https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Legalna pljaèka

Legalna pljaèka

 

Privatizacija: najomiljenija zabava mafijaške inteligencije

 

Oploðujte kapital a ne narod

 

 

Recept je jednostavan: na privatizacioni tender se niko ne javi, preduzeæe ništa ne radi veæ se stalno zadužuje, i na kraju se oglasi prodaja nekretnina koje su još u vlasništvu preduzeæa. Za takvu prodaju lako se nalazi kupac koji budzašto dolazi u posed atraktivnih lokacija bez ikakvih obaveza - nema socijalnog plana, niti obaveze pokretanja primarne delatnosti. Ovo je kljuèna percepcija srpske privatizacije 

 

 

Piše: Milan Malenoviæ

 

Za razliku od prethodnika koji su prodavali društvena preduzeæa, Vladislav Cvetkoviæ, v.d. direktora Agencije za privatizaciju, u šali kaže da bi mogao ostati upamæen više po broju raskinutih ugovora. "Veæem broju poništenih privatizacija u Srbiji doprinela je i globalna kriza, ali i èinjenica da su na poèetku privatizovana najbolja preduzeæa, dok su za kraj ostali najteži sluèajevi", izjavio je Cvetkoviæ.

Zaista, kada pogledamo spisak privatizovanih preduzeæa vidimo da su veæ u prvom naletu prodate strateški najvažnije firme, koje su samim tim i najprofitabilnije. Tako je prodata kompletna mleèna industrija, sve cementare, šeæerane i uljare, jedina rafinerija i jedina železara... Za kraj su ostale, uglavnom, kompanije koje ne rade sa profitom i u koje je potrebno veliko ulaganje.

 

Noæna mora zvana prodaja

 

Jedan od najpoznatijih kandidata za privatizaciju je RTB Bor koji je pre neku godinu neuspešno privatizovan. Iako je još 2006. naš kolumnista Branko Dragaš predlagao da država preuzme RTB Bor uz ulaganje od oko 400 miliona dolara (od èega je više od polovine konverzija duga Basena prema državi), Vlada je tek ove godine najavila nove investicije i, umesto nagle, postepenu privatizaciju kroz izbor strateškog partnera. Postavlja se odmah pitanje zašto se svojevremeno uopšte ulazilo u privatizaciju kada je predloženi plan strateškog partnerstva povoljniji.

Posle godina rasprodaje sada se dolazi na ideju koju su vodeæi ekonomisti od samog poèetka predlagali: nalaženje strateškog partnera. Ovo ne vredi samo za RTB Bor, veæ za sva ona preduzeæa èija nam privatizacija još predstoji.

"Zbog krize postoji objektivan razlog da se neke privatizacije odlože za bolja vremena", naglašava Cvetkoviæ. "I održavanje u životu zahteva ulaganja i zato ne bi imalo velikog smisla produžavati rok za privatizaciju preduzeæa za koje na nekoliko tendera ili aukcija nije bilo zainteresovanih kupaca. Za njih je steèaj jedino rešenje, jer ako do sada nisu uspela da budu privatizovana neæe nikad. Tu treba stvari isterati do kraja. Druga su prièa preduzeæa, kao RTB Bor, Prva petoletka ili IMT, jer imaju ne samo veæi društveni znaèaj veæ kasnije, kad proðe kriza, mogu biti kandidati za uspešnu privatizaciju."

Prva petoletka je èak tri puta bila na tenderu za privatizaciju. Poèetkom ove godine je prodata konzorcijumu predvoðenom ukrajinskom firmom Lvivski autobusni zavodi i to pošto je ruski konzorcijum odustao. Rusi su nudili pet miliona evra, a Ukrajinci su platili polovinu te sume. Na kraju se Petoletka ponovo našla na državnim jaslama i sada se planira usitnjavanje ove firme kako bi njeni delovi kasnije lakše bili prodati. Inaèe, Agencija za privatizaciju je do sada raskinula 435 prodajnih ugovora.

 

 

Akcije u podrumu

 

Svetska ekonomska kriza je, u neku ruku, imala pozitivnih efekata na domaæi proces privatizacije, jer je veæina tajkuna ostala bez gotovine kojom bi plaæala državne udele u preduzeæima. Za vreme privrednog poleta od pre nekoliko godina, èinilo se ne samo da je moderno veæ i prihodonosno investirati na berzi. Veæina domaæih novokomponovanih bogataša je koristila ovu moguænost diskretnog oploðivanja kapitala. Kako nam je priznao jedan beogradski broker, ti su ljudi investirali ne po realnim ekonomskim pokazateljima, veæ po sistemu "rekao mi Mika, a ako treba Žika æe da sredi u stranci". Kada je tržište vrednosnih papira poèelo da propada nikakve stranaèke intervencije više nisu pomagale.

Ðorðe Nicoviæ je tako svojevremeno kupovao akcije AIK banke iz Niša po ceni od 13.500 dinara za komad. Danas za njih ne može da dobije ni treæinu plaæene svote tako da mu je kapital blokiran na berzi (nedavno je prodao 130.000 svojih akcija, što je manje od petine paketa koji poseduje). Ista je situacija i sa ostalim tajkunima koji su doskora preko raznih of šor kompanija kupovali srpsku privredu. Nagla potreba za gotovinom nagnala je mnoge da na berzi ponude svoje akcije na prodaju, tako da je usled male potražnje ovo dodatno uticalo na cene akcija koje su danas, realno, u podrumu.

I strani investitori sve više i radije kupuju male pakete akcija na berzi umesto da se zaglave u oživljavanju nekog našeg posrnulog giganta. Kod kupovine akcija (osim u sluèaju preuzimanja) investitor ne preuzima ni obaveze nastavka proizvodnje ni ispunjenja socijalnog plana. Jednostavno, u ovom sluèaju se elegantno pušta da novac radi za investitora èija je jedina glavobolja pitanje u kom je trenutku najpovoljnije da proda svoje akcije.

Tako je, iz nužde, država primorana da privatizaciju sprovodi po najpovoljnijem modelu strateškog partnerstva.

 

Sartid alibi za Košice

 

Jedna od takvih privatizacija u koju se ovih dana upravo ulazi jeste prodaja Simpa iz Vranja. Poèetkom ove godine je skandinavski gigant proizvodnje i prodaje nameštaja Ikea uložio oko pola miliona evra kako bi Simpo kupio nove mašine. Samo na ruskom tržištu je zatim Simpo preko Ikee prodao nameštaj u vrednosti više od pet miliona evra. Ikeina investicija se tako munjevitom brzinom vratila i to u desetostrukom iznosu.

Sada je planirano da do poèetka iduæe godine Ikea investira izmeðu pet i deset miliona evra u vranjskog proizvoðaèa i time postane strateški partner naše kompanije koja je veæ brend na tržištima istoène Evrope. Za kasnije ostaje otvorena moguænost da dokapitalizacijom ili otkupom deonica Ikea postane i veæinski vlasnik Simpa.

Veæ iz priloženog primera se vidi da je ovakav naèin privatizacije daleko povoljniji. Zašto se onda od poèetka nije tako išlo?

Odgovor je veoma jednostavan: tajkuni nikada nisu ni želeli da investiraju u proizvodnju. Dosadašnje privatizacije, osim u sluèajevima nekolicine zdravih firmi koje su za svoje proizvode imale dovoljno tržišta, nisu za cilj imale obnovu i nastavak proizvodnje veæ brz obrt kapitala i visoku zaradu u najkraæem moguæem roku. To se ostvarivalo na prvom mestu prodajom nekretnina koje su privatizovane firme imale na najatraktivnijim lokacijama. Tek posle toga, i ako bi nešto ostalo, nove gazde su pokretale proizvodnju koja je tako bila svojevrsna kolateralna šteta.

Evo i jednog drastiènog primera. Naša jedina železara je prodata slovaèkoj æerki amerièkog giganta U.S. Steel. Veoma brzo se pokazalo da je Sartid rezervni igraè za Košice: kada god Slovaci iz nekog razloga ne mogu da ostvare narudžbinu, u Smederevu se pokreæe proizvodnja, koja prestaje onog momenta kada Košice samo mogu da ispune plan. Kako su naši radnici daleko jeftiniji od evropskih (zaraðuju tek oko jednog dolara na sat) i kako je kod nas sindikalni pokret još u zaèetku i nema snage da se izbori protiv multinacionalnih korporacija iza kojih stoji i naša država, US Steelu se ovakav naèin rada isplati.

Sa druge strane, sama železara Sartid je plaæena 20 miliona dolara, a samo od prodaje energane U.S. Steel je inkasirao više od 20 miliona evra. Na prodaji æe se uskoro naæi i fudbalski stadion, procenjen na skoro 25 miliona evra, a panèevaèkoj Utvi je prodata i stara železara za svotu za koju je svojevremeno ceo Sartid ustupljen amerièko-slovaèkoj korporaciji. Koga onda uopšte interesuje proizvodnja?

 

Za budzašto uvek ima kupaca

 

Trenutno je 97 neprivatizovanih preduzeæa. Od ovog broja 69 preduzeæa sa veæinskim društvenim kapitalom do kraja godine biæe privatizovano, dok æe desetak otiæi u steèaj ili likvidaciju, procenjuje Ministarstvo ekonomije. Od 90-ih do danas je više od 40.000 pravnih subjekata prošlo kroz proces steèaja, a sada je taj postupak u toku u 492 preduzeæa. Steèaj je i ranije bio jedan od naèina kako su odabrani preuzimali srpsku privredu, a od sada æe to biti skoro iskljuèivi naèin. Recept je veoma jednostavan: na privatizacioni tender se niko ne javi, preduzeæe ništa ne radi veæ se stalno zadužuje i na kraju se oglasi prodaja nekretnina koje su još u vlasništvu preduzeæa. Za takvu prodaju lako se nalazi kupac koji budzašto dolazi u posed atraktivnih lokacija bez ikakvih obaveza - nema socijalnog plana, niti obaveze pokretanja primarne delatnosti.

Podsetimo, 2006. policija je uhapsila 35 osoba pod optužbom da su malverzacijama u privredi oštetili državu za više desetina miliona evra. Izmeðu ostalih uhapšeni su bivši predsednik Trgovinskog suda u Beogradu Goran Kljajeviæ, advokat Nemanja Joloviæ, bivša direktorka Poštanske štedionice Jelica Živkoviæ, bankar Sekula Pijevèeviæ, biznismen Milinko Brašnjoviæ, steèajni sudija Delinka Ðurðeviæ i advokat kancelarije "Joloviæ" Jasmina Kojiæ-Pavloviæ. Ova grupa oznaèena je kao "steèajna mafija". Optužen je i bivši direktor C marketa i bivši potpredsednik Vlade Srbije Slobodan Raduloviæ, koji se još uvek nalazi u bekstvu, kao i još dvoje optuženih.

Struènjaci iz ove oblasti kažu da je loš zakon davao širok prostor svim moguæim malverzacijama. One su se ogledale u privilegovanju kupaca imovine preduzeæa u steèaju, isplatama pojedinih poverilaca mimo reda ili u veæem obimu od ostalih, ili umanjivanju realne vrednosti imovine steèajnog dužnika. Pravni struènjaci napominju i da po starom, a ni po novom zakonu nije došlo do jasnog odvajanja nadležnosti: nije razgranièeno ko vrši nadzor rada steèajnog upravnika, šta je postupak steèajnog upravnika, kakav nadzor vrši steèajni sudija nad radom steèajnog upravnika i koji su to mehanizmi na raspolaganju steèajnom sudiji da bi mogao da preispita neke odluke upravnika, što je takoðe prostor za malverzacije, ali i uvlaèenje sudija u krivicu a da oni toga nisu ni svesni.

"Još uvek nije izvršena privatizacija metalurškog kompleksa Srbije, ali neæemo dozvoliti da se ugasi metalska industrija", rekao je svojevremeno potpredsednik Samostalnog sindikata metalaca Srbije Ljubodrag Cvrkotiæ i istakao da su ljudi postali socijalni problem jer je poništena privatizacija 43 preduzeæa.

 

Koliko košta "po svaku cenu"

 

Kraj juna ove godine obeležila je vest da æe oko 100.000 zaposlenih i èlanova njihovih porodica ostati bez zdravstvene zaštite zato što im preduzeæa godinama nisu uplaæivala doprinose za zdravstveno osiguranje. Ispostavilo se da njih 30.000 "radi" u 60 državnih i društvenih preduzeæa u restrukturiranju. Bila kriza ili ne, izgleda da je naša država jednako nemarna kada doðe do poštovanja zakonskih obaveza, kao i privatni vlasnici koji su kupovali firme na aukcijama Agencije za privatizaciju, a potom zaboravljali da isplate zarade i doprinose.

U skoroj buduænosti æe i graðanima biti podeljen veliki broj besplatnih akcija i to Telekoma, EPS-a, Jat Airwaysa, Aerodroma Nikola Tesla i Galenike. Kako su ovo preduzeæa (sa izuzetkom Jata) koja solidno posluju i donose profit, lako je verovatno da æe osiromašeni graðani iskoristiti prvu moguænost da te akcije unovèe i to èak i po ceni ispod one tržišne. U 2010. imaæemo mnogo jasniju sliku, ali vlast ide u pravcu da se omoguæi trgovanje besplatnim akcijama i pre privatizacije javnih preduzeæa, jer su tajkuni nestrpljivi da se doèepaju što je moguæe veæeg udela u preduzeæima koja su ili monopolisti ili dominantna na tržištu.

Pre podele akcija proceniæe se vrednost svakog preduzeæe pojedinaèno, s tim što bi akcije Telekoma mogle biti podeljene relativno skoro, zato što je ta kompanija veæ organizovana kao akcionarsko društvo, dok æe EPS pre toga morati da se korporativizuje i njegov kapital iskaže u akcijama.

 

 

 

 

Brojke

 

Po podacima Agencije za privatizaciju, od poèetka procesa privatizacije u Srbiji je od 2002. godine do danas prodato 2.367 preduzeæa, koja su zapošljavala 339.383 radnika, uz ostvareni prihod od oko 2,83 milijardi evra, investicije od oko 1,37 milijardi evra i socijalni program od oko 276,7 miliona evra. U prvih 10 meseci ove godine u procesu privatizacije prodato je 100 preduzeæa, od èega je ostvaren prihod od 78,6 miliona evra, investiciona ulaganja su iznosila 42,4 miliona evra, a po osnovu socijalnih programa nije bilo uplata, tvrdi Privredna komora Srbije.      

Od privatizovanih 100 preduzeæa, u kojima je zaposleno 9.126 radnika, šest je prodato putem tendera, 62 aukcijskom prodajom i 21 na tržištu kapitala.

 

 

 

 

Baci oko pa kupi

 

Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Boško Živkoviæ smatra da je u Srbiji partijsko vlasništvo nad velikim kompanijama, veæ osetno u javnim preduzeæima, jedina alternativa privatizaciji. Prof. Živkoviæ bez ustezanja ocenjuje da je sistem aukcijske privatizacije u Srbiji "brzo kolabirao", dovodeæi do toga da novi vlasnici postanu oni za koje je èaršija mnogo pre zvaniène prodaje znala da su bacili oko na firmu.

Vladislav Cvetkoviæ, meðutim, energièno odbija moguænost da država kupi neprivatizovana preduzeæa. "Neæe biti podržavljenja preduzeæa koja to ne zavreðuju, jer ne treba ni davati lažnu nadu preduzeæima bez perspektive. To ne sme da bude masovna pojava", kaže Cvetkoviæ.

I direktor Citadela Milutin Nikoliæ se založio "za nastavak privatizacije po svaku cenu, makar za evro po firmi, samo da kapital dobije pravog vlasnika na transparentan naèin". Populistièki orijentisani srpski politièari, meðutim, oèigledno misle da privatizacija nije uvek potrebna, pa je tako najavljeno podržavljenje PKB-a, Novosadskog i Beogradskog sajma, Luke Novi Sad...

 

 

 

Ima ih još

 

U državnim i društvenim rukama su ostali još mnogi giganti nekadašnjeg socrealizma. Meðu njima su kako gubitaši (kao npr. Prva petoletka, IMT, FAP...) kojima je potrebno dosta novca da bi se pokrenula proizvodnja i preduzeæe vratilo na zelene grane, a tako isto i uspešne firme (Simpo, Telekom, Aerodrom Nikola Tesla) za koje veæ postoje zainteresovani kupci.

podeli ovaj èlanak:

Natrag
Na vrh strane