Istočni front

Erdoganu bi se moglo osvetiti regulisanje odnosa sa Rusijom

Turska - ko je sledeći?

Neuspeli pokušaj vojnog puča u Turskoj nije bio usmeren protiv Erdogana. Glavni cilj ovog pokušaja je dalje stvaranje luka nestabilnosti prema Rusiji, ovoga puta na jugu, koji u odnosu na zapadni, ukrajinski, ima niz „prednosti". Glavna prednost Turske kada je o pritisku na Rusiju reč nalazi se u njenom povoljnom geopolitičkom položaju. Osim kontrole Bosfora i Dardanela, kroz koje ide značajan deo ruskog izvoza nafte i žitarica, Turska se graniči sa sve tri republike južnog Kavkaza (Zakavkazja) - Gruzijom, Jermenijom i Azerbejdžanom. Zakavkaske države su dosta slabe u vojnom smislu, i u slučaju realizacije sirijskog scenarija u njima, pitanje je da li bi imale snage da dugo izdrže bez strane pomoći. Destabilizacija južnog Kavkaza otvara široke mogućnosti za prodor ekstremista u severne ruske kavkaske republike, tvrdi ruski istraživač Aleksandar Šustov

Aleksandar Šustov

Državna granica Ruske Federacije u toj oblasti prolazi preko glavnog kavkaskog grebena i veoma je teško u potpunosti je kontrolisati. Osim toga, destabilizacija Južnog Kavkaza omogućila bi „otvaranje" Srednje Azije. Kaspijsko more koje je deli od Kavkaza uopšte ne predstavlja nepremostivu prepreku.

Po mišljenju predsednika „Konsultacija o međunarodnoj politici i ekonomiji" Fikreta Šabanova, pokušaj vojnog puča u Turuskoj logično se uklapa u planove SAD za izolaciju Rusije pomoću južnog luka nestabilnosti koji prolazi kroz muslimanske regione.

Za realizaciju ovih planova Amerikancima su neophodna tri osnovna uslova: „nestabilna" Turska", „problematična Srednja Azija" i „neprijateljski Iran". „Faza „podmetanja požara" u Turskoj je završena", izjavio je on u intervjuu Regnumu, u vezi sa pokušajem vojnog puča u Turskoj. „Sada predstoji faza destabilizacije Srednje Azije. Najverovatnije će biti izabran proveren način - vojni konflikti koji prerastaju u građanski rat. Kao rezultat toga, region će biti podeljen na nekoliko teritorija van kontrole, po sirijskom modelu. Sadašnji Uzbekistan, prema zamisli Vašingtona, trebalo bi da bude podeljen na tri „države". Svi ovi procesi će biti praćeni povećanjem obima šverca oružja i trgovine drogom u Rusiji."

Scenario destabilizacije Turske, po njegovom mišljenju, pušten je 15. jula i Redžep Erdogan ne može više da zaustavi ovaj proces. SAD će nastaviti da ga pritiskaju sa ciljem stvaranja autonomnog, a u stvari - nezavisnog Kurdistana koji treba da postane važan instrument njihove politike u bliskoistočnom regionu. Zato će sledeći koraci SAD biti „pritisak na Iran" i destabilizacija Srednje Azije sa ciljem stvaranja luka nestabilnosti okolo i unutar Rusije. S obzirom na vojnu i ekonomsku slabost azijskih zemalja Zajednice nezavisnih država, nije bez osnova što Rusija strahuje da će posle završetka vojne kampanje u Siriji biti pušten mehaniizam destabilizacije tog regiona. Nije slučajno Hilari Klinton u jednom od svojih predizbornih govora kao svoje neprijatelje identifikovala Rusiju, Kinu i Iran, što, očigledno, odražava pogled na svet značajnog, ako ne i pretežnog, dela anglosaksonske politike i biznis elite. Ključ za pritisak na sve tri za SAD neprijateljske države, sa gledišta tradicionalne geopolitke, predstavlja srednjeazijsko-kaspijski region.

F. Šabanov smatra da će početak procesa destabilizacije Srednje Azije trajati godinu i po dana, obraćajući pažnju na to što je baza za to, koja se nalazi u Tadžikistanu, Turkmenistanu i Avganistanu, već stvorena. U pograničnim oblastima formirani su, već spremni za prodor u republike ovog regiona, odredi „umerene islamske opozicije" i boraca ID (Daiš - radikalna islamistička grupa), specijalno preraspoređeni tamo iz Sirije. Vrbovanje za ID građana srednjeazijskih država tokom prethodnih godina nije bilo slučajno i vodilo se sa ciljem da oni izrastu u spremnu vojsku.

Nisu slučajni bili ni poslednji nemiri („zemljišni majdan" - masovni protesti protiv promena u zakonu po kojima bi stranci mogu da imaju zemlju u privatnom vlasništvu prim. red.) i terorističke akcije u Kazahstanu (dešavanja u Aktobeu) kojima se ostvaruje dugoročni scenario zamene političke elite od proruske na prozapadnu. Realizacija ovog scenarija dovešće do izlaska zemlje iz sastava saveznika Rusije (Evroazijski ekonomski savez, Organizacija za kolektivnu bezbednost i saradnju) što će odmah stvoriti brojne vojne, ekonomske, finansijske i transportno-logističke probleme i ugroziti postojanje Evroazijskog saveza.

Na kraju krajeva, Srednju Aziju čeka fragmentacija i raspad postsovjetskih republika na mnogo manjih država koje je, sa američke tačke mišljenja, mnogo lakše kontrolisati. U slučaju sirijske varijante „razgraničenja" koja, u uslovima karakterističnim za Srednju Aziju koje obeležavaju nacionalno-etničke, religiozne i međudržavne protivrečnosti deluje mnogo realnije, region će potonuti u dugotrajne vojne konflikte koji će za Rusiju predstavljati mnogo veći problem od situacije na Kavkazu devedesetih godina prošlog veka i početkom ovog veka. Oba ova plana, na prvi pogled, izgledaju kao utopija. Ali, različite varijante fragmentacije srednjeazijsko-kavkaskog regiona i uključivanja njegovih pojedinačnih delova u druge državne tvorevine, odavno se prorađuju u zapadnim „centrima mozgova". Na primer, u skladu sa koncepcijom „Novog puta svile" koju su SAD aktivno promovisale u ovoj deceniji, neophodno je da se republike Srednje Azije integrišu sa državama Srednjeg Istoka i Južne Azije, kao što su Avganistan, Pakistan i Indija, ali ne i Rusija.

Postoje i mnogo radikalniji projekti. Među njima je i, u svoje vreme smatran senzacionalističkim, članak penzionisanog američkog pukovnika Ralfa Petersa „Krvave granice - kako bi bolje mogao da izgleda Bliski istok", objavljen u junu 2006. godine u američkom Časopisu oružanih snaga. To što je autor članka svojevremeno bio zamenik načelnika štaba za obaveštajne poslove Ministarstva odbrane SAD, navodi na pomisao da ovaj članak nije slučajno objavljen. Stvar nije u tome da ne postoje bivši vojnici, kao ni bivši tužioci, već u tome da američkoj vojnoj obaveštajnoj službi za koju je Bliski istok sfera prioritetnih interesa R. Peters predlaže prekrajanje političke karte regiona da bi nove granice bile „pravednije" i ujednačenije po etničkom i verskom principu.

S tim ciljem na Bliskom i Srednjem istoku treba da niknu četiri nove države: Kurdistan, Arapska šiitska država, Beludžistan i Islamska sveta država sa Mekom i Medinom.

Teritorijalne, a zajedno sa njima i ekonomske, demografske i političke gubitke koji će nastati kao rezultat realizacije ovog plana, podneće praktično sve velike države Bliskog i Srednjeg istoka: Turska, Iran, Saudijska Arabija i Pakistan. Zato bi države pod pokroviteljstvom SAD, Avganistan i nezavisni Kurdistan koji još uvek postoji samo u planovima, trebalo da značajano povećaju svoju teritoriju. Plan je napravljen upravo sa idejom rasparčavanja velikih država kako bi postale mnogo slabije i lakše za kontrolisanje. Na jugu Međurečja (oblast između reka Tigra i Eufrata) na primer treba da nastane Arapska šiitska država koja ne bi ulazila u sastav konfesionalno povezanog Irana, već bi iz nekog razloga trebalo da bude nezavisna od njega. U odvojenu državu bio bi i odeljen i sunitski Irak kojem bi pripao, mali po teritoriji, zapadni deo zemlje. Generalno, etničke i verske principe povlačenja državnih granica R. Peters koristi u skladu sa zahtevima političke celishodnosti, a ne zarad tačne podele postojećih nacionalnih i religioznih oblasti.

Njegovoj pažnji nisu promakle ni azijske zemlje Zajednice nezavisnih država. Iranski Azerbejdžan sa oko 9 miliona stanovnika, R. Peters je uključio u sastav Azerbejdžanske Republike (Severni Azerbejdžan) „obrazovavši" veliku azerbejdžansku državu. Po tom scenariju planira se i stvaranje objedinjenog Badahšana, čiji tadžikistanski deo treba da se sjedini sa avganistanskim. U julu 2013. godine zamenik direktora Centra za strateška istraživanja (čiji je osnivač predsednik Ruske Federacije) Sajfulo Safarov, pozivajući se na podatke Antiterorističkog komiteta Zajednice nezavisnih država, izjavio je da neke države planiraju da objedine tadžikistanski i avganistanski Badahšan i da stvorte novu državu pod imenom „Veliki Badahšan". U tom trenutku, ti planovi, prema njegovim rečima, nisu predstavljali neposrednu opasnost za Tadžikistan, ali su Rusija i Kina, kao strateški partneri Tadžikistana, bile zabrinute. Neobično, ali izvan pažnje R. Petersa našli su se iranski i avganistanski Turkmeni koje bi zajedno sa Turkmenima iz Turkmenistana bilo moguće „objediniti" u „Veliki Turkmenistan". Radi se o tome da bi u tom slučaju teritorijalne gubitke imao Avganistan.

Očigledno da bi takvo radikalno prekrajanje granica odvelo ceo bliskoistočno-srednjeazijski region u krvavi haos u odnosu na koji bi sirijski konflikt delovao kao beznačajan incident.

Obrazovanje novih nacionalnih država sa granicama koje, kao po pravilu, nikada u istoriji nisu postojale, neizbežno bi dovelo do pograničnih konflikata i mešanja susednih država.

Ti konflikti i stvaraju luk nestabilnosti koji će orkužiti južne granice Rusije i neposredno uticati na njene partnere u Evroazijskom ekonomskom savezu i Organizaciji za kolektivnu bezbednost.

Tendencije takve vrste razvijaju se i bez oštrog prekrajanja političke karte regiona. Gomilanje odreda radikalnih islamskih grupa na granicama Avganistana sa Tadžikistanom i Turkmenistanom govori o tome da konstruktori luka nestabilnosti razmatraju i varijantu partizanskog delovanja sa njegovim postepenim prerastanjem u građanski rat.

Poslednja dešavanja u Kazahstanu i Jermeniji koji su saveznici Rusije u Organizaciji za kolektivnu bezbednost i saradnju i Evroazijskom ekonomskom savezu takođe sugerišu da se formiranje južnog luka nestabilnosti sprovodi po određenom planu. Kazahstan još nije uspeo da se oporavi od posledica terorističkog napada u Aktobeu, u kome je poginulo 25 ljudi, a sličan slučaj se dogodio u Alma Ati. U južnom centru Kazahstana, 18. jula, Ruslan Kulekbajev je iz automata otvorio vatru na policajce; poginulo je sedam ljudi, a troje je ranjeno. U gradu je uveden najviši, crveni nivo terorističke opasnosti, a predsednik države N. Nazarbajev je ovaj incident nazvao terorističkim aktom. Kasnije se ispostavilo da je Kulekbajev za svojih 26 godina dva puta bio osuđivan za krađu i posedovanje oružja, da je u zatvoru proveo 5 godina i 11 meseci, a svoje delo je objasnio mržnjom prema policajcima. Bez obzira na to, izbor predmeta napada govori o tome da taj incident teško da je bio slučajan. Po sličnoj šemi odvijali su se nedavno događaji u Aktobeu, gde su osnovni objekti napada takođe bili predstavnici bezbednosnih snaga.

Na Kavkazu je u tom mesecu glavna tačka napetosti postala Jermenija. Grupa od 26 naoružanih pristalica pokreta „Sasna crer" je 17. jula zauzela u Jerevanu policijsku stanicu zahtevajući da bude oslobođen iz zatvora poznati opozicionar Žiro Sefiljan koji se tereti za nezakonitu kupovinu i posedovanje oružja. Tokom akcije ubijen je zamenik komandira puka policije, šestoro policajaca je ranjeno. Osam ljudi, uključujući i načelnika policije Jermenije, general-majora Vardana Egizarjana, uzeto je za taoce. Pred zgradu policije poslata je vojna tehnika i vodeni topovi. U gradu su počeli sukobi građanskih „aktivista" sa policijom. Protestanti su počeli da bacaju kamenje na policajce, posle čega je u pritvoru zadržano 136 ljudi. Vojska i policija nisu izvršile juriš na zgradu policije, strahujući od velikog broja žrtava koji bi za opoziciju postali odličan instrument za diskreditaciju režima predsednika S. Sargsjana. Prema ocenama analitičara, ovi događaji su pokazali slabost vlasti i nestabilnost društveno-političke situacije u republici.

Pogled na političku kartu Bliskog istoka i Srednje Azije očigledno pokazuje da Turska, Jermenija i Kazahstan obrazuju zakrivljenu liniju koja polukružno opasuje Rusiju sa juga. Sve ove tri države zauzimaju u svom regionu (Bliski istok, Kavkaz, Srednja Azija) ključni položaj koji dozvoljava širenje delovanja ne samo na Rusiju, već i na druge države sa kojima se graniče. Destabilizacija političke i/ili vojne situacije u bilo kojoj od tih država dozvoljava, u perspektivi, destabilizaciju celog regiona.

Stvaranje na granicama Rusije još jedne krize po ugledu na ukrajinsku, ne samo da odvlači pažnju od Ukrajine, već i zahteva podelu snaga, za šta je potreban dodatni vojni i ekonomski napor. U slučaju sa Kazahstanom, pokrivanje vojskom najduže granice na svetu (oko 7,5 hiljada kilometara) biće krajnje problematično, a prisustvo druge po brojnosti, posle Ukrajine, ruske dijaspore (oko 2,3 miliona ljudi) i pretnja masovne migracije kazahstanskog stanovništva, na ovaj ili onaj način će uvući Rusiju u tu krizu.

Pažnja koju u poslednje vreme analitičari obraćaju na situaciju u Srednjoj (centralnoj) Aziji nije slučajna. Upravo tu je, a takođe i na Kavkazu koji se sa njom graniči, ishodište opasnosti za nacionalnu bezbednost Rusije. Ove pretnje se stvaraju uvozom vojno-političke nestabilnosti sa teritorije Avganistana u Turkmenistan i Tadžikistan, kao i provociranjem unutrašnjih nemira, konflikata i organizovanja terorističkih akcija u Kazahstanu. Turska je, u ovom scenariju, sposobna da igra ulogu katalizatora koji otvara pristup srednjeazijskom-kavkaskom regionu.