.

Kao što će se oni pre ili kasnije osvetiti Vučiću i mnogi Srbi koji vole Rusiju doći će do toga da požele da vrate milo za drago njoj, jer njen ujed psihološki najviše boli!