Zadnja strana

Statutarni bećarac

Pevaaa: Dušan Elezović

Dobar dan. Ja sam Dušan Elezović, konobar iz mesta Zmajevo u Vojvodini. Pismen sam, vojno sam sposoban, brkove brijem, nos mi je pravilan, građa prosečna. Trenutno se nalazim na dužnosti predsednika Pokrajinskog odbora Demokratske stranke. Nadam se da ćemo doneti Statut Vojvodine, dobiti suverenu pokrajinu u ničijem okviru, i postati evropska regija, gde će sve biti kako treba. Legalizovaćemo nelegalno, sve legalno proglasiti za nelegalno, i u tom smislu...Imamo zastavu, grb i himnu. Šta nam još treba? Policija, vojska, granice...Sve je to nama obećao naš predsednik stranke gospon Boris Tadić...
Možda ću ja to bolje sve ispričati u jednoj drugoj formi, nekako mi je bliža. Odlučio sam da se na jedan poseban način obratim javnosti, pa ću ovom prilikom da vam nešto otpevam. U ovoj mojoj pesmi ima i nekih dilema i razočarenja, a bogami i upozorenja stranačkim i nastranačkim drugovima i gospodi.
Dakle,  molim za kratku pažnju i razumevanje...Da nastupim, moliću lepo.
Ej, volem diku, dika vole Statut, al' ga nema pa se spremam na put otićiću van granice tamo, dok se stvari ne srede ovamo, jedan, dva, opsa, sa...
Ej, idem šorom do šorke mi nije, Pokrajino bolje da te nije
kad ja nemam ni svoga Statuta, dugo neću vratiti se s puta, jedan, dva opsss...
Radio sam ko konobar davno, svakog gosta lično sam poznavo, niko od njih nije mogo znati, šta će Dule uskoro postati.
Postao sam ko što sami znate, viđeniji među demokrate, pa
me glavni prepoznao lako, s funkcije sam na funkciju skako
sad sam i ja vladavine deo, al sam nešto malo neveseo, ni Statuta niti državice, nego trošim nešto crkavice, opsa, sa, jedan, dva...
Rasprodajom državnih dobara, snašo sam se, došao do para
i što ne bi, kad je još ranije, Čanak Neša, drug iz Pokrajine,
slične novce trošio za stranku ne znajući za kredit i banku.
Ej da sam neko i da mi se može, skinuo bih sve do kole kože,
svakog onog ko za Statut nije, da batine velike popije, ko mi budžet Pokrajine dirne mogao bi i klavir da svirne, jedan, dva, opsss...
Sada meni i mojima treba, suverenog vojvođanskog leba,
dok je njega i mi smo na vlasti, inače nas niko neće spasti.
Kad odemo, ne daj Bože samo, i mi ćemo istrunuti Tamo,
u zindanu, gde mrkne po danu, iza žice gde nema ni ptice, opsa, sa, jedan dva...
Op žica, žica, ne daj Bože Sremska Mitrovica, ili neka novosadska ćuza, jer bi bilo batina i suza.
Kako ne bi slušaoče mili, fondovi bi naši presušili, čim bi onda plaćo advokate, PR službe i rešavo tužbe...
Ej zato nama Statut hitno treba, da jedemo suverenog leba,
dok je nama buđelar pun love, niko neće na sud da nas zove.
Platićemo iz stranačke kase, zajmićemo od Jožefa Kase,
daće Neša koliko god ima, reći ćemo "traži Pokrajina",
uleteće neke pare Kole, nemoj Kole da bude nevolje, izvadiće slamaricu svako, iz nje pare koje nije tako, ko noćima ni spavao nije, ko je krao a nije još dao.
Vojvodino, gde god da si sada, ja sam tvoja nezvanična vlada,
makar samo oko Novog Sada.
Jer ja neću u Bačku Palanku, gde je banda stalno na sastanku,
demokrate iz bivšeg režima, neki Kosta svima ga je dosta, razne Mome i Šijakov Jole, Višekruna, Kalajdžić i ini, topla braća, a svi redom fini, cinkaroši, carina, panduri, svako svakom plaća u naturi.
Ej, kako brale da ostanem zdravo, kako Statut da izglasam tamo, kako da se sačuvam od apsa, Vojvodino toneš do pojasa, opsa, sa, jedan, dva...
Ej a kad bude, voda preko glave, sa Dunava i sa Save mutne, sa Begeja i sa Tise mrtve, kada dođe tender da ne prođe, ko će onda kupovati brale, ko će dati, ko će da nam plati, tu državu koje nigde nema, Vojvodinu bez Statuta njena, opsa, sa, jedan, dva...
Op, žica, žica, drma mi se kabanica, noge su mi u blatu,
primićemo platu, kada bude Statuta i evropskog puta, kad ne bude krize bićemo bez vize, opsa, sa, jedan, dva...
Ej da je meni da Statut zaživi, makar bili, svi odreda krivi,
što imamo Vojvodinu ravnu, što nemamo ni brda ni mora, što činimo što se činit mora, jer smo brale otišli daleko, na putu smo a opet popreko, a to košta i koštaće jošte, kad nam dođu računi sa pošte, sa adrese koja zemlju trese, opsa, sa, jedan, dva...
Ej, volem diku, dika vole mene, pokrajinom ne vladaju žene, nego muški koji nisu muški, svilen-gaće naše tople braće.
Ej, voleo bih da ja nisam takav, da sam čupav a i da sam dlakav, opsa, sa, jedan, dva...
Oj, Zmajevo moje selo milo, rado bih se u tebe vratio, al je kasno ja odoh daleko, ako treba, zapaliću preko, nema zemlje, nema ni Statuta, eto meni sigurnoga puta.
Pisaću vam preko sedam mora, da sam dobro i da platu primam, konobar sam bakšiše ne primam, reći ću vam da pečalba boli, sve vas Dule Elezović voli, pisaću vam kako mi je bilo, ko je meni ustvari smestio, kako su me izabrali lako, kako sam se lako navikao, kako biva kad postaneš neko, a kako je kad si živ preteko, begajući od sebe samoga, od Statuta, od šefovih skuta, od svakoga kome si valjao, oj Zmajevo što sam se zaj...
Opsa, sa, jedan, dva...
Ej da je meni još jedared proći, kraj budžeta i pokraj fondova, pa da uzmem koliko mi treba, da potrošim a da se ne plašim, da nam grade naši bogataši, nek su naši, kad su bogataši, šta će nama sirotinja puka, bogatima mi smo desna ruka. Politiko najstarija kurvo, ja sam tebi verovao prvo, naposletku shvatio sam šta je, i Evropa Rusima se daje.
Ko preživi pokrajinsku vladu i dočeka Rusiju ko mladu, može oma i rakiju peći, neka uzme jedan kazan veći, jer će biti da će se popiti, opsa, sa, jedan dva.
Biće bitke oko ruskog gasa, mesto piva biće ruskog kvasa, poneko će ostati bez glasa, u skupštini i Izvršnom veću, ali ni ja javiti se neću, za šta sam se borio ne vredi, što je bilo sve će da pobledi.
Ej, begaj Dule, rekoh sebi skoro, ovaj Statut ide nešto sporo, ne verujem ja u njega više,Vojvodinom sad padaju kiše, a pšenica raste kao lani, idi rekoh, idi negde vani.
Op, žica, žica, ne treba mi ni pšenica, da sam paor pa da žanjem žito, samo bih se za cenu raspito. Ja sam čeko i nisam dočeko, to što kasni sad ode u krasni.