Teror

Pogled iz Nemačke na napad islamskih terorista u Francuskoj

Rat je objavljen celoj Evropi

Poslednji masakr u Parizu nije samo teroristički akt, već ratna agresija, smatraju državnici Nemačke. Iza oštre retorike krije se, međutim, potpuna nesposobnost da se u ovom trenutku adekvatno uzvrati. Policija i vojska Nemačke su već sada na samom kraju svojih snaga i rat na dalekoj udaljenosti uopšte im nije u interesu. Osim toga, rat na Bliskom Istoku je moguć jedino uz najtešnju saradnju sa Rusijom, a tome se protive jastrebovi američke politike.

Fridrih Emke (dopisnik iz Frankfurta)

Teroristički napadi u Parizu, koji su po dosadašnjim podacima odneli preko 130 života, neposredno su se odrazili i na politiku Nemačke.

Ironijom sudbine, neposredno pred krvoproliće u neposrednoj blizini stadiona Stade de Paris, na kome su fudbalske reprezentacije Nemačke i Francuske igrale prijateljsku utakmicu, nemačka kancelarka Angela Merkel je na na sastanku sa vrhom svoje stranke (CDU) obrazlagala i branila svoju politiku „otvorenih vrata" za izbeglice sa Bliskog i Srednjeg Istoka, posebno one iz Sirije.

U trenutku napada na stadionu su se nalazili i francuski predsednik Fransoa Oland i nemački ministar spoljnih poslova Valter Štajnmajer. Oland je odmah diskretno evakuisan iz počasne lože, dok je Štajnmajer ostavljen još neko vreme kako bi se izbegla panika na stadionu. Nemački reporter, koji je komentarisao utakmicu za televiziju, kasnije je u intervjuu objasnio kako su se, istina, čuli neki pucnji i eksplozije, ali da do pred kraj utakmice niko, pa ni gledaoci, nisu znali tačno šta se dešava na nekoliko stotina metara od njih.

Sastanak sa poslanicima i funkcionerima CDU-a u prostorijama kancelara, posvećen aktuelnoj izbegličkoj krizi, Merkelova je prekinula u petak, nešto pre 23 časa, pošto je prisutne obavestila o masakru u Parizu.

Već u subotu, u 13 časova, počeo je u Berlinu sastanak bezbednosnog kabineta kancelarke, kome pripadaju, pored same kancelarke, ministri spoljnih i unutrašnjih poslova, vojske i vicekancelar, koji je sada istovremeno i ministar privrede.

Posle analize do tada pristiglih informacija o događajima u Parizu prethodne noći, pristupilo se većanju o mogućim odgovorima. Francuska je, isto kao i Nemačka, članica NATO pakta i u ovakvim slučajevima može da proglasi stanje napada na sebe i da pozove ostale članice da joj se pridruže u kontranapadu. Poslednji put je do ovakve situacije došlo 2001. godine, posle napada na Kule bliznakinje u Njujorku.

Ovo bi bio težak izazov za Nemačku. Kako je upravo vikend posle masakra u Parizu objavio nemački nedeljnik Kopp, nemačke obaveštajne i službe odbrane, kao što su BKA, BND, savezna policija i Odeljenje za zaštitu ustavnog poretka upozoravaju da su odbrambene mogućnosti Nemačke već sada iscrpljene.

Posebno je istaknuto kako je nemačka policija već sada počela da gubi kontrolu nad neočekivano velikim talasima izbeglica sa Bliskog Istoka.

U slučaju zaoštravanja situacije jedino bi intervencija vojske, slično akciji koja je usledila u Francuskoj nakon terorističkog udara, mogla da sačuva stabilnost Savezne Republike Nemačke.

Da su nemačke službe zaista preforsirane najnovijim događajima, vidi se iz slučaja koji se desio dan pre masakra u Parizu. Najkasnije tada su, naime, nemački obaveštajci morali da znaju da se sprema jedan ovakav udar, jer im je u ruke pao jedan od članova odgovorne terorističke grupe. Zbog manjka personala, podaci nisu mogli na vreme da budu obrađeni i prosleđeni francuskim kolegama.

Zbog svega ovoga se postavlja pitanje da li bi Nemačka realno bila u stanju da učestvuje u nekoj združenoj akciji NATO pakta koju bi zatražila Francuska.

U trenutku dok nastaje ovaj članak još se ne zna da li će francuska vlada da se pozove na član 5. Severno-atlantskog ugovora i zatraži solidarni odgovor ostalih članica. Nemački zvaničnici se nadaju da se to neće dogoditi.

Čak je i Hans Peter Bartels, ekspert za odbranu SPD-a (stranke kojoj pripada i vicekancelar Zigmar Gabrijel) upozorio: „...Sa svojim sadašnjim zadacima, kao što su intervencije u inostranstvu, obavaze prema NATO-u i pomoć izbeglicma, nemačka vojska je na samom kraju svojih snaga."

Međutim, nemački predsednik Joahim Gauk zaoštrava situaciju u javnosti i otvoreno govori o tome da se Nemačka, zajedno sa ostalim članicama Evropske Unije, nalazi u ratu. „Ovo više nije terorizam, ovo je rat", grmi Gauk.

Istovremeno on priznaje da su nemačke obaveštajne službe već godinma unazad bile svesne kako se talas terorizma približava Zapadnoj Evropi. Tu je Gauk potpuno u pravu, jer je pre više od godinu i po dana, još pre napada na Charlie Hebdo, bilo poznato da će prvi talas terorizma najviše zahvatiti Francusku i da je glavni organizator svega jedan mladi muftija iz džamije na periferiji Pariza. „Pariz će goreti", znalo se već tada i bez čitanja Nostradamusovih katrena koji su isto to najavljivali.

Obaveštajne službe su sve to znale i o svemu obaveštavale političke vrhove svojih zemalja. U analizama koje su pratile te izveštaje jasno je stajalo da je Francuska prva na udaru, jer je u njoj najveća koncentracija arapskih muslimana koji su daleko agresivniji od onih sa Indijskog potkontinenta ili iz Turske.

Uprkos ovim savršeno jasnim upozorenjima, Angela Merkel je svojoj zemlji, ali i ostalim partnerima iz EU nametnula da se primi preko dva miliona novih izbeglica iz Sirije. Među njima ima dosta onih koji nemaju drugi razlog za dolazak, do da uzmu učešće u „džihadu", odnosno svetom ratu za širenje islama.

Sada, posle krvoprolića u Parizu, i francuski političari, isto kao i njihove nemačke kolege, koriste oštre i ratoborne fraze, kako bi prikrili godine ignorisanja upozorenja. Francuski ministar odbrane Žan Iv Le Drian smatra: „...Francuska se našla na udaru ratnih dejstava."

Sudeći po ovom ratobornom vokabularu, moglo bi da se pomisli kako će Francuska obavezno zatražiti pomoć ostalih članica NATO-a i vojno udariti na IDIL, terorističku organizaciju koja je odgovorna za masakr.

Nemački mediji, međutim, računaju da se to, ipak, neće desiti. Između ostalog i zbog stava vlade u Berlinu kako su nemački vojni kapaciteti već sada iscrpljeni.

Osim toga, postoji još jedan međunarodni problem o kome računa vodi ne samo Berlin, već i prestonice ostalih država članica NATO-a.

Da bi se zaista efikasno borili protiv EIDIL-a, NATO generali moraju da usko sarađuju sa Rusijiom, ali i sa režimom Bašara al Asada u Damasku i mulama u Teheranu. Nemački spoljnopolitički eksperti, sa svoje strane, smatraju da je tako nešto u ovom trenutku teško zamislivo.

Intenziviranje bombardovanja položaja IDIL-a na severu Iraka samo po sebi ne bi donelo nikakvo poboljšanje u ratu protiv terorizma. Samo dan pre masakra u Parizu američki predsednik Barak Huseim Obama je slavodobitno objavio kako je antiteroristička alijansa u Iraku, predvođena Sjedinjenim Američkim Državama, dobila rat protiv terorista i da je IDIL-u zadat tako težak udarac od koga se on više nikada neće oporaviti. Očigledno je da Obama nije dobro obavešten.

Da bi se u Siriji izbeglo bespotrebno angažovanje vojnih resursa koji su potrebni na domaćem terenu, ali i da se ne bi zaoštravali odnosi sa Kremljom, nemačka vlada je odmah posle masakra apelovala na francuske kolege da se ne požuruje sa pozivom na zajedničko delovanje NATO pakta. I nemački dnevnik Bild, koji ima odlične kontakte u vladi i ministarstvima u Berlinu, smatra da se Francuska neće pozvati na član 5.

Ono što je u ovom trenutku sigurne jeste da će uprkos Merkelovoj Nemačka preispitati svoj odnos prema izbeglicama iz Sirije. Mnoge zemlje EU su već najavile zatvaranje svojih granica za nove izbeglice, a neke su to učinile odmah po pristizanju informacija iz Pariza.

Tomas de Mezjer, nemački ministar unutrašnjih poslova, već je pre masakra ponovo aktivirao primenu Dablinskih sporazuma, koje je svojevremeno suspendovala Mekrelova kako bi omogućila veći prihvat izbeglica. Ministar je ovo učinio krajem oktobra i jasno je da je već tada imao neke naznake o predstojećem terorističkom napadu.

Dobro obavešteni krugovi u Nemačkoj smatraju da će masakr u Parizu poslužiti za novu, tešnju saradnju obaveštajnih službi zemalja EU, ali i za dalje zaoštravanje zakona o migrantima i privremenu suspenziju nekih ustavnih prava građana, kao što se desilo u SAD posle 11. septembra 2001.

Sva militaristička retorika zapadnih državnika, smatraju nemački analitičari, samo je dimna zavesa iza koje se krije potpuno odsustvo bilo kakve adekvatne reakcije na nedvosmislene izveštaje obaveštajnih službi u prošlosti, ali i koja služi da se domaće stanovništvo polako privikne na ukidanje nekih od prava koje su Evropljani odavno uživali. Vojne patrole i policijski čas u Parizu samo su početak ovog procesa.