https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Nacionalizacija

Nacionalizacija

 

Kako je Srbija postala predmet organizovane pljaèke domaæih i evropskih mešetara

 

Otkud ovoliko lopova u kuæi siromaha?

 

Nije važno da li se neko preduzeæe privatizuje ili se privatno preduzeæe opet nacionalizuje. U svim sluèajevima na dobitku su ljudi na vlasti ili njima i njihovim džepovima bliski tajkuni. Interesi države i narod nigde i ni u kom sluèaju se ne poštuju, a budžet se posmatra kao Alajbegova slama odakle se uzima kada kome i koliko treba, bez obzira da li je to po zakonu ili ne. Tajkunima tako ostaje prihod, a obièan narod dobija rashod. Bratska podela.

 

Milan Malenoviæ

 

 

Agonija Agrobanke je svima dobro poznata, ali se mediji bave minornim problemima, dok namerno zaobilaze suštinu. Raèunica po kojoj æe država, odnosno svi graðani Srbije na kraju morati da plate oko 270 miliona evra za saniranje štete koju je naèinio bivši direktor ove banke Dušan Antoniæ, pogrešna je, jer je navedena svota samo vrh ledenog brega. Ukupno æe na naplatu doæi preko pola milijarde evra i sav taj novac æe na kraju završiti u privatnim džepovima.

Trik koji je ovde primenjen je pokazna vežba za ono što Srbiju oèekuje u narednom periodu izvlaèenja para iz nje.

Narodna banka je na svom zvaniènom sajtu objavljivala sledeæa stanja kapitala Agrobanke (u hiljadama dinara): 31.decembra 2010: 17.649.825; 31.marta 2011: 17.999.884; 30. juna 2011: 18.088.068; 30. septembra 2011: 15.358.329.

Ovo znaèi da je samo tri meseca pre uvoðenja privremenih mera Agrobanka raspolagala kapitalom od 150 miliona evra. A onda je došao sunovrat!

 

Koza je èuvala kupus

 

Kada su krajem 2011. godine, u Narodnoj banci Srbije shvatili su da je Agrobanka prezadužena uvodi se prinudnu upravu, a za prinudnog upravnika postavlja Milorada Džambiæa koji je nekada bio na èelu Agencije za osiguranje depozita.

U nadležnost Agencije spada i uèestvovanje u upravljanju bankama u kojima Republika poseduje akcije, a u Agrobanci je ona najveæi pojedinaèni akcionar i upravo se vidi kako je tom bankom upravljano. Dakle, kozi je dato da èuva kupus!

Pošto je po novim bilansima video da Agrobanka ne može sama da se izvuèe iz dugova u koje je upala deleæi milionske kredite nesolventnim prijateljima na vlasti, prinudni upravnik je imao dva izbora: da traži uvoðenje steèaja ili da predloži dokapitalizaciju.

Dokapitalizacija znaèi da bi neka druga banka ili država otkupila posebnu seriju akcija koja bi se izdala i tako upumpavajuæi svež kapital spasla Agrobanku. Ovaj scenario je veæ viðen u sluèaju bivše Metals banke, danas Razvojne banke Vojvodine, u koju je na ovaj naèin država (AP Vojvodina i Republika Srbija) do sada uložila preko 180 miliona evra.

Odlaskom u steèaj Agrobanke štediše bi bile obešteæene iz posebnog bezbednosnog fonda kojim u ime Narodne banke Srbije upravlja Agencija za osiguranje depozita, dok bi se eventualni ostali poverioci namirili na isti naèin na koji se to èini u sluèaju svakog drugog preduzeæa koje bankrotira.

U oba pomenuta sluèaja manjinski akcionari bi bili na gubitku. U sluèaju steèaja njihove akcije bi postale bezvredni papiriæi, dok bi u sluèaju dokapitalizacije (procenjene na 270 miliona evra) oni postali marginalna pojava.

Srbija veæ ima iskustva sa steèajem banaka, kada su samo u jednom danu 3. januara 2002. iznenada likvidirane èak èetiri do tada vodeæe srpske banke: Beogradska banka, Beobanka, Jugobanka i Investbanka. Na dan 31. decembra 2011. godine, pomenute èetiri banke imale su imovinu (nekretnine, hartije od vrednosti i potraživanja) vrednu 768 miliona evra, njihove ukupne obaveze su iznosile 1.180 miliona evra, tako da su dugovi iznad vrednosti imovine iznosili 412 miliona evra. Ovde treba uzeti u obzir da je Srbija od gašenja pomenutih banaka mnogim dužnicima oprostila dugove.

Kako navodi Miodrag Skuliæ u svojoj studiji "Da sam ja Ivica Daèiæ, predsednik vlade Republike Srbije, saopštio bih narodu istinu o teškom ekonomskom stanju Srbije koje preuzima od prethodne vlade" otpisom dugova i skidanjem hipoteka sa nekretnina železare u Smederevu, pošto je ista prodata Amerikancima, Investbanka je ostala bez više miliona evra svojih potraživanja. Samo je skidanjem hipoteka sa graðevinskog zemljišta u Beogradu u vlasništvu preduzeæa koja su zatim u bescenje privatizovana, ove banke su izgubile više od 412 miliona evra, koliko danas iznosi njihov nepokriveni dug.

Steèaj Agrobanke državu bi koštao mnogo manje od 270 miliona evra koliko æe morati da plati štedišama iz fonda Agencije za osiguranje depozita, jer bi tada moglo da se krene i u prinudnu naplatu potraživanja koja Agrobanka ima prema drugim preduzeæima.

U sluèaju dokapitalizacije bi vrednost akcija Agrobanke na Beogradskoj berzi prvo pala, a kasnije bi se ili ponovo oporavila ili bi nastavila da pada, u zavisnosti od toga da li investitori imaju poverenje u novi menadžment. U svakom sluèaju, pojedini akcionari bi morali godinama da èekaju dok ne povrate uložena sredstva. Osim toga, berza je èudnovata, tamo niko nema garancije da æe da povrati ulog, pa zašto onda rizikovati, kada sve može da se naplati sa sigurnošæu.

Put koji je odabrala država u sluèaju Agrobanke jeste nezakonit, ali je veoma isplativ za same akcionare. A ono što plaæa narod, nikada nije skupo!

 

šta ima Karl Bilt sa Agrobankom?

 

Umesto opisana dva metoda rešavanja krize u Agrobanci, Srbija je izabrala treæi, potpuno nezakonit i do sada neprimenjivan put. Stara Agrobanka je likvidirana i njoj su ostavljeni dugovi, a novoformiranoj Agrobanci su preneta potraživanja i imovina bivše banke, sve po principu "vama rashodi, nama prihodi". U staroj banci su ostavljeni stari akcionari, dok je jedini vlasnik nove Agrobanke država.

Mali akcionari stare Agrobanke iz Evropske unije veæ su se obratili Evropskoj komisiji objašnjavajuæi da je ono što je uraðeno najbezoènija nacionalizacija po Staljinovim metodama. Država je iskoristila to što, iako manjinski akcionar u Agrobanci, postavlja i kontroliše prinudnog upravnika, koji je zatim bez pogovora svu imovinu banke prebacio na izmišljenu novu Agrobanku.

Uopšte nije teško predvideti da æe evropska Komisija od Srbije tražiti da obešteti male akcionare i da æe Srbija to morati da uradi. Da li je moguæe da u srpskoj vladi i Narodnoj banci sede toliki bambusi koji nisu bili svesni pogibeljnosti svojih postupaka?

Naravno da to nije tako: sve i jeste uraðeno sa namerom da se po skraæenom postupku pojedini akcionari Agrobanke dokopaju uloženog kapitala uveæanog za pripadajuæe kamate. Jedna od liènosti koje poseduju akcije Agrobanke je i ministar spoljnih poslova švedske i bivši visoki predstavnik za BiH Karl Bilt, a iza anonimnih kastodi raèuna kriju se i pojedini domaæi politièari, odnosno sa njima povezana lica.

Da liènost i funkcija Karla Bilta nikako nisu bez uticaja na rešavanje krize Agrobanke, kao i da je èitava nezakonita zavrzlama uèinjena upravo da bi se iz državnog budžeta protivpravno obeštetio on i njemu slièni akcionari, vidi se iz po mnogo èemu sliènog sluèaja beogradskog BIP-a.

Još u junu 2006. godine, na zahtev malih akcionara, Branko Pavloviæ  objavljuje studiju "Analiza moguæe prodaje akcija BIP", u kojoj skreæe pažnju da zbog nerešenih imovinsko-pravnih odnosa kao potencijalni kupci mogu da se jave samo "oni koji bi da peru pare"! Uprkos tome, država pola godine kasnije raspisuje tender za prodaju 51,9 odsto vlasništva.

Još dok je tender trajao, Direkcija za imovinu Republike Srbije 26. aprila 2007. upuæuje dopis Republièkom javnom pravobranilaštvu da pokrene postupak u cilju zaštite imovine Republike Srbije i o ovome obaveštava Agenciju za privatizaciju.

Uprkos tome, èim je u maju iste godine Mlaðan Dinkiæ postao ministar ekonomije, on na mesto v.d. direktorke Agencije za privatizaciju dovodi Vesnu Džiniæ, provereni kadar iz Agencije za sanaciju banaka, koja nalaže sprovoðenje tendera. U meðuvremenu je gospoða Džiniæ pobegla iz Srbije odnoseæi sa sobom više od 50 miliona dolara.

Na tender se prijavio i konzorcijum preduzeæa Junajted nordik beveredž iz švedske i Alita iz Litvanije. Postupajuæi po veæ pomenutom nalogu Direkcije, Republièko javno pravobranilaštvo 3. jula 2007. podnosi tužbu protiv BIP-a AD Drugom opštinskom sudu u Beogradu tražeæi da se državi vrati imovina koju je ovo preduzeæe protivzakonito prisvojilo.

Uprkos tome Agencija za privatizaciju 24. jula 2007. sklapa ugovor sa švedsko-litvanskim konzorcijumom o prodaji 51,9 odsto vlasništva BIP-a za 21,4 miliona evra.

Možda je razlog za ovakvo postupanje Agencije èinjenica da je direktor i navodni vlasnik Junajted nordik beveredža bio Tavi Einaste, koga upuæeni dovode u poslovnu vezu sa Milicom Labus, æerkom Miroljuba Labusa, nekadašnjeg lidera Dinkiæevog G17 plus?

 Kasnije æe opstrukciju pravnog raspleta ovog Gordijevog èvora da preuzme na sebe narodni poslanik, bivši "otporaš", Nenad Konstantinoviæ, koji je u privatnoj vezi sa Milicom Labus. U to vreme još se u javnosti nije znalo ko stoji iza litvanske Alite, a upravo æe ta liènost odigrati najvažniju ulogu u daljem isisavanju para iz Srbije...

Prema prijavama malih akcionara Agenciji za privatizaciju samo tokom 2008 godine, umesto da investiraju vlasnici su novu liniju za otakanje piva, vrednu 150.000 evra, otpisali kao zastarelu, pa su je o trošku BIP-a prevezli u švedsku. Ono što je na Balkanu zastarelo, u Skandinaviji je moderno!?

 

Predsednica Litvanije, pljaèka i ucenjuje!

 

U februaru 2009. Uprava za trezor Ministarstva finansija dostavlja potvrdu da kupoprodajna suma iz ugovora od jula 2007. nije uplaæena i nije ušla u republièki budžet. Umesto da najkasnije tada raskine privatizacioni ugovor i pohapsi odgovorne, država nastavlja da se pravi nevešta. U aprilu iste godine manjinski akcionari poèinju proteste u blizini sedišta BIP-a ("na Mostaru"), i ispred zgrade Republièke vlade. I pored toga, kao i neplaæenog poreza u visini od èak 16 miliona evra, Agenciji za privatizaciju biæe potrebno još skoro godinu dana da se nakani da raskine ovaj oèigledno pljaèkaški ugovor.

Iza privatizacionih kupaca su ostali i dugovi, jer je firma dospela u minus i blokadu raèuna. Gubitak iz 2009. od oko 790 miliona dinara smanjen je u 2010. na oko 650 miliona.

Država je na ime neplaæenih poreza veæ zaplenila najvrednije nekretnine BIP-a u Beogradu. One æe biti prodate po veæ viðenom modelu "cent za evro" nekom tajkunu iz vlasti, dok æe tužilaštva još nekoliko decenija da metanišu nad obiljem prijava podnetih u ovom sluèaju.

Iako je više nego oèigledno i dokumentovano da su švedsko-litvanski vlasnici BIP-a ovo preduzeæe opljaèkali po modelu koji bi narednih godina mogao da se prouèava u školama, ceo sluèaj nije još završen! Ispostavilo se da u kapitalu Alite znaèajan udeo ima i porodica Gribauskaite, èija je jedna od èlanica, Dalija Gribauskaite. Ona je i supruga èoveka koji u ime porodice upravlja imovinom i  predsednica Litvanije!

Kada je na red za potpisivanje došao Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP), sklopljen izmeðu Republike Srbije i Evropske unije, sve èlanice EU su bez problema stavile svoj potpis. Jedina je otpor pružala Litvanija, iako je prethodno glasala za ovaj sporazum. Predsednica Gribauskaite je medijima potvrdila da potpisivanje SSP-a direktno zavisi od rešavanja problema u vezi BIP-a, gde je, prema njenim navodima, njena porodica izgubila milione evra!

 Predsednica Litvanije je pri tome zaboravila da napomene kako njen suprug nije ni uplatio licitiranu cenu, i da je preduzeæe oèerupao do gole kože ostavivši ga u dugovima od više desetina miliona evra. Najveæi deo pomenutih para upravo je i otišao vladarskoj porodici Litvanije.

U meðuvremenu je i Litvanija potpisala SSP sa Srbijom, a šta je bila taèna cena ovog akta saznaæe se uskoro. Sigurno je jedno: lopovska družina iz švedsko-litvanskog konzorcijuma je amnestirana od svake kriviène odgovornosti za jednu od najbezobzirnijih pljaèki izvedenih na ovim prostorima.

Kada je predsednica jedne marginalne èlanice EU Srbiji mogla da pravi tolike probleme samo da bi naplatila sve što je njen muž opljaèkao, šta li tek može da nam uradi ministar jedne od najbogatijih zemalja Unije da bi dobio ono što mu po zakonu pripada?

Država Srbija se u prošlosti nonšalantno poigravala nacionalizacijom i privatizacijom, onako kako je to odgovaralo tajkunima bliskim vlasti.

Kada je država 2003. prodavala tadašnji Sartid æerki kompaniji amerièkog Ju-Es Stila, to je uèinjeno za 22,5 miliona amerièkih dolara, s tim da su ranije preuzete obaveze prešle na isplatu iz budžeta. Više od osam godina kasnije, Srbija za simboliènu cenu od jednog amerièkog dolara ponovo kupuje smederevsku železaru, ali ovog puta sa svim dugovima.

Po Miodragu Skuliæu država je preuzimajuæi železaru preuzela i njenu celokupnu (stalnu i obrtnu) imovinu u vrednosti od 38,2 milijarde dinara, odnosno 364,7 miliona evra po tadašnjem kursu. Nasuprot tome, stajali su dugovi u visini od 72,9 milijardi dinara, odnosno 697,4 miliona evra.

Umesto da postupi na isti naèin kao i sa Agrobankom, odnosno da u èelièani koja je preimenovana u železaru Smederevo d.o.o. uvede steèaj i da zatim imovinu prebaci na novo preduzeæe za koje bi tražila strateškog partnera, država konvertuje 54,4 milijarde dinara duga u kapital. Odlaskom u steèaj, naime, bila bi obezvreðena sva potraživanja Ju-Es Stila i sa njim povezanih lica od železare, koje je napravilo prethodno rukovodstvo, a to, oèigledno, nekome na vlasti ne odgovara. Oèigledno je da su amerièki vlasnici debelo platili ovakvu pažnju srpske države koju æe da finansiraju svi graðani ove unesreæene zemlje.

 

Sirotinja æe sve da plati

 

Treæi naèin na koji država èuva interese na plaæanje mita spremnih tajkuna jeste restruktuiranje.

Umesto da se u zakonskom roku od šest meseci registruju zavisna društva sa omeðenom imovinom i odreðenom visinom društvenog kapitala, ili ogranci tih društvenih firmi sa omeðenom imovinom, pa da se kao takvi izlože javnoj prodaji, ova preduzeæa se godinama izoluju kao teški bolesnici, da bi se spreèila naplata potraživanja njihovih brojnih poverilaca. Tako se leèe bolesni, a uništavaju zdravi privredni subjekti.

Neko u državnoj administraciji, oèigledno, ima neki svoj privatni finansijski interes da se tako postupa. Da li æe neko preduzeæe biti stavljeno na listu onih u restruktuiranju zavisi iskljuèivo od volje nekog èinovnika, ministra ili politièara.

Od 177 preduzeæa stavljenih na pomenutu listu, izveštava Skuliæ, do danas je prodato samo njih šest sa ukupno troje zaposlenih i to Radio JAT i pet preduzeæa bez ijednog zaposlenog (Rekord-Pneumatika, Rekord-Cevi i tehnièka roba, Rekord - Mašinsko energetski pogon, Lefoten d.o.o. u steèaju i Energetika iz Loznice).

U èetiri privredna subjekta prekinut je postupak privatizacije, a nastavljeno poslovanje u procesu restruktuiranju (PIK Zemun, Boreli Sombor, Energetika Kragujevac i Sava TENT d.o.o. Obrenovac). Ova èetiri preduzeæa imaju 1.316 radnika, nemaju sopstveni kapital, a dugovi su im iznad vrednosti kapitala za èak milijardu i 203 miliona dinara.

U 67 preduzeæa sa ukupno 14.008 zaposlena,  raskinut je ugovor o privatizaciji, a nastavljeno poslovanje u restruktuiranju. Uglavnom se radi o akcionarskim društvima, za koja bi po zakonu trebalo da odluku o restruktuiranju donesu njihove skupštine, ali to je umesto skupštine akcionara doneo državni organ - Agencija za privatizaciju. Odlazak u restruktuiranje je tako politièka, a ne ekonomska ili privredna odluka.

Stav Ustavnog suda, Kasacionog suda i Evropskog suda je da je restruktuiranje na ovaj naèin protivustavno i samim tim nezakonito, jer predstavlja fingiranje pravnog posla sa beskonaènim odlaganjem naplate potraživanja od tih preduzeæa. Skuliæ u svojoj studiji navodi: "Posedujemo fotokopije odluka o pokretanju postupka reorganizacije od 20. februara 2003. za 21 Oktobar, Kragujevac i odluku od 24. avgusta 2011. godine za Poljoprivrednu korporaciju Beograd a.d., Padinska Skela. Jasno je da se za 11 godina ništa nije restruktuiralo u 21 Oktobru iz Kragujevca."

Vlast u Srbiji tako na svaki moguæi, ali i nezakoniti naèin, èuva interese odabranih tajkuna, istovremeno u siromaštvo gurajuæi èitav narod. Stotine miliona evra duga nacionalizovane Agrobanke, privatizovane i ponovo podržavljene železare u Smederevu, kao i štetu koja se držanjem u restruktuiranju 177 preduzeæa nanosi njihovim poveriocima platiæe najsiromašniji, odnosno obièni graðani. Sa druge strane æe oni najbogatiji, desetina miliona evra teški tajkuni, uveæati svoje bogatstvo, kao da ni do sada nisu imali dovoljno para.

èinjenje i neèinjenje

 

Servilnost srpske države prema interesima stranaca ogleda se, ponekad, i u neèinjenju.

Kapital Galenike a.d. po podacima iz Agencije za privredne registre iznosi 126.185.528,77 evra i u stoprocentnom je vlasništvu Republike. Ovaj proizvoðaè farmaceutskih proizvoda sa 2.725 zaposlenih iskazao je u 2011. godini gubitak u poslovanju 12,1 milijardu dinara (115,6 miliona evra), na ukupnim poslovnim prihodima od samo 4,7 milijardi dinara (46,5 miliona evra).

Jedini ozbiljni konkurent Galenike na ovim prostorima, vršaèki Hemofarm a.d., sa 1.741 zaposlenim ostvario je u prošloj godini ukupan poslovni prihod od 21,2 milijarde dinara, što je 4,5 puta više od Galenike. Konaèni rezultat za 2011. u Hemofarmu je bio gubitak od 5,5 milijardi dinara, nastao, meðutim, èistom knjigovodstvenom intervencijom otpisivanja duga.

Hemofarm je u vlasništvu nemaèke korporacije Stada Arzneimittel AG i ima izuzetan interes da sa tržišta potpuno istisne jedinog ozbiljnog konkurenta, Galeniku, koga od države postavljeni menadžment uporno godinama gura u ambis. Kada je bilo povoljno vreme da se ovaj farmaceutski gigant dobro privatizuje, država je oklevala, a danas ga niko više ozbiljan ne želi ne samo zbog svetske recesije, veæ i zbog lošeg poslovanja poslednjih godina.

 

 

 

 

Nacionalizacija, ali, u èiju korist?

 

 

Likvidacija èetiri tada najveæe srpske banke 2002. godine za cilj je imala otimanje njihove ne male imovine u nekretninama, ali i otvaranje vrata belosvetskim bankarima koji su ovdašnje tržište posmatrali samo kao plen koji treba oèerupati.

 U Srbiji se nalazi pet banala sa austrijskim, pet sa grèkim kapitalom, po dve sa italijanskim, francuskim i slovenaèkim investitorima, i po jedna sa maðarskim belgijskim, nemaèkim, ruskim i amerièkim kapitalom, dok Evropska banka za obnovu i razvoj u Komercijalnoj banci ima 29,60 odsto kapitala.

Posle zatvaranja èetiri banke bez ikakve struène analize tadašnjeg finansijskog i bilansnog stanja, s posebnim osvrtom na zaštitu putem hipotekarne zaloge nad imovinom privrednih subjekata, otvorena su vrata rasprodaji u bescenje najkvalitetnijih srpskih proizvodnih kapaciteta, kojima je država pre privatizacije velikodušno otpisala dugove koje su imali prema pomenutim bankama.

I danas, meðutim, Srbija ima vlasnièki kapital u domaæim bankama, i to (prikazano u evrima): 41,3 miliona u Komercijalnoj banci, 40,9 miliona u Banci Poštanska štedionica, 17,7 miliona u staroj Agrobanci, 7,3 miliona u èaèanskoj banci, 6,4 miliona u Privrednoj banci Beograd i 5,5 miliona u Jubmes banci. Sve zajedno to èini 119,1 milion evra, odnosno 3,42 odsto ukupnog kapitala bankarskog sektora u Srbiji.

Kada se ovome dodaju udeli koje imaju Javna preduzeæa, PTT, PIO Fond i Fond za razvoj Republike Srbije to sve iznosi 137,7 miliona evra. Ovome treba dodati i udeo koji država još uvek ima u Kredi banci u Kragujevcu, èiji veæinski vlasnik potièe iz Slovenije, pa tako dolazimo do ukupno 141,8 miliona evra kapitala i to raèunajuæi po izveštajima iz Agencije za privredne registre, a ne po berzanskim cenama.

U ovoj raèunici nema Razvojne banke Vojvodine koju su zajednièkim snagama u korist Vojvodine nacionalizovale Republika i Autonomna pokrajina Vojvodina investirajuæi do sada u nju preko 180 miliona evra.

 

 

podeli ovaj èlanak:

Natrag
Na vrh strane