Mitovi i realnost

Avet ekonomske krize kruži nad planetom

Šta čeka Obamu i ostatak sveta

Znali ili ne znali, svetu ne preostaje ništa drugo nego da se nada da će Vašington da reši američku finansijsko-ekonomsku krizu. Da će Sjedinjene Države izroniti iz ekonomske depresije, jer stvar je vrlo jednostavna - bez zdrave američke privrede, nema zdrave svetske ekonomije. Kada Amerika dobije kijavicu, ceo svet navuče zapaljenje pluća

Milan Balinda

  Mnogi širom sveta nisu baš zaljubljeni u Ameriku. I kad su u pravu i kad nisu, mnogi zameraju Amerikancima raznorazne manjkavosti. Ne samo da nemaju ukusa i da su skloni kiču, ne samo da su agresivni i olako koriste brutalnu silu da bi postigli svoje ciljeve, već i da su neobrazovani, arogantni i ko-ti-još-zna-šta...
Barak Obama, 44. predsednik Sjedinjenih Američkih Država, ujahao je u Belu kuću na osedlanom cunamiju nade. Amerikanci su uvereni da on može preokrenuti ekonomiju, ali su spremni da na pozitivne rezultate sačekaju nekoliko godina. Takođe očekuju da Obama ispuni i svoja druga dva obećanja: da okonča rat u Iraku i da reformiše urušeni zdravstveni sistem u zemlji. Ne očekuju da sve to može da se reši u manje od dve godine. I tri godine bi bile prihvatljive, ali zahtevaju da na kraju svog prvog četvorogodišnjeg mandata novi stanovnik Bele kuće dovede naciju u mnogo bolju poziciju od ove današnje, gde se nalazi nakon osam godina vladavine Džordža V. Buša. Sve to nam kažu nedavna istraživanja javnog mnenja. Čak 79 odsto Amerikanaca gaji optimistička osećanja o budućim Obaminim rezultatima. Uzevši u obzir da je novi predsednik pobedio sa 53 odsto glasova, procenat optimista duboko se preliva preko partijske granice. Ta ista istraživanja tvrde da je čak 58 odsto glasača, od onih koji su glasali za kandidata iz Republikanske partije, Džona Mekejna, sada na strani demokratskog predsednika.
Značajan doprinos pobedi demokratskog kandidata bio je i Obamin talenat za govorništvo. Njegovi su govori na momente ličili je na nadahnutu poeziju. Šta je novi predsednik uradio od dana izbora, 4. novembra prošle godine, pa do dana polaganja zakletve, 20. januara ove, bilo je to da je govor poezije zamenio čistom prozom. Pesnik se transformirao u pragmatičara. U svom inaguracionom govoru podvukao je realne problema s kojima će se suočiti njegova administracija: rat, slaba ekonomija, gubitak radnih mesta, zatvaranja kompanija, gubitka domova, nefunkcionalni sistem zdravstvenog osiguranja i propalog školstva. Nije ništa obećavao, ali je istakao da Amerikanci moraju "ustati, otresti prašinu i započeti ponovnim radom na obnovi Amerike". Samo je dodao da to neće biti lako, da će trebati  vremena, ali da će na kraju uspeti. U tom govoru, oslobođenog ideoloških poruka, Obama je pokazao svoje pragmatične namere: "Šta cinici ne razumeju je da se tlo pomerilo ispod njih - ustanovljeni politički argumenti kojima smo toliko dugo posvećivali vreme, više nisu od važnosti. Pitanje koje postavljamo danas nije da li je vlada prevelika ili premala, već da li funkcioniše - bilo tako što će pomoći familijama da pronađu pristojno plaćeno zaposlenje, dobiju negu koju mogu sebi da priušte, postignu dostojanstveno penzionisanje".
Može li Obama, bolje rečeno, Obamina administracija, da preokrene američku, a samim tim i svetsku ekonomiju? Jako dobro pitanje na koje ne samo da nema dobrog odgovora, već - nema nikakvog. Pre svega zato što to niko ne zna. Ne bi izgledalo tako na prvi pogled, budući da svi uzvikuju svoje mišljenje, savete i kuđenja. Možda zna sam Obama? To je još manje sigurno. Obama je pravnik po struci, ne ekonomista, što možda i nije tako loše, uzevši u obzir da su ekonomisti i doprineli današnjoj finansijskoj i ekonomskoj krizi. Da li će stručnjaci iz nove administracija znati šta rade? Jedno je sigurno - ne postoji štampano uputstvo za tako nešto. Nema priručnika kako izvući iz gliba ekonomiju te veličine. Postoji iskustvo iz tridesetih godina prošlog veka kada je tadašnji predsednik Amerike, Franklin Delano Ruzvelt, uz pomoć pre svega javnih radova, a i likvidacije mnogih banaka, uspeo da izađe iz krize. Hoće li Obama da uvede javne radove i ugasi neke banke? Hoće, ali to neće biti dovoljno. Ipak, mnogi od kritičara najavljenih Obaminih mera, plana ekonomske stimulacije, deluju sa pozicije loših namera. Ovde je reč pre svega o konzervativcima, a potom i ostatku političara iz opozicione Republikanske partije. Služe se mnogim trikovima da bi dokazali slabosti najavljene ekonomske stimulacije. Neki od tih trikova su providna uvrtanja faktora i politička blebetanja, drugi su lažna matematika. Međutim, iz toga ne može da se izvuče zaključak da je Obamina administracija na pravom putu.
Svojevremeno je legendarni ekonomista Milton Fridman autoritativno tvrdio da se Amerika nakon Velike krize iz tridesetih godina više nikada ne može naći u sličnoj situaciji. Njegovi su zaključci bili jednostavni: dovoljno je da Federalne rezerve obezbede bankama više novca, odnosno, više likvidnosti. To bi sprečilo nedostatak novčanih sredstava na tržištu. Federalne rezerve spustile su kamate blizu nula odsto, a to nije pomoglo. Gospodin Fridman nije bio u pravu, jer, izgleda, ta takva monetarna politika ne funkcioniše u vreme ekonomske depresije. Analitičar Džon M. Kinis, suprotstavio se Fridmanu tvrdeći da samo ogromna potrošnja vlade za kreiranje novih radnih mesta, uz veliki državni deficit, može da donese rezultate. Sa takvim mišljenjem slaže se i prošlogodišnji dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju Pol Kragmen, inače kolumnista "Njujork tajmsa". Problem je u tome što takav pristup Obamine administracije možda ne bi imao dovoljno političke podrške u Kongresu i Senatu. Oba predstavnička doma tražila bi od administracije čvrste dokaze da bi takav plan bio uspešan. Takvi dokazi ne bi mogli da se pribave. Interesantno je da kad je Buš smanjio porez bogatijima, niko od političara nije tražio dokaz da će takav pristup da pomogne ekonomiji.
Pol Kragmen, u svojoj kolumni u "Njujork tajmsu", iznosi lične strepnje o budućnosti stimulativnih mera: "Kongresu i Senatu će biti potrebni meseci da odobri stimulativni plan... Kao posledica toga ekonomija propada tokom većeg dela 2009. godine, a kada plan konačno počne da deluje, to će biti dovoljno samo da uspori propadanje, ne da ga zaustavi". Zbog toga predsednik Obama insistira da brzom i odlučnom delovanju. On hoće, a i potrebna mu je, podrška obe partije. Plan ima svoju ekonomsku, ali i političku crtu. U njega je, da bi se zadovoljili zahtevi Republikanske partije, uključena suma od 300 milijardi dolara za smanjenje poreza pojedincima i kompanijama. Smanjenje poreza, kažu ekonomisti, obično donese manje od jednog dolara na svaki "uneseni" dolar. Funkcioniše, ali daje slabije rezultate. Bolje dejstvo ima u normalnoj ekonomskoj situaciji, jer ljudi taj novac potroše na tržištu. Kada vlada ekonomska kriza, mnogi odluče da deo tog novca uštede, a to ne doprinosi privredi. Drugi deo stimulansa, koji bi iznosio nešto malo više od 200 milijardi dolara, predviđen je za javne radove. Izgradnja puteva i mostova, uzrokuje veliku ekonomsku aktivnost, ali izgradnja ne daje rezultate dovoljno brzo. Ostatak od 300 milijardi išla bi vladama svake od država SAD-a za pokrivanje njihovih troškova. Taj bi deo stimulansa morao da donese dobre i brze rezultate.
Neki od analitičara slažu se da bi Obamina administracija morala da obezbedi tri stvari, a to su: radna mesta, radna mesta i radna mesta. Nezaposleni ne plaćaju poreze, a troše iz federalnih i lokalnih budžeta. Dakle, Vašington bi prvo trebalo da investira u javne radove, a uz to i u nove projekte 21. veka - "čistu energiju". Drugim rečima, investicije u ljude i ogromni proizvodni kapacitet Sjedinjenih Država. Smanjenjem poreza na lična primanja ni u ranijim pokušajima, pre svega u vreme Džordža V. Buša, nije se mnogo postiglo. Već su bili tamo. Uradili to. Nije dalo rezultate. U Americi je tokom prošle godine izgubljeno 2,6 miliona radnih mesta. To je najveći broj izgubljenih radnih mesta tokom jedne godine od završetka Drugog svetskog rata. Procenjuje se da će nezaposlenost, koja je sada 7,2 odsto, doći do osam ili devet odsto. Neki tvrde da će ta cifra dogurati do deset odsto. Stvarna nezaposlenost, gde su uključeni i oni koji su odustali od potrage za poslom, a i oni koji ne rade puno radno vreme, dostigla je cifru od 13,5 odsto. Stručnjaci procenjuju da će ekonomija da slabi do jula meseca, mada u drugom tromesečju nešto sporije, što bi bila najduža depresija nakon one iz tridesetih godina prošlog veka. Poslednje dve depresije, ona iz sedamdesetih godina, i ona iz osamdesetih, trajale su 16 meseci. Ova današnja, koja je počela decembra meseca 2007. godine, sustiže ih po trajanju već sledećeg aprila.
Pre 76 godina tadašnji američki predsednik F. D. Ruzvelt bio je, ipak, u težim problemima od današnje administracije. Između ostalog i zbog te činjenice, obnova američke privrede išla je mnogo sporije nego što se to danas zahteva od predsednika Obame. Američka ekonomija tek je u potpunosti izašla iz krize tokom Drugog svetskog rata. Pri kraju tog rata nezaposlenost u Americi iznosila je jedan odsto. Ostatak sveta debelo je platio američku Veliku depresiju, kao što će slično da plati za ovo što se događa sada. Kina, koja povoljnim kreditima pokriva američki državni dug, već je smanjila svoj industrijski razvoj za nekoliko procenata. Dobar primer ekonomskog udara daje nam i jedno mestašce iznad Šangaja gde živi i radi kolonija slikara. Oni su se specijalizovali na pejzaže koji prikazuju polja sa mnogo bambusovih trsaka. Američki hoteli širom zemlje nabavljali su te slike za dekoraciju svojih soba. Amerika više ne kupuje kineske pejzaže. Isto tako slabo prolaze plišani panda medvedi. Rusija raspolaže velikim količinama u ovom trenutku jeftine nafte za koju sve manje ima potražnje i nedostatak novca usporiće i njihov rast. Arapski proizvođači nafte prebrojavaju sitninu. Ugo Čaves, predsednik-lakrdijaš iz Venecuele, raspolaže takozvanom teškom naftom s kojom je moguće profitirati samo ako je cena po barelu iznad 50 dolara. Evropska Unija, koja je ekonomska velesila, pokušava da udruženim snagama izgura na čistinu. Japan raspolaže ogromnim novčanim sredstvima s kojima mogu da intervenišu u svojoj privredi. Male zemlje, kao što je Srbija, rade najbolje što mogu. Problem u Srbiji je taj da to što "najbolje što može" nije ni za - kiflu. Srbija mora da uradi bolje nego što može - a to ne može.

Ne postoji priručnik kako izvući iz gliba globalnu ekonomiju.

Kongres odobrio stimulaciju

  Ni jedan Republikanac nije glasao za Obamin stimulacioni plan. Njima su se pridružili i 11 Demokrata. Konačni rezultat glasanja u Kongresu, koje se održalo 28. januara, bio je 244 za i 188 protiv. Sada stimulacioni plan ide u Senat, gde će takođe da prođe, možda s manjim izmenama, ali gde Republikanci mogu da ga uspore. Obama nije uspeo da dobije glasove izvesnog broja kongresmena iz republikanske partije, koji mu nisu potrebni za prebrojavanje, ali su vrlo važni za dvopartijski pristup ekonomskim problemima.
  Neki analitičari tvrde da su Republikanci izvršili političko samoubistvo. Međutim, takvo glasanje podseća na vreme početka Klintonove administracije gde Bela kuća nije mogla da računa na pomoć iz suprotnog tabora.

Ubio ženu, petoro dece i sebe

  Nakon što je dobio otkaz na poslu, mada ima indikacija da je umešan u neke novčane malverzacije, jedan stanovnik Los Anđelesa ubio je ženu, svoje petoro dece i potom izvršio samoubistvo. Ostavio je poruku u kojoj je kao razlog tog očajničkog akta naveden gubitak posla. Među ubijenom decom, izjavili su iz policije, nalazi se osmogodišnja devojčica, dva para dvojaka, petogodišnje devojčice i dvogodišnji dečaci.
  Pre nego što se dogodio taj jezivi čin, ubica-samoubica obavestio je faksom lokalnu TV stanicu šta priprema. Stanica je obavestila policiju, ali je već bilo kasno.