Trovanje
Zašto u Srbiji više niko ne kontroliše ispravnost
prehrambenih proizvoda?
Smrt dolazi od samokontrole
Poslednje ispitivanje ispravnosti
hrane u Srbiji obavljeno je 2006. godine, i to na zahtev Pokreta potrošača Beograda. Tada je
utvrđeno da u 38 uzorka stranih i domaćih proizvođača postoji prisustvo viška fosfata,
aditiva E124 koji je tada bio zabranjen, dok je u proizvodima od mesnih
prerađevina konstatovan manjak proteina. O kontroli namirnica više niko javno
ne govori, osim kada dođe do masovnih trovanja. Država je ozakonila princip
nekakve neshvatljive "samokontrole" namirnica, pa je posao inspektora
sveden na obavezu da prekontrolišu deklaracije onih koji legalno posluju.
Ilegalcima ionako niko ništa ne može...
Vuk Stanić
U Srbiji ne postoji profesionalna
kontrola životnih namirnica, jer su lošim propisima vezane ruke nadležnim
inspektorima. Sanitarna inspekcija ministarstva zdravlja, kontroliše da li ima
bakterija u vitrinama u kojima stoji hrana, ali ne kontroliše i hranu... Da je
država uređena, hranu bi trebalo da kontroliše veterinarska i poljoprivredna
inspekcija. Po pravilu, prvi kontrolišu hranu životinjskog porekla, a drugi
biljnog.
U Srbiji i celom regionu,
hrana biljnog porekla je puna kancerogenih aditiva, herbicida, pesticida
i genetskih modifikovanih organizama. Ali, uprkos ovoj činjenici, nadležnosti
veterinarske i poljoprivredne inspekcije su ograničene propisanom "samokontrolom"
i HASAP-om. Država tim naopakim zakonskim rešenjem smatra da proizvođač iz EU i
SAD poštuje norme HASAP-a, da je on tamo već kontrolisan, i da njihovu robu ne
treba ponovo kontrolisati! Zbog ovakvih propisa svakodnevno jedemo otptatke
evropske mesne industrije, jedemo GMO, jedemo zdravstveno opasne namirnice...
Isplativije nego trgovina
drogom
Prema propisima EU, pileća pluća,
trtice i druge otpatke, tamošnji proizvođači su dužni da unište u roku od deset
dana, ili da ih izvezu. Zato kamioni sa registracijama zemalja nekadašnje
Jugoslavije spremno čekaju ispred evropskih klanica, otpaci se brzo utovaraju i
kreću u pravcu Srbije koja je i najveći kupac ovog evropskog đubreta.
Kupuju ih domaći proizvođači
hrane, Perutnina Ptuj, Petar Matijević, Zlatiborac, Neoplanta.
Otpatke prerađuju i stavljaju u šunke, kobasice, viršle, prerađuju ih i prodaju
čak i kao mleveno meso. Kontrole nema, imamo HASAP.
Industrija mesa Matijević
ima i svoju laboratoriju, svoje veterinare, zbog toga ih ne treba posebno
proveravati smatra načelnik veterinarske inspekcije Sanja Čelebićanin. Ona je
veterinarskim inspektorima skrenula pažnju da Matijevića ne kontrolišu jer ona
veruje nalazima njegove laboratorije. Za to vreme on prerađuje otpatke iz evropske unije u hranu.
Za kilogram mašinski otkošenog mesa, koje je,
ustvari, usitnjeni mesnih otpad (MOM), u EU se plaća 50 dinara za
kilogram. Kada se ti otpaci pomešaju sa sojom i aditivima dobijaju se viršle,
pakovanje viršli koje je zavisno od proizvođača ima između 350 i 400 grama
prodaje se potom za oko 250 dinara. Novac koji proizvođač uloži u soju MOM i
aditive na kraju donosi profit viši od 100 odsto! Isplativija od ovakvog
trovanja naroda je jedino trgovina drogom!
Tu treba naglasiti i da su veterinarskim inspektorima
vezane ruke, da oni ništa ne mogu da preduzmu, pošto je ovakvo poslovanje
odobreno "protokolima smrti ministarstva poljoprivrede". (Važeći
pravilnici kojima su regulisani proizvodnja i prodaja mesa i mesnih prerađevina
dozvoljavaju ovakvo ponašanje proizvođača).
Mlevene kosti u viršlama za decu
Ne može se kontrolisati već kontrolisano, smatraju
naši stručnjaci iz Ministarstva poljoprivrede. Isti slučaj je sa slatkišima iz EU,
na njima čak piše koje aditive sadrže, neki od tih aditiva zabranjeni su u EU.
Kod nas nisu zabranjeni, pa se roba za Srbiju i druga idiotska tržišta
posebno proizvodi. Poznat je slučaj hrvatskog čokoladnog namaza koji sadrži 30
odsto pravih lešnika. U toj zemlji propis je da sliku lešnika na proizvodni
artikal možete da stavite samo ako ga zaista unutra ima 30 odsto. U Srbiji
takav propis ne postoji, isti krem se ovde liferuje sa istom slikom i tri odsto
lešnika...
U mleku koje pijemo povišen je nivo aflatoksina, naprednjaci
su u dogovoru sa tajkunima izmenili zakonske propise pa je ovakvo trovanje
legalno. Da pre godinu dana dozvoljeni nivo aflatoksina u mlečnim proizvodima
nije podignut sa 0,05 na 0,5. Deca se ne bi trovala mlekom, ali bi Salford,
Viktorija grupa, MK grupa Miodraga Kostića, kao i agrarna dobra koja je kupio
Petar Matijević imali veliku štetu.
Sada posle više meseci trovanja građana takvim mlekom,
naprednjački ministar Dragan Glamočić najavljuje da će u izbornoj kampanji, a
zarad boljeg izbornog rezultata SNS-a propise ponovo uskladiti sa evropskim. Sniziće
dozvoljeni nivo aflatoksina. Na taj način tajkuni više decu neće trovati
lošim kvalitetom mleka, a naprednjaci će ostvariti dobar izborni
rezultat...Veterinarski inspektor, Tabloidov sagovornik, tvrdi da su sve
češće zaplene uveženih kostiju životinjskog porekla. Mlevene kosti svinja,
pilića goveda nalaze se često u viršlama za decu. Naša carina je šuplja i kada
nema dojave kosti životinjskog porekla ulaze u Srbiju, a potom se prodaju
manjim proizvođačima viršli. U slatkiše i sokove dozvoljeno je da se
stavljaju aditivi koji izazivaju rak i druge bolesti (npr. aditiv E621).
Piletinu punjena antibioticima i hormonima
Antibiotike je zabranjeno stavljati u hranu, i
zabranjeno je stoku hraniti antibioticima, ali se uzorkovanje na antibiotike ne
radi. Kada su zadnji put urađene analize na antibiotike i druge toksine to su
tražili službenici komisije Evropske unije. Nalaz naše laboratorije nisu
prihvatili pošto se nije slagala sa uzorkom koji su sami uradili. Komisija EU
je potom konstatovala i unela u izveštaj, da u laboratorijama u Srbiji
dolazi do zamene uzoraka.
Preporučila nam je Evropska unija
da ne prepuštamo stvar slučaju i da osnujemo nacionalno referentnu
laboratoriju koja bi kontrolisala sve laboratorije u državi. EU je donirala opremu, a
ministar Dragan Glamočić je učestvovao u zaveri da se
laboratorija nikada ne otvori. Glamočić je pomogao da se donirana
oprema prebaci iz Batajnice na fakultet u Novom Sadu. U to vreme Glamočić je
radio na fakultetu, a njegova katedra i dan danas se koristi doniranom opremom.
Laboratorija čak radi i komercijalno uzorkovanje, a sredstva se slivaju na
račun fakulteta.
Sa druge strane Sanja Čelebićanin
aktivno učestvuje u predstavama koje organizuju tajkuni za promociju kvaliteta
njihovih proizvoda. Na Matijevićev poziv ona odlazi u njegovu fabriku i
posmatra kako se njegovi proizvodi uzorkuju. Dan pre toga u kutere se umesto MOM-a i soje
stavlja meso visokog kvaliteta, zdravih životinja. Ceo dan se prave uzorci za
službenike Ministarstva i poljoprivredne i veterinarske inspektore. Na kraju se sve analizira
u njegovoj laboratoriji koju niko ne kontroliše jer je donacija EU za kontrolu
ukradena. Zadovoljni direktori fabrike i načelnice potom se rastaju, a
inspektorima se saopštava eto vidite da je sve uredu i da ne treba uzorkovati.
Ćelebičanin je zajedno sa sekretarima
ministarstva poljoprivrede Danilom Golubovićem, Dejanom Krnjajićem, i Budimirom
Plavšićem, načelnikom zdravstvene zaštite životinja, izdala sve potrebne
dozvole za rad Belgijancu koji upravlja firmom "Energo Zelena"
iz Inđije.
Priča se da su osim
dozvola Belgijancu dali i usmeno obećanje da će svi konfiskati skupljeni
u Srbiji biti usmeravani na njegovu preradu. Da li je priča tačna, nije moguće
dokazati, ali su u praksi četvoro službenika ministarstva poljoprivrede,
uradili sve što su mogli da sve kafilerije budu zatvorene. Što su se oni više mešali, sve je manje bilo
konkurencije u oblasti prerade mrcina. Ipak, država je uložila mnogo novca
ranijih godina u ćuprijsku kafileriju, baš kao i Somborsku, pa su ove i još
nekoliko ustanova nastavile sa radom. Ne samo da nisu sve uginule
životinje slate u "Energo zelenu", već su mnoge farme shvatile
da im je jednostavnije da raspoloženim Romima dozvole da odvlače mrcine iz
kontejnera.
Što su se Romi više mešali u ovu priču, sve je manje posla
bilo za Belgijanca. Iznerviran ovakvim razvojem događaja on je naredio svojim šoferima
da slikaju ove događaje na farmi u Bečeju. Potom su slike prosleđene policiji.
Policija ih je prosledila medijima. Na nekim od fotografija se čak vidi logo
na kamiona firme "Energo zelena". Kada se prašina
digla, ako Čelebićaninova se pravdala da je to bilo van njenih moći. Ipak
situacija je više nego ozbiljna jer se tokom istrage ispostavilo da se meso
uginulih životinja sa farmi u Srbiji organizovano prodaje na pijacama!
Đubretarska
internacionala
U jednom od nehigijenskih
naselja, u kući od lima kartona i drveta, na ilegalnom priključku za struju
inspektori su našli dva zamrzivača puna mesa uginulih životinja. Otac
domaćinstva se pravdao da tu
hranu koristi kako bi hranio pse. Inspektori odlučuju da je zaplene i unište,
ali bivaju sprečeni od supruge domaćina, koja na njih viče i traži da im ostave
hranu "jer deca neće imati šta da jedu".
-Idite dirajte ove vaše bele što to prodaju na pijacama, rekla je gospođa inspektoru. Zainteresovan za druge detalje priče
koju je ona otkrila, ponudio je da meso iz njenih zamrzivača otkupi, a da mu
ona zauzvrat ispriča sve što zna o prodaji tog mesa na pijacama. Ispostavilo se
da postoji organizovana grupa ljudi koja koristi siromašne Rome da bi meso
uginulih životinja odvuku sa farmi...
"...Oni dozvoljavaju
da deo mesa završi na stolovima u nehigijenskim naseljima. Veći deo sakupljenog
mesa iz kontejnera moraju da predaju organizatorima posla. To meso se potom
prodaje na pijacama na tezgama koje nisu predviđene za prodaju mesa, a nekada i
na kartonskim kutijama. Za prodavce biraju Srbe, mada su ovaj posao na pijaci
Subotici ponekad poveravali i Mađarima. Ukoliko bi se prodaja prepustila
Romima, to bi moglo da izazove sumnju kod kupaca, pa se vodi računa da oni
imaju dobru priču. Na primer, ja meso sama proizvodim, zdravo je, ali nemam
novca da platim da svinjama stave minđuše i da se registrujem kao
poljoprivredni proizvođač...", rekla je inspektorova sagovornica.
U razgovoru sa jednim od
veterinarskih inspektora saznajemo da je ovo istina i da oni imaju veliki
problem sa suzbijanjem ovih preprodavaca mesa uginulih životinja. U pitanju su
agresivni ljudi koji ne dozvoljavaju da im se meso oduzme. Kada im inspektori
traže ličnu kartu oni odbijaju da je daju.
Bez lične karte nema ni pisanja prekršajne prijave, što proces stopira do
dolaska policije koja je ovlašćena da ih legitimiše. Ipak, veterinarski inspektori
na taj način gube mnogo vremena, a policija nekada i ne može da izađe na lice
mesta.
Samo da nije uvedena
"samokontrola"...
Zbog takozvane "samokontrole"
isperavnosti namirnica, inspektorima je posao sveden na obavezi da prekontrolišu deklaracije onih koji legalno posluju. Čitanje
deklaracija proizvoda, im nekada oduzme po ceo dan, onda i ne stižu da prekontrolišu
prodaju mesa bez pečata na tezgama. Neki inspektori se snalaze tako što zapisuju
brojeve tezgi na kojima se to radi, potom od pijačne uprave traže podatke o zakupcu
tezge...Osim mesa uginulih životinja masovno jedemo i hranu koja sadrži
genetski modifikovane organizme, koji konzumenata izazivaju različita oštećenja
u organizmu. Od GMO hrane dobija se i rak.
Prema podacima Instituta
za javno zdravlje Srbije Batut, 1990. godine, od raka je u Srbiji bolovalo
nešto više od deset hiljada ljudi. Tada su najveći uzročnici ove bolesti bili pušenje i stres. Posle
bombardovanja, broju ovih oboljenja doprinelo je i zračenje, dok su nezdrava
hrana sa aditivima i GMO posle petog oktobra doprineli pandemiji ove bolesti.
Od 2001. do 2010. godine na teritoriji centralne Srbije od raka je
godišnje oboljevalo 24,837 ljudi, dok je 2010 godini taj broj je porastao na
26.156 obolelih. Prošle 2013. godine od raka je u Srbiji bolovalo 32. 000
ljudi! Smrt, za razliku od života, napreduje u svim pravcima...
A 1.
Mačka u džaku naplaćena
dva puta
Javno Komunalno Preduzeće
Komunalac iz Leskovca, godišnje iz budžeta grada naplaćuje trinaest miliona
dinara, za poslove iz oblasti zoohigijene, u koje spadaju čuvanje i hranjenje
uhvaćenih lutalica, pasa i mačaka. Psi u njihovom prihvatilištu umiru od
gladi, odnosno jedu jedni druge kako bi preživeli. Za 2012. godinu naplatili su
12.655.657,58 dinara, dok je za prvih šest meseci 2013 godine na račun JKP
Komunalca uplaćeno čak 6.327.828,79 dinara. Nevladine organizacije pritisle
su JKP Leskovac, da objasne kako to da u njihovom prihvatilištu, ogladneli psi,
kidišu na najslabije među sobom kako bi utolili glad, dok im grad plaća sto
dvadeset hiljada evra godišnje, za dobrobit tih životinja. Ne znajući kako da
objasne svoje postupke, iz ovog javnog preduzeća uputili su dopis u kome tvrde
da su sve životinje vraćene vlasnicima dok su za životinje bez doma pronađeni
vlasnici.
-Uhvaćene pse udomili smo
ili vratili vlasnicima, saopštili su iz ovog preduzeća. Video klipove sa Jutjuba
u kojima gladni psi njihovog prihvatilišta kidišu jedni na druge, nisu
komentarisali. Ispostaviće se da o tome moraju posebno glasno da ćute jer je prihvatilište u kome su se dešavale grozne scene, neregistrovano.
-U okviru JKP Komunalc
nalazi se neregistrovano prihvatilište za pse, piše u dokumentima koje je našoj redakciji dostavila nevladina
organizacija Link.
Prema rečima Nataše Vukmirović iz Linka,
javnim komunalnim preduzećima u Srbiji svake godine uplaćuju se ogromni iznosi novca koji se ne koriste da bi se rešio problem napuštenih životinja, a naročito se ne koristi da bi se psima
i mačkama obezbedila zaštita dobrobiti u skladu sa
zakonom.
Novac za udomljavanje životinja troši se iz državnog budžeta, ali i iz opštinskih kasa, dok je trenutno najunosniji
biznis, plasman životinja
bez vlasnika u Evropsku uniju. Emotivnim Evropljanima se šalju slike napuštenih
životinja, pasa i mačaka sa propratnom pričom kako su ih bivši vlasnici tukli.
Ponekad se prave i kratki video klipovi o tome kako je životinja bez vlasnika
na ulici šutirana i zlostavljana. Mnogima je poslat i video klip ilegalnog
leskovačkog prihvatilišta u kome najslabiju životinju do kosti glođu drugi psi
bez vlasnika.
Šokirani građani EU, tada se zgražavaju
nad sudbinom jadnih životinja i spremno otvaraju novčanike kako bi pomogli
jadnim stvorenjima. Kada inkasiraju novac, životinja se šalje zainteresovanima
u EU, ili se nalaze vlasnici u našoj zemlji kojima se iz EU, šalje novac za
izdržavanje životinje. Sav posao odvija se sivim kanalima, tako da novac koji
iz inostranstva stiže za ove poslove ostaje neoporezovan. Država nema zaradu od
prometa životinja bez vlasnika, ali pojedinci mlate velike pare. Oni pod
izgovorom dobrobiti životinja šišaju ovce iz EU, i često dobijaju sredstva iz
domaćeg budžeta. Spospobni se naplate dva puta, ali porez ne plaćaju nikada.
A 2.
EU ne zahteva slobodan
uvoz GMO u Srbiju
Ministar Glamočić, javno je slagao kada je u
nekoliko navrata za medije izjavio da Evropska unija od Srbije očekuje da dozvolimo slobodan
promet GMO proizvoda. Kao i da je to
uslov za ulazak u Svetsku trgovinsku organizaciju.
Nakon imenovanja na mesto ministra Glamočiću je uručen
dopis iz EU o potrebi usklađivanja propisa. U kome ističu da se u Srbiji GMO
hranom ne smatra ona koja sarži 0,09 odsto genetski modifikovanih organizama. Da je po našem zakonu
dozvoljeno i proizvesti hranu sa tolikim odstupanjem i ne obeležavati je.
Sa druge strane u EU se prisustvo
0,09 odsto GMO organizama mora obeležavati, pa je u dopisu od Srbije traženo da
se usklade propisi.Zapravo ne obeležen proizvod koji sadrži 0,09 ili manje GMO
ne bi smo smeli da izvozimo kao takav u EU. EU nije nametala rešenje već je
tražila da sami odlučimo na koji način će se uskladiti propisi. U dogovoru sa
domaćim tajkunima Glamočić je našao rešenje po kome bi se ukinula granica od
0,09 odsto GMO u hrani, a uvela obaveza obeležavanja GMO proizvoda. Na taj
način bi se udovoljilo i EU i tajkunima (ne postoje dokazi o kojim tajkunima se
radi. Pretpostavalja se da je u pitanju vlasnik firme MK Komerc Miodrag
Kostić, čija firma sarađuje sa najvećim svetskim proizvođačem GMO hrane na
svetu, firmom Monsanto).
Dakle, EU se nije mešala,
naš propis je mogao da bude izmenjen i tako da se uspostavi apsolutna zabrana GMO
i tada ne bi postojale prepreke za ulaz na tržište EU. Ipak, u našoj državi
političari rade za račun tajkuna, a ne za račun naroda, pa se Glamočić kasnije zapleo
u svojim lažima i protivrečnostima...
A 3.
Srpski doručak Koka Kola i kancerogeni E407
Kancerogeno sredstvo za bojenje 4-MEI
koje se može naći u svakoj flašici Koka-Kole je
bio razlog da bivši predsednik Amerike koji je
bombardovao Srbiju zamoli vlasnike soda mašina da u školama izbace Koka Kolu i druga gazirana pića iz automata u školama. Kod nas se ni
ministri zdravlja nisu setili da zabrane prodaju Koka Kole u osnovnim školama i u blizini škola. Deca često Koka
Kolu piju već za doručak. Na žalost, u našoj zemlji deca osim pristupa sredstvu
4-MEI, imaju lak pristup i aditivu E407 koji je zabranjen
u većini država na svetu. Ima ga u pljeskavicama na kioscima oko škola, u skoro
svakoj pekari, odnosno u bureku sa mesom, ili kiflama sa viršlom...
-Samo se još u Srbiji
mogu kupiti mesni proizvodi koji sadrže polifosfate i druge štetne sastojke.
Neki od njih su, štaviše, toliko opasni da na ljude mogu da deluju mutageno i u
drugom ili trećem kolenu, proizvođači ih obilato koriste kako bi namirnice duže
trajale, imale lepšu boju ili jednostavno prijatniji ukus, priča Tabloidov
sagovornik, Miodrag Stojšić, doktor veterine. On kaže da se konzervans E-407
odavno nalazi na listi zabranjenih aditiva u zemljama Evropske unije, budući da
je dokazano da izaziva brojna oboljenja želudačno-crevnog trakta (među njima i
rak debelog creva!), ali ga u Srbiji možete naći na svakom koraku, odnosno
bukvalno u svakoj mesari.
Ovaj sastojak se priča Stojšić,
kod nas koristi i u mlečnoj industriji, zbog čega bi država morala da reaguje i
da zaštiti potrošače i njihovo zdravlje.
- Taj E-407 karagenan
spada u grupu najštetnijih aditiva, a kod nas se stavlja u viršle, šunke, čak
sam skoro u jednoj prodavnici video da ga ima i u mleku, kaže Stojšić.
Polifosfati su, takođe,
uobičajena pojava u ovdašnjim suhomesnatim prerađevinama, a proizvođačima
nimalo ne smeta što je isti dokazano genotoksična materija, te njegovo
preterano unošenje u organizam može izazvati mutacije gena. Osim što ih
stavljaju u šunke i parizere, zabranjeni polifosfati mogu se naći bezmalo u
svakom kiosku brze hrane u Srbiji.
- Nigde se u svetu polifosfati
ne stavljaju u mleveno meso, osim kod nas, gde ih možete naći gotovo u svakom
kiosku koji prodaje ćevape i pljeskavice. Za to je kriva veterinarska
inspekcija, jer ne radi svoj posao. Takve namirnice ne smeju da idu u promet,
samo što se ovde kontrole izvršavaju po nalozima tajkuna i proizvođača, pa se
tako desi da u našoj hrani možete naći aditive, boje, emulgatore koji se više
nigde u svetu ne koriste - objašnjava Stojšić.