Evropska unija počinje da izoluje političko
vođstvo Srbije i uvodi im posebne mere nadzora
Daleko od Evrope, sve dalje od Rusije
Nikola Vlahović
Glavni i odgovorni urednik uglednog američkog časopisa "Chronicles",
Tomas Fleming, poznavalac prilika na Balkanu, i danas bi mogao da
ponovi ono što je prošle godine javno konstatovao: vlasti u Srbiji su u suštinskoj
zabludi ako misle da mogu da budu prijatelji sa sadašnjom američkom elitom, i
moraju biti svesni da u SAD nemaju saveznika.
Fleming je bez imalo uvijanja direktno "gađao" takozvanu
srpsku političku elitu, rekavši da Vlada Srbije treba da se ponaša kao suverena,
a ne kao satelitska vlada. Iluzorno je zavaravati se, dodao je Fleming, da
Srbija ima u tom društvu nešto da traži, a kamoli da nešto dobije.
Na žalost, srpski političari ne uživaju nikakav ugled ni u Rusiji, posebno
zbog činjenice da su kolovođe vladajuće koalicije, Tomislav Nikolić
i Aleksandar Vučić, pokazali neverovatnu sposobnost da dnevno
menjaju svoje izjave i stavove, kako u vezi spoljne i unutrašnje politike, tako
i u vezi sa ekonomskom strategijom države koju predstavljaju.
Poslednji susret predsednika ove interkontinentalne velesile, Vladimira
Putina sa Tomislavom Nikolićem u letovalištu Soči, bio je više nego
šokantan za svakoga ko poznaje Putinov protokol. Naime, Putin je smestio
Nikolića na stolicu ispred nekog paravana, a onda seo preko puta njega i
posmatrao ga sa izrazom lica koji nije do sada viđen. Razloga za ovo Nikolićevo
"kampovanje" u trajanju od nekoliko minuta, bilo je dovoljno. Umesto
očekivanog potpisivanja niza bilaterarnih sporazuma, nije se desilo ništa.
Nekoliko dana pre tog sastanka, u Beograd je neočekivano došao Vladimir
Titov, zamenik ministra spoljnih poslova Rusije, kako bi utvrdio Nikolićevo
"stanje". Ali, Titov je mogao da konstatuje samo to da je predsednik
Srbije već odavno prodao "dušu đavolu", te da su obaveze prema evroatlanskim
mešetarima koje je on prihvatio, podrazumevale "i lične garancije".
Nije pomoglo ni to što je nekadašnji radikal pokušao da pridobije Putinove
simpatije sa proverenom patriotskom frazom: samo Srbiju volim više od Rusije.
Jer, Putin dobro zna da je taj isti čovek pre nekoliko meseci rekao kako mu je
Evropska unija "kao drugo dete".
To je trebalo da znači da je Nikolić "predao ključeve od kuće"
u zamenu za mirne dane na Andrićevom vencu. Ali, u nečem se ipak prevario...
Rusija će, ipak, ostvariti svoje interese na ovom delu Balkana, što će se poklopiti
sa interesima građana Srbije, mada ova lažna politička elita danas sve čini
kako bi u velikom energetskom projektu, trasi gasovoda Južni tok
u dužini od 430 kilometara, pre svega videla svoje interese. Ruski
investitori odlično znaju da ni u Srbiji "đavo nije crn" kao što
izgleda, i da postoje i ljudi i projekti na koje mogu da računaju, ali, ako im
se na tom putu nađu samozvani politički lideri i bolesno ambiciozni ludaci,
postoji strategija i za takve okolnosti.
Sa treće strane, tu je i Evropska unija koja je ovih dana u okrilju svojih
institucija (pre svega Evropske komisije), donela odluku da na svaki način
izoluje najveći deo sadašnje srpske vlade, da im uvede neku vrstu neformalnih sankcija
i stavi ih u zabran kao divljač. Ubrzo će, nakon izveštaja Evropske komisije o
"napredovanju" Srbije, biti objavljeno i koliko je ona, ustvari, nazadovala
zahvaljujući svojim političkim vođama, kako onim prethodnim tako i ovima danas.
Razlozi zbog kojih su Tomislav
Nikolić i Aleksandar Vučić ostvarili puni kontinuitet sa političkim preduzećem
zavnim Demokratska stranka, postaće još jasniji kad bude
izglasano ko je pravi gazda u ovoj posrnuloj partiji. Uostalom, Aleksandar
Vučić je i sam izjavio da će "sačekati izbore u DS", ali nije
objasnio i zašto ih čeka. Valjda je smatrao da je to očigledno i da čeka pobedu
Dragana Đilasa, nakon čega bi sa njim mogao da podeli i poslove i
interese.
Evropska komisija nema više strpljenja za ovakve zavere malih balkanskih satrapa,
pa je odluka u vezi sa tim i doneta: srpski politički mešetari biće pod nekom
vrstom sankcija, biće izolovani ili, u najboljem slučaju, svedeni na minimum nužnih
komunikacija sa najnižim pregovaračkim rangom koji postoji u Briselu. Sa druge
strane, odluka Evropske unije da građanima Srbije i dalje omogući režim
putovanja bez viza, jasan je znak da će metode izolacije biti usmerene na
politički vrh a ne na narod. Tu treba očekivati da će se pod ovim svojevrsnim
sankcijama naći i svi bivši i sadašnji režimski kriminalci, zapravo finansijeri
srpske ekonomske i političke propasti.
OEBS u Beogradu intenzivno istražuje kriminalne radnje oko niza projekata
koji su finansirani kreditima i donacijama. Desetine srpskih političara i tajkuna
pod stalnim su nadzorom evropskih bezbednosnih institucija, njihova imovina je
i pod zvaničnom i pod nezvaničnom istragom, a u pronalaženju dokaza za njihove
kriminalne radnje pomažu čak i neki odbegli direktori propalih kompanija i
milioneri za kojima je Srbije raspisala poternice.
Ako, dakle, Srbija traga za njima, a oni preko evropskih bezbednosnih
struktura traže načina da kazne samozvane srpske vladare i njihove "ovlaštene"
finansijere i kriminalce, onda je na sceni jedan ozbiljan rat u kome su najveće
žrtve građani. Milioni ljudi plaćaju preskupu cenu obračuna političkih i tajkunskih
klanova. Procena je Evropske komisije da Srbiju treba ostaviti da sama rešava
svoje probleme, da narodu ipak treba ostaviti mogućnost "da diše" i
da mu ne treba ukidati slobodu kretanja, a sve ostalo će biti rešavano u
odmeravanju strateških interesa najvećih i najmoćnijih.
Uostalom, Srbija više nikome nije zona interesa, a poslednja šansa da se
ona nađe u nekom vozu budućnosti, svakako je ruski energetski projekat
"Južni tok". Sreća je što će ga biti, uprkos neopisivoj veleizdajničkoj
politici koja je do današnjeg dana vođena u svim srpskim vladama, i koja je plaćana
novcem takozvanih zapadnih demokratija, kako Rusija ne bi došla u ovaj deo
Evrope. Propala su sva nastojanja da Rusija
uklopi svoje interese sa interesima Srbije. Korisnici evroatlanski budžeta
moraju da polože račune svojim gazdama. Za početak, biće izolovani kao virus, a
onda će i njihova imovina doći na red. Sleduju i smene. U vrlo kratkom roku pokazalo
se i zašto je Aleksandar Vučić imao misiju da bude personifikacija svih
bezbednosnih službi u Srbiji. No, veliki igrači za velikim stolovima ne vole selektivnu
pravdu. Ili će svi odgovarati ili ih neće biti. Ne za velikim stolom...
Rasprodaja kućne imovine
Nakon pljačke gigantskih razmera u kojoj je na razne načine nestalo oko 50
milijardi dolara, što u privatnim džepovima što u propalim projektima, usled
čega su građani Srbije ekonomski propali i zaduživali se, pa danas plaćaju čak 26
milijardi evra samo na bankarske zelenaške kamate, nije nikakvo čudo što je predstavnica
Evropske komisije za odnose sa Srbijom Mirjam Feran izjavila da
se Srbija nalazi u sred "mračne ekonomske situacije", da su
"izazovi veliki" i da će EK sačekati da vidi šta će vlada u Beogradu
da uradi. U međuvremenu, još jednom je snižen
kreditni rejting Srbije, a svi međunarodni investitori dobili su signal da
zaobiđu Srbiju na duži vremenski period.
Oni koji su istinski opljačkali ovu zemlju i doveli je do bankrota, dakle, najkrupnije
bankarsko-investicione korporacije, poput Evropske banke za rekonstrukciju (EBRD),
MMF-a i Svetske banke, koji drže hipoteku nad većinom spoljnog duga i zapravo diriguju
političkim prilikama u Srbiji, ne brinu
mnogo što je spoljni dug Srbije poslednjeg dana jula 2012. godine iznosio je
24,43 milijarde evra (ovaj zvanični podatak treba odmah pomnožiti sa dva), niti
što je taj dug za samo mesec dana uvećan za
345,8 miliona evra, uz redovnu kamatu na ukupnu sumu! Naprotiv, njima je
ovakvo stanje idealno! Njihova je procena da ukupna imovina Srbije ne vredi
više od 150 milijardi evra. Polovinu od toga opljačkali su i uništili
demokratski skakavci za dvanaest godina opšteg haosa. Onu drugu polovinu naplatiće,
dakle, "klub poverilaca".
Dakle, narodu neće ostati ništa osim golih života i zatečene imovine
koja je mahom već pod bankarskim hipotekama. U takvim okolnostima dolazi do
prirodnih socijalnih eksplozija, ali, kako u Srbiji ništa nije prirodno, čak ni
prirodni zakoni, tako ne treba očekivati nešto već viđeno, nego raspad države
posle koje neće biti ništa isto. Ni narod ni njegova odrođena politička klasa.
Deset razloga zbog kojih EU ne želi Srbiju
Najnovije "posmrtno slovo" koje je sastavila Evropska komisija, a
tiče se Srbije, govori jasno zašto su ministarka za evropske integracije Suzana
Grubješić i predsednik republike Tomislav Nikolić već unapred
"psihološki" pripremali građane na gorku istinu, govoreći im kako
"ne treba žuriti sa pridruživanjem EU". Naime, pre nego što je
izveštaj i sastavljen, Nikoliću i Grubješićki je u Briselu rečeno (a kasnije,
tokom gostovanja predstavnika EK Beogradu i potvrđeno), da ne računaju ni na
kakve datume i pridruživanja.
Na vrhu liste razloga nalazi se priznanje Kosova (zamotano u frazu
"normalizacija odnosa"). Odmah iza toga je određivanje Srbije prema
energetskoj strategiji. Ili sa Rusijom bez Evrope ili sa Evropom bez Rusije. Ne
može biti jasnije. Treći ozbiljan razlog zbog koga Srbija neće i ne može u
Evropsku uniju je mafija, kako politička tako i ona privredna. Četvrti razlog
je odsustvo institucija (jer Srbija jeste jedno predinstitucionalno društvo, po
svim merilima), a pre svega haos u pravosuđu i zakonodavstvu. Peti razlog su
narušavanja elementarnih ljudska prava (ovde nije reč o manjinskim, nego o svim
drugim ostalim pravima, kao što su pravo na rad i zdravstvenu zaštitu i sl.). Dva
sledeća razloga za trajno udaljavanje Srbije od ideje pridruživanja Evropskoj
uniji su direktno povezana sa ugrožavanjem privatne imovine nacionalizovane
posle Drugog svetskog rata. Konačno, treba reći da ni sama Evropska unija više
nema materijalnih kapaciteta da izdržava još jednog sirotana, da će ulazak
Hrvatske u ov zajednicu skupo platiti i Hrvatska i EU, i nikome neće biti dobro
od te ljubavi.
Istovremeno, koliko god da Evropska unija i SAD ne žele da se Rusija
energetski širi prema Zapadu, toliko je, u slučaju Srbije, ekonomski najprihvatljivije
i za Istok i za Zapad, da se Srbija konačno nađe na "liniji" ruskih
investicija. Briselu ne treba još jedna
Grčka, Španija i Portugalija...
Ako su interesi Aleksandra Vučića, Tomislava Nikolića, Dragana Đilasa,
Mlađana Dinkića i drugih srpskih vlastelina takvi da ni narod
više nije bitan, onda je bilo krajnje vreme da to neko i saopšti. Nije dobro
što te gorke istine u obliku dokumenta sastavlja Evropska komisija a ne neko
nezavisno tužilaštvo u Srbiji. Takođe, nije dobro što u Beogradu OEBS istražuje
najveće korupcije u Srbiji, u koje su umešani najviši državni funkcioneri, a ne
nezavisno tužilaštvo kome je to posao. Ali, i to je jedan od dokaza da je jedna
rodovsko-plemenska vlast na sceni, i da je koncentracija moći opet u rukama
jednog čoveka tolika da je to sa svakog demokratskog stanovišta
nepodnošljivo.
Ne pasu samo ovce
nego i države
O dubokoj bolesti srpskog društva
i razlozima novu izolaciju Srbije, pisao je nedavno i minhenski dnevnik Zidojče
cajtung u rubrici „Pogled spolja" pod naslovom „Ukus
trave". Dok se Hrvatska kreće putem za Evropsku uniju, piše Zidojče
cajtung, Srbija se, izgleda, izoluje. Tekst počinje objašnjenjem izraza „jesti
travu" koji potiče od bivšeg albanskog diktatora Envera Hodže („Ako
treba, ješćemo travu!"), a odnosi se na politički prkos i insistiranje
režima na sopstvenom političkom kursu po cenu izolacije i žrtvovanja životnog
standarda svojih građana. „...Srbija kao da se upravo navikava na ukus
trave", kaže autor i dodaje: "...Izgleda
kao da se u Srbiji u dogledno vreme stvari neće promeniti nabolje. I više od
toga- izgleda kao da će nacionalizam eskalirati. Sporni status Kosova za Srbiju
je razlog za dalje udaljavanje od Evropske unije - dok za Brisel ne dolazi u
obzir da odustane od zahteva da Srbija prizna Kosovo. Da li će Srbija ostati
izolovana kao nekada Albanija? Slovenija je već član EU, Hrvatska samo što to
nije postala, Crna Gora će ubrzo početi pregovore o prijemu...
Sve je ovo vrlo blisko izjavi kancelarke Angele Merkel od pre dve godine
kada je jasno stavljeno do znanja Srbiji da će proširenje Evropske unije biti
završeno za Hrvatskom.
Zaista, treba li nam ovakva Evropska unija u kojoj je pitanje daljeg
postojanja evra, kao kontinentalne valute, istovremeno i pitanje daljeg
opstanka ove megalomanske zajednice? Srbija se nalazi između vrlo isključivih
sistema u kojima je nemoguće biti svačiji i ničiji. Jedan uvaženi ruski
diplomata u Beogradu, pre nekoliko godina je (istina nezvanično) kazao kako su
"politička etika Rusija i politička etika Evropske unije, nespojivi". Ne treba uopšte sumnjati u to da će ova
neporeciva istina postati politička zakonitost i u Srbiji. Ako ne danas sa
Vučićem i Nikolićem, onda sutra sa nekim pametnim, sposobnim i kompetentnim
ljudima.
A 1.
Saveznika više
nema
Srbija je danas
bez pravih saveznika u svetu, pa je čak i ono moćno, veliko, i sa
razlogom očekivano savezništvo sa Rusijom dovedeno u pitanje, zahvaljujući suludoj
politici malih lokalnih imperatora. Dvanaest godina srpske
vlade podvaljuju i Istoku i Zapadu lažno se predstavljajući kao lučonoše
političkih i ekonomskih reformi. Vrhunac ove prevare postignut je upravo sa
lažnom smenom Demokratske stranke i još lažnijim preuzimanjem vlasti Srpske
napredne stranke. Ako je prethodni car
(Boris Tadić) bio go a njegova vlada prepuna lopova i prevaranata, loše zamaskirana
iza ekonomskih i političkih reformi, sadašnja vladavina Nikolića i Vučića
najobičnija je farsa i predstavlja nastavak "demokratskih metoda" predhodne
vlasti. Tu su isti tužioci, isti direktor policije, isti tajkuni,
iste lokalne mafije,… Takvi vlastodršci ne mogu očekivati ničije savezništvo u
svetu. Od prve vlade DOS-a pa sve do Borisa Tadića i Aleksandra Vučića
takozvana srpska politička elita doživljavala je savezništvo drugih zemalja
isključivo kao priliku da se finansijski još više uzdigne.
Takvih saveznika
koji su spremni da daju povoljne kredite i donacije ne pitajući u šta će biti utrošeni
Srbija više nema. Nema čak ni onih saveznika koji bi je odbranili u slučaju
nekog, ne daj bože, novog ratnog stanja. Šta znači veliko strateško savezništvo
najbolje pokazuje slučaj Sirije i vlade Bašira Al Asada, koju je
Zapad osudio na smrt. Naravno, likvidacija Sirije na način na koji je bila
likvidirana Libija nije moguć, upravo zbog savezništva Asadove vlade sa
Rusijom.
Sigurno je da
politički mešetari savremene Srbije na čelu sa bivšim vođama radikala niti mogu
niti hoće da shvate pouku iz ove priče. Njima je kao i Tadićevoj vladi potreban
"partner" koji je spreman da plaća do iznemoglosti da im se divi i da
ih podržava. Ali, ako su njihovi prethodnici još i mogli nekoga u svetu da obrlate,
zavedu ili prevare, Vučić i Nikolić više nikoga ne mogu impresionirati. Njihov
je zadatak da podrže nekoliko tajkuna-monopolista i obezbede MMF-u, Svetskoj
banci i EBRD-u da im "ulozi budu stabilni". Baš zbog takve politike
ruski kapital će ovde biti investiran strogo namenski i to tako da nijedna
politička elita neće moći da "zahvati" iz tih investicija.
GLOSA
Ponavljanje mantre o Evropi je samo odraz moralne, intelektualne bankrotiranosti
ove vlasti, koja je postala džinovski mehanizam za pljačku iznutra i izdaju
spolja.
Srđa Trifković