Feljton

Život i delo Mihaila Obrenovica (3)

Naslednik Miloševih vrlina

Život i delo srpskog Knjaza Mihaila Obrenovica, prepuni su simbolickih poruka koje današnjeg citaoca moraju da zamisle, u trenucima dok se odlucuje o daljoj sudbini i buducnosti ove države i njenog naroda. Jer, ma koliko da je daleko od nas prva polovina devetnaestog veka, vladarski profil Mihaila Obrenovica i okolnosti u kojima je on preuzeo tron, nikada nisu bili važniji za sagledavanje nego danas. Pre svega, zbog sadašnjih prolaznih vladara, njihovih naravi i politickih prilika koje se ne razlikuju mnogo, uprkos prohujalim vekovima. Magazin Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje feljton o ovoj znacajnoj istorijskoj licnosti koja je obeležila epohu oslobadanja od ropskih lanaca otomanske imperije.

.......

Na prestolu Kneževine i Kraljevine Srbije, Obrenovici su sedeli 72 godine. Bili su vladari Srbije u dva perioda (1815 - 1842 i 1858 - 1903), a Karadordevici vladari Srbije i Jugoslavije u tri (1804 - 1813, 1842 - 1858. i 1903-1945). Vladavina Obrenovica neposredno je vezana samo za Srbiju, vladavina dinastije Petrovic - Njegoš samo za Crnu Goru, dok su Karadordevici uspeli da budu i vladari Hrvata i Slovenaca. Obrenovici su negovali srpstvo i bili su obuzeti srpskom idejom i ujedinjenjem srpstva, uz blagi izuzetak Kneza Mihaila u vreme njegove druge vladavine. Južnoslovenska, a potom i jugoslovenska ideja i država u neposrednoj su vezi sa Karadordevicima. Ovakvo opredeljenje upucuje na najvecu razliku u politici dveju dinastija.

Od tri novovekovne srpske dinastije, Obrenovici su poslednji ušli u srpsku istoriju, a prvi izašli iz nje. Obrenovici su tri godine duže bili na prestolu od Karadordevica, a kad je rec samo o vladavini Srbijom, punih trideset godina. Novovekovna srpska država postojala je 115 godina, od toga Obrenovicima pripadaju 72, a Karadordevicima 42 (Godina 1814. nije uzeta u obzir). Petrovici - Njegoši, kao crkveni i svetovni poglavari, znatno duže su vladali od obe srbijanske dinastije (1683 - 1918).

U prvom periodu vladavine Obrenovica (1815 - 1842) i pocetkom drugog (1858 - 1860) na prestolu su bili Kneževi iz Miloševog ogranka, a potom, od 1868. do 1903. potomci Jevrema Obrenovica. Prvi su nosili samo titulu Kneza, drugi su uspeli da steknu kraljevsko zvanje. Skoro svi vladari iz obe dinastije bili su miropomazani.

Ne zna se da li su sveto miro primili Karadorde i knez Milan (1839). Svi ostali su stupanjem na presto miropomazani - primajuci "pecat dara Duha Svetoga", tu premudrost, blagodet, seme Božje i silu Božju. Knez Miloš je naš prvi miropomazani vladar novog veka. Sutradan posle citanja Hatišerifa i Berata Obrenovica je u Beogradu miropomazao Mitropolit Melentije, prema narocito pripremljenom ceremonijalu (13.12.1830. godine). Cinu miropomazanja posvetili su više pažnje i dali mu veci znacaj poslednja dva Obrenovica. Knez Mihailo (17.03.1840.god.), a Knez Milan (5.07.1868.god) primili su sveto miro u sabornoj crkvi u Beogradu, a Kralj Aleksandar u Žici 2. jula 1889. godine.

Miloš Obrenovic je privremeno prihvatio titulu vožda u vreme Drugog ustanka, ali ju je brzo zamenio kneževskim zvanjem. Narod ga je priznao za naslednog Kneza 1817. i 1827, a porta Hatišerifom i Beratom iz 1830. godine. Tim javnopravnim aktima utemeljeni su i srpska država i dinastija Obrenovica. Kao licni znak kneževske vlasti, sultan je uz Hat i Berat, poslao Knezu Milošu hervaniju. Sultan je iskazao svoju milost i poverenje istim poklonom i 1835. godine, kada ga je Knez posetio u Carigradu.

Sve do sticanja nezavisnosti Porta je potvrdivala srpske Kneževe beratima. Osim Kralja Aleksandra, svi Obrenovici dobili su sultanov berat. Sem ovog pravnog akta sultani su srpske kneževe obdarivali još i hervanijom (Manteau de ceremonie), plaštom, ogrtacem, osobitim znakom kneževske vlasti. Nažalost, nemarni Srbi nisu sacuvali ni jedan berat i ni jednu hervaniju...

Zahvaljujuci sticanju nezavisnosti (1878), teritorijalnom proširenju (1831 - 1833, 1878), potpunijem ukljucivanju Srbije u medunarodne odnose i vecnoj želji da bude predvodnik balkanskim narodima, Knez Milan je posle jednog neuspelog pokušaja u vreme srpsko-turskih ratova, uz podršku Austro-Ugarske, Srbiju proglasio Kraljevinom, postavši tako naš "prvi Kralj posle Kosova" (1882). Za razliku od Karadordevica, vladari iz kuce Obrenovica vladali su relativno dugo. Ako izuzmemo Kneza Milana Obrenovica drugog, koji je vladao 26 dana (1839), oni su na prestolu sedeli u proseku po 24 godine. Knez Miloš i Knez Mihailo dva puta su bili srpski vladari. Kratkotrajnije su bile samo prva vladavina Kneza Mihaila i druga vladavina Kneza Miloša.

Kad se izuzme prinudno abdiciranje Kneza Miloša u korist sina Milana (1839), preostaju dva nasilna obaranja Obrenovica sa vlasti. Oba puta su ih nasledili Karadordevici koji nisu bili neposredno umešani u bunu 1842. i prevrat 1903. godine (Vucicevu bunu organizovali su i izveli ustavobranitelji, a majski prevrat vojni i civilni zaverenici). Gorke dane izgnanstva dva eks-Kneza, Miloš od 1839. i Mihailo od 1842. do pocetka 1859. godine, provodili su uglavnom na svojim dobrima u Vlaškoj, Austriji, i Ugarskoj. Izgnanicki period Obrenovica znatno je kraci od prisilnog boravka u inostranstvu suparnicke dinastije Karadordevica.

"Pogradio dvore i živeo kao Bog"

Knez Mihailo je uveo više novina u pogledu dinastijskih prava i pravila. On je znatno uzdigao ustanovu vladara iznad naroda, ali i diplomatskih predstavnika stranih država. Cim je stupio na presto, dao je da se odštampa knjiga dvorskog ceremonijala. Ne samo da je zaveo dvorska pravila, vec se i na ulici znalo kako treba docekati vladara. Svecanim formama on je pridavao veliki znacaj. Knez Mihailo je prvi novovekovni srpski vladar ne samo po volji narodnoj, vec i po "milosti Božjoj", cime se znatno primakao srednjevekovnim normama. U tome su ga sledila poslednja dva Obrenovica. Knežev rodendan, državni i crkveni praznici (sveti Andrej Prvozvani, Cveti, Božic..) svecano su obeležavani prema unapred pripremljenim programima.

Obrenovici su bili veliki tvoritelji i graditelji. Za njihove vladavine Srbija je postigla velike uspehe - postala je država, vazalna (1830), nezavisna (1878), Kraljevina (1882), uz ne mala teritorijalna proširenja. Bila je pravna i ustavno uredena država. Ako izuzmemo ustavna akta iz prvog ustanka, svi ustavi novovekovne Srbije doneti su za vladavine Obrenovica (1835, 1838, 1869, 1888 - 1903. vracen sa malim izmenama - i 1901).

I u svetskoj istoriji retki su primeri da je za relativno kratko vreme vladavine jedne dinastije doneto toliko ustava, a da su njeni vladari, svi odreda, bili apsolutisti, hitri, nažalost, i pri njihovim suspendovanjima. Ipak, blagi nagoveštaji parlamentarizma ostali su i pre donošenja jednog od najnaprednijih ustava u Evropi, onog iz 1888. godine, koji je uveo parlamentarnu vladavinu u Srbiji.

Bez politickih stranaka nezamisliv je parlamentarni sistem. Iako su politicke stranke pocele da nastaju još za druge vladavine Kneza Mihaila, one su formalno osnovane tek 1888. godine. (Radikalna, Napredna i Liberalna). Kruna je bila skoro u stalnim sukobima sa radikalima, povremeno Liberalima, a retko sa Naprednjacima. Saradnja sa Liberalima bila je izrazita sedamdesetih, a sa Naprednjacima 80-tih. Poslednja decenija 19. i pocetak 20. veka obeleženi su kraljevim licnim režimom i neutralnim vladama, uz male izuzetke. Iako su im Liberali bili dugo odani, Obrenovici su radije saradivali sa Naprednjacima i licnostima izvan stranaka. Radikalima su prebacivali da nemaju izgraden državni rezon i nerado su im poveravali da sastave vladu.

I sami netrpeljivi i nestalni, Obrenovici su, narocito poslednja dva vladara iz ove kuce, bili veliki protivnici stranackih borbi i trvenja, pa su olako zabranjivali rad stranaka. Kad su stranacke euforije i sukobi ugrožavali presto, oni su odlucno ulazili u obracun sa njima, kao što je bio slucaj sa Radikalima u vreme Timocke bune (1883). Borba izmedu Obrenovica i Radikala bila je duga, uporna i burna. Posle neuspelog Ivanjdanskog atentata na Kralja Milana (1899), kad je slomljen Nikola Pašic, ucinilo se da je dinastija odnela konacnu prevagu. Na razmedu vekova dinastija je ojacala svoje pozicije, a stranke su bile pocepane i rasturene. Obrenovici su uspeli, mada privremeno, da stišaju stranacku borbu i obuzdaju stranacke strasti, ali su se i oni u toj borbi istrošili i zamorili.

Obrenovici su, kao graditelji, podigli za sebe i za državne potrebe mnogo vrednih zdanja. Knez Miloš je u tome prednjacio. Vuk je pisao da je Obrenovic "pogradio dvore po celoj Srbiji, i živi kao kakav pravi zemaljski bog". Za njegove prve vladavine sagradeno je ili obnovljeno oko 400 crkava. U Srbiji su podignute najlepše zgrade krajem 19. veka., za vladavine Kralja Milana i Aleksandra. Lik svake varoši i grada u našoj zemlji po njima je prepoznatljiv. Mnoga zdanja iz njihovog doba i danas korisno služe rodu i otecestvu: dvorci, crkve, školska i administrativna nadleštva.

Srbi nisu nikad bili ravnodušni prema dinastiji Obrenovic. Obrenovici su imali i velike prijatelje i velike neprijatelje. Prvi su bili verni do samopožrtvovanja, drugi nepomirljivi do krajnosti. Od srpskih državnika i politicara niko im nije bio tako odan i koristan kao Jovan Ristic.

Osim što je dugo bio predsednik vlade, on je u dva maha obavljao namesnicku dužnost maloletnom Milanu (1868-1872) i maloletnom Aleksandru (1889-1893). U to kolo ulazi citava plejada dostojanstvenih u gospodstvu naprednjackih politicara, sa Milutinom Garašaninom na celu. Radikali su bili njihovi zakleti protivnici, Nikola Pašic barjaktar, a Đorde Gencic fatalni politicar.

Prezirao je fanatizam i preteranost

Za vladavine Obrenovica Srbija je postala država: vazalna (1830), nezavisna (1878), Kraljevina (1882), uz ne mala teritorijalna proširenja. Bila je pravna i ustavno uredena država. Ako izuzmemo ustavna akta iz prvog ustanka, svi ustavi novovekovne Srbije doneti su za vladavine Obrenovica (1835, 1838, 1869, 1888 - 1903. vracen sa malim izmenama - i 1901). Ustavom iz 1888, koji je bio jedan od najnaprednijih ustava u Evropi, uvedena je parlamentarna vladavina u Srbiji. Ovim ustavom je garantovana zaštita slobode od samovolje državne vlasti, zabranjen progon srpskih gradana, zajamcena prava i licne slobode gradana i sloboda govora, misli, štampe i udruživanja, izvršena decentralizacija države ( uvedena okružna, sreska i opštinska samouprava ), obezbedena sudska nezavisnost i nepokretnost itd.

Knjaz Miloš - osnivac dinastije iako sam nepismen, zaslužan je za izdavanje prvog srpskog bukvara, koji je finansirao iz sopstvenih sredstava i koji je izdat 1838. godine. Bukvar je za štampu pripremio Vuk Stefanovic Karadžic, cime je Srbija dobila svoje pismo i zvanican srpski jezik. Pored toga, nepismeni knez je prakticno sam finansirao sav rad Vuka Karadžica na reformi srpskog jezika,a zabeleženo je da je na nagovor Vuka u svet poslao najmanje dvadesetak srpskih nadarenih mladica kako bi se "ucili raznim naukama" ukljucivši i "narodno lecenje" protiv zaraznih bolesti.

Talentovani mladici iz Srbije su se školovali u Pešti, Becu, Berlinu i San Peterburgu. Jedan od najtalentovanijih mladica je bio Kneževic Miloš Obrenovic sin Gospodara Jevrema, sinovac Knjaza Miloša, otac Kralja Milana i deda Kralja Aleksandra koji je sa odlicnim uspehom završio Ratnu školu u Berlinu, a u Pruskoj su smatrali da je jedan od najboljih Oficira koji je izašao iz ove prestižne Vojne Akademije. Ujedno su po pozivu Kneza Miloša u Srbiju poceli da dolaze lekari,profesori i inženjeri iz sveta. Privreda se unapreduje tako što se ovi novi stanovnici šalju u opustele oblasti i za to dobijaju znatne poreske olakšice.

Knjaz Miloš je takode uveo jednu od kapitalnih obeležja državnosti u Srbiju, a to je takozvana „stajaca vojska" ili državne oružane snage. Odmah posle takozvane „dakove bune" Knjaz Miloš je 1825. godine izvršio „regrutaciju" i formirao „Srpske soldate" ili „Becare" u dva odreda. Do tada su izvršna vlast Knjaza bili „panduri" kojih je u celoj Srbiji bilo 238, koliko je bilo i nahija. Svaka nahija je placala svoga pandura, koji je u vecoj nahiji mogao imati i pomocnika.

Sastav Srpskih soldata je pretežno bio od regrutovanih pandura za stalnu stajacu vojsku brojnu tacno 1150 ljudi. Srpska narodna skupština je od 1827. godine planirala u budžetu naknadu za plate i troškove vojske, koja je bila formirana tako da je polovina ili 500 soldata bilo u Beogradu ili oko Beograda, drugih 500 su bili rasporedeni u vecim gradovima Srbije u odredima od po 100 ljudi, dok je 150 vojnika bilo pod neposrednom komandom Knjaza, u obezbedenju rezidencije, pracenja kretanja i boravka knjaza na putu, koji nije mnogo verovao Turcima, koji su još uvek bili u Beogradskoj tvrdavi.

Knez Mihailo je nastavio da stvara Srpsku vojsku. Organizaciju Narodne vojske je uspešno obavio Ministar vojni pukovnik Ipolit Monden koji po pozivu došao iz Francuske. Odredeni broj mladih starešina je poslat na školovanje u Francusku, Prusku i Rusiju. Konacno formiranje savremene srpske vojske su obavili Kralj Milan i Kralj Aleksandar i ta i takva vojska se junacki borila u balkanskim i Prvom svetskom ratu uz divljenje i prijateljske i neprijateljske svetske javnosti.

Obrenovici su posebno vodili racuna o zaštiti prava manjinskih zajednica u Srbiji. Vrhunac te brige je donošenje ustava iz 1888. u kome se garantuju sva prava svim gradanima Srbije. Pre donošenja ovog ustava potvrdu o tome saznajemo: prilikom posete Kneza Miloša i Kneževica Miloša Jevremovog Obrenovica 1848. Frankfurtu, svecano su ih docekali Jevreji (posebno u kuci Rotšilda!) u znak zahvalnosti za onu, u to vreme retku zaštitu, koju je srpski knjaz za vreme svoje vlade ukazivao Jevrejima u Srbiji.

Prilikom molebdana održanog u staroj jevrejskoj sinagogi u Beogradu, 21. maja 1869. u besedi koju je tom prilikom uprilicio dr. Bernard Levi je rekao i sledece: "...Ja bih vam ispricao sve velike zasluge pokojnog kneza Mihaila, naslednika svih vrlina slavnoga Miloša, koga smo toliko ljubili, koji je u najplememenitijem cuvstvu pravicnosti, koga je toliko odlikovala, postupao s nama istom jednakošcu, kao i sa sugradanima našim drugih veroispovedi. (…) Svagda je bio gotov na velike žrtve ( Knez Mihailo), kada se radilo za srecu i interes otadžbine. Gnušao se fanatizma, gde bi ga god našao, odbacio je preteranost, gde bi se god pokazala. Fanatizam i preteranost, draga braco, najljuci su neprijatelji istinite pobožnosti i pravog napretka! (…) Neka Svemoguceg isprosi zaštite Srbiji i njenom narodu, koji smrt njegovu oplakuje kao najvecu i najstrašniju nesrecu. Svetloga kneza Mihaila nema više. Bog ga je uzeo sebi, pravednik je ostavio zemlju, i Izrailj, oplakuje milostiva i velikodušna zaštitnika, a Srbija velikog vladaoca. (…) ".

Dobrocinstva i zadužbine

Kralj Milan je svojim novcem je napravio turskim vernicima džamiju kod Niša. U selu Sijarina (Medveda) sagradio je džamiju u znak zahvalnosti starešini albanskog plemena Sahitiju. Prilikom oslobadanja Medvede vecina Albanaca je otišla sa Turcima na Kosovo ali je Sahiti docekao srpsku vojsku kao oslobodilacku i vodio je zajedno sa njima bitke sve do Prištine i zbog svoje hrabrosti dobio visoka odlikovanja, državne pocasti i penziju. U istom mestu Aleksandar je sagradio crkvu. Bajrakli džamija (podignuta kao zadužbina Sulejmana i izmedu 1660 i 1668 ) u Ugarsko Turskim ratovima (1717-1739) je pretvorena u katolicku crkvu, a u srpsko-turskim ratovima (1876-1878) potpuno je opustela. Takode, preuzeo je njenu obnovu krajem 19-og veka, tako da je do 1941. džamija neometano funkcionisala itd.

Knjaz Miloš je osnovao tajnu srpsku službu i to za vreme Drugog srpskog ustanka, a prvi veliki tajni agent je bio narodni knez Vasilije Vasa Popovic iz Bersica kod Gornjeg Milanovca. Za vreme posete sultanu Mahmutu u Carigradu otplatio je dugove Vaseljenske Patrijaršije. Iz zahvalnosti prema ovom lepom i plemenitom gestu srpskog vladara, Patrijarh i Sveti Sinod sporazumeju se, da se na liturgijama Svetog Andreje, prvog arhiepiskopa Vizantije, spominje uvek vladarski srpski dom i srpski narod.

Prilikom posete Hilandaru 1896. Aleksandar Obrenovic je najvecoj svetinji roda srpskog za otplatu dugova darovao licnih sredstava u visini od 15.000 dinara u zlatu, što je po izveštajima iz tog vremena bila ogromna svota. Time je sprecio da Hilandar prede u svojinu Bugara, a što je tada trebalo vrlo brzo da se dogodi, jer je rok otplate tih neisplacenih dugova vec isticao. Istine radi, treba reci, da je u celom ovom dogadaju znacajnu ulogu odigrala Turska, odnosno, turski sultan što se jasno vidi iz arhivskih snimaka. U znak zahvalnosti, hilandarski monasi su Aleksandru poklonili Miroslavljevo jevandelje i Povelju Simeona Nemanje o osnivanju Hilandara.

Te, za Srbiju, a posebno za Srbe, važne 1896. godine, Kralj Aleksandar je prisustvovao Prvim obnovljenim olimpijskim igrama u Atini i to kao jedini strani državnik. O tome svedoci filmski zapis. Licnim novcem Obrenovica ili njihovim zalaganjima je sagradeno ili, u najmanju ruku obnovljeno, preko 400 crkava i manastira. Glavni ktitori manastira Vujan, gde je kao iskušenik boravio i blago pocivši Patrijarh Pavle i gde se na cudesan nacin izlecio od tuberkoloze, su bili Knez Nikola Milicevic-Lunjevica, deda Kraljice Drage, Vojvoda Milan Obrenovic i Gospodar Jakov Obrenovic.

Knez ili Vojvoda Nikola Milicevic Lunjevica, deda kraljice Drage, je bio jedan od glavnih finansijera i Prvog i Drugog srpskog ustanka, i jedan je od retkih srpskih starešina, koji su posle sloma Prvog srpskog ustanka ostali u Srbiji da dele sudbinu svog naroda.

Vanbracni sin Kneza Mihaila i Marije Berghaus, Velimir Teodorovic, testamentom je zaveštao svu svoju veliku imovinu otadžbini Srbiji i to da se uredi fondacija "Zadužbina Velimirijanum" kojom bi finansirano unapredenje nauke, umetnosti, trgovine, industrije i zanatstva u Srbiji, po uzoru na zadužbinarski kodeks njegovih predaka, Obrenovica. Po Velimirovoj uputi, fondacija je imala potrošacki i profitabilni, preduzetnicki karakter. Njome su školovani daroviti siromašni daci i studenti, doškolovavani nastavnici. Novcano i na drugi nacin su nagradivani ljudi, najzaslužniji za razvoj pomenutih oblasti, pomagane njihove porodice.

(Kraj)