Kontranapad
Zimska Olimpijada u Sočiju, događaj bez
presedana u istoriji sportskih takmičenja
Da budućnost ne zaboravi na prošlost
U trenutku kada se ovaj tekst bude pojavio
pred čitaocima, 22. Zimske olimpijske igre u Sočiju će biti na polovini
programa. Biće to do sada najveća, najskuplja i najglamuroznija zimska
Olimpijada u istoriji. Imaće najbolje obezbeđenje, neviđeno do sada, ali,
sasvim sigurno, i nove sportske rekorde koji će rušiti one stare, postignute na
prethodnim Igrama.
O sadašnjoj i nekim bivšim Olimpijadama,
piše Miroslav Vislavski, naš urednik sportske rubrike, publicista i
dugogodišnji sportski radnik.
Miroslav Vislavski
Zimske olimpijske igre u Sočiju su pripremane
na najvišem nivou i ubedljivo su najskuplje igre koje su do sada održane.
Olimpijske igre su odavno prestale da budu sportski događaj. Kapital je u prvom
planu. I pre početka, Olimpijada u Sočiju je doživela rekorde. Informacije
kazuju da je neviđena podrška sponzora, marketinških partnera, vlasnika
licenci, snabdevača...Krajem januara, ukupna suma ugovora je dostigla preko
milijardu i po dolara. Po tome, radi se o najvećem rezultatu u istoriji zimskih
i letnjih Igara!
O rekordima, Glas Rusije izveštava da
posetioci i učesnici Igara imaju u ponudi preko 5000 vrsta suvenira sa
olimpijskom simbolikom! Ostvarena je rekordna prodaja igračaka sa maskotom
Igara od 3,5 miliona komada! Procenjuje se da će svakodnevno u programu Igara
biti obuhvaćeno 75.000 navijača, 5000 sportista, 12.000 novinara, 25.000
volontera... Stručnjaci najavljuju iz marketing programa prihod od oko 500
miliona dolara. Jedna od zanimljivosti koje ove Igre čine drugačijim od
prethodnih je u činjenici da će se na ovom događaju pojaviti i učestvovati
takmičari sa kontinenata odakle nisu dolazili. Biće tu takmičari sa Afričkog
podneblja, zatim iz Brazila, Filipina...
Potpisani su marketinški ugovori sa deset
međunarodnih korporacija - partnerima Međunarodnog olimpijskog komiteta, kao i
sa osam nacionalnih partnera. To su brojke koje prevazilaze rezultat iz 2012. u
Londonu. Obaraju se rekordi reklamnih ugovora svetskih TV kompanija koje prate
Olimpijadu. Rekordi se obaraju i u sportskom programu u kome će se pojaviti
dvanaest takmičenja više u odnosu na Vankuver pre četiri godine!
Ono o čemu Rusija brine su stvari koje
nemaju nikakvu vezu sa sportom, ali se prepliću sa sportskom svakodnevicom
života. Politika postaje nezaobilazna u istoriji olimpizma. Na ovakvim
manifestacijama , terorizam je tražio i povremeno nalazio svoje pogodno tle.
Nedužni takmičari i učesnici događaja su padali na postolje žrtvenika u ime
nerazumljivih ideala koje su bolesni umovi pokušavali da naplate tamo gde nije
mesto borbi za ideale.
Tako je ostala večita opomena iz 1972.
kada je na Minhenskoj letnjoj Olimpijadi teroristička organizacija „Crni
septembar" pobila jedanaest članova Izraelskog olimpijskog tima. O tome
još uvek postoje mnoga živa svedočenja. Ovu dramu pamti istorija, ali i
naši sportisti koji su se zatekli u neposrednoj blizini tragediju. Zvonimir
Vujin, Slavko Obadov i Milan Nenadić, „bronzani" na toj Olimpijadi u
boksu, džudou i rvanju, kao i džudista Pavle Bajčetić su mi podrobno
govorili o tom zločinu koji je uzdrmao svet. Detaljnije su o tome
govorili od najznačajnijih trenutaka u bogatim sportskim karijerama ovih
velikana!
Na žalost, Soči i Rusija su poslednjih
nedelja postali meta ludaka. Dva samoubilačka napada u decembru su pokazali
rešenost terorista da ugroze učesnike olimpijskih igara.
Posle napada u Volgogradu, na nekoliko
dana uoči otvaranja Igara, usledile su pretnje olimpijskim komitetima
Austrije, Slovenije, Slovačke, Mađarske, Italije. Mada su se pokazale lažnim,
pretnje su za sportiste ipak uznemiravajuće.
Oko 37.000 policajaca i pripadnika
specijalnih jedinica vojske obezbeđivaće Igre. Nadgledanje neće samo biti na
tlu već i na nebu uz pomoć satelita, a i na Crnom moru će biti ograničena
plovidba. Vojnici će imati protiv-vazdušni sistem Pancir-S, što je nova
generacija raketa zemlja-vazduh. Bezbednost učesnika Olimpijade u Sočiju je
veliki ispit koji polažu službe Ruske federacije.
Na put u Soči, sportiste Srbije bez
prevelike pompe su ispratili oni koji su zaduženi - Vanja Udovičić, ministar
sporta u tehničkoj Vladi Srbije i Vlade Divac, predsednik Olimpijskog
komiteta Srbije. Osmoro takmičara reprezentovaće Srbiju: Ivana Kovačević, Rejhan
Šmrković i Milanko Petrović biće uzdanice Srbije u nordijskom skijanju, Nina
Micić će se takmičiti u snoubordu, Vuk Rađenović i Aleksandar Bundalo
su posada boba dvoseda, a Nevena Ignjatović i Marko Vukićević su alpski
skijaši.
Zimski sport u Srbiji nema čime da se
pohvali na velikim takmičenjima, pa nije realno da neko iz mini ekspedicije
takmičara napravi podvig i domogne se nekog odličja. Uspeh je postignut
njihovim učešćem u takmičarskom programu. Uspeh će biti svaki pomak koji
postignu u trci sa svojim najboljim rezultatima. Ali, sport uvek ima svoje
junake, a sportisti trenutke u karijeri kada nadmaše sebe...Skromnost naših predstavnika nije zasenila pritajeni optimizam...Na to
imaju pravo svi oni koji sportu prilaze kao nadmetanju u kome nije zagarantovan
plasman.
Naša olimpijska tradicija na zimskim
igrama kao državi jugoslovenskog kontinuiteta, arhivirala je medalje koje su
osvajali takmičari iz Slovenije iz perioda zajedničke države. Na Olimpijadi u
Sarajevu 1984 u alpskom skijanju u disciplini veleslalom, srebrnu medalju je
osvojio Jure Franko. Četiri godine kasnije u Seulu, medalju istog
sjaja je osvojila Mateja Svet u slalomu, dok je u skijaškim skokovima
srebrnu medalju osvojila naša ekipa u sastavu: Primož Ulaga, Matjaž Zupan, Matjaž
Debeljak i Miran Tepeš, a u pojedinačnoj na 120 metarskoj skakaonici,
bronzu je izborio Matjaž Debeljak. Dakle, formalno imamo medalje sa ZOI,
a suštinski - one nisu naše! Vlasnici tih medalja su sjajni slovenački
takmičari. Zato bi pomisao o nekim ostvarenjima srpskih olimpijaca na zimskim
igrama u Sočiju, bila fantastična, nestvarna, a kada bi se čudo desilo, bilo bi
to ravno osmom svetskom čudu!
Pre trideset godina Jugoslavija je bila
domaćin zimske Olimpijade. Nekadašnja zemlja je uživala veliki ugled u svetu,
pa joj je poverena organizacija najvažnijeg sportskog događaja na Planeti. U
istoriji olimpizma, to je bio drugi slučaj da je održavanje Olimpijade
dodeljeno jednoj socijalističkoj zemlji. Letnje Olimpijske u Moskvi su održane
četiri godine ranije. Sarajevska Olimpijada je ocenjena kao najuspešnije organizovane
zimske Igre do tada. Treba imati u vidu da su prethodne bile održavane u
Francuskoj, Švajcarskoj, SAD-u, Nemačkoj, Norveškoj, Italiji, Austriji, Japanu.
Biti u krugu ovih zemalja je pokazatelj ugleda i poverenja koje su uživali
Jugosloveni u svetu sporta. Na žalost, deceniju posle, veličanstveni objekti za
održavanje velikih događaja u zimskim sportovima su uništeni u ratnim dejstvima
devedesetih godina.
Sa suludom politikom tadašnjih
jugoslovenskih nacionalističkih usijanih glava i ratovima početkom i tokom
devedesetih, nestala je Jugoslavija. Ubijena je mit o dobro organizovanoj
državi velikih potencijala, čiji su sportisti bili cenjeni i poštovani, jednako
kao i njihova zemlja i njen pasoš. Za račun nacionalista i njihovih pašaluka,
ubijena je država koju mladi naraštaji ne razumeju, jer im je istorija te
zemlje istrgnuta iz školskih programa, ne veruju pričama o njoj...
Novi klinci i neuki glasnogovornici
današnjih vrednosti su sve potisnuli. Što je nekad bilo, danas se ne pripoveda!
U tom društvu su i neki koji su zasluženo bili idoli nacije u vreme kada su ih klesali
sportski radnici nekadašnje Jugoslavije. Danas oni rukovode institucijama
sporta koje su pogazile vrednosti tog sporta u njegovom istorijskom sjaju. Za
razliku od ozbiljnih država u kojima se vrednuju najistaknutiji u određenim
oblastima pa i sportu, Srbija nema čak ni protokol ispraćaja onih koji su
obeležili uspešno vreme.
Dvadesetak dana pre početka Zimske
olimpijade u Sočiju, na novosadskom groblju je sahranjen predsednik Jugoslovenskog
olimpijskog komiteta od 1983 - 1986, Zdravko Mutin. Bio je na čelu JOK u
periodu kada je Jugoslavija bila domaćin jedino održane Olimpijade u istoriji
našeg olimpizma, te 1984. godine u Sarajevu, na kojoj je izborena prva medalja
u zimskim sportovima.
U tom svojstvu je bio predvodnik
najuspešnijih priprema jugoslvenskih sportista koji su učestvovali na letnjim
Olimpijskim igrama u Los Anđelesu i vođa ekspedicije koja je na tim igrama
osvojila rekordan broj medalja za naš sport. Osamnaest medalja, sedam zlatnih,
četiri srebrne i sedam bronzanih su vrhunac uspešnog nastupa naših sportista na
Olimpijadama.
U bogatoj karijeri bio je: predsednik
Opštine Titel i predsednik Skupštine grada Novog Sada (danas su to
gradonačelnici), Član Izvršnog veća Vojvodine (rang Vlade Vojvodine), Sekretar SIZ
za ekonomske odnose sa inostranstvom (rang ministra), direktor Novosadske banke
(danas Erste banka), Član predsedništva Privredne komore Vojvodine, Predsednik SOFK
Vojvodine (danas Sportski savez)…
Ispraćen je oproštajnim govorom Boška
Petrova, nekadašnjeg izuzetnog privrednika i predsednika Skupštine grada
Novog Sada...
Niko od zvaničnika, nikakav protokol...Niti grad Novi Sad, niti druge institucije, niti SOFK Vojvodine…Nije
niko došao iz Olimpijskog komiteta Srbije. Osim telegrama Vlade Divca ništa
drugo što bi pokazalo poštovanje institucije na čijem čelu je sa mnogo uspeha
bio pokojni Mutin. Ukoliko su bili sprečeni da dođu u Novi Sad, čelnici nisu
iskoristili mogućnost da žive legende našeg sporta: Branislav Simić, Zoran
Pančić, Slavko Obadov, koji su prisustvovali ispraćaju Mutina,
zvanično predstavljaju Olimpijski komitet Srbije.
Kada je obeležavana dvadeset petogodišnjica
ZOI u Sarajevu, Zdravko Mutin mi je sa setom pričao o zaboravnosti zvaničnika
Olimpijskog komiteta Srbije.
Nisu se setili da ga pozovu u delegaciju
koja je učestvovala na toj svečanosti, bez obzira što je predsedavao sesiji
Međunarodnog olimpijskog komiteta na početku Igara. Na trideset godina od
Sarajevske Olimpijade, Zdravko Mutin je napustio životnu scenu. Oni koji su ga
zaboravili pre pet godina, izbrisali su ga iz protokola svojih odgovornosti i
obaveza. Sram da ih bude!