Feljton

 

 

Džon Hjuz-Vilson: Promašaji vojnoobaveštajnih službi i  zataškavanja (7)

 

 

Kako rade "menadžeri nasilja"

 

 

Pukovnik Džon Hjuz-Vilson (John Hughes-Wilson) služio je 31 godinu u vojsci Velike Britanije, od toga preko 20 u britanskom obaveštajnom korpusu. Obaveštajne dužnosti odvele su ga, kao komandanta i kao oficira generalštaba, na Foklande, Kipar, Arabijsko poluostrvo, u Severnu Irsku i u „džungle" prostorija britanske vlade (Whitehall); tokom svoje službe radio je sa zvaničnicima iz 22 različite države. Penzionisao se s dužnosti člana Političkog štaba NATO-a, a  zatim postao pisac i komentator specijalizovan za vojnu istoriju i obaveštajne teme. Aktivan je član ili saradnik više državnih i naučnih institucija Velike Britanije.

Njegova knjiga "Promašaji vojnoobaveštajnih službi i  zataškavanja" za srpsko govorno područje prevedena je i štampana u izdanju izdavačke kuće "Albion boks". Recenzenti knjige su srpski generali Branko Krga i Aleksandar Dimitrijević, bivši načelnici vojne obaveštajne službe. Magazin Tabloid dobio je ekskluzivno pravo da u nekoliko nastavaka objavi najvažnije nastavke iz ovog vanserijskog publicističkog dela.

 

 

Džon Hjuz Vilson

 

 

Viši komandanti snaga SAD nisu bili ništa drugo nego vojni tehničari, čisti „menadžeri nasilja", koji izvršavaju naloge svojih gospodara, sposobni da razmišljaju samo u veoma jednostavnim vojnim uslovima. Oni su ili pobeđivali ili razvijali nov sistem koji će im doneti prednosti na bojnom polju. Iznad svega, oni su bili opsednuti brojkama i „menadžmentom snaga". Nisu razmišljali kao njihovi neprijatelji, niti su pokušavali da prodru u protivnički um. Posebno je nespremnost da razmišljaju o mogućnosti iznenadnog napada neprijatelja koji se povlači bila njihova veoma realna slaba tačka, rezonovao je Đap. Na primer, američki generali nisu uspeli da vide pravu političku pozadinu bitke kod Baldža u Ardenima, 1944. godine. Ne samo da su komandanti snaga SAD toga vremena bili toliko poneti svojim uspesima da su bili nesvesni mogućnosti iznenadnog napada nego su bili i politički slepi da shvate pravu svrhu rata, tako da nisu znali da je napad iz suštinski političkih motiva sasvim moguć.

 Đap je, takođe, ispravno locirao tačne razloge nemogućnosti SAD da, kao odgovor na iznenadan napad, povećaju brojno stanje svojih snaga u Vijetnamu. Zahtevi garnizona SAD širom sveta ograničavali su broj raspoloživih divizija; čitava hladnoratovska globalna politika SAD zasnivala se na doktrini „ograničenog odgovora". Na kraju, domaći i međunarodni politički pritisak ograničio bi svaki pravi pokušaj vojske SAD da, na primer, zgrabi Severni Vijetnam za vrat upotrebom taktičkog nuklearnog oružja. Čak ni tada Severni Vijetnam nije zaboravio da bi, uz političku volju, moć celokupne vojne mašinerije SAD mogla da vrati Vijetnamce u kameno doba.

Đap je primetio i rastući nemir u SAD zbog rata, posebno navodeći ono što je on zvao "širokom borbom američkih crnaca", što bi, s drugim domaćim obzirima, ograničilo obim američkog odgovora na napad koji on planira. Siguran u ispravnost svoje analize problema i uz totalnu podršku svojih političkih gospodara, heroj Dijen Bijen Fua je u septembru 1967. počeo da planira kako da konačno pobedi u istorijskom ratu za nacionalno oslobođenje.

Tajnost je bila prvi zahtev uspešnosti operacije. Ovde je Đap naišao na problem koji će namučiti ceo proces NVA planiranja za Tet.

Postojala su dva ključna cilja ovog plana: simultana mobilizacija svih raspoloživih komunističkih vojnika i simpatizera na jugu za maksimalne napore; drugo, potreba za apsolutnom tajnošću, kako bi se Južnovijetnamci i njihovi američki saveznici uhvatili potpuno nespremni. U izvesnom stepenu, ova dva cilja su se međusobno isključivala. Jedan je zahtevao maksimalnu javnost da bi se poruka poslala svim vernicima partije. Drugi je podrazumevao maksimalnu tajnost kako bi se neprijatelj uhvatio nespreman. Javnost naspram tajnosti: to je bila enigma za planere operacije.

Rešenje je pronađeno u posebnom načinu razmišljanja. Jasno je da bi svaki plan obmanjivanja morao imati u vidu potrebu za javnim pozivima na oružje kako bi se podigle navodno revolucionarne mase na jugu i razočarani borci Vijetkonga koji su se skrivali u džungli. Konačan plan obmanjivanja, kao i sve druge najbolje obmane, bio je vešta mešavina činjenica i fikcije. U planu je uzeto u obzir ono što su SAD i njihovi saveznici očekivali i iskreno želeli da vide, a što je pomešano s kontradiktornim signalima koji su pojačavali američke predrasude.

 

Pasivno obmanjivanje

 

Severnovijetnamci su pokrenuli i nekoliko inicijativa da bi potpomogli svoje planove obmane. Na primer, u oktobru 1967. objavili su da će VC i NLF, od početka Tet svečanosti, 31. januara 1968, poštovati jednonedeljni prekid vatre. Dužina primirja iznenadila je mnoge posmatrače, ali pošto je NLF već 20 godina poštovao neku vrstu mira tokom perioda proslave vijetnamske Nove godine, ovo je bilo očekivano i pozdravljeno kao dobrodošlo.

Američki analitičari su pretpostavljali da je dužina primirja osmišljena kako bi se omogućilo iznurenim vojnicima VC-a na jugu da se snabdeju iz Severnog Vijetnama, bez uznemiravanja dejstvom snaga SAD iz vazduha, što se upravo događalo prethodnih godina. U stvari, najavljeno dugo primirje u toku Teta ojačalo je američko uverenje da su snage NVA/VC-a bile dobro „ugruvane". Više nego ijedna druga pojedinačna mera, jednonedeljno primirje bilo je osmišljeno tako da uljuljka SAD da „spuste gard". To je, takođe, bio period koji je odgovarao komandantima jedinica ARVN-a da pošalju svoje vojnike kući na skromno odsustvo.

Nijedna druga mera pasivnog obmanjivanja nije imala ni približno isti efekat kao ovo lažno primirje; a posle Tet ofanzive, nijedna druga prevara nije izazvala takav gnev među stanovništvom Južnog Vijetnama. To bi bilo kao da je Sever namerno napao za Božić, Novu godinu, Uskrs i godišnju posetu grobovima predaka zajedno, i to posle časnog uveravanja da želi prekid vatre. Tet je vreme svetkovina i zauzima jedinstveno mesto u vijetnamskoj kulturi.

SAD su se nadale, bolje rečeno, očekivale su da vide neku vrstu mirovnog signala kao reakciju na uspeh njihovog bombardovanja Severa i vojnog nazadovanja NLF-a na Jugu. Komanda NVA je nastojala da iskoristi svaki diplomatski kanal kroz koji su mogli proturiti indicije da su teško ranjeni i da žele razgovore. U septembru 1967. odlučili su da pokrenu operaciju obmanjivanja, u kojoj će ponuditi američkim vlastima izazovan signal nemoći, a u isto vreme pokušati da zabodu klin između SAD i Južnog Vijetnama, u osetljivu tačku neokolonijalizma, što su identifikovali kao potencijalnu slabu kariku.

Jedan agent VC-a, zvani Ha, opskrbljen odgovarajućim pouzdanim dokumentima, majstorski je namestio da bude zarobljen od ARVN i poslušno im rekao kako je poslat da otvori kanal za pregovore s Amerikancima, da bi razgovarali o ratnim zatvorenicima i političkim pitanjima. Kada su vlasti SAD konačno obaveštene, započele su razgovore s Haom i pokušale da pritisnu režim Južnog Vijetnama kako bi ispunile neke od njegovih zahteva (kao što je ranije oslobađanje osuđenih terorista VC-a), što je ove veoma razljutilo. Nepoverenje i neslaganje među saveznicima počelo je da raste u kritično vreme, jer je Južni Vijetnam ozbiljno sumnjao da SAD iza njegovih leđa spremaju neku vrstu jednostranog dogovora sa Severom.

Ova obmana izuzetno je pojačana kasnijim obraćanjem ministra spoljnih poslova Severnog Vijetnama na Radio Hanoju, kada je ponudio sadržajne razgovore samo ako bi SAD zaustavile bombardovanje Severa. Ovo je uzeto kao iskrena potvrda da Severni Vijetnam počinje da reaguje na pritisak SAD i da njegova želja da nastavi rat slabi. Ništa nije moglo biti dalje od istine.

Ovi diplomatski i otvoreni politički gestovi bili su deo onoga što su Severnovijetnamci zvali „pasivno obmanjivanje", koje je bilo osmišljeno tako da sakrije njihove prave namere. Drugi deo komunističkog plana obmanjivanja nazvan je „aktivne mere". Ova politika je bila osmišljena s namerom da odvuče pažnju MACV-a na izvestan broj planskih vojnih napada na velike baze. Ideja je bila da je, ako NLF već mora da rastrubi o predstojećem napadu kojim će se dobiti rat, mudro ponuditi SAD upravo onu vrstu napada koju njihovi obaveštajni analitičari očekuju. Dakle, ne opštenarodni ustanak na Jugu, nego veliku opsadu nekog izolovanog i ranjivog garnizona SAD: u stvari, drugi Dijen Bjen Fu.

 

 

Skupa cena poraza komunista

 

 

Kako bi bio siguran da Americi neće promaći značaj predstojećih vojnih napada, Đap im je ponudio ne jedan, nego dva moguća Dijen Bjen Fua. Oba su bila u blizini granice između dva Vijetnama i oba su bila daleko od pravih ciljeva Tet ofanzive - glavnih logističkih baza SAD i naseljenih oblasti. Ovi napadi za odvraćanje pažnje bili su posebno osmišljeni tako da odvuku pažnju američke vojske od planova za Tet i da razvuku njihove rezerve i vatrenu podršku. Oni su takođe bili i dovoljno glasni da privuku pažnju celog MACV-a i većeg dela svetske štampe, čak i u neočekivanom slučaju da obaveštajni organ (J-2, MACV) u Sajgonu ne uspe da unapred prikupi dovoljno podataka o predstojećim napadima. Ako su SAD očekivale napade na svoje trupe, onda će im Ho Ši Min i general Đap upravo to i ponuditi.

Prvi napad desio se na utvrđeni kamp kod Dak Toa, u gornjoj polovini teritorije države i zapadno ka granici s Kambodžom. Počeo je 4. novembra 1967. i trajao do kraja meseca. Napad je koštao NVA više od 6.000 žrtava i bio je, između ostalog, koliko god to izgledalo bezosećajno, vežba s bojnim gađanjem za oficire NVA koji će kasnije predvoditi Tet ofanzivu.

Sa američkog stanovišta, u pitanju je bio skup poraz komunista, ali je postigao osnovni cilj: da veže pažnju Vestmorlenda i njegovog štaba na pojedinačne napade komunista na izolovane garnizone SAD u ključnom momentu priprema za Tet ofanzivu. Da li će Dak To biti „velika i konačna pobeda" o kojoj su komunisti neprestano pričali?

Dak To je bio samo dimna zavesa. Tokom decembra, lokalni komandanti komunističkih snaga na jugu dobili su konačne instrukcije, uključujući i sledeće značajne stavove: „...Jula 1967. usvojena je rezolucija o opštem napadu i ustanku Š...Ć posle detaljnih procena političke i vojne situacije Š...Ć opšta ofanziva se dešava samo jednom u 1.000 godina Š...Ć i odlučiće sudbinu rata."

Zahvaljujući ovom i mnogim drugim zaplenjenim dokumentima koji su ukazivali na istu stvar, obaveštajci SAD su postali svesni nadolazeće ofanzive. Zaista, početkom januara 1968, oficir za odnose s javnošću MACV-a u Sajgonu izdao je saopštenje za novinare koje je, na osnovu dokumenta koji je zaplenila 101. vazdušnodesantna divizija u novembru prethodne godine, ukazivalo na operativno naređenje za Tet ofanzivu.

 

Strah od poslednjeg komunističkog proboja

 

Obaveštajna mašinerija SAD imala je jednu neobičnu prednost nad mnogim drugim obaveštajnim organizacijama koje su nailazile na slične probleme. Vojska SAD imala je skoro bezgraničan priliv stručnih, razgovetnih, dobro obaveštenih i izuzetno kooperativnih „domaćih eksperata" za Vijetnam: Južnovijetnamce. Svaki dokument je odmah mogao biti preveden; svaki zarobljenik ispitan bez odlaganja; a jezičke nedoumice, komunistički žargon i regionalne predrasude o državi bile su potpuno jasne analitičarima SAD - pod uslovom da su se konsultovali sa svojim saveznicima. Ovo je značajan adut za bilo koju vojsku koja se bori na stranoj teritoriji, protiv neprijatelja koji govori težak strani jezik i ima nepoznatu kulturu.

Nažalost, vojni obaveštajci SAD imali su, takođe, izvestan broj prirođenih slabosti koje su radile protiv njih u Vijetnamu. Ove slabosti će fatalno iskriviti i tumačenje raspoloživih obaveštajnih podataka o Tet ofanzivi i reakciju na nju. Glavna slabost koja je uticala na američko rezonovanje bila je posebna, unapred izgrađena istorijska perspektiva. Kada su političari SAD i obaveštajni analitičari (koji nikad nisu bili suviše bliski - političke želje obavezno ugrožavaju objektivnost obaveštajnih oficira, koji su, kao i svaki drugi čovek, obično samo željni da zadovolje svoje gospodare) posmatrali raspoložive podatke o Tet ofanzivi, tražili su istorijsku paralelu. U Vijetnamu nisu morali da traže daleko u istoriji. Dubina francuskog poraza kod Dijen Bjen Fua lebdela je iznad svake analize mogućih ciljeva ofanzive Severnog Vijetnama. I dalje od toga, komunistička strategija u Koreji, pa čak i bitka kod Balža 1944, viđene su samo kao analogija očekivanog modela napada. U tom smislu, načelnik Združenog generalštaba SAD održao je decembra 1967. govor u Detroitu, tvrdeći da je uskoro moguće očekivati poslednji komunistički proboj, koji se može porediti s nemačkim napadom u bici kod Balža.

Komandant MACV-a, general Vestmorlend, i njegov zamenik, general Krejton Abrams (Creighton Abrams), borili su se u Ardenima 1944. godine. Nepristrasno posmatrano, čovek bi mogao misliti da je ova analogija s Rundštetovom poslednjom bitkom mogla pomoći višim komandantima SAD u proceni pretnje od Severnog Vijetnama, za koji se verovalo da je sateran u ćošak i očajan. Međutim, svi smo mi zarobljenici sopstvenog iskustva.

 I Vestmorlend i njegovi viši savetnici, sledeći analogiju s bitkom kod Balža, smatrali su da je reč o poslednjem vojnom pokušaju smrtno ranjenog protivnika, a ne o opštem ustanku za ostvarenje konkretnog političkog cilja.

 

Opsednutost istorijskim iskustvom

 

Od vizije da se radi o poslednjem vojnom napadu vrlo je mali korak do zaključka da će komunisti pribeći testiranoj i dokazanoj formuli, tako što će pokušati da odseku glavninu snaga SAD, kao što je bio Bastonj u ofanzivi u Ardenima, i da ih unište u dobro isplaniranoj bici: kao kod Dijen Bjen Fua. Američki analitičari i njihovi komandanti iskreno su verovali da će očajna NVA „ići do kraja" u vojnom planu osmišljenom da se ponize SAD i poveća pritisak u Americi da se rat završi. Mada je Dijen Bjen Fu bio taktički poraz za Francuze, istorija je sklona da zaboravi da je ostatak francuskih ekspedicionih snaga u Indokini ostao neporažen, borbeno spreman i potpuno sposoban da ispuni svoju misiju, ali je ratom izmoren narod Francuske zbog Dijen Bjen Fua tražio njihovo povlačenje. Amerikanci, a posebno CIA, od momenta angažovanja u Vijetnamu uvek su imali na umu primer Dijen Bjen Fua. Ideja je bila - ako se napad NVA da se dobije rat očekuje svakog trenutka, a komunisti već gube rat, oni će posegnuti za novim Dijen Bjen Fuom, kako bi eliminisali podršku Amerikanaca za rat u Vijetnamu - to mora da ima smisla.

Međutim, opsednutost istorijskom paralelom nije bila jedina slabost pozicije SAD. Složena američko-južnovijetnamska komandna struktura takođe je povećavala teškoće, a posebno je ugrožavala njihovu sposobnost da brzo reaguju. Za komandanta Vestmorlenda, činjenica da on nije jedini nadležan za američke poslove u Vijetnamu, bila je poražavajuća. Komandant Pacifičke flote SAD komandovao je svim strateškim pomorskim vazduhoplovnim snagama. Vazduhoplovstvo SAD bilo je poseban vid vojske. CIA je vodila svoje sopstvene operativne akcije u Vijetnamu, od kojih neke (kao tajne operacije i ubistva pod nazivom „Feniks") definitivno nisu bile klasično vojne. Ambasador Banker (Bunker) u Sajgonu bio je nadležan za sve veze s Južnim Vijetnamom. Južnovijetnamci su imali sopstvene vojne, administrativne i regionalne organizacije. Pored svega ovog, Džonsonova demokratska administracija u Vašingtonu, s razlogom osetljiva na svaku promenu u Vijetnamu koja može uticati na javno mnjenje, vodila je sve čvršću politiku upravljanja ratom na taktičkom nivou, s udaljenosti od 7.500 kilometara.

 

 

Mnogo podataka uzrok velikom debaklu

 

 

Službenik u centru ove politike, Robert Maknamara (Robert Mc Namara), ambiciozni i arogantni civil na mestu ministra odbrane, strastveno je verovao da su metodi mikromenadžmenta harvardske poslovne škole jedini način za uspešno vođenje rata. Ovo je uskoro dovedeno do apsurdnog nivoa, na kome je predsednik SAD pažljivo studirao mapu taktičkih ciljeva u Vijetnamu i tražio detaljnu procenu rezultata bombardovanja od štabnih oficira vazduhoplovstva. Neki od ovih podataka su mu prenošeni čak i dok je bio na putu u predsedničkom avionu („Air Force One"). U stvari, Džonson ima reputaciju da je, povodom jednog izveštaja o rezultatima bombardovanja, pitao: „Da li je ovo najbolje što vazduhoplovstvo može učiniti? Dići u vazduh nekoliko bednih straćara!"

Do 1968. nijedan ozbiljan problem nije bio delegiran niz lanac komandovanja vojske SAD. Način na koji je Maknamara postupao s vojskom bio je jednostavan: one koji se nisu slagali s njim, otpustio je ako je mogao; a ako nije mogao, sklonio ih je u stranu i odsekao im pristup predsedniku, kao neki kardinal iz poslednjih dana renesanse.

Uz štetni uticaj ministra odbrane, onemogućenost bilo kojeg potčinjenog vojnika s gledištem različitim od Maknamarinog da pristupi predsedniku biće glavni faktor u predstojećem debaklu.

Ispod ove previše centralizovane nacionalne komande postojalo je mnoštvo konkurentskih obaveštajnih organizacija, koje su predstavljale noćnu moru za komandovanje, jer C3 (komandovanje, koordinacija, kontrola) nije moglo sprovesti ozbiljnu centralizovanu kontrolu obaveštajnog rada. Lista nekih agencija koje su radile na vijetnamskom slučaju ostavlja zbunjujući utisak o nemarnosti birokratije prikupljača i analitičara obaveštajnih podataka: Ured za nacionalne procene, Centralna obaveštajna agencija (CIA), Odbrambena obaveštajna agencija (DIA), Nacionalna bezbednosna agencija (NSA), Nacionalni ured za izviđanje (NRO), Mornarička obaveštajna služba (ONI), Obaveštajni organ MACV-a (J-2), Kombinovani obaveštajni centar u Vijetnamu (CICV), Kombinovani vojnoistražni centar (CMIC), Kombinovani centar za analizu dokumenata (CDEC), Kombinovani centar za istraživanje tehnike (CMEC). Sve ove agencije SAD imale su u izvesnoj meri dvojnike u agencijama i izvorima Južnog Vijetnama.

Da se stvar dalje zakomplikuje, većina južnovijetnamskih oficira koji su radili u navodnim kombinovanim obaveštajnim centrima u Vijetnamu nisu imali odobrenje za pristup većini strogih tajnih dokumenata SAD, kao što su izveštaji NSA sa oznakom „NoForn".

 Princip „ko treba da zna" primenjivan je tako bezobzirno, da je razbio pravu obaveštajnu sliku. Sa svoje strane, obaveštajni oficiri Južnog Vijetnama (prilično slično agentima Specijalnog odeljka Kraljevske policije Alstera, koji su tradicionalno nevoljni da proslede podatke o svom izvoru iz IRA nekom „stranom" oficiru britanske vojske) bili su prirodno suzdržani da odaju svoje najosetljivije agenturne podatke obaveštajnim oficirima SAD, koji su „danas ovde, a sutra ih nema".

Jednogodišnji sistem zamene vojnog personala SAD onemogućavao je bilo kakav ozbiljan kontinuitet ili praksu. Povrh svega ovoga, kontingent Južne Koreje, kao jedan od najčvršćih i najuspešnijih savezničkih kontingenata, odbijao je da prosledi bilo kakve obaveštajne podatke sa svoje tkanice, osim ako im to nije posebno rečeno.

Vrtoglava količina obaveštajnih podataka plovila je kroz ovaj lavirint obaveštajnih organizacija u Vijetnamu. Kombinovani centar za analizu dokumenata - koji je, zbog jezičke barijere, bio feud ARVN-a - obrađivao je pola miliona stranica zaplenjenih dokumenata NVA i NLF-a mesečno. Oko 10 posto bilo je vrhunske obaveštajne vrednosti, ali trebalo je pročitati i obraditi svaku krvlju i izmetom umrljanu stranu. Radni zadatak je bio ogroman. Problem SAD u Vijetnamu nije bio nedostatak obaveštajnih podataka; oni su ih, jednostavno, imali suviše.

 

(Kraj)