Da se ne zaboravi

Tito-Ranković-Veselinov: Tri drugara, na Brionskome plenumu - tri bećara (31)

Zaverenici iz crvene lože

Najstariji živi novinar u Srbiji, Milentije Pešaković, učesnik Drugog svetskog rata i socijalističke revolucije, a posle rata šef kabineta sekretara CK Srbije Jovana Veselinova Žarka, savetnik u srpskoj vladi i Izvršnom komitetu CK SKJ, piše za Magazin Tabloid o pozadini "Brionskog plenuma" (ali i o dugoročnim posledicama ovog događaja), na kome je Josip Broz Tito smenio svog najbližeg saradnika Aleksandra Rankovića

Milentije Pešaković

Uvod

U jednom prethodnom tekstu konstatovao sam da je razlaz između Tita i Rankovića nastao, intenzivnije, u godini 1961. i ukazao na nekoliko razloga njihovoga razlaza. Veselinov je bio nerazdvojan drugar-bećar sa Rankovićem decenijama. Skoro svakodnevno su bili zajedno, jal na nekome sastanku, savetovanju, jal u lovu, jal u Klubu saveznih poslanika na Dedinju, ulica Tolstojeva 2a., jal' na letovanju u Dubrovniku, Brionima, Fruškoj gori...I na Brionskom plenumu-Veselinov iz svih oružja po Rankoviću!

Kada je među njima nastao nesporazum, razlaz i konačno-teška artiljerija?

Bio sam od 1963. godine svakodnevno sa Veselinovim, kao njegov savetnik, šef kabineta. Za vreme dok je Ranković bio u sedlu registrovao sam neposredno, kasnije, u kontekstu novih okolnosti-sadržajnije o nesporazumima među njima dvojicom. Ali ni danas ne znam početak, prve nesporazume i razloge...

U ovom momentu pomenuću nekoliko detalja-a narod veli: đavo jer uvek u detalju!

Šef kabineta Aleksandra Rankovića u vremenu od 1963. do 1966. (godina Rankovićevoga smaknuća) Petar-Pera Ivičević dolazio je kod Veselinova nekoliko puta. Uvek je u zatvorenoj koverti donosio Veselinovu po nekoliko žalbi-molbi-upozorenja....koje su stranke uputile Rankoviću. Bilo je tu i tekstova njihovih davnašnjih poznanika, i robijaša, i ljudi iz inostranstva, ali i „običnih građana."

Jednom mi je Veselinov naglašenim tonom kazao: "...Ovaj burazer meni često šalje razne papire, molbe, žalbe...koje su njemu upućene, ali mi nikada ne kaže 'a šta ja sa njima da radim, kako da postupim?' "

Nisam toj izjavi Veselinovljevoj pridavao neki ozbiljniji značaj, osim što sam se sam za sebe pitao: A zašto o svemu tome ne razgovaraju kad su skoro svakodnevno zajedno, dobri su drugari, i prijatelji?

Inače, meni je veoma godio dolazak Petra Ivičevića. On je tada bio sekretar Savezne komisije za verska pitanja, a njegov šef Ranković-predsednik te Komisije.

Posebno me zanimalo koje šta u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, tačnije njenom tadašnjem patrijarhu gospodinu Germanu. Povremeno sam čitao i neke službene informacije, posebno UDB-e, o „nekim pojavama u radovima srpskoga pravoslavnoga sveštenstva."

Kad sam jednom o nekim od tih informacija, komentara, razgovarao sa Veselinovim, sećam se odlično: reče mi: „...Raniji patrijarh Prodanov radio je samo onako kako mu je OZNA, odnosno UDBA govorila, savetovala...Nama takav patrijarh ne treba. Treba nam patrijarh koji će i znati, hteti da se s nama i posvađa, da nas i kritikuje. E, German je bio i jeste takav patrijarh.

Zaslužuje posebne osvrte, komentare ova tema, ali za sada samo da konstatujem: Germana su u dijaspori prozvali „crveni patrijarh", Nikolaj Velimirović i ini u inostranstvu odbili su poslušnost Germana, otcepili su: tzv. raskolničili se.

Ti prigovori nisu bili neosnovani; tačno je i German je, ponekada i vidno, slušao „crvene naredbodavce", dakle i Udbovce. Ali važne su i tri sledeće činjenice: Prvo, German je bio 25. godina na patrijaršiskom tronu. Za to vreme bila je najintezivnija i najuspešnija građevinska delatnost na objektima Srpske pravoslavne crkve: manastirima, crkvama, konačištima;

Drugo, German je lično, hrabro uradio nekoliko stvari u interesu srpske pravoslavne crkve i srpske istorije kulture uopšte, što mnoge diplomate i UDBOVCI, koji su se dugo pripremali za te akcije, odustali su, jer nisu bili sigurni u uspeh, a u tom slučaju sledila bi kompromitacija i SPC i država Jugoslavije; Treće, i vrlo značajno: dobri odnosi između države i Srpske pravoslavne crkve, dakle i Germana, služili su uvek Titu, a i Rankoviću, kao predsedniku Savezne komisije za verska pitanja, i višegodišnjem ministru unutrašnjih poslova Jugoslavije, kasnije Predsednika odbora SIV za unutrašnju politiku, u razgovorima sa katoličkim klerom, nadbiskupijom u Zagrebu, i prelatima muslimana u Sarajevu: "...Evo, kako su vrlo dobri odnosi između države i SPC, to obezbeđuje odgovarajući prestiž zvaničnoj Jugoslaviji u inostranstvu, pa i kod mnogih katoličkih biskupa, pa i lično pape. Zašto sa SPC možemo da imamo dobre odnose, a sa vama uvek neki manji ili ozbiljniji nesporazumi?"

Da ponovim već pisano: Penezić je često govorio- „U Hrvatskoj danas ima više katoličkih popova, nego pre rata. A šta oni propovedaju!? Nama predstoji klanje u tim i takvim okolnostima!"

Na žalost, ja nikada ništa saznao nisam od Petra Ivičevića. Na moja pitanja, komentare...uvek je izgovarao: "Ja..." ili tako nešto, dakle nikada - ništa. Slično su se ponašali i mnogi iz Titovog kabineta s kojima sam dolazio u kontakt! Neki su još živi, a i danas o delikatnim pitanjima - samo se trgnu i kažu: "Ja!"

Inače, lično mi je dobro poznato: Odnosi između Veselinova i Germana bili su srdačni, čak odlični. Veselinov mi je to i u šali objašnjavao: "...Pa nas dvojicu smo ti, svaki na svoj način, i po službenoj dužnosti i ubeđenju, glavni: SRBI! Predvodimo Srbe!"

German je jednom službeno boravio u Bugarskoj. Pred polazak i Vladi Srbije razgovaralo se o toj poseti. Na neka ponašanja „sa visine" nekih zvaničnika Vlade, German je ljutito uzvratio: "Tražim od vas samo da mi kažete: ovde je granica državnih interesa Srbije. Znam ja kako ću tamo i čemu razgovarati bolje od vas!"

German je tada u Bugarskoj vrlo uspešno delovao. Zbog toga uspeha, ali i u znak izvinjenja za kratko „dociranje" pojedinih u Veću Izvršnome Srbije, Germanu je na železničkoj stanici u Beogradu (vraćao se spavaćim kolima Vagon Li-ja) priređen poseban ceremonijal i publicitet!

Da ponovim: ima mnogo zanimljivoga, za istoriju vrlo važnoga „materijala", o odnosima SPC i države Srbije, pa i Jugoslavije, i to zaslužuje obimnije ekspliciranje. No, da se vratim osnovnoj temi ovoga teksta: Odnosima Veselinova i Rankovića, kada, kako i zašto je puklo njihovo višedecenijsko druženje i i uvažavanje.

Drugi detalj koji je stimulisao moje razmišljanje: Da li je sve u redu između Rankovića i Veselinov? Završili smo Veselinovljev referat za predstojeći Peti kongres Saveza komunista Srbije. Veselinov mi je tada ispisao na papiru dvadesetak osoba-Srba , koju su na raznim funkcijama u organima Federacije, kojima treba da pošaljem nacrt referata i zamolim ih da dostave primedbe, sugestije. Na tom spisku bili su: Petar Stambolić, Mijalko Todorović, Milentije Popović, Koča Popović...Nije bilo Rankovićevog imena. Pretpostavljao sam: Verovatno će se drug Veselinov sa Rankovićem videti danas, sutra i sam mu uručiti primerak. Međutim, to nisam mogao tačno da utvrdim , ali sam posumnjao da Ranković je zaobiđen. Jer da je Rankoviću dostavljen primerak on bi verovatno imao neku sugestiju, to bi usno kazao Veselinovu u Klubu uveče, a Veselinov bi sutradan meni saopštio eventualne Rankovićeve opaske, i njih bismo razmotrili pri konačnoj redakciji referata. Međutim, Veselinov mi ništa nije govorio o eventualnim Rankovićevim primedbama, sugestijama. Iz toga sam zaključio da Rankoviću namerno nije poslat referat na mišljenje. Ni danas nisam siguran u tu moju pretpostavku. U svakom slučaju detalj je vrlo indikativan.

Peti kongres SK Srbije održan je u maju 1965. godine, posle svih ranije održanih kongresa po republikama. Tada je prvi put učinjen preokret: ranije su uvek republički kongresi bili u nekoj senci prethodnoga Kongresa SKJ. Ovoga puta se, međutim, sa raznih, pa i najviših foruma, sa velikim interesovanjem očekivalo: šta će i kako biti kazano, zaključeno, usvojeno u rezolucijama kongresa SK Srbije. Posebno o ekonomskoj problematici, ali i kadrovskoj, budući da je počela primena principa rotacije, toga po meni- zemljotresa za rukovodioce Saveza komunista i u organima državne vlasti, posebno one na najvišim položajima. Moju znatiželju izazvao je sastanak Izvršnoga komiteta CK SK Srbije pre Kongresa; bio je to sastanak održan 22. aprila 1963. godine, dakle par nedelja pre Petog kongresa SK Srbije. Tome sastanku nije prisustvovao Veselinov, već je sastankom rukovodio Rista Antunović, Organizacioni sekretar.

Pročitano je kratko pismo Veselinova članovima Izvršnoga komiteta u kojem ih on upoznaje sa svojom željom, odlukom: Moli članove IK da ga ne predlažu na sledećem Kongresu za neku funkciju. Devet godina je, piše on, sekretar CK SK Srbije, time i sekretar Izvršnoga komiteta , i da je to dosta. On je, kako je pisao, već u godinama, treba podmlađivati rukovodstva. Kasnije sam ja, došao do zaključka: Veselinov je bio načisto da predstoji definitivni razlaz između Tita i Rankovića, i on-Veselinov-želeo bi da u tim „razračunavanjima „ ne učestvuje. U odličnom je drugarstvu i sa Titom i sa Rankovićem, i ne bi želeo da učestvuje u tome „dvoboju". I danas verujem u tu svoju pretpostavku. Međutim, Veselinov nije uspeo da izbegne svoje učešće u tome sukobu. O tome više kasnije.

Drugi detalj: Dobrivoje Radosavljević-Bobi upoznaje članove Izvršnoga komiteta da drugovi iz Hrvatske ozbiljno prigovaraju da je u celom posleratnom periodu ministar unutrašnjih poslova Jugoslavije bio Srbin: prvo, kratko vreme, pop Vlada Zečević, ali onda Aleksandar Ranković, zatim Svetislav Stefanović-Ćeća, sada je na toj funkciji Vojin Lukić. I Radosavljević predlaže da tu ozbiljnu opasku drugova iz Hrvatske uvažimo. I da mi, Srbija, sada „povučemo" Vojina Lukića, sa položaja saveznog sekretara za unutrašnje poslove, neka dođe na to mesto neko iz druge republike, eventualno iz Hrvatske.

I tako se desilo: Srbija je „povukla" Vojina Lukića, na njegovo mesto Savezna skupština je izabrala Hrvata Milana Miškovića. Usput: rođenoga brata Ivana Miškovića, koji je godinama bio funkcioner i zatim i šef KOS-a. Tako su dva brata Hrvata postali šefovi i UDB-e i KOS-a., a treći Hrvat-Tito-vrhovni u svim segmentima društva i države!

Šef kabineta Vojina Lukića, kasnije šef Kabineta Milana Miškovića, Žičanin, prvoborac, istaknutiji u Saveznoj UDBI-, Milan Trešnjić mi je dva puta govorio da je Jovan Veselinov nekoliko puta dolazio u Savezni sekretarijat unutrašnjih poslova kod Vojina Lukića i da je dva puta Veselinov čekao da u kancelariju stigne Vojin Lukić,, i da s njim razgovara, tačnije da Lukića predlaže, moli ga,da se vrati u Srbiju, inače neku odgovornu dužnost. Meni te Trešnjičeve priče nisu bile uverljive, prosto iz razloga hijerariskoga „prestiža": da Veselinov ide i i čak dva puta čeka Lukića da bi mu predložio povratak u Srbiju, da napusti funkciju u federaciji, jer je Srbiji sada „jako potreban" kao vrlo sposoban rukovodilac. Ali, ako je Veselinov zaista to činio-za mene je dokaz da je tako postupio ili po Titovoj, ili Rankovićevoj naredbi. Pre će biti po Titovoj , naravno ne direktno „diktiranoj".

I Vojin Lukić je prethodno otišao kod predsednika SIV Petra Stambolića i pitao ga šta se to o meni razgovara, kombinuje. Stambolić mu je odgovorio da je on kao Predsednik SIV-a zadovoljan njegovim radom, nema nikakve zamerke" ali kad te Srbija traži-prihvati njihov poziv, njima zaista treba sposobnih kadrova". U svojoj knjizi „Dnevničke zabeleške" Aleksandar Ranković piše da je u dogovoru sa Velimirom Stojnićem obavestio Veselinova, kako će sada biti neka organizacija u saveznim organima i da bi sada „mogli dobiti Lukića, jer će biti zamenjen na dužnosti sekretara Saveznoga SUP-a, sa nekim drugim iz druge republike".

Konačno u izveštaju Komisije za slučaj Rankovića (predsednik Komisije-Krsta Crvenkovski) piše: „Komisiji takođe nije jasno zašto je nakon nepune dve godine , Vojin Lukić otišao sa dužnosti sekretara za unutrašnje poslove i zamenjen Miškovićem". Opaska moja: član Komisije bio je i Dobrivoje Radosavljević-Bobi, i on je dobro znao kako je potekla inicijativa da se Vojin Lukić „povuče" u Srbiju, jer Hrvati prigovaraju kako su stalno u novoj Jugoslaviji Srbi ministri unutrašnjih poslova. Ali Radosavljević je ćutao, nije reagovao kad je ispisana citirana formulacija Komisije! Konačno, Vojin Lukić je „povučen", došao je na njegovo mesto Hrvat Milan Mišković.

Ali zaista nije sasvim jasno kako je ova „operacija" smišljena i realizovana! Da li je Titu u predstojećem obračunu sa Rankovićem više odgovarao neko drugi, eto neki Hrvat, na dužnosti saveznoga sekretara za unutrašnje poslove. Ili je, pak, Rankoviću odani Vojin Lukić više odgovarao na položaju organizacionoga sekretara CK SK Srbije, na koju je dužnost kasnije i izabran, imenovan Vojin Lukić!?

Zaista mnogo je toga „zamumuljeno i zakukuljeno" i u ovome slučaju! Stane Kavačič je napisao u svojoj knjizi kako se Tito, Kardelj i Bakarić predriblovali Rankovića i Stefanovića-Ćeću. Očigledno je to mislio i zbog ovoga slučaja sa Vojinom Lukićem.

Pre nego ukratko opišem kako je konačno Vojin Lukić postao organizacioni sekretar CK SK Srbije , i kako je na toj dužmosti delovao, samo par rečenica o „ćutatologu" Dobrivoju Radosavljeviću.

Uvažavao sam ga , istina moji ljubimci u SKJ bili su: Đilas, Kardelj, Bakarić, Veljko Vlahović, Boris Kidrič-znali su lepo da govore i pišu. Ali Bobija sam uvažavao kao visoko moralnu ličnost, i posebno posle automobilske nesreće u kojoj je jedva ostao živ i celoga života imao posledice od toga saobraćajnoga udesa.

Bobi je 1963.-prva rotacija-sa dužnosti sekretara Organizaciono-političkoga sekretarijata CK SKJ „prekomandovan" u Srbiju, da bude imenovan, izabran za potpredsednika Republičkoga izvršnoga veća. Tome predlogu odlučno se suprostavio Slobodan Penezić-Krcun, koji je tada bio predsednik RIV-a!

Krcun se usprotivio tome predlogu govoreći: "...Može samo Dobrivoje Radosavljević-Bobi da bude predsednik RIV-a ja potpredsednik! Krajnje bi mi bilo neprijatno da ja Bobiju budem nadređen! Prihvaćeno je takvo Krcunovo rezonovanje, ali nije bilo raspoloženje da Radosavljević bude predsednik RIV-a a Krcun njegov potpredsednik".

Rešenje je onda nađeno: da Radosavljević bude predsednik Republičkoga veća u Skupštini Srbiji i potpredsednik Narodne skupštine Srbije, čiji je predsednik bio Dušan Petrović-Šane. Šane je oberučke prihvatio taj predlog, jer mu „skače numera" ako on bude predsednik i Radosavljević potpredsednik. Konačno, tako je i bilo. Inače u svim kombinacijama bilo je nesporno da Radosavljević bude član Izvršnoga komiteta CK SK Srbije.

Međutim, izgleda da Srbiji sve to nije odgovaralo, osećao se „diskriminisan" i za to okrivljivao jedino Rankovića, glavnoga „kadrovika" u to vreme i u Jugoslaviji i u Srbiji. Razume se, Tito je i na tome području-raspored kadrova-bio neprikosnovan, što je vidno manifestovao i u slučaju predloga novoga sastava CK SK Srbije, o čemu kasnije-konkretnije!

Možda i činjenica da je Radosavljević godinu dana kasnije, dakle leta 1964. postao član na Brionima novoosnovane tzv. Koordinacione grupe za političko rušenje Aleksandra Rankovića. U tu grupu još su „ušli": Petar Stambolić, Milentije Popović i Dušan Petrović. Milentije Popović je bio predsedavajući, koordinator te skupine, i često su se „ilegalno" sastajali, debatovali...I sva četvorica kasnije bili su u prvim redovima protiv Aleksandra Rankovića i na Brionskome plenumu, i kasnije. Dobrivoje Radosavljević je bio član Komisije (predsednik Krste Crvenkovski), koju je Tito imenovao za „slučaj Rankovića". Slučajno?

Bobi je optužio, bez dokaza, ili izmišljenim dokazima , da je Ranković u svojoj spavaćoj sobi imao određene prislušne uređaje, kojima je „snimao" sve što se dešava u Titovoj rezidenciji, u Užičkoj 15. u Beogradu, pa i u Titovoj i Jovankinoj spavaćoj sobi.

Ranković je to odlučno i vrlo ubedljivo demantovao, i izrazio čuđenje da se Bobi, eto, upustio i u takve gnusne laži i falsifikate!

Milentije Popović je bio najveći: teorijsko-ideološki kritičar Rankovićeve grupe, koja je po njemu neprestano unosila smutnje, neverice, intrige... u CK SKJ.

I ovom prilikom: Ko će ako Srbin-Srbina neće! Srpska nesloga-stalna nacionalna konstanta! Daleko bih odšetao ako bih iznosio argumente o poreklu, posledicama...te srpske nacionalne osobine.U slučaju Brionskoga plenuma ta nesloga, intrige, podvale...bile su karakteristične i za sve druge, počev od Tita pa redom! Tako komunisti-ljudi posebnoga kova!

Dok ovo svoje „jadikovanje" trukujem, sećam se Dobrice Ćosića, odnosno njegove sledeće dve rečenice: "Svaka stvar se upotrebom srči. Jedini je izuzetak-vlast! Što se više upotrebljava, to se sve više razgranava..." Veselinova sam izuzetno cenio, posebnokao mobilnoga intelektualca, ali jednom me je razočarao! U jednom slučaju bio je na strani vrhovnih, a znao je da stvari tako ne stoje. Kad sam mu prigovorio za takvo držanje, glasanje, odgovorio mi je: "...Pa šta onda? Ne bih imao para ni viršle da kupim za večeru!"

Da, napisa Njegoš:"Strah života često obraz kalja!" Psihijatri vele: Strah je najjača emocija, potiskuje sve druge emocije...Pa i komunisti su ljudi od krvi i mesa; bili so oni, kao i mnogi drugi, veliki podvižnici, hrabri i odvažno...Ali, eh!

Radosavljević nikada nigde nije kazao, napisao....Otkuda je njegova informacija da Hrvati prigovaraju kako su stalno posle oslobođenja Srbi bili ministri unutrašnjih poslova Jugoslavije. I onda on predlaže da Srbija „povuče" Vojina Lukića, i tako se omogući izbor Hrvata za ministra unutrašnjih poslova Jugoslavije!?

Svoje dileme, iskreno:razapinjanje misli i savesti o ovim i sličnim pojavama iznosio sam dva puta svome drugaru u CK SKJ Ivanu Laći, koji je bio „nadrljao" u „Slučaju Đilasa", koje je on 1954. podržavao, pa je zbog toga bio partiski kažnjen, hijerashiski hendikepiran. On me je pitao da li se sećam lekcije iz partijskih i SKOJ-evskih kurseva i škola: Partijnost i istina? Prednost ima partinost-ako je istina protiv interesa Partije-istina se prećutkuje, negira, derogira....

No da se ne upuštam u ovaj filozofsko-ideološki-psihijatriski lavirint-da nastavim ukratko kako je Vojin Lukić postao organizacioni sekretar CK SK Srbije, odnosno imenovan ili izabran na tu dužnost, drugu po rangu u Centralnim (i drugim) komitetima.

Kadrovska komisija u sastavu: Jovan Veselinov, Dušan Petrović i Mihajlo Švabić sastala se jedno popodne u Klubu saveznih poslanika na Dedinju, ulica Tolstojeva br.2 a, sa zadatkom da predloži-šta i kako sa Vojinom Lukićem koji je već „povučen" u Srbiju. Veselinov i Petrović su predlagali da on bude izabran na dužnost organizacionoga sekretara CK SK Srbije na predstojećem Petom Kongresu SK Srbije. Švabić se tome predlogu suprotstavio sa obrazloženjem da je to rešenje pomalo čudnovato, neprihvatljivo...Predlagao je neka Lukić prvo bude član Izvršnoga komiteta, pa eventualno kasnije izabran za organizacionoga sekretara, dok se on upozna sa partijom u Srbiji, i ljudi oko njega sa njim.

I ispričao mi je Švabić: "...Otišao sam ja u WC. Kad sam se vratio i seo u fotelju pored Veselinova i Petrovića oni su obadvojica istovremeno meni saopštili: Odlučili smo, Lukić će biti organizacioni sekretar CK SK Srbije".

Švabić je onda kazao: "Pa ako ste-Vas dvojica tako odlučili, ja i da budem protiv ništa mi ne vredi. Rezultat je 2:1., dakle odluka je doneta!" Sve je ove detalje meni ispričao Švabić vrlo brzo, a ponovio ih je i posle Brionskoga plenuma.

Kako sada objasniti: Dušan Petrović-Šane član Koordinacione grupe za „političko rušenje Rankovića", Veselinov se udaljava od Rankovića, odlučuju, da Rankoviću odani Vojin Lukić bude organizacioni sekretar CK SK Srbije!?

I sada je Lukić nadređen Dobrivoju Radosavljeviću, koji je očigledno protiv Rankovića, i zbog „rotacije"; ali i on je u Koordinacionoj grupi za „političko rušenje Rankovića"!?

(Nastavak u sledećem broju)