https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Feljton

Kako je rat u Jugoslaviji zatekao najveću američku obaveštajnu agenciju (6)

NAJVEĆI PROTIVNICI, NAJBOLJI SARADNICI

Pod oznakom D. C. 20505, američka Centralna informativna agencija (CIA), tačnije, njena Direkcija za obaveštajne informacije, dana 21. jula 1989. godine, dala je „Rezime stanja i perspektive" u sumrak jugoslovenske države, i iz tog „rezimea" jedva je mogao da se nasluti predstojeći ratni sukob, krvavi raspad južnoslovenskog društva, zajednice koja je u vremenu „hladnog rata" bila ključne veza između Istoka i Zapada. Prilično umerenim tonovima agenti CIA izveštavaju svoju „bazu" o stanju u Jugoslaviji uoči njenog raspada. Vidi se uverenje tih agenata da Jugoslavija ima „fleksibilan sistem", ali i da je podložan ekonomskim turbulencijama. Niko ne pominje rat, niti pripreme za njega. Paradoksalno, agenti CIA su verovali da je Mihail Gorbačov, prvi čovek Kremlja u to vreme, posmatran kao garant stabilnosti u Jugoslaviji. Magazin Tabloid će u narednih nekoliko nastavaka objaviti sve protivrečne stavove CIA o raspadu Jugoslavije i onome što je usledilo u vezi sa tim.

***

Odnos saradnje prethodnice današnje Agencije, OSS (The Office of Strategic Services) sa Jugoslavijom na početku Drugog svetskog rata, kada je Beograd posetio Ruzveltov specijalni izaslanik Vilijam Bil Donovan koji je motivisao generala Simovića da izvrši državni udar 27. marta 1941., bio je koren buduće saradnje sa budućim vlašću u ovoj zemlji. Donivan je nešto kasnije postao šef OSS-a. Oficiri OSS-a koji su bili u Jugoslaviji pomagali su i partizane i četnike na gerilski otpor Hitlerovoj armiji.

Sa partizanske strane Vladimir Velebit, koji je uz to i pravi osnivač partizanske obaveštajne službe, bio je izaslanik za saradnju sa OSS-om. Robert Džojs, oficir za vezu sa partizanskim pokretom, opisao je Velebita kao „natprosečno inteligentnog čoveka i kultivisanu osobu koja se tečno izražava na više jezika".

Razlaz Tita i Staljina izazvao je niz važnih reakcija u svetu. Dan posle razlaza 28. juna, direktor CIA Hilenkoter informiše da će Tito pokušati da učvrsti svoju poziciju i „pusti pipke prema Zapadu", a unutar CIA-e se već razmišlja o tome kako da se iskoristi svađa između Tita i Informbiroa. Taj raskol CIA naziva „najznačajnijim događajem u okviru internacionalnog komunizma u poslednjih 20 godina".

Već sledeće godine, CIA-e postoji preporuka da Sjedinjene Države dozvole Jugoslaviji da nabavi oružje u SAD i da budu spremne da direktno Tita snabdevaju oružjem ako to bude zahtevala politička ili vojna situacija, a britanski premijer Klemens Atli saopštava da postoji potpuna saglasnost SAD i Velike Britanije u politici prema Jugoslaviji, koja uključuje „svu pomoć osim rata".

Prva naznaka dobijanja vojne pomoći došla je sa neočekivanog mesta. Tokom druge polovine 1950. Jugoslavija je pretrpela užasnu sušu, čije su posledice ugrožavale ne samo proizvodnju žitarica i stoga i održive količine hrane, nego i sposobnosti jugoslovenske vlade da se odbrani od sovjetske agresije. Sjedinjene Države su stoga odlučile da iskoriste sušu radi pokretanja vojne pomoći u ime programa ekonomskog oporavka.

Ovaj proces trajao je cele godine, a vodio ga je pomoćnik ministra za spoljnu trgovinu Vladimir Velebit, koji je proveo tada godinu dana u tajnoj misiji u SAD. Velebit je bio jedini komunista koji je tada prijateljski ćaskao pored bazena i sastajao se sa vrhom CIA-e čiji je zadatak bio da hapsi komuniste u vreme Makartijeve potraga za njima koja je bila na vrhuncu, a upravo se jedan od njih slobodno šetao od garden-partija do garden-partija u Džordžtaunu. U Vašingtonu se redovno sastajao sa Averelom Harimanom.

Bio je prisan prijatelj sa Bobom Džojsom, koji je imao kuću blizu Harimanove. Jedanput nedeljno bilo je organizovano okupljanje kod Boba Džojsa, tako da su na razgovore dolazili Hariman, pa Frederik Rajnhard, Čarls Bolen, zamenik direktora CIA-e, Frank Vizner i poznati i veoma uticajni novinar, Džozef Alsop sa kojim je takođe bio blizak. Tamo je našao ljude koji su sa mnogo simpatija slušali što je on govorio i koji su bili raspoloženi da pomognu Jugoslaviji u okviru svojih mogućnosti.

Usledili se veoma brzo razgovori o saradnji CIA-e i Udbe. Diskusije o Ugovoru o obaveštajnoj saradnji između CIA-e i Udbe počele su krajem 1950. godine, kada je Agencija bila posebno osetljiva na sve znake potencijalne sovjetske agresije protiv Jugoslavije. Šef Odeljenja za političku koordinaciju (OPC) Frenk Vizner na svoju inicijativu počeo je o tome razgovore sa Vladimirom Velebitom, nakon što je za to dobio odobrenje od Stejt departmenta, Pentagona i Generalštaba. Velebit je uzvratio da je „on lično za saradnju CIA-e sa jugoslovenskom tajnom službom i da će on razmotriti ovo pitanje sa maršalom Titom".

Agencija je za početak buduće saradnje tajnih policija dveju zemalja videla Vladimira Velebita kao važnog čoveka. Takođe, Agencija je smatrala da Robert Džojs ima u njega posebno poverenje i da se na Velebita gleda kao na „najistaknutijeg eksponata prozapadne orijentacije i antisovjetske politike u redovima najbližih Titovih saradnika".

U Beogradu je Velebita primio Tito. Bili su prisutni Koča Popović, Edvard Kardelj, Aleksandar Ranković i Ivan Gošnjak, gde je Velebit izneo rezultate svojih razgovora u Vašingtonu. Rešeno je odmah da se prihvati mogućnost da Jugoslavija nabavi oružje, besplatno po predlogu SAD, kao poklon. Dogovoreno je da Koča Popović pođe u Ameriku, da on sa Pentagonom dogovori pojedinosti. Amerikanci su tražili da Jugoslavija napravi listu najpotrebnijeg oružja, ali da to bude tajna. Što je Velebit i uradio.

Velebit se vratio u Vašington sredinom decembra i izvestio je da je Tito „u principu" za zajedničku razmenu informacija. Tada je sačinjen ugovor između direktora Centralne obaveštajne uprave Voltera Badela Smita i jugoslovenskog ambasadora Vladimira Popovića.

Prema istom memorandumu, Odeljenje za političku koordinaciju (OPC) je bilo već veoma aktivno u obezbeđenju određenih sredstava koje je Jugoslavija želela. Vizner je naglasio da je njegova organizacija bila važna u obezbeđivanju 12.000 delova za avionske motore, školske radare, radio-odašiljače, 2.000 tona novinskog papira i da trenutno nabavlja razorni eksploziv, kao i automate i municiju u manjim količinama iz skladišta CIA-e. Sporazum je podrazumevao „formalnu razmenu obaveštajnih podataka, prvenstveno vojnih informacija", kako je svedočio prvi šef CIA-e u Beogradu.

Prva manifestacija ovog sporazuma bila je jugoslovenska ponuda sovjetskog borbenog aviona MIG-15 američkoj obaveštajnoj službi, samo nedelju dana pošto je sporazum finalizovan. U Beograd je stiglo pet pukovnika, pilota, koji su zbog toga pridruženi CIA-i. Oni su mnogo puta dolazili i odlazili iz Jugoslavije, dok nisu ceo avion izneli u delovima. Tako je CIA dobila prvi celokupni MIG-15.

Načelnik Generalštaba JA Koča Popović u pratnji Vladimira Velebita doputovao je u SAD u višenedeljnu tajnu posetu od 15. maja do 15. juna 1951. Da bi tajnost bila potpuna, putovao je sa lažnim imenom. On je 23. maja ručao i razgovarao sa rukovodstvom CIA-e. Na sastanku su bili šef CIA-e i bivši ambasador u Moskvi Volter Badel Smit, njegov zamenik i budući šef CIA-e Alen Dals, šef propagandnih i psiholoških operacija Frenk Vizner i general Vilard Vajman, a sa jugoslovenske strane prisustvovali su, pored Koče Popovića, Miloš Šumonja i Vladimir Velebit.

Na ručku je pohvaljena jugoslovenska politika i direktno predložena pomoć CIA-e. Direktor CIA-e naveo je da saradnja može da se „organizuje na takav način da ostane potpuna tajna" i predložio se „prodiskutuje u opštim crtama eventualne saradnje na polju tajne obaveštajne službe ili da se to pitanje ostavi za posebnu konferenciju stručnjaka". Predstavljen je opšti okvir te saradnje, a zatim je svako govorio o specijalnim formama iz svoje oblasti.

Frenk Vizner je predstavio svoje područje rada koje obuhvata Hladni rat u celosti, propaganda, psihološki rat i tajne operacije i predložio uzajamnu pomoć u ovoj oblasti.

Finale ovih tajnih poteza usledilo je 10. juna 1951. kada se Koča Popović po povratku iz Vašingtona sreo u Parizu sa komandantom NATO-a u Evropi, generalom Dvajtom Ajzenhauerom, i obećao da će, ukoliko bude potrebno, jugoslovenska armija da se bori rame uz rame sa američkom protiv sovjetske „jer je sovjetski komunizam imperijalistički".

Ova faza okončana je potpisivanjem Bledskog sporazuma između Jugoslavije i dve članice NATO-a, Grčke i Turske, što se shvatilo kao indirektno priključivanje Jugoslavije NATO-u. Specijalni savetnik za pitanja bezbednosti general Ivan Mišković obavestio je Tita 4. aprila 1972. da je američka obaveštajna služba, preko raznih kanala, izražavala želju za saradnjom. Jedan važan aspekt ovih američkih napora nesumnjivo predstavljaju pokušaji Agencije sa službama u Stejt departmentu, da uspostave određenu vrstu obaveštajne saradnje sa jigoslovenskom obaveštajnom službom, pre svega na planu razmene obaveštajnih podataka, i ti američki pokušaji u tom pravcu ostvareni su u potpunosti znatno kasnije. Prvi put su takvu saradnju indirektno ponudili jednom funkcioneru našeg SSIP-a (za vreme službenog boravka u SAD) krajem 1970. godine. Nosioci su bili pomoćnik sekretara odbrane SAD Voren Nater i jedan funkcioner obaveštajne službe Stejt departmenta.

U toku 1971. godine aktivnije su se uglavnom javljali predstavnici CIA-e i obaveštajne službe Stejt departmenta i to tokom normalnih kontakata sa jugoslovenskim diplomatskim i vojnodiplomatskim predstavnicima, uglavnom u zemljama Zapada. Informacije, koje su u tim prilikama prenosili, većinom su se odnosile na suverenitet i integritet Jugoslavije, i napade koje treba očekivati sa Istoka.

Kulminacija ovih američkih pokušaja zabeležena je posle 21. sednice u jesen 1971. godine. Prednjačili su predstavnici Agencije, koji su se u više zemalja, u isto vreme, sa istim podacima i naglašeno samoinicijativno obraćali pojedinim jugoslovenskim diplomatskim predstavnicima, u „poverenju i hitno", predavali podatke o vezi ustaške emigracije na Zapadu (Jelić i nova KPH u SRN) sa obaveštajnom službom SSSR-a. Na primer, Branko Jelić, vođa ustaške emigracije, markiran kao ozbiljan protivnik Brozovog režima, otrovan je u Nemačkoj krajem 1972. godine.

Važno je napomenuti da su ovi kontakti, pa i predaja informacija, realizovani isključivo na američku inicijativu, bez ikakvog traženja sa jugoslovenske strane, odnosno prethodnog dogovora u tom smislu sa njenim nadležnim organima.

Od početka 1972. godine pomoćnik sekretara odbrane SAD za međunarodnu bezbednost, Nater, u razgovoru sa jugoslovenskim predstavnicima aktivnije prilazi ovom pitanju. Tako se jugoslovenskom vojnom izaslaniku u Vašingtonu u dva navrata nudi da se, u okviru postojeće vojne saradnje obe zemlje, pristupi organizovanoj razmeni obaveštajnih podataka. Najavljeno je takođe da bi po ovom pitanju želeo da razgovara i sa generalom Ivanom Dolničarem prilikom njegove predstojeće posete Pentagonu i oružanim snagama SAD u maju iste godine. Agencija se interesuje takođe ko bi došao sa generalom Dolničarem da o tome razgovara sa američkim stručnjacima.

General Mišković je posebno skrenuo pažnju na slučaj sa američkim izaslanikom u Moskvi, generalom Samjuelom V. Vilsonom. Vilson je bio poznat po svojim bliskim odnosima sa predsednikom Niksonom, Henrijem Kisindžerom i Aleksandrom Hejgom, a kada je okončao svoj boravak u Moskvi, postao je direktor Obaveštajne agencije za odbranu (DIA).

Početkom 1972. godine, Agencija počinje aktivnije da prilazi vojnom izaslaniku u Moskvi. Ustupa mu neke važnije podatke, saznanja. Zauzvrat nije traženo ništa. Zainteresovan je bio za ocene Jugoslavije o SSSR-u, jer su Jugosloveni bolje poznaavali SSSR negobilo ko z Agencije. Vilson je održavao kontakte sa vojnim izaslanikom, pukovnikom Stevom Krivokapićem, i dobio je njegovu procenu pred Niksonovu posetu Moskvi. Vlade obe zemlje znale su za ovaj kontakt i odobrile ga.

Dogovoreno je da se posle vide u Zapadnom Berlinu. Mišković je smatrao da je saradnja sa CIA korisna i da kontakti treba da se održavaju, jer ipak su im koristili, manje su davali nego dobijali. Interesovala ih je veza političke emigracije (ustaške) Jelića sa SSSR-om. Ova emigracija govori da oni imaju podršku od SSSR-a. Pominjana je i neka KP u inostranstvu, Toma Sedlara i druge... Veza je bila korisna. Mišković je takođe ocenio da „Amerikanci pridaju visok značaj mogućnosti uspostavljanja obaveštajne saradnje sa našim službama", ali na drugoj strani je rekao: „Može se zaključiti da bi na takvu saradnju gledali i kao jedan od bitnijih elemenata široke strategijske igre NATO-a usmerene prema Jugoslaviji".

Zbog toga je zatražio Titov stav. Tito je rukom napisao svoj odgovor: „Ne dolazi u obzir da se mi povezujemo po obavještajnoj liniji sa Nemačkom i drugim zapadnim zemljama. Takve kontakte moramo odlučno odbiti. To bi imalo teške posljedice za nas i odnose sa SSSR-om i drugim zemljama. Vodite o tome računa, naročito drug Dolničar."

Agencija 1980. godine počinje da šalje prve sporadične izvještaje o mogućem raspadu Jugoslavije, a u kojima po prvi put figurira opcija raspada Jugoslavije, budućnosti zemlje posle Tita pa do svedočenja neposrednih učesnika kako je nastajala „Analiza 15-90" koja je definitivno predvidela jugoslovenski rasplet.

Sve je aktuelizovano tokom Titove bolesti, a onda i nakon njegove smrti. U jednom od „deklasifikovanih" dokumenata od šest strana, napisanom 1980. godine, Agencija daje previđanja o tome šta će se desiti sa Jugoslavijom. Od raspada zemlje do stabilnih alternativa, kao i posledica za Zapad. U analizi se razmatraju i ekonomske veze, ali i nacionalne podele, kao i pritisak koji bi dolazio od Sovjetskog Saveza kad Tito umre. U poslednjem delu analize se predviđa čak i mogućnost građanskog rata.

Agencija smatra da „Nijedna vrsta zapadne podrške ne može zaustaviti naslednike da se upuste u samodestruktivnu borbu za sukcesiju ili da spreči jugoslovenske konstitutivne narode da započnu građanski rat, ako su odlučni da učine to. Bez obzira na to, vešto tempirana i orkestrirana zapadna pomoć može da napravi veliku razliku u konsolidaciji potencijalno održivog vođstva posle Tita, čime bi se održao stabilni regionalni, kontinentalni i svetski balans moći".

Analitičari CIA su verovali da je prvenstveno sovjetska pretnja vojnom intervencijom bila ono što je držalo Jugoslaviju na okupu nakon Titove smrti. Kako je i sam Sovjetski Savez počeo da se raspada 1989. godine, ova pretnja se smanjivala do tačke u kojoj se više nije uzimala u obzir, posebno u Sloveniji i Hrvatskoj. Agencija smatra da će ozbiljni konflikti među zajednicama pratiti raspad Jugoslavije i biće nastavljeni i posle njenog raspada.

Nasilje će biti žestoko i dugotrajno a usled srpske represije doći će i do vojne pobune Albanaca na Kosovu i podržaće ih albanska manjina u Crnoj Gori i Makedoniji. Agencija takođe smatra da Bosne i Hercegovina predstavlja najveću prijetnju za prerastanje fundamentalnih etničkih podela u Jugoslaviji između Srba i Hrvata u nasilje velikog obima među zajednicama. Etnički miks ove republike, muslimani više od 40 odsto, Srbi 32 odsto i Hrvati 18 odsto ukupnog stanovništva uvek je bio potencijalno opasan. Agenti CIA su tada iscrtali mapu novih država koje će nastati na prostoru bivše Jugoslavije.

Agencija je smatrala i o tome obavestila svoje političko rukovodstvo da više nema potrebe da se čuva Jugoslavija. Rusija je u međuvremenu ponovo ojačala, vojno i ekonomski. I Agencija se po automatizmu ponovo energično aktivirala na prostorima nekadašnje Jugoslavije i opet našla saveznike u pojedinim bivšim jugoslovenskim republikama. Neke stare, sigurne, proverene, ali i neke znatno mlađe, čija provera i dalje traje.

A 1.

CIA o Miloševiću i krajiškim Srbima

Američka Centralna obaveštajna agencija (CIA) u jednom iz korpusa deklasifikovanih dokumenata, pod nazivom DCII Interagency Balkan Task Force ukazuje da je Milošević bio spreman da se odrekne ranije zauzetih teritorija unutar Hrvatske, da je bio spreman da prepusti tamošnje srpsko stanovništvo njihovoj sudbini bez ikakvih namera da im vojno pomogne. Takođe, i da hrvatska vlada i oružane snage nisu bile spremne da izvrše planirano etničko čišćenje u sektorima Jug i Sever.

Agencija dalje o tome piše: „Čini se da je predsednik Milošević odlučan da pokuša da zaključi sporazumno rešenje, uprkos porazu krajiških Srba u UN-ovim sektorima Sever i Jug u Hrvatskoj, te da optuži za izdaju srpske izbeglice koje su iz Hrvatske odlazile u Srbiju. Izveštaji pokazuju da je Milošević i dalje motivisan željom da prekine sankcije UN-a nametnute njegovom režimu i da iskoristi dogovoreno rešenje za legitimizaciju i zaključavanje preostalih srpskih teritorijalnih dobitaka u Bosni i, možda, u hrvatskom sektoru Istok.

Nastavak napredovanja hrvatske vojske u Bosni ili napad na Sektor Istok, međutim, ozbiljno će ograničiti Miloševićeve mogućnosti i, možda, pokrenuti direktnu intervenciju Vojske Jugoslavije (VJ) u sukob. Miloševićeva odluka da ne osporava hrvatsko preuzimanje sektora Sever, govori da mu je najvažniji cilj da ostane na vlasti. Hrvatsko osvajanje Krajine uklonilo je kod srpskog vođe dilemu obdrane udaljenih teritorija pod kontrolom Srba i pružilo mu priliku da eliminiše ključne srpske suparnike, posebno vođu bosanskih Srba Radovana Karadžića, koji je ometao Miloševićeve napore da postigne dogovoreno rešenje i legitimizuje veliku Srbiju. Milošević i drugi srpski čelnici tvrde da je Karadžićevo odbijanje prihvatanja plana Kontakt grupe da Hrvatskoj vremena da uvežba i opremi snage sposobne za poraz krajiških Srba.

Iako Karadžić ima potporu skupštine bosanskih Srba i drugih tvrdokornih Srba, njegovi dani kao vođe bosanskih Srba verovatno su odbrojani. Čak i ako on ostane vođa bosanskih Srba, stvarna moć će verovatno sve više priticati vojnom zapovedniku bosanskih Srba Mladiću, koji je bliži Miloševiću. Sve ukazuje da Milošević pokušava konsolidaciju svoje političke kontrole nad budućom, kompaktnijom velikom Srbijom koja će uključiti delove Bosne i, možda, Hrvatske. Milošević verovatno nikada nije bio čvrsto spreman da kontroliše sve teritorije koje su Srbi zaokružili u Hrvatskoj i Bosni od 1991. godine".

(Nastavak u sledećem broju)

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane