Govoreći otvoreno

Ko i kako rasprodaje Srbiju i srpske agrarne potencijale u 2017. godini (5)

Zakopani u sopstvenim oranicama

Ministar poljoprivrede Branislav Nedimović najavio je da od 1. novembra kreće realizacija dve investicije nemačke kompanije "Tenis" i to u Zrenjaninu i Kikindi i konkurišu u još tri opštine da kupe zemlju, rekavši: "...Mi kod svakog projekta analiziramo katastar, restituciju. Želimo samo one parcele koje su čiste u imovinsko-pravnom smislu da budu predmet davanja u zakup na 30 godina. Imamo Zrenjanin i Kikindu gde kreće izgradnja farmi, nakon toga kreću klanice". Dolaskom te nemačke kompanije, pojašnjava on, obezbeđuje se veliko tržište koje oni imaju na prostoru Evrope, Rusije, Kine. Nije rekao da mi ne možemo da izvozimo i svinjsko meso ni u EU, ni u Rusiju zbog vakcinacije protiv bolesti svinjske kuge. Bilo je puno sumnje da li će posao biti transparentan, čak su nazivali Zakon o zakupu poljoprivrednog zemljišta na 30 godina da je namenjen samo ovom preduzeću. Mi smo do sada 11 projekata odobrili, samo dva se odnose na 'Tenis', devet su srpski proizvođači, pojasnio je on. Nesmotrenost u donošenju odluka u ovoj oblasti mogla bi potpuno da isprazni naša sela u procesu koji je već uveliko u toku, a ostatak seljaka po selima mogao bi se potpuno pretvoriti u najamne radnike, zaključak je istraživanja našeg novinara Arpada Nađa

Arpad Nađ

U Srbiji se oko poljoprivrednog zemljišta vode prazni razgovori, a već sad se zakoni ne primenjuju, već sad se priprema da naši državljani kupuju zemlju za strance! Nema izgovora da stranci do sada nisu kupovali zemlju kod nas. Naime, oni ni dosad nisu mogli da kupuju zemlju, pa su kupili više od 22.000 hektara!

Srbija je jedina zemlja koja je pre ulaska u Evropsku uniju dozvolila strancima da kupuju poljoprivredno zemljište, i to će se nastaviti i kad bude donet nov zakon o poljoprivrednom zemljištu, o kojem je juče Narodna skupština drugi dan raspravljala. Činjenica je i to, da, bez izmena zakona, a zbog Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SPP), koji je potpisan 2008. godine, stranci bi i kao fizička lica mogli da kupuju zemlju od 1. septembra. Ali zakonom im nije zabranjeno da to rade tako što će osnovati firmu u Srbiji.

Stranci će naći ljude koji imaju državljanstvo Srbije, oni će da kupuju zemlju za njih i da je obrađuju. Šta je administracija radila pet godina, zašto se čekalo, rešenje nije bilo na javnoj raspravi, nisu razmatrana mišljenja stručnjaka,to ne može dobro da se završi. Ništa nije rađeno još od potpisivanja SSP. Predsednik Asocijacije poljoprivrednika Miroslav Kiš kaže da su poljoprivrednici nezadovoljni menjanjem zakona, za koji tvrdi da je loš, da se ne može popraviti i da nam treba nov zakon.

Srbija ima probleme sa zemljištem koji traju decenijama i koji se ne rešavaju, već se guraju pod tepih.

Skupština Srbije je vodila nekakvu "načelnu" raspravu o izmenama i dopunama Zakona o poljoprivrednom zemljištu, kojim je predviđeno da državljani država članica Evropske unije mogu da kupuju poljoprivredno zemljište u Srbiji. Tim zakonom predviđeno je da stranci mogu da kupuju poljoprivredno zemljište pod uslovom da najmanje 10 godina žive u lokalnim samoupravama u kojima žele da kupe zemlju, da najmanje tri godine obrađuju zemljište koje je predmet kupovine, i da u svom vlasništvu imaju potrebnu opremu i mehanizaciju. Takođe, važno je znati, Srbija ima strategiju razvoja poljoprivrede po kojoj je sve idelano - rast poljoprivrede prema jednoj varijanti je šest odsto, a prema drugoj devet. Stvarnost je, ipak, drugačija.

Agrarna proizvodnja raste po 0,45 odsto. U prvoj godini primene strategije bio je pad, pa smo imali rast, ove godine pad preko 20 odsto. Postavlja se pitanje čije je zemljište u Srbiji, paorsko, državno, tajkunsko, zadružno? Nismo rešili probleme restitucije, ne znamo koliko imamo državne zemlje, problemi tek nastaju, ovo je prvi čin. Mađarska je ustavom zabranila prodaju zemlje strancima, dok je, s druge strane, Rumunija zemlju "raskrčmila". "Vodimo prazne razogovore, imate već sad pojavu da se zakoni ne primenjuju, već sad se priprema da neko kupi za strance zemlju. Niko nije siguran u postojeći zakon. Stranci će naći ljude koji imaju državljanstvo Srbije, taj će da kupi zemlju za njih i da je obrađuje. FAO je prognozirao da će Srbija postati veliki uvoznik hrane. Počela je domaća poljoprivreda da zavisi mnogo od ćudi vremena, a, zašto smo to dozvolili, to niko ne objašnjava. Koliko god se poseje biće hrane, ali pitanje je izvoza, izvozimo samo sirovine a ne izvozimo hranu. Predsednik Asocijacije poljoprivrednika Miroslav Kiš kaže da su poljoprivrednici kategorično nezadovoljni menjanjem zakona za koji kaže da je loš i da se ne može popraviti i dodaje da nam treba novi zakon: "...Nismo dobili predlog, čuli smo iz javnosti, dok god ne budu zakonom definisana ograničenja i za pravna i za fizička lica nećemo zaustaviti propadanje sela i poljoprivrednih proizvođača. Mi se udružujemo kako god možemo, nemamo definiciju ko je poljoprivredni proizvođač, to moramo da razrešimo. Sve ima svoje, jedino poljoprivrednik može biti svako i može da bude korisnik agrarnog budžeta. Mi smo tako nekonkurentni, kroz udruženja se meša politika, nemamo svoju komoru, sistemski se ne želi doprineti da imamo profesionalce, pričamo već godinama, nema ko da čuje, a svake godine imamo sušu, poplave, svakim danom tonemo sve više...".

Greška potiče iz 2008. godine kada je Srbija u okviru SSP-a dogovorila, kako kaže, najnepovoljnije uslove. Sve članice EU su izdejstvovale veći rok, Srbija je pristala da bude četiri godine od SSP, različiti ministri pokušavali su u Briselu da objasne kako je to ishitreno, ali SSP nije lako menjati, sada uoči početka te odredbe moramo menjati zakon. Očigledno da promena SSP-a nije bila moguća i da se zato donose izmene, kako bi se popravilo ono što može - da tržište ne bude potpuno liberalizovano. Videćemo da li će zakon biti usvojen onako kako stoji u predlogu, da li će amandmani da ga promene. Nijedna vlast ne zna šta želi od poljoprivrede, da li žele da oranice pripadaju strancima ili da ostanu domaći paori. Kao što je poznato, samo oko tri odsto obradivog zemljišta u Srbiji se navodnjava, a da je drugačije, danas ne bismo zavisili od vremenskih uslova i imali bismo i za trećinu veće prinose i niže cene poljoprivrednih proizvoda.

Za 15 godina u Srbiji je zbog klimatskih promena pričinjena šteta od pet milijardi evra, 70 odsto nastalo zbog suše i visokih temperatura! Prosto je neverovatno da je takva situacija u Srbiji, zemlji koja obiluje vodama - što rekama, što jezerima, i krajnje je bahato da jedna država to ne ume da iskoristi na pravi način, a naročito zabrinjava što će ovo leto biti dugo, pakleno toplo i sušno.

Podaci pokazuju da se u Vojvodini navodnjava najviše 50.000 hektara zemljišta, a u centralnoj Srbiji još manje. Ako se uzme u obzir da Srbija ima 4,2 miliona hektara obradive površine, a da je za navodnjavanje pogodno čak 3,6 miliona, jasno je koliko je malo pod zalivnim sistemima. Nešto više od polovine (55 odsto) navodnjavanog zemljišta predstavlja ono koje je u vlasništvu porodičnih poljoprivrednih gazdinstava, dok je ostatak u posedu firmi i preduzetnika.

Surova statistika pokazuje da površine koje navodnjavanju firme i preduzetnici u proseku iznose 15,1 hektar, dok individualna poljoprivredna gazdinstva prosečno navodnjavaju samo 0,1 hektar. Procenjuje se da su površine koje se navodnjavaju u staklenicima i plastenicima iznose između 15.000 i 20.000 hektara. U Srbiji postoji i problem zapuštenosti sistema, zbog čega voda ne stiže na površine kojima je navodnjavanje potrebno. A, svi znaju, kad ne bi zavisili od visokih temperatura imali bi veće prinose i niže cene na pijacama.

Postojećim sistemima u Vojvodini moglo da se navodnjava 100.000 hektara, a u centralnoj Srbiji oko 60.000 hektara. U nekadašnjoj Jugoslaviji na ovim površinama su bili stvoreni uslovi za navodnjavanje 180.000 hektara, a dobar deo tih kanala i hidrosistema koji se nalaze u Srbiji danas je u korovu. Na gubitku su svi, od poljoprivrenog proizvođača do potrošača. Kada je suša, to opterećuje poljoprivrednu proizvodnju, jer utiče na prinose proizvođača, a sve to reflektuje se na cene na pijaci i radnjama, pa krajnji potrošač na kraju plaća ceh. Opet, suša podiže cenu i semena i i eto začaranog kruga. Šansu koju smo imali sa sistemom Dunav-Tisa-Dunav smo propustili i taj veliki sistem je nedovoljno iskorišćen. A tu ima 22.000 kilometara kanalske mreže. Na žalost, dobar deo sekundarne mreže je neuređen i voda ne može da dopre do onih parcela gde je namenjeno.

Prava je šteta što se i u Negotinskoj krajini nedovoljno koristi kanal prokopan radi odvodnjavanja. Na kraju kanala do Dunava postavljena je crpna stanica koja prepumpava vodu kada je u višku. Negotinska krajina je, inače, ispod nivoa Đerdapskog jezera, a grad Negotin se nalazi 12 metara ispod nivoa Đerdapa. Ukoliko bi se uradilo da ta crpna stanica bude reverzibilna, mi bismo rešili nekoliko pitanja. Dakle, mogli bismo kada je voda u višku da prepumpavamo u Dunav, a kada je u manjku da vraćamo u kanal. Srbija bi trebalo da dobije "vodeni autoput", koji će činiti 11 sistema za navodnjavanje - sedam u Vojvodini, a četiri u centralnoj Srbiji. Oni bi trebalo da navodnjavaju više hiljada hektara. Na te sisteme, kako je predviđeno, zainteresovani će moći da priključe sekundarne sisteme, a ministarstvo će finansirati 50 odsto tih troškova. Računice pokazuju da sistem za navodnjavanje jednog hektara košta oko 3.000 evra, a njegovo postavljanje garantuje povećanje prinosa za oko trećinu, dok u sušnim godinama njegova vrednost ne može da se izmeri.

Ali, za sada, sve su to samo pusti snovi.

Konačno, tu je i zdarugarstvo koje je sistematski uništavano. Sve je devastirano, takva su bila ekonomska, pre svega politička kretanja. Videli smo šta je "civilizovani" svet uradio. Cilj je bio da se prvo sruši SFRJ, da se ekonomski uništi zemlja. Naziv američkog plana za ekonomsko rušenje SFRJ bio je Koreni i on na žalost nije sproveden na lep način, već na takav kakav je urađen, a uz pomoć političke volje koja je vladala u Srbiji, jer ni sami političari nisu bili voljni da se održi, zadrži sistem. Danas u svetu ima oko 800 miliona zadrugara, u Evropi oko 90 miliona, i od toga žive. U jednom vremenu mi smo bili protivnici toga, jer je Srbiji, svojevremeno, bilo između 5 i 10.000 zadruga, a sada 1.330 od toga je oko 700 živih. Sa nestajanjem zadruga odumiru i sela u Srbiji. Od 4.600 sela 1.200 je u fazi nestajanja. Za 25 godina mi ćemo imati četvrtinu sela manje, a to znači manje naroda, manje i Srbije. To znači da u 700 sela imamo manje od 100 stanovnika i ta sela će nestati za deset godina, a 500 sela, koja danas broje manje od 150 stanovnika će nestati za narednih petnaest godina.

Ako se ne promeni politička volja u zemlji, da su selo i poljopriveda, ono od čega Srbija živi, i ono što je pomagalo Srbiju u svim teškim vremenima, nestaće i Srbija, nestaće i ovaj narod. Jer, 35.000 ljudi svake godine više umre nego što se rodi. Ako prostom matematikom izračunamo 2225-te godine na ovim prostorima više neće biti ovog naroda. Na tom planu treba mnogo toga da se učini, značajno da se učini, da se podstiče rađanje, da se bolje živi, pre svega, onda će biti i bolji natalitet. Da bi se to unapredilo formiran je Odbor za selo Srpske akademije nauka i umetnosti. Održali smo nekoliko sednica posle kojih su usledile konkretne akcije. Na poslednjem skupu smo doneli deklaraciju o delovanju u lokalnoj samoupravi, a to znači da je cilj da se uđe u svako selo, da se dođe do svakog seljaka. Zato je i štampan vodič „Kako osnovati zemljoradničku zadrugu", pisan tako da bi bio prihvatljiv i prilagodljiv za svakog seljaka, sa konkretnim uputstvima kako da se osnuje zadruga, jer tamo gde postoje zadruge postoji i život u selu, a tamo gde toga, nema ni sela ni života, nema ničega.

Samo u Vojvodini je oduzeto zadružne imovine u vrednosti od dve milijarde evra, i oko 200 do 300.000 hektara zemlje. Sada postoji tendencija da se zemlja od tih zadruga, ponovo privatizuje. Kako može da se privatizuje ono što je već privatizovano, što ima titulare, vlasnike. Sva zadružna imovina ima vlasnike. Cilj je reafirmacija zadrugarstva uz političku volju, jer ako nje ne bude, neće biti ni razvoja udruživanja, nećemo ni kranuti dalje. Imovina je oduzeta, neopravdano, a restitucijom se sada pokušava nešto ispraviti. Koliki tretman u državnim okvirima ima zadrugarstvo kada još uvek važi stari Zakon o zadrugama. Od 2006. godine se čeka novi zakon i još nije donet. Ne znači da će novi zakoni rešiti probleme, ako nema političke volje, da politička oligarhija stane iza toga, da shvati da je to stvarno budućnost Srbije, da je selo život Srbije, da ako nema naroda u selima nećemo imati ni u gradovima. Danas 1/3 Srbije živi u Beogradu. I to nije dobro. U gradovima nema šta da se radi, a u selima nema ko da radi. Ajde da sada to obrnemo, da vratimo te iz gradova da idu u sela da malo rade, a imamo predloga. Kažu: Puni su zatvori, ajde te koji nemaju mesta u zatvorima neka idu na selo, gde imamo 50.000 praznih kuća u srpskim selima, u 145.000 kuća više niko ne stanuje, dajte te koji su odgovorni, da ne budu na teretu države, neka idu u te prazne kuće sa narukvicom, neka rade tamo da proizvode hranu za sebe, za te ostarele u selima, uz obavezu da i državi nešto isplate.

Imamo situaciju da su mnogi tajkuni pokupovali zemlju na licitacijama i da se u tako praktično, stopira svaki dalji razvoj sela i zadrugarstva. To je rezultat naše pogrešne privatizacije vođene na pogrešan način. Mi smo govorili da je dobro što smo malo kasnije krenuli u privatizaciju jer ćemo učiti na tuđim greškama. Međutim, mi se ne učimo ni na svojim greškama. Sve što smo uradili, odnosno par ljudi je to uradilo, čak i ako to nije bila nečija drska "politička volja", da se uradi pogrešno, ali je očito da je urađeno pogrešno i to je sada jako teško ispraviti. No, kao što znamo, seljaci su uvek spremni na udruživanje i na zajedništvo, jer su između 80 i 90% njih, mali proizvođači. Prema poslednjem popisu u Srbiji ima aktivnih 780 zadruga, a verujem da će ih, ako se ne udruže, biti još manje. Da bi to izbegli, mora biti predvidljivosti, da seljak zna i za pet i za deset godina da će moći da živi od svog rada. Danas ne može. Sve zavisi od političke volje onih koji su na vlasti.

(Kraj)

A 1. Suša u evrima

Šteta na izgubljenom rodu 2017. godine izgleda ovako:

kukuruza iznosi 544 miliona evra

soje iznosi oko 118 miliona evra

maline iznosi oko 55 miliona evra

krompira iznosi oko 47 miliona evra.

suncokreta iznosi 41 milion evra,

jabuka iznosi 32 miliona evra,

šljiva iznosi 23 miliona evra,

šećerne repe iznosi 19 miliona evra,

grožđa iznosi 18 miliona evra i

krušaka iznosi 17 miliona evra.

A 2. Koliko vredi poljoprivredna proizvodnja

Bruto vrednost poljoprivredne proizvodnje u 2017. godini u Srbiji iznosi 4,223 milijardi dolara. To je za 18% manje od realizovane u 2016. godini. Neto vrednost je 3,79 milijardi dolara - manja za 15,5%.

Kada je reč o obimu, ratarska proizvodnja je zajedno sa povrtarskom proizvodnjom učestvovala sa 49%. Ukupna vrednost realizovane biljne proizvodnje procenjena je na 2,5 milijardi dolara, a to je pad za 27% odsto u odnosu na prošlu godinu.

Procenjena vrednosti biljne proizvodnje po delatnostima u 2017. godini: žito - 1,13 milijardi dolara, sa učešćem od 45,3 odsto u ukupno ostvarenoj vrednosti biljne proizvodnje i padom proizvodnje od 32,7 odsto u odnosu na 2016. godinu; povrtarsko bilje - 432 milijardi dolara, sa učešćem u biljnoj proizvodnji od 17,2 odsto i rastom proizvodnje za 17,1 odsto; industrijsko bilje - 368 miliona dolara, sa učešćem od 17,8 odsto i smanjenom proizvodnjom za 24,3 odsto; krmno bilje -133 miliona dolara, sa učešćem od 5,3 odsto i smanjenom proizvodnjom za 33,8 odsto; voćarstvo - 396 miliona dolara sa učešćem od 15,9 odsto i padom proizvodnje za 19,8 odsto; vinogradarstvo - 42 miliona dolara, sa učešćem od 1,7 odsto i smanjenom proizvodnje za 4,5 odsto.

Glosa

U prvoj deceniji ovog veka poljoprivreda je u Srbiji imala prosečan rast od svega 0,6 odsto. Rast i pad se kreću od minus 128 do plus 16 odsto. Najbolji primer loših procena zabeležen je 2015. godine, kada je strategija prikazivala rast od 9,2 odsto, a u stvarnosti smo imali pad od osam odsto. Vrednost agrarne proizvodnje te godine bila je samo 4,75 milijardi dolara