Kontranapad

Zašto je loše biti evropski vicešampion i kome u Srbiji smeta veliki Dušan Ivković

Pobednici i u porazu

Skeptična osećanja i usiljeno „verovanje" srpske javnosti u dobar rezultat košarkaške reprezentacije uoči početka Evropskog prvenstva u Turskoj su tokom takmičenja i naročito posle pobede nad Rusima u polufinalu, prerasli u nekritičku optimizam da će Slovenci biti laka prepreka do zlatne medalje. Nije to bilo toliko vidljivo u našim medijima. Oni su sa respektom govorili o selekciji koja je sve svoje rivale položila na pleća, da bi aktuelne evropske prvake Špance u polufinalu ubedljivo savladala sa dvadeset poena razlike. Neracionalni optimizam su širili površni poznavaoci košarke i naša svest o srpskoj nadmoći nad slovenačkim sportom, zaključuje Miroslav Vislavski, urednik sportske rubrike Magazina Tabloid

Miroslav Vislavski

Za prosečnog Srbina, Slovenci su skijaši, nama nedorasli u drugim masovnim i popularnim sportovima. Zavedena mitomanijom i jugoslovenskom prošlošću naša javnost u kojoj je slovenački sport izuzev zimskih disciplina bio naizgled inferioran, sa podcenjivanjem gleda na nekadašnju braću. Prenebrežemo činjenice da su imali šampione Jugoslavije u košarci (Olimpija), rukometu (Slovan Kolinska)... Slovenački asovi u fudbalu, košarci, rukometu, odbojci, su davali značajan doprinos rezultatima jugoslovenskih selekcija, koje naša istorija sporta baštini. Podsetimo se asova naše košarke iz Slovenije: Daneu, Žorga, Jelovac, Zdovc, Vilfan... u fudbalu su to bili: Toplak, Oblak, Popivoda, Elzner, Katanec...u rukometu: Pušnik, Anderluh, Radovan Krivokapić, braća Bojović (Miha i Vlado)... u odbojci: Jošt, Škrbinek, Andrej Urnaut...

U zbirci olimpijskih medalja koje su na kontu Olimpijskog komiteta Srbije su medalje sportista iz Slovenije, gimnastičara Leona Štukelja, Josipa Primožiča, Staneta Derganca, Miroslava Cerara, veslača: Bojana Prešerna i Sadika Mujkića. Sa zimskih igara u našem olimpijskom trezoru su medalje iz Sarajeva 1984. i Kalgarija 1988., koje su osvojili slovenački takmičari Jure Franko (veleslalom), Mateja Svet (slalom) i na skakaonici Primož Ulaga, Matjaž Zupan, Matjaš Debeljak i Miran Tepeš.

Poraz od Slovenije u finalu je teško pao igračima i članovima ekspedicije u Istanbulu. To je bilo toliko vidljivo u ponašanju naših reprezentativaca koji su teška srca, snuždenih lica, suznih očiju i praznih pogleda ispoštovali protokol proglašenja i dodele srebrne medalje. Bilo je tužno gledati poražene, a zapravo velike pobednike: Bogdanovića, Jovića, Lučića, Marjanovića, Mačvana, Kuzmića, Lazića, Milosavljevića, Birčevića, Štimca, Micića, Gudurića, kako bez žara i sreće primaju odličja. I jedini verujući u osvajanje medalje ovog sastava naše reprezentacije, Saša Đorđević je bio vidno neraspoložen. Čak mu je „promaklo" da se rukuje sa predsednikom Vlade Srbije, Anom Brnabić, koja je bila u protokolu uručenja medalja sa svojim kolegom iz Slovenije Mirom Cerarom. Značajan deo javnosti koji nije prihvatio Brnabićku kao čelnika Vlade, „naslađivao" se Saletovim ciljanim ili nenamernim gestom, pridajući tome veću važnost od podviga kakav je osvojena srebrna medalja. Ni u Srbiji nije bilo uobičajene euforije kakva vlada prilikom postizanja vrhunskih pobeda.

Nije bilo jurnjave kolima po prestonici i ostalim centrima. Zastave su ostale umotane...Javnost se tešila i „hranila" činjenicom da je osam srebrnih iz Rija 2016. izostalo sa prvenstva. Zašto je to tako primljeno?

Kažu, nije problem izgubiti od Amerikanaca u finalu Olimpijskog turnira, ne bi bilo problem da smo poraženi u finalu od Španaca, na primer...Ali, poraz od Slovenaca ima gorak ukus! Kao da Srbija ne sme da izgubi od nekog ko je napredovao toliko da je ubedljivo pobedio sve rivale na prvenstvu! „Uteha" za „neočekivan poraz" je nalažena u objašnjenju da je sastav Slovenije predvodio Srbin, Igor Kokoškov, a da su dvojica ponajboljih takođe Srbi Goran Dragić i Luka Dončić! Ispada da je „lakše" podneti poraz kada Srbin pobedi Srbina! Kokoškov je dokazao svoje reference koje ga drže u NBA ligi, dok je kod nas „malo zaboravljen". A što se Dragića i Dončića tiče, oni su Slovenci, srpskog naciona. To nema posebne veze sa našom državom. Oni pevaju slovenačku himnu, oni se raduju i plaču zbog Slovenije. Njihov slovenački patriotizam je vidno manifestovan. Nisu oni sposobniji zato što su srpskog porekla. Sve što su uspeli i postigli, ostvarili su to u Slovenačkoj državi i ambijentu.

Osvajače srebra, Srbija treba da slavi! Zato što su zaista napravili podvig. Junaci su izašli iz drugog plana i svrstali se u košarkaške velikane za sva vremena. To su momci koji su nadmašili sva očekivanja. Izuzev Saše Đorđevića koji je suočen sa brojnim otkazima vrhunskih igrača, hrabro, bez demagogije, iskreno i odlučno tvrdio da „idemo po medalju" niko nije verovao da ovaj sastav to može da ostvari. Đorđević ni u jednom trenutku nije tražio opravdanje u odsustvu Jokića, Teodosića, Kalinića, Bjelice, Raduljice, Nedovića, Simonovića, a uz njih i Markovića koji se oprostio posle Olimpijade 2016. Sa druge strane, mnogi komentatori i novinari su svakodnevno isticali hendikep zbog odsustva povređenih i drugih koji su imali svoje razloge da preskoče ovo prvenstvo. Koliko je Đorđević harizmatičan i odgovoran vođa, pokazao je još jedan detalj o kome je bilo reči nakon prvenstva. Saopštio je da je njegova odluka bila da ne izlaže Teodosića riziku pogoršanja povrede u interesu budućnosti u kojoj nam je kapiten potreban!

Samo sa Teodosićem, bio bi verovatno drugačiji epilog. Ili, da je Sale mogao da računa na zdravog Jovića koji se povredio u polufinalu sa Rusima. Da je bio kompletan sa Lazićem...Uprkos svim nedaćama, Sale je sa svojim izabranicima oblikovao nove autoritete u plejadi velikana naše košarke. Svaka mu čast! Kao trener, on je već dokazao svoje ogromne stručne kvalitete. Na srebro u Istanbulu i finalima na Svetskom prvenstvu 2014, Olimpijskim igrama 2016, uz četvrto mesto na Evropskom pre dve godine, izbio je svaki adut kritizerima. Njemu veruju igrači, saradnici, veruje mu veliki deo javnosti. Sale ostaje, „Sale nacionale"!

Da bi se ipak pokazalo kako Srbija slavi srebrnu medalju, oragnizovan je svečani doček na Balkonu Skupštine grada! Kao i svi prethodni susreti građana i pobednika iz reda srpskih sportista, Balkon je i ovog puta predstavljao događaj. Od kada je pre dvadeset dve godine košarkaška reprezentacija spontano izašla na terasu Starog dvora da pozdravi brojne građane koji su želeli da ih vide za vreme prijema u gradskoj Skupštini, „patentiran" je kult „Balkona". U ovogodišnjem susretu pobednika i građana u odnosu na debi košarkaša, nedostajala je zlatna medalja. Nije to bila euforija i energija kao u nekim prethodnim izlascima na Balkon. „Euforični" su bili tinejdžeri koji su imali priliku da vide svoje ljubimce „u živo". U TV prenosu, reporteri RTS su se trudili da dočaraju „veliku sreću" reprezentativaca zbog srebrne medalje. Delom su to uspeli, jer su krenuli komentari odobravanja na društvenim mrežama, ali i primedbe zašto doček nije priređen i nedavnim osvajačima bronze na Evropskom prvenstvu u odbojci ili zlatnim džudistima Kukolju i Majdovu sa Evropskog, odnosno Svetskog prvenstva...Tu se dolazi do pitanja ko organizuje i koje kriterijume treba ispuniti da bi se neko od uspešnih pojavio na Balkonu.

U traganju za odgovorom, saznajemo da o tome odlučuju i priređuju predstavnici vlasti kada im to odgovara! U slučaju dočeka srebrnih, informacije kazuju da košarkaši nisu bili raspoloženi za izlazak na Balkon. Stavljeni su pred svršen čin koji im je priređen od onih koje smo videli u tv prenosu u skupštinskim odajama ispred Balkona. Ana Brnabić, Predrag Peruničić i Siniša Mali su se pozdravljali sa svakim ko je prekoračio prag i našao se na Balkonu. Dakle, o svečanim dočecima uspešnih sportista na Balkonu ne pitaju se sportske institucije - ni Sportski savez, ni granski savezi, ni Olimpijski komitet... Izgleda ni deo državne organizacije, Ministarstvo sporta. Konačno i ne treba time da se bave. Ali, ako vlasti institucionalizuju Balkon kao statusno mesto za susret sportista i građana, onda bi morale biti pravednije (što je u Srbiji nemoguće!). Nije u redu da nekima otvaraju Balkon, primaju ih, slikaju se sa pobednicima, a druge da zaboravljaju. Sami sportisti i funkcioneri saveza teško mogu odbiti poziv koje dobijaju od vlasti. Uvek je to tako bilo.

Svaka vlast ima svoje podanike. Među njima i one koji jeftino poklanjaju lični integritet i dostojanstvo, za sopstveni status u državnom aparatu. Sa druge strane su oni koji su ceo život bili „svoji", slobodni da se u svakoj situaciji i u odnosu prema vlastima i raznim „autoritetima" služe svojom glavom, pameću, inteligencijom, gradeći autoritet časne, principijelne i karakterne ličnosti. Među takvima se svakako prepoznaje jedan od naših najvećih stvaralaca i graditelja moćne košarke, Dušan Duda Ivković. Nebrojeno puta je dokazivao svoje vrednosti stručnjaka i čoveka. Trofejni reprezentativni selektor je u teškom periodu ovog sporta, 2008. godine po treći put u svojoj karijeri preuzeo kormilo nacionalnog tima i dao ogroman doprinos u povratku srpske košarke u svetsku elitu. Bilo je to jasno već 2009. godine na Evropskom prvenstvu sa kojeg Srbija donosi srebrnu medalju. Selektorsko mesto je napustio svojom voljom 2013., ostavivši svom učeniku i nasledniku Saši Đorđeviću dobre temelje za godine uspeha.

Uviđajući svakojako poniranje svoje zemlje pod neprimerenim vladarima i njihovom politikom zaglupljivanja, laži, manipulacija, prevara i pljačke, stavio je svoj autoritet u funkciju nejake opozicione ličnosti na predsedničkim izborima. Svestan da mu politički angažman nije nužan u osmoj deceniji života, smatrao je svojom dužnošću da ličnim primerom utiče na neopredeljeno biračko telo i na taj način pomogne u oslobađanju od diktature. Usledio je bumerang! Planirani oproštaj od košarkaške klupe u jednoj od beogradskih dvorana koje nose imena košarkaških legendi prof Aleksandra Nikolića i Ranka Žeravice, nije imao ko da organizuje! Bilo bi to „rizično" po organizatora. Oni koji se ne boje rizika kada je velikan košarke u pitanju su bila braća Kokalis, gazde atinskog Olimpijakosa u kome je Duda orao duboke brazde i sa kojim je najpopularniji grčki klub u dva navrata (1997. i 2012.) osvojio Evro ligu.

Bilo je vrlo emotivno pratiti TV prenos iz atinske dvorane „Mira i prijateljstva" u kojoj je Dušan Ivković vodio sa klupe svoj poslednji meč na humanitarnoj utakmici „Dudine zvezde" i Olimpijakos. Okupio je Duda košarkaški krem Evrope. Odazvao se pozivu naš najbolji sportista u istoriji srpskog sporta Novak Đoković. Obraćajući se učesnicima sa velikim poštovanjem, Novak je oslovio Dudu „trenerom svih nas sportista". Doleteo je direktno iz Njujorka. Mada je potvrdio dolazak, Vlade Divac nije bio u Atini. Velikani košarke, atinjani i grčka javnost su odali poštovanje legendarnom treneru. Beograd i Srbija nisu pokazali smelost da to učine javno! Osećaj ponosa, ali i stida nadjačali su sva druga osećanja kod slobodnih i politički nezavisnih ljudi koji su pratili ceremoniju oproštaja Srbina, koji je za jedan od najvažnijih trenutaka u životu morao da prihvati gostoprimstvo prijatelja u Grčkoj! Ministar sporta Vanja Udovičić je kao takmičar bio vrh svetskog vaterpola. Omiljen, obožavan, slavljen...Kao čovek je izgubio sve ono što ga je činilo takvim, nakon mnogih podaničkih manifestacija lojalnosti Aleksandru Vučiću, generatoru stalnih sukoba, deoba, svađa i animoziteta sa normalnom Srbijom! Onda nije čudno zašto je bio van svih dešavanja oko Dudinog oproštaja, zašto nije bio u Atini i zašto je dozvolio da se Srbija ogreši o čoveka, sportistu, humanistu, patriotu koji je svoje vrline i vrednosti dokazivao bezbroj puta. Zaboravlja Vanja da mu normalni neće zaboraviti njegovo ludilo i savez sa manitim „autoritetima".