Nemačka

U nastojanju da se zaštiti od islamskog ekstremizma, vlast u Berlinu zaboravila na ljudska prava i građanske slobode

Terorista sa ličnom kartom

Nemački građani su zgroženi onim što se desilo i još uvek se dešava u susednoj Francuskoj i plaše se da bi isto to moglo i nih da zadesi. Sa druge strane, poslednji talas terorizma koji je zapljusnuo Evropu, iskoristila je vlast u Nemačkoj, kako bi da dodatno ograničila ljudska prava koja garantuje Ustav. Nekada se podrazumevalo da slobodno može da putuje svaki nemački državljanin, koji nije krivično gonjen. Čak je i jedno od obrazloženja stvaranja EU bila potreba za pospešivanjem slobodnog protoka informacija, robe, kapitala i ljudi. Sada se uvodi presedan da policija i obaveštajne službe ubuduće mogu da odlučuju ko sme, a ko ne sme slobodno da putuje.

Fridrih Emke

(dopisnik iz Frankfurta)

Malo ko još zna ko je bio Vilijam Džejms, a još manje ljudi je svesno da je njegovo učenje udarilo temelje modernoj političkoj misli Zapada. Rođen 1842. godine u Njujorku, filozof i psiholog Džejms, osnivač pokreta Pragmatičara u filozofiji, objavio je 1909. godine zbirku svojih radova u kojoj je obrazlagao svoju definiciju istine: „Istina je ono u šta nam je korisno da verujemo".

Političari i mediji Zapada od tada se pridržavaju ovog mišljenja i propagiraju kao istinu samo ono što je njima isplativo.

Sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka na plenarnim sednicama tadašnje Konferencije za evropsku bezbednost i saradnju (KEBS) lomila su se koplja između predstavnika Zapada i Istoka oko spiska osnovnih ljudskih prava. Zapad je insistirao da se u nju uvrsti i pravo na slobodno putovanje, kritikujući tadašnji komunistički Istok da svojim građanima uskraćuje to pravo. Komunistički predstavnici su sa svoje strane insistirali da se umesto prava na slobodu kretanja u listu uvrsti pravo na rad, kritikujući Zapad zbog velikog broja nezaposlenih.

U međuvremenu je KEBS postao OEBS, Istok više nije komunistički, a zaboravile su se i ranije diskusije o pravu na slobodno kretanje ili na rad. Varšavski pakt, po mnogim mišljenjima, nije propao, već je samo promenio sedište, pa samim tim i ime i danas se zove Briselski pakt. Sve ostalo je ostalo isto, bar kada je u pitanju poštovanje ljudskih prava.

Oni koji su se nekada tako zdušno zalagali za slobodu kretanja, danas svojim građanima sve više ograničavaju upravo ovo pravo.

Nemački ministar unutrašnjih poslova Tomas de Mezijer je ovih dana javnosti prikazao novu ličnu kartu koja će se privremeno dodeljivati osobama za koje se sumnja da su islamistički ekstremisti. Nosioci te lične karte neće moći da napuštaju Nemačku.

Gospodin de Mezijer nije javnost obavestio o tome ko i kako donosi odluku da nekoga stavi na spisak potencijalnih terorista. Sveprisutni BND (Bundes nachrichten dienst, ili, nemačka obaveštajna služba) u to je sigurno umešao svoje prste, ali po Ustavu nisu policija, a još manje tajna služba nadležni da građanima Nemačke zabranjuju napuštanje zemlje. To bi mogao da učini jedino sud, ali...

Nemačka nije trenutno ugrožena talasom teorističkih napada koji je zapljusnuo Francusku. Islamisti, međutim, napuštaju Nemačku kako bi se pridružili džihadu u zemljama Bliskog Istoka. Oni su nemački državljani i do sada su relativno slobodno mogli da putuju.

Od 2009. godine, u Nemačkoj je na snazi zakon koji omogućuje nemačkim vlastima da kažnjavaju svoje građane za koje se sumnja da su u inostranstvu boravili u nekom kampu za obuku terorista. Za ovako nešto, prirodno, vlasti moraju da poseduju dokaze, koje sud proverava. Novim izmenama zakona Vlada Angele Merkel pokušava da zaobiđe ovu obavezu, jer se u prošlosti pokazalo kako je veoma teško pribaviti čvrste dokaze.

Nova zakonska regulativa je javnosti prikazana neposredno posle terorističkog napada u Parizu. Birao se pravi trenutak. Nemački građani su zgroženi onim što se desilo i još uvek se dešava u susednoj Francuskoj i plaše se da bi isto to moglo i nih da zadesi. Pitanje je, međutim, na koji način nove privremene lične karte tako nešto mogu da spreče?! Jer, njihov nosilac nije u mogućnosti da napusti Nemačku, pa je logično, ako se zaista radi o nekom teroristi, da će on svoje destruktivne energije da se oslobodi na nemačkom tlu.

O ovome niko ne razmišlja, jer mediji zdušno spinuju javnost kako je upravo predstojeće ograničavanje slobode kretanja pravi način borbe protiv terorizma. Ogroman procenat građana veruje upravo ovim medijima.

Niko se ne zgražava ni nad činjenicom da se privremene lične karte vizuelno veoma razlikuju od onih stalnih, pa je njihov nosilac stigmatizovan slično Jevrejima, Romima i homoseksualcima u vreme Trećeg Rajha.

U sadašnjoj halabuci oko terorističkih napada u Francuskoj, za koje mnogi veruju kako su organizovani od strane zapadnih obaveštajnih službi, svi zaboravljaju i da se pitaju: Ko je kriv za njihov početak?

Džihad i terorizam su se proširili kao šumski požar odmah posle nerazumnih vojnih avantura Zapada na prostoru Bliskog Istoka. Stanovnicima Evrposke Unije i Sjedinjenih Američkih Država svakako da život u skladu sa šerijatom izgleda surov i neprihvatljiv, ali je veliko pitanje šta o tome misle oni koji tako žive.

Vekovima i generacijama narodi Severne Afrike, Levanta i Zapadne Azije prihvataju šerijat kao pravni sistem koji uređuje njihov život. Vremenom su se u potpunosti na njega navikli, pa iako za ljude iz Evrope on deluje necivilizacijski, za ljude sa tih prostora on je prihvatljiv. Verovatno ne za sve, ali za većinu sigurno.

Ni narodi Zapada svoje današnje civilizacijske tekovine nisu dobili preko noći, a još manje su im one bile nametnute sa strane. Bio je to dug proces u toku koga su se generacije navikavale na promene.

Najrigidniji oblik tumačenja šerijata, osim toga, postoji u zemljama miljenicama Zapada. Niko se u Berlinu ili Briselu ne buni zbog toga što u Saudijskoj Arabiji žene ne smeju ni auto da voze. Dvor u Rijadu je partner Zapada u trenutnom sukobu sa Moskvom, zbog čega je amnestiran za kršenje najosnovnijih ljudskih prava.

Angela Merkel se, na žalost, uhvatila u kolo sa Barakom Huseinom Obamom i njegovom administracijom, zbog čega podržava šerijat i džihad, ali samo ako su oni u skladu sa američkim interesima. U suprotnom to su anticivilazcijske tekovine protiv kojih se treba svom snagom boriti, ako je neophodno i bombama.

Njeni koalicioni partneri u Vladi, Socijal-demokrate (SPD), nisu oduševljeni uvođenjem novih ličnih karti za osumnjičene da podržavaju terorizam, ali je njihov otpor veoma mlak. Ne bi bilo prvi put da SPD odustane od svojih stavova zarad opstanka vladajuće koalicije u kojoj daju deo ministara.

Među pripadnicima opozicione Partije levice (Die Linken) pojavljuju se još uvek tihi glasovi koji postavljaju jedino razumno pitanje u ovoj situaciji: Ako je neko opravdano osumnjičen da pomaže teroriste, zašto se ne uhapsi, već mu se samo ograničava kretanje?

U suštini, glasovi razuma, koji jedva da uspevaju da se domognu nekog od velikog medija, upozoravaju da je ograničavanje prava na slobodno kretanje za ljude za koje nema dovoljno dokaza da su teroristi, u suštini samo početak kraja zapadne civilizacije i njenih tradicionalnih sloboda. Ko građanima garantuje da sutra ovaj zakon neće biti proširen i na osumnjičene da podržavaju neislamistički terorizam, a kasnije i na sve ostale politički ili ideološki nepodobne grupe i pojedince?

Osim pragmatičnog Džejmsa, Zapad je iznedrio i mnoge druge, humanije filozofe. Jedan od njih je bio i Fransoa Mari Arue Volter, rođen 1694. godine u Francuskoj. Njegova definicija ljudskih sloboda do danas je ostala neprevaziđena: „Pravo jednog čoveka se završava tamo gde počinje pravo drugog čoveka."

Državnici Evropske Unije bolje poznaju Voltera od Džejmsa, ali se njegovog učenja ne drže. Ne isplati im se.

Glosa

Najrigidniji oblik tumačenja šerijata, postoji u zemljama koje su miljenice Zapada. Niko se u Berlinu ili Briselu ne buni zbog toga što u Saudijskoj Arabiji žene ne smeju ni auto da voze. Dvor u Rijadu je partner Zapada i u trenutnom sukobu sa Moskvom, zbog čega je amnestiran za kršenje najosnovnijih ljudskih prava.