Razaranje

 

Šta stoji iza navodnog ugleda slikarke kolonije Deliblatski Pesak

 

Život i poroci u kulturno-popravnom zatvoru

 

Ko je pokušao telefonom da naruči sadržaj članka. Ko je preko crvenog dresa SKJ navukao jarko žuti. Šta je pančevačko Potemkinovo selo. Kako je pančevački KPZ volšebno transformisan u štetočinsko udruženje građana. Na šta će grad Pančevo u ovoj godini straćiti milion dinara otetih od poreskih obveznika. Gde se svakodnevno na vrućini čvari preko 1000 slika. Ko je doajen kolonije Deliblatski Pesak. Gde se godinama organizovalo veliko ždranje. Kakav je kulturno umetnički program organizovan tokom ranijih likovnih kolonija. Ko su Stojanove robinje. Ko je jeo biber i kako je deljeno meso dobijeno od sponzora.

 

Stanislav Živkov

 

Tokom pripreme teksta objavljenog u prošlom broju Tabloida što preko mejla a što preko telefona javilo se više građana da ukaže na brojne zloupotrebe u kulturi o kojima pišemo već skoro tri godine. Međutim, telefonom se javio i nekadašnji pančevački drug a sadašnji gospodin demokrata Stojan Boškov da skrene pažnju autoru ovog teksta da je čuo da se sprema tekst o njegovoj malenkosti i da dobro vodi računa šta piše.

Tirada je momentalno prekinuta, a dotičnom drugu vrlo eksplicitno rečeno gde da ide i šta tamo da radi jer su, barem za ovog autora, vremena telefonskog naručivanja tekstova pluskvamperfekat, odnosno davno prošlo vreme, dok je sa druge strane, isti taj drug nekadašnji vrlo crveni dres sa sve petokrakom zamenio žutim. Naravno usledilo je malo istraživanje koje je samo potvrdilo da svaka stvar ima i dva lica, jedno uglancano, iza kojeg se krije drugo, mnogo mračnije koje samo odslikava totalno urušavanje kako društva, tako još više  njegove kulture što se uveliko ubrzalo završetkom doba komunističkog  jednoumlja i pokušajem stvaranja demokratskog poretka u kome bi najnormalnija stvar bila demokratičnost javnog komuniciranja, odnosno pluralizam mišljenja i ostvarivanje prava medija na objavljivanje istine, u ovom slučaju o pravom Potemkinovom selu beščašća, samovolje, bahatosti i lopovluka.

Podsećanja radi,  Potemkinova sela su fraza koja označava nešto što u stvarnosti ne postoji, već postoji samo kao privid i opsena. Ova metafora nazvana je po ruskom vojskovođi i knezu Grigoriju Aleksandroviču Potemkinu, koji je u vreme Rusko-turskog rata 1789 -1792. postao namesnik novoosvojenih krajeva (Krim) i priobalje Crnog mora. Potemkin je tada po opustelim stepama južne Rusije duž  puta kojim je carica Katarina II sa svojom pratnjom trebala da prođe  lažna sela sa lažnim seljacima lažnim pastirima i lažnim stadima koja su premeštana po potrebi čime je obmanuo caricu Katarinu II koja je prolazeći tuda 1787. na svom putu za Krim, videla lažnu sliku brze i uspešne obnove kojom je rukovodio Potemkin. Potemkinovo selo o kome je reč je parazitsko udruženje građana zvanično poznato pod imenom Kulturno prosvetne zajednice Pančevo u Pančevu a u široj javnosti poznate kao Kazneno-popravni zavod koja predstavljaju pravi izmetastazirani karcinom, bolje rečeno zaostali relikt socijalističkog samoupravljanja koji nanosi nemerljivu štetu finansijama, kulturi i ugledu grada, a istovremeno predstavlja najordinarniji atavizam, odnosno sličnost sa precima, u ovom slučaju vrlo ideološku pri čemu po pravilu do izražaja najviše dođu najgore osobine.

Prvobitno osnovana kao prava socijalistička tvorevina, KPZ Pančevo na volšeban način u međuvremenu je preregistrovana pod visokom zaštitom žutog preduzeća kao udruženje građana čija je delatnost ostalih organizacija na bazi učlanjenja sa ciljem kulture, umetnosti i razvoja amaterskog stvaralaštva!

Naravno predsednik i lice ovlašćeno za zastupanje je pančevački doživotni društveno-politički radnik gospodin drug Stojan Boškov, po profesiji pravnik. O tome koliko je pančevačka KPZ poznata po "prosvećivanju" stanovništva najbolje govori slučaj likovne kolonije Deliblatski pesak koja je idealni primer štetočinstva i lopovluka. Naime, iako ovu manifestaciju grad Pančevo decenijama pomaže na više načina finansirajući rad kolonije (500.000 dinara u 2012. godini, 734.000 u 2013. godini samo za održavanje kolonije i to sa sledećim troškovima : 170.000 dinara za materijal za slikanje, 70.000 dinara za opremanje nastalih slika , dakle oko 40 mazarija, 90.000 dinara za izradu kataloga izložbe, 189.000 ishranu učesnika odnosno 8591 dinar po osobi, zatim sitnicu od 45000 dinara za prevoz na relaciji Pančevo -Devojački Bunar - Pančevo od svega 72 kilometra povratne vožnje  za koju bi po ovome trebalo potrošiti 300 litara najskupljeg goriva , za električnu energiju za desetak dana sitnicu od 60.000 dinara, što ako se uproseče cene više i niže tarife izađe oko 6200 kilovata, odnosno preko 600 kilovata dnevno te naravno premija osiguranja od svega 110.000 dinara a veliko je pitanje ko se i za koji slučaj osigurava, da li  možda ostarele i odrtavele slikarske keše od srčanog udara ili šloga prouzrokovanog prežderavanjem, lokanjem ili upotrebom vijagre, možda za slučaj vaginizma kod nimfomanki...

 

Ide Mile, piša Magistratom...

 

 Sve u svemu, sam grad Pančevo, nažalost, osim trivijalnih izložbi, od kolonije nema ama nijednu jedinu korist jer sve slike, osim nekoliko koje služe kao ukras u zgradi Opštine, završavaju ili zabunkerisane u totalno neuslovnom depou kolonije u nekadašnjim prostorijama PSS-a u ulici Dimitrija Tucovića 3/I gde se danima, nedeljama, mesecima a sada već i godinama čvare nezaštićene od sunca i vrućine, ili u privatnim rukama.

O velikom ugledu i još većoj  posećenosti ovakvih izložbi najbolje govori činjenica da je od 27 juna pa do 17. jula ove godine trenutno otvorenu izložbu slika sa prošlogodišnje kolonije pogledalo svega 195 posetilaca od čega 150 na otvaranju što samo po sebi  potvrđuje staru pančevačku praksu da se na otvaranjima najčešće nakupi gomila zazjavala koja dođe da se ogrebe o koktel, te masa snobova koji dolaze ne da vide izložbu nego da budu viđeni na otvaranju. O tome koliko je ova manifestacija zapravo bizarna najbolje govori činjenica da je decenijama rukovodilac kolonije bio pančevački dozlaboga netalentovani opskurni i izvikani slikar Mile Đorđević, u javnosti poznatiji kao Mile Mazalo, koji naprosto nije u stanju da naslika pravu liniju, notorni grubijan koji uopšte nema diplomu Likovne akademije, koji je zbog toga 1971 godine najuren iz pančevačkog muzeja, samoproglašeni restaurator slika najviše poznat po pijanstvu , bahatosti, brojnim skandalima, a o tome ko je i šta je Đorđević najbolje govori i primer kada se "proslavio" urinirajući usred hola zgrade Magistrata samo zato jer je jedan sastanak u vezi primopredaje likovne zbirke Kazneno popravnog zavoda potrajao nekoliko sati!

 Naime, nakon promene vlasti 1997. tadašnja resorna odbornica za kulturu pokojna Borislava Kruška pokušala je da zavede red u totalni haos koji je vladao u vreme SPS-a, a kada su neviđene količine novca upumpavane u Kazneno popravni zavod te, se stoga prestalo se sa finansiranjem ovakvih Potemkinovih sela. Tada je takođe bilo planirano da organizaciju same kolonije preuzme sama gradska uprava a da postojeći fundus slika preuzme Narodni Muzej čemu su se pre svega opirali drug Boškov i gospodin Mazalo pošto bi time izgubilo kontrolu nad zlatnom kokom odnosno organizovanjem trivijalnih izložbi po Srbiji a verovatno i dilovanjem slika  o čemu svedoči činjenica da svojedobno ustanovljeno kako su navodno nepoznate osobe u navodno nepoznato vreme iz fundusa kolonije razvukle deo slika sa prvih kolonija čime je ova zbirka osakaćena.

Pošto je pokojna Kruška bila član DSS-a tadašnji sekretar KPZ drug Stojan Boškov je pothitno prešao u DS kako bi po političkoj liniji zaštitio ovu parazitsku organizaciju od koje, umesto grada Pančeva, jedinu korist imaju drug Boškov i bulumenta parazita oko njega. Tako su glavni zaštitnici druga Boškova i bulumente postali upravo isti oni koji su se kleli u demokratiju busajući se u agipropovske grudi uz parolu KPZ mora preživeti.

 Podsećanja radi, drug Boškov je svoj meteorski samoupravljački uspon započeo kao vrlo istaknuti lokalni društveno politički radnik , najpre kao direktor Doma omladine Pančevo koji je kako je sam rekao osnovan sticajem okolnosti, a ideja je bila prisutna desetak godina u okviru Komiteta omladine. Kao direktor, Boškov je u Domu omladine proveo četiri godine a koncepcija Doma se bazirala na nekoliko pravaca čiji je cilj bio da zadovolje opšte kulturne potrebe - da se podstiče omladinsko stvaralaštvo i da se organizuju omladinske zabave. Među manifestacijama iz tog vremena treba podsetiti na festival FAM -film i akcija mladih koji je recimo bez ikakvog suvislog koncepta u uzastopnim večerima prikazivao Poslednje krike iz savane i Odiseju 2001, a drug Boškov je te 1978. godine ostao zapamćen po javno izrečenom pitanju šta ovde svake večeri neko nešto treba da drkelja...

 

Crvena nimfomanka na kuhinjskom stolu

 

Drug Boškov je osamdesetih godina bio član raznoraznih radnih grupa koje su zavodile red po pančevačkim ćelijama SKJ o čemu svedoče brojni sačuvani zapisnici pa tako saznajemo da se drug Boškov u partijskoj ćeliji jedne pančevačke ustanove bavio obaveznom dopunom procene da bi ona što realnije odslikala stanje, te da u proceni nema mnogo samokritičnosti jer se direktoru pripisuje konzumiranje alkohola u radno vreme pa bi mogao da obrazloži svoj stav mada je to vrlo neprijatno. O tome da su mnogi žalili za starim dobrim vremenima najbolje govori svojedobna izjava Mileta Mazala koji je mrtav hladan izjavio da su se stvari tako drastično promenile da je to strašno. Nekada su svi voleli Koloniju, pare si mogao da nađeš gde si hteo. Sad, čujemo od Stojana Boškova: za 100.000 moraš da moliš, da kukumavčiš, niko nema para. Jer kad su privatnici dohvatili stvar... Oni čuvaju pare! Sve se promenilo, jako se promenilo!

Naravno da su se stvari promenile i to iz vrlo prostog razloga jer je već i vrapcima na grani odavno bila poznata činjenica da je u tzv zlatno doba likovna kolonija bila idealno mesto za zajednički boravak slikara i slikarki, muževa, žena, švalerki, švalera, kumova i kuma, društveno -političkih radnika, kulturtregera,  uz koje su se naprosto šlihtali svi oni koji su želeli da se ogrebu o besplatan slikarski materijal: platna, četke, boje, hemikalije, a istodobno da dobiju džabe smeštaj, hranu i piće i to u lukulovskim količinama. Da se ova tradicija nastavlja ubedljivo govori cifra od 189.000 dinara koju je organizator za potrebe tradicionalnog velikog ždranja dobio od grada Pančeva ne računajući tu brojna sponzorstva koja su često realizovana u naturi, odnosno u kubicima mesa i gajbama piva, vina i rakiještine.

Pošto se kraćom analizom ove cifre ustanovilo da je za svakog učesnika zvanično za desetodnevni boravak predviđena sitnica od svega 8.591 dinar, iz toga proizilazi da bi svaki učesnik kolonije dnevno mogao da proždere kilogram mesa, ali pošto ipak treba voditi računa o zdravlju, učesnicima će sigurno nutricionisti prirediti adekvatan meni: recimo za doručak pečene ševe i kroasani punjeni tartufima i gorgonzolom, za marendu njoke sa šugom od špargli i dalmatinskog pršuta, za ručak gurmansku pljeskavicu od 25 ćevapa i đuveč kao prilog, Waldorf salatu , reform tortu i buhtle, za popodnevnu užinu palačinke u šatou od belog vina, a večera bi sigurno podrazumevala biftek na žaru, pečeno prase, mešanu salatu, krempite i šampite uz obavezni tečni deo sačinjen od ptičjeg mleka i sponzorskog izbora vina, piva i vatrene vode, nakon čega bi počeo kulturno umetnički program u režiji samih učesnika. Naime Mile Đorđević Mazalo, samoproglašeni spiritus movens „Deliblatskog peska", rekao je da je krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih to bila jedna od najboljih kolonija u bivšoj Jugoslaviji. U to vreme Peščara nije bila mesto okupljanja samo vrhunskih likovnih umetnika, nego i književnika, glumaca i muzičara. Preko dana su likovnjaci slikali, a uveče se odvijao bogat kulturno-umetnički program.

O tome šta je sve u zlatno doba podrazumevao taj bogat kulturno umetnički program najbolje govori svakojako blesavljenje u čemu je prednjačio već pomenuti Mile Mazalo koji je recimo ostao zapamćen po tome što je paradirao okolo sa šnitovima pomorandži stavljenim preko očiju. Pošto se tokom ovog bogatog kulturno umetničkog programa sukcesivno smanjivao procenat tragova  krvi u alkoholu pojedinih učesnika, dolazilo je do brojnih bizarnih scena pa je ostao zapamćen slučaj kada je jedan samouki akvarelist pred svima počeo da lupa šamare svojoj ženi ne bi li je oterao u Pančevo kako bi se na miru posvetio preparatorskim radovima na novoosvojenom ženskom eksponatu. Takođe je pre nekoliko godina jedan zvanično prethumni slikar volšebno oživeo ne bi li izvršio preparatorske radove na nekim holanđankama koje su bežale od njega kao đavo od krsta. Inače javna je tajna da je među dugogodišnjim gostima ove ovako ugledne slikarske kolonije bila jedna kvazi uprepodobljena Genofefa, a nezvanično jedna od najpoznatijih pančevačkih nimfomanki, inače po vokaciji vrlo crvena drugarica, koja nešto baš nije mogla da se pohvali nekom naročitom lepotom ali je taj nedostatak u skladu sa poslovicom iza Mire sto đavola vire nadoknađivala na drugi način.

Tako je svojedobno, jedan danas pokojni slikar, upitan kako može da vrši preparatorske radove kada je dotična tako ružna, mrtav hladan odgovorio: nema problema, navučem joj jastučnicu preko glave pa ne gledam! Ista ta dama je tokom jedne druge kolonije bila najpre uhvaćena in flagranti sa kelnerom i kuvarom na stolu u kuhinji zgrade kolonije.

 

Stojanove robinje u Ruskoj bolnici

 

Neupućenima je malo poznato da je zgrada u kojoj se održava kolonija, svojedobno sagrađena kao odmaralište Državne bezbednosti koja je svoju zgradu stavljala na raspolaganje za vreme trajanja kolonija. Međutim na neki volšeban način, Državna bezbednost se odrekla svog prava korišćenja zgrade i to tako da ju je ustupila ni manje ni više Kazneno popravnom zavodu Pančeva što dobija svoje logično objašnjenje iz prostog razloga jer do danas nikada niko nije demantovao priču koja kruži po gradu da je drug Boškov zapravo bio i ostao radnik DB-a!

Što se tiče radnih prostorija, Kazneno popravni zavod je već decenijama smešten u zgradi nekadašnje Ruske bolnice, odnosno sadašnjem Domu omladine gde koristi dve poveće prostorije od jedno 50 kvadrata za koje uopšte ne plaća nikakvu zakupninu a tek odnedavna se KPZ smilostivio da makar participira u plaćanju režijskih troškova. Inače u tim prostorijama uglavnom sede tzv Stojanove robinje odnosno studentkinje koje su za tzv. volontiranje plaćene vrlo slabo, a često i nikako, (recimo 6.000 dinara za pola godine)  zbog čega ih zaposleni u Domu omladine kao i drugi korisnici prostorija u toj zgradi s pravom nazivaju Stojanovim robinjama pošto dotični verovatno smatra da svako treba da se smatra vrlo počašćenim što mu je uopšte pružena prilika da, makar i džabe, sarađuje sa jednom tako eminentnom kulturnom organizacijom poput KPZ-a a koja bi trebala da predstavlja trajnu vrednost pančevačkog kulturnog života.

Ovde se sa pravom postavlja pitanje šta je to i kakva je to trajna vrednost o kojoj se sme govoriti samo sa strahopoštovanjem, a pravi odgovor na takvo pitanje dao je najveći svetski dirigent Sergiu Celibidache koji je upitan za Herberta fon Karajana izjavio da je Karajan trajna vrednost podjednako kao i Coca cola s tim što se Coca cola daleko lakše guta i ne zahteva gomilu para, limuzinu, kamarilu i svečanu večeru...

 Što se tiče velikog ždranja u koje se redovno pretvarala kolonija, odavno je poznato da je održavanje likovne kolonije Deliblatski pesak zapravo idealan paravan za nenamensko trošenje para, što je pre desetak godina i potvrđeno kada je finansijska inspekcija utvrdila da je prema računima kojima su pravdana dodeljena sredstva, za 15 dana trajanja kolonije potrošena sitnica od svega devet kilograma bibera u zrnu, što je Mile Mazalo objašnjavao time da su miševi krali i jeli biber dok su im suze išle na oči!

Inače pod vidom sponzorstva često su nabavljene neslućene količine svakojake hrane i pića, a o tome šta se i kako radilo najbolje govori slučaj kada je pančevačka mesara Mala Srbija za potrebe održavanja Kolonije poklonila toliku količinu mesa da je veliki deo podeljen zaposlenima u Kazneno popravnom zavodu, kao deo plate u vreme hiperinflacije!

 Međutim i tada je do izražaja došla prava demokratičnost druga Boškova pa je meso deljeno, ne prema broju članova porodice zaposlenih, već prema visini plate! Tajko je drug Boškov sebi dodelio najviše mesa jer ima najveću platu a najmanju porodicu. Bilo bi takođe jako zanimljivo kada bi se neka od nadležnih službi, recimo finansijska policija i poreska inspekcija pre svega, malko zainteresovala i proverila recimo gde sve Kazneno popravni zavod, osim u nekadašnjoj Privrednoj banci Pančevo, ima otvorene račune i sa kojih računa i prema kome se vrše najveći transferi novca. Druga slučajnost koja je dosta simptomatična je činjenica da drug Boškov već godinama ide na more odmah nakon završetka slikarske kolonije, pa bi stoga bilo jako zanimljivo videti kome se sve i kolike dnevnice isplaćuju za vreme trajanja kolonije, pre svega zbog činjenice da je Devojački bunar, deo Peščare u kojem se održava kolonija udaljen svega 36 km od Pančeva, a puna dnevnica od 2500 dinara po zakonu se ne isplaćuje za službena putovanja ka odredištima bližim od 50 km.

 

Meny sa kanibalskim piktijama

 

Što se tiče dodele sredstava od strane grada Pančeva, potrebno je naglasiti da je za 2013 godinu Kazneno popravnom zavodu dodeljeno još 200. 000 dinara zbog navodne obrade novih slika u zbirci KPZ. Očito je neko u komisiji za dodelu sredstava bio slep, gluv i nem kada je ovako nešto omogućeno jer je više nego očigledno da će i ovde doći do prepumpavanja para na pitaj boga šta. Naime, poznato je da zbirka slika sa kolonije broji oko 1200 radova od kojih je pre desetak godina najveći deo kao tezgu muzeološki obradila jedna od kustosa Muzeja savremene umetnosti iz Beograda. Pod pretpostavkom da ima 200 neobrađenih slika, postavlja se pitanje koliko je vremena potrebno da se urade sve potrebne radnje pri obradi: uzimanje dimenzija, fotografisanje, popuna rubrika u kartonu predmeta (ako se uopšte popunjavaju) i upisivanje podataka u inventarnu knjigu (ako uopšte postoji).

Pošto je reč isključivo o novim radovima za jednu sliku ne treba više od pola sata uključujući tu i njeno uzimanje i vraćanje sa improvizovanih polica, iz čega proizilazi da bi za pretpostavljenih 200 slika bilo potrebno najviše 100 sati, odnosno nešto više od polovine satnice jednomesečnog radnog vremena za koje će samo u 2013. godini grad platiti sitnicu od svega 200.000 dinara a zauzvrat neće dobiti ništa. Struktura same zbirke tiče je priča za sebe, jer se tamo osim radova doista eminentnih slikara poput Stojana Trumića, i Dobrivoja Vojnovića,  tamo nalaze i kojekakve mazarije, a da bi se realiti šou Veliko ždranje realizovao do kraja trebalo bi ovako eminentnu slikarsku koloniju obogatiti prisustvom Marinu Abramović da raznorazna škrabala i mazala nahrani svojoj čorbicom od smrdljivih kostiju, gosn Zorana Todorovića da meny obogati kanibalskim piktijama a takođe da se pobrine za higijenu učesnika sa svojim kanibalskim sapunom za pranje ruku, kao i za njihovo zdravlje donoseći za preparatorske radove na ženskim eksponatima ćebad od ljudske kose. Jedino ostaje nejasno ko bi trebao da se pobrine o kriminalu. Da li možda Žuto preduzeće?