Tabloid istražuje
Planirani zločin: razbijanje EPS-a,
zarobljavanje Kolubare, uništenje srpske privrede
Okupacija bez čizme
Nemačka korporacija Thyssen Krupp AG, naslednica
400 godina starog industrijskog giganta KRUPP, koja je doživela procvat
za vreme Hitlera i Trećeg Rajha, već duži niz godina radi na razbijanju
Elektroprivredu Srbije (EPS), kako bi postala njen vlasnik. Glavna meta je
Rudarski kompleks U tome ima svu pomoć korumpiranih srpskih vlasti. Da bi
preuzimanje EPS-a teklo nesmetano, planirano je pretvaranje ovog neprocenjivog
državnog preduzeća u akcionarsko društvo. Ministarka energetike, Zorana
Mihajlović, nedavno je izjavila da će ceo taj posao biti obavljen do kraja
marta meseca 2014.godine. Bude li na ovaj način EPS pao u ruke nemačke
korporacije Thyssen Krupp AG, biće to likvidacija poslednjeg
industrijskog giganta Srbije i pad države i naroda u potpuno ekonomsko
ropstvo.
Piše: Insajder K - 5
Uspon nemačke dinastije Krupp iz
Esena traje 400 godina. Za to vreme postali su najveći nemački industrijalci,
ali vrhunac moći doživljavaju u vreme Trećeg Rajha, kada milioni ratnih
zarobljenika, kao robovska radna snaga, rade u njihovim rudnicima, čeličanama i
fabrikama tenkova, brodova i raznog oružja.
Adolf Hitler izjavljuje: "Nemački
dečak budućnosti mora da bude uspravan i vitak, brz kao lovački hrt, izdržljiv
poput kože i jak kao Krupp-ov čelik"!
Posle Drugog svetskog rata, iako su povedeni
mnogi sudski sporovi protiv porodice Krupp za korišćenje robovske radne snage,
oni nikad nisu odgovarali pred zakonom, pošto je Amerikancima bila potrebna
njihova industrija kako bi obnovili Nemačku.
Obnova je
donela mnogo više posla nego rat, i priliku da se akumulira još kapitala.
Korporacija Krupp ima svoje interese da gospodari Evropom i to ostvaruje
kroz plasman svoje tehnologije. Na kraju XX veka, kada su nemački bombarderi isporučivali
svoj ubistveni tovar nad Srbijom, korporacija Krupp se udružuje sa Thyssen
AG i formira najjači evropski industrijski koncern Thyssen Krupp AG.
Krupp je odavno zainteresovan
za rudna bogatstva Srbije, i u vreme svake nemačke okupacije Srbije (a bilo ih
je..) oni su bili ti koji su vadili rudu iz Srbije, sa svojim inžinjerima,
tehnologijom i vagonima.
Nekako smo
uvek uspevali da ih isteramo, ali su se u mirnodopska vremena vratili prodajući
nam svoje bagere i rudarsku opremu. Tako je rasla saradnja REIK Kolubara sa Krupp-om.
Kada je
Srbija opet bombardovana od strane Nemaca i njihovih saveznika
1999.godine, površinski kopovi Kolubare su, kao meta - zaobiđeni.
Doduše, zaletela je jedna raketa u Termoelektranu Kolubara, ali to je bilo da
bi je privremeno izbacili van stroja, kako bi Beograd ostao u mraku.
Nemci su
posle bombardovanja poslali novac za obnovu u vidu donacije. Ostale mete u Kolubari,
iako vrlo primamljive nisu gađane. Krupp je imao svoj interes: da posle rata
preuzme srpske ugljene rezerve.
Kada je došao na vlast, Đinđić im
nije mogao odmah isporučiti Kolubaru na tacni, zajedno sa celim EPS,
uglavnom zbog revolucionarnog potencijala, koji su Kolubarci pokazivali. Zato
je odmah posle "demokratskih promena" poslao Božidara Đelića
da pred predstavnicima državnog sindikata i okupljenim radnicima objavi kako Kolubara
ima višak radnika. Kolubarci su bili nemi i u čudu, a još više ih je začudila
sledeća reakcija vlasti. Dosta proizvodnih radnika je u vremena veselih
devedesetih kupovalo diplome zanatskih škola, kako bi dobili bolje radno mesto.
Obično su za tu radnju bili podstaknuti od svojih pretpostavljenih rečima: "...Donesi
neku 'šaru', ide sad ovaj majstor u penziju, ti ionako sa njim radiš 20 godina,
taj posao...donesi tu 'šaru' trećeg ili četvrtog stepena da ti dam
rešenje...".
Đinđicevci su znali za to, jer je
većina njihovih revolucionara bila od tih što su kupovali "šare" po
Zemunu. Svima su im pravedno podelili otkaze. Sindikat se nije mešao govoreći
im: "Vi ste falsifikatori, kako da vam pomognemo"?
Prva tačka u planu za predavanje
Kolubare, Nemcima bila je završena: razbijena je revolucionarna baza, a
revolucija je pojela svoju decu.
Kada su se
otarasili bundžija i štrajkača, morali su da srede i poslovne knjige. Ipak
glupo bi bilo da Krupp kupi Kolubaru i EPS za onoliko koliko stvarno
vrede. U trenutku kada su Đinđićevi preuzeli vlast, ceo EPS je knjigovodstveno
procenjen na nešto više od 32 milijarde nemačkih maraka. Raznim knjigovodstvenim
akrobacijama ta vrednost je svedena na 12 milijardi maraka ili kasnije 6 milijardi
evra.
I to je bilo
mnogo, pa su počeli da se zadužuju kao da sutra ne postoji, a pare da presipaju
u svoje fantomske firme, pri tome iscrpljujući do maksimuma proizvodne
kapacitete. Poslednju informaciju o vrednosti EPS-a, dala je ministarka za
javno prosvetljenje i propagandu Zorana Mihajlović u januaru 2014, a to
je da on vredi: 3 do 4 milijarde evra.
Dakle, 3
milijarde evra za sve srpske: termoelektrane, hidroelektrane, prenosni sistem,
distribucije, površinske kopove uglja sa njihovim rezervama uglja, podzemne
rudnike uglja, mašine i opremu.
Oprostite Frau
Mihajlović, ali malo je to. U Bugarskoj je u toku privatizacije za 3 milijarde
evra privatizovana njihova treća po veličini banka, a Vi biste sve ovo da
prodate za 3 milijarde?
Međutim,
izgleda da će Nemci da prođu još jeftinije, čak će možda kupiti celu
Elektroprivredu Srbije za nekoliko stotina miliona evra, zbog sledeće stavke u
planu za preuzimanje EPS, a to je: organizacijsko rasparčavanje.
Godine 2005.
Međunarodni monetarni fond je, pod pritiskom Nemaca, uslovio kreditiranje
Srbije razbijanjem velikih privrednih sistema na manje organizacione celine. EPS
je organizaciono rasparčan na manje celine, koje su postale "društva sa
ograničenom odgovornošću".
To je pravna
forma koja odgovara preduzećima koja imaju od 50 do 100 zaposlenih, nikako
onima koji imaju 10.000 zaposlenih! Najbitnije kod ove organizacijske forme
preduzeća je to što ovakva preduzeća sa oznakom D.O.O. za sva svoja dugovanja
odgovaraju svojim sopstvenim kapitalom, a ne odgovara njihov osnivač. Znači da
za dugove RB Kolubara d.o.o. odgovara ona sama, sa svojim mašinama,
opremom, nekretninama, zemljom na kojoj kopa, koja je u njenom vlasništvu i
parama na računu, a nikako ne odgovara EPS kao osnivač, ili Vlada Republike
Srbije kao osnivač EPS-a i kao država.
Prema tome,
rukovodstvo može da zaduži Kolubaru do visine njene vrednosti, a onda će banka
da postane vlasnik Kolubare, jer ni EPS ni država nemaju obavezu da plaćaju
dugove koje je napravila Kolubara, pošto je Kolubara društvo sa ograničenom
odgovornošću!
Iz Kolubare,
koja je pre nego što je postala d.o.o. bila Rudarsko energetsko industrijski
kombinat (REIK), izdvojeno nekoliko ćerki firmi, sa preko 7.000 radnika, preko
kojih je vršeno pranje novca iz kredita koje je Kolubara uzimala iz
inostranstva. Kolubara uzima kredite u čvrstoj valuti i zadužuje se, a
onda plaća iznajmljivanje mehanizacije svojim ćerkama firmama po nenormalno
visokim cenama.
Kolubarine
ćerke firme su angažovale podizvođače, tako da su te pare samo kao kroz protočni
bojler prolazile korz ćerke firme, a one su same sebi pravile ogromne minuse u
poslovanju. Pored ostalih firmi izdvojenih iz REIK-a, posebno je značajna Kolubara
Metal, koja jedina na Balkanu po projektima KRUPP-a izrađuje bagere i
prateću opremu. Iz Kolubare Metal su tokom godina namenski ispumpavane
stotine miliona evra, kako bi se ta firma dovela na ivicu bankrota, da bi je
onda Rudarski basen Kolubara d.o.o. uzeo opet pod svoje okrilje i preuzeo njene
dugove i time umanjio sopstvenu vrednost. To se upravo i desilo u junu
2013.godine kada je Milorad Grčić, direktor RB Kolubara d.o.o. objavio
da se Kolubara Metal mora vratiti pod okrilje rudarskog basena, jer je
suviše značajna da bi propala.
Niko nije
pomenuo šta je sa stotinama miliona evra koje Kolubara Metal duguje.
Spajanje firmi je kao ulazak u bračnu zajednicu: neko unese kuću i stoku, a
neko umesto miraza donese dugove. Dugovi se moraju namiriti. Grčić je doduše
jednom izjavio da Kolubara Metal većinu dugova ima prema RB Kolubara
d.o.o. pa će to "da se ispegla na nivou Vlade". Čak i da je to
tačno, te pare koje je RB dala Metalu morale su odnekud da dođu, pa ih RB svakako
mora nekom i vratiti. Pošto Kolubara Metal neće da vrati pare, RB
Kolubara će ih vratiti iz svog kapitala i tako će se smanjiti vrednost firme RB
Kolubara d.o.o. Što se Vlade Republike Srbije tiče, ta institucija se ne bavi
uslugama "peglanja" i bilansi se ne mogu brisati po naređenju
države, toliko bi taj ekonomista trebao da zna.
Konačno,
poslednji deo plana je preuzimanje firme po osnovu obaveza po
kreditima koje RB Kolubara d.o.o. ne može da isplati.
Banka kod
koje je Kolubara zadužena preko vrednosti svog kapitala (ukupne vrednosti
firme) je: KfW Bank, nemačka razvojna banka u vlasništvu Vlade Savezne
Republike Nemačke (80% akcija banke poseduje nemačka Savezna Vlada, a 20%
akcija poseduju nemačke pokrajinske Vlade). Umesto kupovine novih mašina i
opreme, direktori Kolubare su potpisivali nabavku novih, a
nabavljali stare tračne transportere, bagere i opremu. Tako da je visina
kredita koju je Kolubara uzela izuzetno nerealna i stvarna nabavka predstavlja
tek deseti deo uzetog kredita.
Nemcima ne
smeta što odobravaju tolike kredite, njima je bitno da uvale svoju staru gvožđuriju
iz Krupp-a i u dogledno vreme preuzmu kontrolu nad srpskim rezervama uglja.
Višak para koje je KfW Bank isplatila Krupp-u po osnovu kupovine mašina od Krupp-a,
završava na off-shore računima Branka Petrovića, pomoćnika direktora za
investicije RB Kolubara d.o.o. a o čemu je Tabloid prošle godine naširoko
pisao. Sa tih računa se dalje deli raznim opskurnim likovima poput: PPV-a i Zle
Barbike.
Poslednji
kredit koji će utopiti Kolubaru je onaj dogovoren za vreme direktorovanja Nebojše
Ćerana iz DS-a, a uzet za "unapređenje životne sredine". Visina
tog kredita je 181 milion evra. Realizacija kredita je nastavljena za vreme
sadašnjeg direktora Milorada Grčića iz SNS-a, i u medijima se predstavlja kao brilijantan
poslovni potez.
Prema
podacima sa sajta Agencije za privredne registre Republike Srbije: ukupan uneti
nenovčani kapital PD RB Kolubara d.o.o. je 23.684.906.000 dinara, dok je
uplaćeni novčani kapital 43.000 dinara, sve ukupno to je negde 205 miliona
evra. Toliko vrede sve mašine Kolubare, svo zemljište, nekretnine i sve što se
vodi na Kolubaru.
Cena Kolubare
kada bi neko sutra hteo da je kupi je tačno tih 205 miliona evra, a samo po
jednom kreditu Kolubara duguje 181 miliona evra. Kada se na dug po tom kreditu
dodaju i obaveze Kolubare po drugim kreditima i ogromni dugovi Kolubare Metal,
koju je RB Kolubara preuzela, jasno je da je Kolubara zadužena iznad vrednosti
svog kapitala tj. iznad svoje vrednosti. RB Kolubara treba da propusti da plati
samo jednu ratu kredita i KfW banka će preuzeti vlasništvo nad RB Kolubarom!
Pošto
je po organizaciji Kolubara društvo sa ograničenom odgovornošću, ona za svoje
dugove odgovara svojim kapitalom i EPS nema obaveze ni dužnost da je spase od
preuzimanja, a te iste obaveze ne deli ni država Srbija.
Za svoje
dugove Kolubara sama odgovara Nemcima. KfW banka se ne bavi upravljanjem
firmama, te će RB Kolubaru odmah prodati nekome koga to interesuje a to je:
korporacija Thyssen Krupp AG, to jest dobri stari KRUPP.
RB Kolubara
je ovde opisana kao najveća i najzaduženija ćerka firma EPS-a, i ne radi se samo
o njoj, već je svaka ćerka firma u okviru EPS na isti način i kod iste banke
zadužena: i TENT i Kostolac i svi ostali. Da bi se preuzimanje EPS-a izvelo po opisanom
scenariju, potrebno je izvršiti samo jednu malu međuradnju, a to je: pretvoriti
EPS u akcionarsko društvo. Upravo to je najavila ministarka za javno
prosvetljenje i propagandu Zorana Mihajlović, da će biti urađeno do kraja marta
2014.godine.
Najelegantniji
način za preuzimanje firme je da dobiješ njene akcije po osnovu dugovanja i
time stekneš apsolutna upravljačka prava. Siromašni građani Srbije koji se
nadaju nekoj crkavici od akcija EPS, zalud se nadaju, jer će pretvaranje EPS u
akcionarsko društvo biti poslednja velika pljačka Srbije. Bez EPS, neće biti ni države.