Nismo mi od juče

 

Epizoda 87

 

Zoran Milojević

 

 

Američki ambasador Majkl Kirbi, javlja RTS, posetio Pranjane, iz kojih je „narod Pranjana" spasavao američke pilote. Sram te bilo, ambasadore! Sram te i stid bilo, Aleksandre Tijaniću! Sram te i stid bilo, Srbijo! Zašto je sramota da priznate da je pilote spasavala četnička vojska đenerala Mihailovića?! U svom izveštaju RTS je ovu činjenicu prećutao!

Vlada ukinula razne globe i takse. To će, kažu, unaprediti i privatni sektor koji tako stiče ''slobodna sredstva" za nova ulaganja u privredu. A sve je u okviru sređivanja finansijskog stanja u državi, a na prvom mestu mera štednje. Drakče bakalin diže prst značajno: "Svi treba da štede, čak i penzioneri. Ako ne mogu da doprinesu štednjom novca, mogu na drugi način. Recimo, da vlada donese uredbu: ko zgazi penzionera, ima poreske olakšice."

Bivši ambasador SAD u Beogradu Kameron Manter ispričao je kako se "osvetio Koštunici" za paljenje američke ambasade, tako što je lobirao da Koštunica ne bude u novoj vladi 2008. I tada i danas sam bio protiv te paljevine, jer smo palili staru srpsku građevinu, to je bila vatra kojom su gorela srpska srca, zbog američkih zločina. Samo se nadam da njihovi zločini ne izazovu u nama takvu vatru u kojoj bi nam izgorele duše.

Srednjoročno odnegovana, od skoro narodna poslanica, moja negdašnja bliska prijateljica, gotovo se sudari sa mnom u Kralja Milana.

"Tako sam srećna što te vidim", pribi se uz mene, pa se poljubismo. "Sreća je najkraće rastojanje između dva čoveka.."

"Delimo isto mišljenje", odgovorih, "Vidim da si sada u političkim vodama."

"Volim da menjam stvari", sva je kočoperna, "Ne volim da podgrevam staro jelo."

Naš dalji razgovor nije za novine.

Mlađa kaže da je bivši premijer i ministar finansija Cvetković slagao narod i sakrio manjak od dodatnih milijardu i po evra. To „nisu znali" ni prvi Cvetkovićev zamenik Ivica, ni Mlađa. Pošten čovek bi pomislio da je u pitanju vrhunac kriminala ili (i) vrhunac neznanja i nesposobnosti. Ja mislim da je u pitanju nešto treće. To „treće" je maločas pomenuti „vrhunac". Nekome je na njemu sve bilo dugo i sladostrasno, a nekome kratko i malo strasno. Sve drugo je zabava za budale.

Kada bi se pravio foto-robot tipičnog, uspešnog Srbina, bio bi to čovek od sedamdeset godina. Nemamo mladog, poštenog i uspešnog privatnika, ni isto takvog političara, ni isto takvog umetnika. Stekli smo ubitačnu naviku: sa prljavom vodom izbacujemo i bebu.

Prvi osnovni sud je shvatio da je naš Komandant, đeneral Mihailović, mrtav. Ne verujem u tu činjenicu. Naš komandant, naš Čiča je živ! Najbolji dokaz je bila pesma navijača sa stadiona „Karađorđe" u Novom Sadu, za vreme fudbalske utakmice Srbija - Vels (6:1): „Od Topole, pa do Ravne Gore!" Čovek živi tamo, gde ga se sećaju. Čovek živi dok traje priča o njemu!

Novine pišu da će se desiti referendum: Evropa ili Kosovo. Znajući šta je sve nad narodom učinio mentalni inženjering, laboratorijska obrada naroda od strane „demokratskih institucija", mislim da se o referendumu mora prvo pitati Njegoš da čujemo šta će da usklikne sa Lovćena, a onda da čujemo Desanku, Rakića, Teslu, Pupina, Đuru, Matiju, Ruđera, Svetoga Nikolaja, Svetoga Savu, Žuću, Stepu, čiča Dražu, kralja Aleksandra I Karađorđevića. Ja znam njihov odgovor. Odavno sam ga čuo. Ako možemo, treba da učinimo ono što moramo, ali ne moramo da činimo ono što ne možemo.

Stiže nam knjiga Vesne Pešić, a u njoj i lamentiranje nad „slobodnim univerzitetima" iz osamdesetih. Tada nam je, nažalost, spremljena i današnja vladajuća pamet, izašla ispod kišobrana levičara komunističke provinijencije. Ta pamet, kao zarazna bolest, iznedrila je obezduhovljene neznalice koje decenijama Srbima prodaju nepamet „za keš" u zatvorenom prostoru i bez svedoka.

Na Kosovu ništa novo! Za nas sa severnog Kosova je sve jasno: ne brinemo unapred, razmišljamo unapred!

Sačuvajte osmeh na svom licu, osmeh je put do sreće, a sreća je najkraće rastojanje između dvoje ljudi.