Jedan od najstarijih srpskih i jugoslovenskih novinara Milentije Pešaković, svedok i protagonista mnogih dramatičnih događaja u dvadesetom veku, istraživao je slučaj samoubistva general-pukovnika Veljka Kovačevića i u vezi sa tim pozadinu slučaja "brionski plenum", smenu Rankovića, ali i pravu "seču" srpsko-crnogorskih generala nakon Titove odluke da primeni doktrinu o "naoružanom narodu", stvaranjem republičko pokrajinskih rezervnih sastava i civilne odbrane, kao budućeg jezgra paravojnih formacija sa kojima je i počelo razbijanje Jugoslavije
Milentije Pešaković
Genaral-pukovnik JNA, Veljko Kovačević, španski borac, komandant jedinica u Gorskim Kotarima, publicista i pisac ("Kapelski kresovi" itd) izvršio je 1994. godine, u toaletu, u svome stanu, ul.Georgi Dimitrova 51, samoubistvo. Događaj je odjeknuo, jer je bilo više kontroverzi, nagađanja. Zašto se Veljko odlučio na taj korak?
Koliko mi je poznato, još nikada niko nije obelodanio objašnjenje, razloge toga samoubistva, mada je javnost vapila za tim.
Prošlo je vreme obaveze "čuvanja" državne, poslovne itd.tajne i ja ću u produžetku pokušati da objasnim neke relevantne informacije, koje će poslužiti i kao odgovor na pitanje postavljeno u naslovu ovoga teksta i zašto je general-pukovnik JNA Veljko Kovačević izvršio samoubistvo!? Iskreno i pri kraju sam života pa me i savest progoni, sećajući se one narodne: "Zaklela se zemlja raju, da se tajne sve saznaju". I one iz Je vanđelja po Mateju: "...Ne bojte ih se dakle, jer nema ništa skriveno što se neće otkriti, ni tajno što se neće doznati" (Mat:lo.26.)
U svojoj knjizi: "Dnevničke Zabeleške" na str. 110. i 111, Aleksandar Ranković piše: "...Krajem maja ove godine (reč je o 1966) došao je Veljko Vlahović kod mene u CK i obevestio me o teškom psihičkom stanju u kojem se već odavno nalazi general Veljko Kovačević. Bio je iskreno ubeđen govoreći kako je iz razgovora sa Kovačevićem došao do zaključka da se u takvom ili sličnom stanju nalaze mnogi, a naročito crnogorski vojni kadrovi. Zabrinut je, kaže, celom situacijom u Armiji, a posebno izjavom Kovačevića da će izvršiti samoubistvo, jer više psihički ne može da podnese totalnu kontrolu KOS-a nad sobom i mnogim drugim, kao ni diskriminaciju koja se izvodi od strane vojnog rukovodstva, naročito prema crnogorskim vojnim kadrovima. Primenjuju se sva raspoloživa sredstva kontrole, od kojih nisu pošteđene čak ni njihove porodice...".
Godine 1990., Vojin Lukić, (zajedno sa Rankovićem politički likvidiran) objavio je knjigu: "Brionski plenum: obračun sa Aleksandrom Rankovićem-Sećanja i saznanja "...
Na str. 69, Lukić piše: "...Posle Rankovića (Ranković je govorio posle Titovog izlaganja!), reč je dobio general Veljko Kovačević. Njegovo izlaganja privuklo je pažnju, jer je nastupio kao da govori u ime Armije, mada, koliko se sećam, nije to izričito rekao, jer je on kategorično i decidirano izjavio da se u slučaju Rankovića radi o 'političkoj zaveri'. Njegovo istupanje odmah posle Rankovića i to kao da govori u ime Armije, kao i ocena da se ti radi o političkoj zaveri, trebalo je da deluje na eventualno kolebljive članove CK, pokazujući time šta i kako o tom slučaj 'misli Armija'.
Veljka Kovačevića sam poznavao relativno dobro i često smo godinama bili zajedno, sam ili sa još ponekim, razgovarali o svemu i svačemu. Upoznali smo se krajem šezdesetih godina u kancelariji Peka Dapčevića u Savetu federacije. Peko je izneo svoje razmišljanje o jednom pitanju, ja sam mu se suprotstavio drugačijim viđenjem problema. Peko se nervirao, ustao je i meni: "...Ko si i šta si ti da se meni suprotstavljaš, valjda ja bolje znam problem o kome govorimo." Veljko je intervenisao, stopirao dalju raspravu, skoro me spasio neprilika...
Stanovali smo obojica blizu Tašmajdanskog parka i vrlo često, skoro dva-tri puta nedeljno, šetali tašmajdanskim stazama, uvek u onom čelu ispod "Metropola" i Pravnog fakulteta. Često je u tim šetnjama Veljko govorio o tenisu. Igrao je tenis sa Kočom Popovićem i još nekim diplomatama našim. Budući da sam ja dobro poznavao pravila, terminologiju igre tenisa, a znao i naše vruhske tenisere: Punčeca, Mitića, Paladu, bio sam i dobar partner u tim razgovorima o belome sportu.
Jednom prilikom, tačno ispod dečjeg igrališta, na tom delu Tašmajdanskog parka,Veljko je zastao, podigao glavu, gledao me pravo u oči (bio je sa njim i njegov drugar, kasnije sam saznao da mu je to kum Veliša Popović, pukovnik (bio je naš vojni ataše u Poljskoj) i govorio: "...Eto Vojkan Čukić apostrofira moju diskusiju na brionskom plenumu. Ja ne znam kako ću umreti..."
Kad sam uveče, kao i ostali članovi CK SKJ, dobio materijale za sutrašnju sednicu o Rankoviću čitao sam ih i bio uzbuđen i preneražen. Verovao sam da je sve to istinito. I sutradan diskutovao na sednici. Ubrzo sam nedvojbeno ustanovio, saznao da je sve to bila montaža, laž...
Progoni me sada savest, i kažem: "Ne znam kako ću umreti!" Kazao sam mu: "Druže Veljko Vi ste čovek od pera, stranice 'Borbe' su Vama uvek otvorene. Sve to što sada kazujete, napišite, objavite u 'Borbi' i poput one Dixi et salvavi animam meam (Rekoh i spasih svoju dušu-oslobodićete se toga, olakšaćete savest svoju)".
On se uhvati za kosu i odgovori mi:"...Oh, na šta bi to ličilo da se ja sada javno posipam pepelom po glavi. Ne, to neću moći da uradim". Ja sam mu onda predložio: "...Onda napišite sve to, ostavite svojoj porodici neka ona to eventualno objavi po Vašoj smrti. Tako ćete olakšati sebi "progon" koji sada Vas muči...".
Kazao mi je: "To je dobra ideja, o tome ću još razmisliti!"
Dva-tri meseca posle Veljkovog samoubistva, pozvao sam njegovu ćerku Biljanu, sa kojom sam se poznavao i pitao je da li je njen otac ostavio što napisano, da ona i porodica, eventualno to objave posle njegove smrti. Biljana mi nije direkno odgovorila, već mi je kazala: "...Moj otac imao je neograničeno poverenje u svoga kuma Velišu Popovića, i ako je bilo šta što bi Vas interesovalo, javite se...".
Velišu Popovića, pukovnika, koji je bio ranije naš vojni ataše i u Varšavi, upoznao sam u šetnji sa Veljkom po Tašmajdanskom parku. Stanovao je preko puta "Metropola", ako se dobro sećam u ulici u tzv. generalskoj zgradi u kojoj je stanovao i general Blagoje Adžić, načelnik Generalštaba JNA kasnije. Obratio sam se Veliši i čim je opet bio u šetnji tašmajdanskim stazama, kazao je sledeće:
"...Problem je u sledećem, u vezi sa Veljkovom diskusijom na brionskom plenumu, zbog čega ga je progonila grižnja savesti: 30. juna u 23. sata kod Veljka u hotelskoj sobi, u kojoj je bio uoči sutrašnjeg brionskog plenuma, ušao je jedan major JNA i predao mu tekst, rekavši:
"...Ovo ti šalje general Gošnjak, da sutra na plenumu, kad bude prozvan, pročita ovaj tekst u ime Armije". Veliša mi još kaže:
"...Veljko je bio vrlo uznemiren tim činom, prelistao je tekst i tu i tamo promenio po neku reč, a da ne bi ispalo da je sve izgovorio, pročitao je kako je neko drugi napisao."
"...Pročitaj, u ime Armije"
Sa Slavkom Ranković, Rankovićevom suprugom, upoznao sam se 1948. godine. Za jedno smo radili u Univerzitetskom komitetu KPJ beogradskog univerziteta. Ponekad smo se susretali i izmenjali po neku rečenicu. Tako je bilo i nekoliko meseci posle samoubistva Veljka Kovačevića. Ona je bila besna na Veljkovu diskusiju na brionskom plenumu, i tom prilikom mi je rekla: "...Vidite, Veljko okonča svoj život, ubi se u govnima. Tako mu i treba, šta je sve izmislio i izgovori protiv Leke na brionskom plenumu." Tada nisam smeo da kažem Slavki kako je i Veljko nesrećan čovek zbog te svoje diskusije.
Godine 1999., Arhiv Jugoslavije objavio je knjigu-zbornik na 957. strani, normalnoga formata, pod naslovom: "Četvrta sednica CK SKJ-Brionski plenum", na stranicama 215-218. objavljena je diskusija, tekst koji je na Plenumu pročitao Veljko Kovačević. Kad sam pročitao Veljkov tekst i mnogo drugog u toj knjizi, uverio sam se definitivno da je tačno ono što mi je kazao Veljkov kum Veliša. Tekst koji je Veljku predao major, rečima: "...ovo Vam šalje general Gošnjak da sutra na Plenumu kad budete prozvani, pročitate i kažete u ime Armije bio je napisan i otkucan ekavicom. Veljko je, to je poznato, govorio ijekavicom i on je to veče uspeo da neke reči ispisane ekavicom "preimenuje" na svoj ijekavski vokabular. Tako je reč "vest" preimenovana u "vijest", reči: "dve osobe" u "dvije osobe", reč "poverenje" u reč "povjerenje", reč "oboleo" u reč "obolio"...Ima i drugih ekavski kazanih, napisanih reči, koja su ostala nepromenjena. Veljko nije stigao, očigledno, umoran, rastrojen, da celi tekst "prevede" na ijekavicu.
Posebno sam bio uzbuđen kad sam u Veljkovoj diskusiji na Plenumu pročitao i sledeću rečenicu na str, 218. drugi pasus, odozgo: "...Nisam obolio, drugovi, ni od kakve manije gonjenja, niti ću, ali nisam slepac ni da to ne vidim. To se vidi u našem društvu..."
Dakle,Veljko kaže da nije obolio ni od kakve manije gonjenja...A, dva meseca ranije, Veljko Vlahović traži od Aleksandra Rankovića da spasavaju Veljka i da zbog progona od strane KOS-a ne izvrši samoubistvo. Javno je, na Plenumu, porekao ono što je duboko osećao i bio siguran. Pa zato je Veljko Vlahović i dolazio kod Rankovića u CK da Ranković interveniše kod Gošnjaka i Tita da se u Armiji stanje koliko toliko normalizuje. Tada je Veljko, španski borac, junak jugoslovenskoga oslobodilačkoga rata, pisac junačkih, patriotski nadahnutih tekstova u "Borbi" i u knjigama, osvanuo na svim stranama!
Potpuno sam siguran: kad je Veljko Kovačević bio ubeđen da je prisluškivanje Tita, politička zavera...potpuna laž, i da je on prevaren. Tu laž je potkrepljivao u svojoj diskusiji tekstom, koji nije on napisao (nota bene: kako bi Kovačević noću uoči Plenuma mogao da napiše i otkuca tekst svoje diskusije, i to još ekavicom, a on se celoga života služi, govori i piše, isključivo ijekavicom!?). Razume se, to bi psihijatri znali bolje stručno da objasne u jednom trenutku kritična masa griže savesti zahvatila je Veljka, i on je sebi oduzeo život!
Nadam se da će neki od njegovih potomaka (Biljana je umrla, ne znam da li je druga ćerka Nada živa, tu su i unuci...) ipak kazati punu istinu. Za mene je sada bitno važno sledeće pitanje: da li je zaista general JNA Ivan Gošnjak pomenuti tekst po jednom majoru JNA poslao Veljku sa porukom da tekst sutra, na Plenumu, kad bude prozvan, pročita u ime JNA!? Ja u to sumnjam! Nikako Gošnjak ne bi mogao ni smeo na svoju ruku da to učini! Biće da je sve to kreirao, računajući i na strah i psihičku situaciju Veljka Kovačevića.
Kao dodatni argument za ovu tvrdnju, citiram što mi je dva puta pričao Petar Stambolić, u svojoj vili na Dedinju (ulica A.Cesarca 19.) što nikada nije iznosio na sednicama Izvršnoga komiteta bilo šta o našoj politici prema SSSR-u! Uvek je on sam sve kreirao, preduzimao, bilo kad povisi ili spusti ton...Tako je bilo i sa slučajem Rankovića: svaki detalj mesecima pre, za vreme i posle brionskoga plenuma, Tito je sam kreirao, lansirao, kontrolisao izvršenje...Svaki detalj! Tito je bio vrlo lukav čovek i vešt kreator intriga, i kasnije njihovih razrešenja, to je dobro poznato, i pitam sebe i ostale: da li je vrlina ili mana vrhovnog vođe, političara, političara, državnika, lukavstvo i sklonost intrigama u funkciji ostvarenja namera,želja?
Ožiljci na duši prethodili samoubistvu
Čime se Tito rukovodio kad je lažno optuživao Rankovića za prisluškivanje, za likvidaciju političku likvidaciju čoveka koji je decenijama, za vreme rata, upravo svakoga dana bio s Titom, odlučujuće učinio da mu spasi život, i drugima članovima Vrhovnoga Štaba za vreme nemačkog desanta na Drvar. Koji sa motivi u pitanju, šta je s tim činom želeo...U tim Titovim projekcijama nesrećni Veljko Kovačević ispao je neka vrsta kolateralne štete! Kardelj, koji je predsedavao Čevrtom sednicom CK SKJ, odmah posle Rankovićeve reči, a pre nego je reč dobio drugi optuženi Svetislav Stefanović-Ćeća, što je bilo logično, po poslovniku, proziva Veljka Kovačevića, koji je u generalskoj uniformi, da uzme reč u diskusiji. Nesumnjivo da je to uradio po Titovoj direktivi!
General-pukovnik, Kovačević, bio je jedini koji je javno, odlučno protiv predloga da kolektivni šef države, Predsedništvo SFRJ, bude vrhovni komandant Armije! Govorio je da tako nešto ne postoji niti u jednoj državi na svetu. U svakoj zemlji vrhovni komandant armije je jedna ličnost: kralj, predsednik republike...
Kad se JNA raspadala kao kula od karata, počela je poznata taktika: kreni-stani! I kad je nastala demontaža Jugoslavije, po Veljkovoj oceni, na svim stranama zavladali nacionalizmi, šovinizmi, separatizmi, pokazalo se da je Kovačević bio u pravu kad je govorio: kolektivni vrhovni komandant-haos! U delikatnoj situaciji, kad je na svim stranama, posebno u Hrvatskoj, Sloveniji i Bosni i Hercegovini bilo tušta i tma paravojnih oružanih formacija, sa silnim ilegalnim naoružanjem, često ilegalno nabavljenim iz inostranstva, posebno u Hrvatskoj iz Mađarske, JNA i Generalštab predložuli su da predsedništvo SFRJ donese odluku kojom bi JNA bila ovlaštena da razoruža sve te paravojne formacije, pa i tzv. jedinice narodne odbrane, pokupi svo to naoružanje i lageruje ga u dobro čuvanim arsenalima ili izveze. Predsedništvo SFRJ nije donelo takvu odluku. Za predlog Vojske glasali su predstavnici Srbije, Crne Gore, Vojvodine i Kosova i Metohije. Ostali su bili protiv, dakle bila je pat pozicija, 4:4, nema odluke.
Što je najčudnije, protiv predloga Armije glasao je i predstavnik Bosne i Hercegovine, Srbin Bogić Bogićević, a njegovoj republici je pretila najveća opasnost. Setimo se upada ustaša iz inostranstva i borbe s njima po bosanskim planinama, Bugojno, itd. Kad se raspala Jugoslavija, Bogić Bogićević se odselio u Ljubljanu. Slovenija ga je nagradila tako što nije glasao da se njene paravojne jedinice razoružaju. U svim tim okolnostima, umrla je Kovačevićeva supruga, lepa Istranka, Ines, sa kojom je 49 godina živeo u složnoj zajednici. Veljku je prekipelo i oduzeo je sebi život. Verovatno je tome doprinelo i stanje progona od KOS-a, podvala koja mu je priređena na brionskom plenumu, mada je bilo prošlo od tih događaja blizu 30 godina, ožiljci su bili prisutni.
Rankovićeva knjiga "Dnevničke zabeleške", objavljena je 200l. godine. Dakle, 18.godina posle smrti Rankovića, i osam godina posle Kovačevićeve smrti. Tek iz te knjige saznao sam da je KOS žestoko progonio Veljka Kovačevića, a kasnije sam saznao da su i svi članovi Veljkove porodice znali za te progone. Zbog toga ja nisam mogao da pitam Veljka zašto ga je KOS progonio a on to u razgovoru sa mnom nije pominjao.
Pridajem veliku važnost i činjenici o kojoj je Veljko Vlahović obavestio Aleksandra Rankovića, maja 1966., da KOS progoni i mnoge druge "crnogorske vojne kadrove." Pri tome pridajem veliku važnost onome što je Veljko Kadijević, ministar vojni, objavio 1993. u svojoj knjizi "Moje viđenje raspada". Kadijević piše i ovo: Tito je 1962. godine promenio svoje dotadašnje čvrsto stanovište o ulozi Armije u ukupnom društvenom životu, posebno o njenoj ulozi u slučaju agresije na Jugoslaviju. Priklonio se tezi o tzv. 'oružanom narodu', kao glavnom čuvaru granice i slobode zemlje od spoljne agresije. U toj novoj koncepciji sastavna komponentna je bila i tzv. srazmerna zastupljenost republika ii oficirskom koru JNA.
Budući je među oficirima JNA, posebno sa višim činovima, bilo nesrazmerno mnogo Srba i posebno Crnogoraca. Njih je trebalo penzionisanjem i na druge načine otpustiti iz JNA. Pri tome nije bilo važno da Srbi i Crnogorci u odnosu na broj članova svojih nacija natprosečno učestvovali u partizanskim jedinicama.
Mnogi su od 1941. godine, po toj osnovi, a ne po nacionalnoj pripadnosti, bili toliko zastupljeni u oficirskom koru JNA. Još ranije, po nekoj brzini, bez dovoljno objašnjenja, penzionisani su Srbi generali: Pavle Jakšić, Sredoje Urošević i Radivoje Jovanović Bradonja, i Crnogorac Radovan Vukanović. Lično mi je poznato da je toj činjenici Slobodan Penezić Krcun, bio je tada predsednik Izvršnoga veća Srbije, pridavao veliku važnost, sa naglašenom sumnjom da to "ne sluti na dobro!". Jednom mi je 1964. kazao: "...Nas Srbe, Tito još pomalo uvažava, ali samo zato što dajemo naročito mnogo vojnika i oficira. Hrvati, izbegavaju da idu u vojne i oficirske škole. A, Tito nije mogao da se zamisli bez velike i snažne armije...".
Da zaključim: u slučaju Srba i Crnogoraca, koji su zbog masovnijega učešća u partizanskim jedinicama, mnogi i od 1941. godine, imali su veliki broj oficira, pa i generala u JNA. I onda dođe onaj zakon fizike dijalektike. Kvantitet na određenome stepenu prerasta u novi kvalitet.
Glosa
Godine 1945., iz sreza Bosanski Petrovac, bilo je l.l00 oficira i podoficira, u JNA. samo trojica nisu bili Srbi. Ali, oni nisu bili oficiri samo zato što su bili Srbi, nego su mnogi od njih bili veliki junaci i vešte starešine prekaljene u antifašističkom rati od 1941. Svi borci, komandant, komesar pratećeg bataljona Vrhovnog štaba, za vreme rata, bili su Srbi. Bio je samo jedan Hrvat, Titov rođak.