Gledišta

Narodna predrasuda je neoborivi Diktator

 

Požutela ljubičica plava

 

Baš pred praznike smo dobili najdraži nacionalni poklon koji je melem za naše napaćeno srce, i koji će nam pomoći da sa lakoćom, svi zajedno ukrcani u Titanik, prebrodimo sve tamne nevolje svetle budućnosti. Po izveštaju lekarske komisije predsednik Srbije je živ i zdrav. Doduše, ono "živ" ne postoji u izveštaju lekarske komisije, to je samo slobodna pretpostavka naroda, a naš narod zna mnogo da lupeta - naročito kada je izgladneo

 

Slavko Drinski

 

 Predsednik Srbije.., kako mu ono beše ime? Zar je to uopšte važno? Čovek je živ i zdrav, ali politički lagano odumire, što se dešava i dobrim ljudima. Onda kada se potpuno ohladi protivnici će ga potpuno zaboraviti jer će biti u trci da oližu tanjire.

Ni onima koje je povredio neće uzeti mnogo vremena da mu oproste. Samo oni kojima je davao privilegije i moć, će se ostrviti na njega nemoćnog; biće ono poznato, kao posle Tita i Miloševića: "nikada uz njega nismo bili", ili kako se to već kaže: "pravili smo se da smo uz njega zbog mudre političke taktike, a krali smo samo zato da bi bilo ubedljivo, ne bi li ga kako prevarili".

Uostalom, pomenuti Gospodin i nije tema ovog teksta, već samo povod. Da nije on na tom položaju, bio bi neko drugi. Priča bi bila ista, sa velikom mogućnošću da bude mnogo gora. Tema je narodna predrasuda, ili kako se to jednostavno kaže, tradicionalna glupost. Čini se da predsednici, premijeri, diktatori i kraljevi predugo traju, ali im ipak dođe kraj, bilo pre ili posle narodnog kraja. Opšta glupost je jedina koja večno traje, i to je čini neoborivom diktatorkom svih vremena.

 

Pod mrtvačkim pokrovom patriotizma

 

Setimo se kako je ovo sveto narodno predanje radilo u prošlosti.

Za Titovo zdravlje smo se brinuli i kad smo primetili da mu je kaput raskopčan za vreme zime, i pitali se da li bi onaj ko ga nije ušuškao trebalo da bude izbačen iz partije. Brinuli smo se da mu guza ne uhvati promaju. Decu smo plašili da im "Ljubičica Plava" neće dati pionirsku maramu ako ne odu rano u krevet. Pionir koji je stidljivo šaputao na uvo učiteljice da više voli Druga Maršala nego svoju mamu je imao više nego svetlu budućnost.

Kasnije smo se brinuli zbog Miloševićevog dijabetisa, i iz milošte ga zvali Šećerko ili Rumenko.

Druga Tikomira su volele žene, one sa najsavremenijim pogledima. To je verovatno bilo zato što im je dao pravo da se zovu drugarice, a zabranio staru reč kurve - koja se za istu stvar upotrebljavala u Kraljevini Jugoslaviji. U Rumenka su se, na izvestan način, više zaljubljivali muškarci. Mogle su se čuti brkate muškarčine kako se dive Miloševićevoj pameti, a naročito fizičkoj lepoti. Kao da su se, u svojoj velikoj odanosti, pretvarali u nekakve surogat ženske. Može se reći da je parada ovakvih likova bila kao kakva parada ponosa; naravno, pod mrtvačkim pokrovom patriotizma.

 

Guba nas ogubala

 

I evo sada, posle svega, voljenom narodu je dat kompletni pregled privatnih delova prvog čoveka, valjda zato da ne bi neko precrkao i presvisnuo od brige. Čak je rečeno i da mu je srce dva puta testirano, što je samo drugi način da se kaže kako ima srca. Ko bi rekao?

Glavno je da nam je veza sa mračnim silama sveta zdrava. Nije važno što nam je zemlja smrtno bolesna; od moralne i materijalne gube joj otpadaju i uši i nos i prsti. Živu je crvi jedu, tako da neki brižni političari hoće da je uvedu u Evropsku uniju da joj život prekrate; jer Evropska unija (EU) može da se pročita i kao EUtanazija, to jest ubistvo iz milosrđa.

Važno je samo poltronstvo prema onome ko je na vlasti, a da uopšte nije važno kako mu je ime, ili da li je prošli, sadašnji ili budući.

Decu ovoj veštini treba da nauče starije generacije. Jer nekada su deca išla rano u krevet da bi dobila pionirsku maramu, a sada, samo zato što znaju da je "onaj čika gore" dobrog zdravlja i bogate trpeze, mogu da odu u krevet srećna, zaboravljajući da nije bilo ništa za večeru.

 

Mrtvi se raduju

 

Ova vest, i slične vesti, je obradovala i sve one koji su napustili zemlju, i sada, kao nezvani gosti, žive prezreni svuda u svetu. Zbog toga se odlučuju da do kraja života ostanu prezreni, jer je lakše tako nego svakodnevno posmatrati bedu svoga naroda. I mene je, autora ovog teksta, obradovala vest nade. Nekada sam zbog vesti iz domovine dobijao bolove u stomaku, a onda dugo vremena ostajao u kupatilu. Sada samo povraćam, što je veliki napredak, jer kada čovek povraća bar ne mora svaki put da skida gaće.

A šta da kažemo o onima koji su već od očaja pomrli - ili prekratili sebi muke? I oni se verovatno od zadovoljstva smeše u grobovima. A zašto i ne bi? Ako su mrtvi glasali za Miloševića, pa je dobijao i preko 100 odsto glasova, onda zašto se ne bismo radovali prosperitetu i zdravlju svih budućih vođa?

 

Zdravstveni pregled pre krunisanja

 

Ovde se ne radi više o pomenutoj ličnosti. Radi se o nama. Ko smo mi? Ako uvek neko od nas mora ljigavo da se ulizuje, onda će se uvek naći i ličnost spremna da im udovolji neodoljivu potrebu. Ako je već tako, onda kako bi bilo da sebi priznamo šta smo, i da ovo ozakonimo.

Kao prvo, bilo bi dobro da nad novim vladarima vršimo zdravstveni pregled pre krunisanja; prvo sa pregledom mozga, i pre svega da li ga uopšte imaju. Ako ga imaju, onda daleko im lepa kuća! Neka im se mozak, kako se to danas kaže, odlije negde u inostranstvo. Prvo, nikada nismo imali vođu sa mozgom, pa ne bi smo znali šta sa njim da radimo. Drugo, mi smo narod bez mozga, a takvom narodu ne treba vođa sa kefalom.

Bilo bi dobro da se za sve buduće upravljače (ako zemlja uopšte bude postojala) utvrdi svakodnevni način kako da im se proverava zdravlje. Tako bi se znalo u kom su raspoloženju, i kakav bi mogući nestašluk mogli da učine sledećeg dana.

 

Kako ste piškili?

 

U vreme Knjaza Miloša, bez kompjutera i mobilnih telefona, ništa se nije znalo. Jednom je dečak sluga greškom opario vrelom vodom Miloševu zadnjicu. Knjaz ga je tukao štapom ne samo do smrti, nego dugo i posle smrti. Još jedno desetak dana je tukao i svakoga ko ga je ponudio da sedne, jer je sumnjao da svako zna kako mu je dupe opareno. E, da je bilo satelita i mobilnih sve ove batine su mogle da se izbegnu.

Dobra ideja je da se uspostavi stalna telefonska linija, i to 24 sata, jer svaki vođa stalno radi, nikada ne spava i zato tako loše izgleda. Za to bi bio dobar broj koji se lako pamti i nikad ne zaboravlja; najbolji bi bio 666. Onda, da bi stvari bile još lakše, da se odrede dva broja za dva najvažnija pitanja: Jedinica za "Kako ste piškili?", i dvojka za "Kako ste doručkovali? Za "Kako ste kakili?" ne treba da postoji broj. Svaki građanin može da kupi novine, ili da jednostavno izađe na ulicu i da vidi kako je sve ukakano. Sve ovo u slučaju kada su potrebni automatski odgovori.

Kada je u pitanju direktni razgovor NULA bi bila najlakša da se zapamti. Svako može da zapamti da je Vođa nula.

 

Lepiti nekoga od balege

 

Ne treba biti pesimista, jer novi izbori neminovno dolaze. Za svakog vođu smo govorili da je najgori, i da bi svaki drugi bio bolji, a onda smo o sledećem govorili isto. Velike sile su nam uvek određivale ko će da nam bude prvi čovek. Sigurno je da za nas u rezervi imaju još krvavija razočaranja, tako da postoji realna mogućnost da i ovoga, koga danas imamo, jednoga dana lepimo od blata.

Najstarije generacije se sa čežnjom sećaju Brozovih vremena kada se hleb delio na tačkice, i kada je svako ko nije aplaudirao Staljinu i domaćem Diktatoru za vreme takozvanog žurnala u bioskopu bio izvučen napolje i isprebijan. Zato uveliko lepe Tita od go..., od balege, jer više ni blata nema.

Danas imamo više termina koji nam ulivaju nadu i čine da nam junačka krv ključa i brže teče; tu su i izbori, i promena vlasti, i druga partija na vlasti, i okretanje prema drugim silama u svetu. Naši stari nisu bili mnogo srećniji od nas, ali su bili mnogo mudriji; oni su to nazivali sjaši-Kurta-da-uzjaši-Murta.