Veterani

Povodom haške presude generalu Ratku Mladiću: šta je Srbija propustila da učini i šta ne sme da zaboravi

Bez prava na odbranu

Sigurno najvažniji događaj ovih dana na ovim prostorima je presuda Ratku Mladiću u Hagu, namerno izostavljamo reč sud, jer ta birokratska institucija pod potpunim uticajem Amerike, njenih slugu i NATO-a svakako ne zaslužuje ime koje bi trebalo da znači mesto gde se očekuje pravda i istina. Kako Srbi od samog osnivanja ove monstruozne institucije znaju da je on osnovan u cilju satanizacije Srba i država srpskog naroda, opravdavanju zločina i pogrešne politike " međunarodne zajednice" ova presuda je očekivana i potpuno na putu zacrtanih ciljeva, konstatuje Željko Vasiljević, predsednik Pokreta veterana Srbije

Željko Vasiljević

Izjave zvaničnih struktura okolnih država i naroda jasno ukazuju da njihovo viđenje presude generalu Mladiću, a u kontekstu oslobađajućih presuda njihovih zločinaca za zločine nad srpskim narodom, nije samo personalizovanje krivice na teret jednog čoveka već osuda celog naroda i osuda njegovog prava na život i postojanje na ovim prostorima. Žal Kolinde Grabar Kitarović što u obrazloženju presude nema pominjanja zločina na teritoriji današnje Hrvatske jasno potvrđuje ideju korišćenja presude za osudu celog naroda, od koje po našem mišljenju neće odustati i korišćenje svake okolnosti za nanošenje što veće štete Srbima uopšte.

Iako je ovo prvostepena presuda i daje mogućnost odbrani Ratka Mladića da ospori sve navode tužilaštva čini nam se da je cilj ovog postupka a i cele kriminalne organizacije koja sebe naziva Haški tribunal ostvaren, jer je uveden presedan nepoznat svetskom pravosuđu da ako osumnjičeni umre u vremenu između izrečene prvostepene presude i okončanja žalbenog postupka, važi prvostepena presuda. Naš zaključak je da će sada život Ratka Mladića biti ugrožen i da će se ponoviti praksa nesavesnog i nestručnog lečenja, iz nekih prethodnih slučajeva, pre svega Slobodana Miloševića koga su ubili u tamnici.

Najvažnije je da naš narod odbaci svaki pokušaj nametanja kolektivne krivice za zločine koji su počinili pojedinci, makar oni bili i predsednici država ili komandanti vojski. Samo je srpski narod osudio svoje sunarodnike za počinjene zločine u prethodnim ratovima i to mu daje za pravo a naročito nama učesnicima tih nesretnih događaja da tvrdimo da su svi ostali učesnici nevini. Za druge se to ne može reći jer su oni odbili da procesuiraju i osude svoje zločince. Ako niko nije osuđen za zločine nad Srbima oko Srebrenice, ne znači da niko nije kriv već da je krivac skriven u redovima bošnjačkog naroda kao i za zločine nad srbima širom Hrvatske, zločinci se kriju u njihovim redovima.

Mi učesnici tih ratova znamo da ogromna većina srpskih vojnika nije razočarala pretke a ni potomci nemaju razloga da se stide nas i naših dela. Zbog istorije, zbog budućnosti, zbog naše dece, neophodno je doneti skupštinsku rezoluciju o karakteru ratova od 1990.-1995. kao i ratu 1999. godine. Ta rezolucija bi stavila tačku na polemiku i podele u srpskom narodu a i međunarodna javnost bi teže nametala svoje stavove, kao što bi i nevladine organizacije u službi stranih faktora teže širili neistinu o tim događajima i bezrazložno osuđivali Srbe i Srbiju.

Nama učesnicima tih ratova bi naša država koja nas je slala u te ratova napokon mogla da oda nacionalno priznanje i napokon uvede međunarodno priznatu praksu odnosa države i društva prema svojim herojima i učesnicima ratova. Ova rezolucija bi bila najveći pomak u borbenoj gotovosti bezbednosnih snaga jer bi buduće generacije znale da ih njihova država neće ostaviti bez priznanja i adekvatne zaštite bez obzira ne pritiske i ucene od strane neprijatelja, kao što je danas Srbija svoje borce ostavila na milost i nemilost belosvetskim barabama i dušmanima željnih srpske krvi. Izostanak ovakve rezolucije je omogućio da Srbi predaju svoje najviše funkcionere zločinačkoj instituciji i još, da zlo bude potpuno, dostavljali dokaze za njihovu osudu. Ovakva praksa se više nikada ne sme ponoviti jer je najveći interes ovog naroda opstanak Srbije jer bez Srbije neće biti ni naroda a mnogo manje je važno da li će Srbija biti deo EU ili nekih drugih organizacija.

Bez obzira ne višedecenijski eksperiment koji se sprovodi prema srpskom narodu, jasno je da još uvek nisu do kraja uradili analizu reagovanja na zadate okolnosti ili su im zaključci netačni. Očekuje se da Srbi osude Ratka Mladića i odreknu ga se kao i njegovih dela a onda će, prema njihovom mišljenju, potpuno slamanje volje naroda i pristajanje na sve njihove uslove biti mali korak. Na njihovu žalost a na našu sreću ne pristajemo na samouništenje i nestanak ma kolika cena bila, kroz istoriju smo videli da cena nije mala i da se ona plaća u milionima života, decenijama i vekovima strašne patnje ali da uvek postoji dovoljno volje i odlučnosti da se opstane.

Ceo srpski narod, sem plaćenih izdajnika i zastupnika naših neprijatelja, će osudu i patnju Ratka Mladića doživeti kao njegovu žrtvu na vekovnom oltaru srpskog opstanka. Mi njegovi saborci, koji najbolje znamo pravu istinu, ćemo ga doživljavati kao još većeg vojskovođu, rodoljuba i pravednika i sada ćemo mu oprostiti sve greške koje je činio, oprostićemo mu jugoslovenstvo koje je čuvao na početku ratova, oprostićemo mu čuvanje petokrake na kapama srpskih boraca pa i greške u komandovanju kojih je sigurno bilo. Njihovom nepravednom presudom su oprali sve njegove grehe i aktivirali pomalo zaboravljenu srpsku osobinu, inat. Srpski inat je u mnogim slučajevima bila pokretačka snaga i izvor ogromne volje za opstanak i za kretanje pravim putem. Svi osećamo apatiju i bezvoljnost ovog naroda da svoju sudbinu uzme u svoje ruke i svi vidimo da se ovako više ne može a u dubini duše se nadamo da će se desiti događaj koji će upaliti iskru, koja će prerasti u požar vraćanja srpskog naroda svojim istorijskim vrednostima.

Srpska pravoslavna crkva skoro svaki dan obeležava nekog velikomučenika ili apostola koji je svojom žrtvom uzdigao i dao smisao veri. Svi su oni skončali svoje živote u teškoj patnji i velikim mukama. Ratko Mladić preživljava u velikoj patnji u strašnim mukama i verovatno će skončati u nekom kazamatu.

Zbog hrabrosti da se suprotstavi svetskim silnicima i hrabrosti da stane na čelo naroda i onih vojnika koji ne pristaju da mirno budu vođeni na klanje i bacanje u jame, će biti oslobođen svih ovozemaljskih greha i buduće generacije će o ovom junaku učiti da je bio jedan u nizu paćenika koji je svoj život žrtvovao svom narodu i njegovoj državi.

Dolazi vreme u kojem srpski političari treba da dokažu svoju ljubav prema svom narodu i državi i da iskoriste jedinstveni trenutak za pokretanje procesa koji treba da dovedu do jačanja srpske države i do razumevanja naroda koji su nam ciljevi i koja su sredstva za ostvarivanje tih ciljeva.

Narod mora da razume koliku ali opravdanu žrtvu još moramo podneti da bi smo napokon dobili državu u kojoj će se srpski narod osećati kao u svojoj kući. Ovako kako smo do sada tumarali od slučaja do slučaja, više ne može. Ne mogu više imaginarni ciljevi o boljem životu da budu razlog pokornosti ovog naroda i slepe poslušnosti svakog ko u svojoj glavi zamisli da je mesija ili bogom dani vođa.

A 1. Pismo Udruženju ratnih vojnih invalida Srbije svih ratova

Molimo za hitnu pomoć povodom nasilnog i samovoljnog i namjernog prisiljavanja sa pretnjama i ucenama od strane v.d.Komesara za izbeglice, službenika Komesarijata za izbeglice, službenika SO Zvezdara, jedinice za zbrinjavanje i stambeno rešavanje Opštine Zvezdara. Uz sve to njihov dolazak i pretnje, zastrašivanja...Vrše uz prisustvo službenika MUP-a Zvezdara. U zgradi Ustanička 244G.

Socijalni slučajevi, bolesni, nezbrinuti invalidi i invalidi rata, samohrane majke, porodice palih boraca, maloletna deca, nezbrinuti prognanici i izbeglice RSK. Uz nepravilnosti, nedoslednosti, zloupotrebe službenog položaja Komesara za izbeglice RS i službenika i komisije iz Komesarijata za Konkurs o dodeli stanova,a po konkursu raspisanom 2012.godine a po nepravednim i nepravilnim kriterijumima od strane Komesarijata RS i Komisije Komesarijata.

Vama i Udruženju ratnih vojnih invalida RS svih ratova obraćamo se mi sledeći:

1.Dragan Čolović,invalid rata, 2.Sergije Milićević, invalid rata, 3.Slavić Željka invalid 70% sa majkom i maloletnim detetom,(samohrana majka), Mirjana Cvjetković.

5. Kruška Miroslav sa familijom i maloletnim detetom,6.Radović Gordana,druge familije prognanih i raseljenih.

Na konkursu 2012. godine od strane Komesarijata...isprostituisan je čitavi konkurs,pojedinci za dodelu stana iz ovih familija čak nisu ni bodovani iako su stari ili invalidi zbog toga što niti jedan kandidat nije upoznat o načinu bodovanja i kriterijumu bodovanja a izbeglice od 91-95 nisu mogle ni biti bodovane. Spisak "konačne liste"je uvijek drugačiji od prethodnog. Nepravilnosti i zloupotreba službenog položaja:

1.Mulija Marković, radnica Komesarijata...nije izbeglica, učestvovala je na konkursu i dobila stan a nije imala pravo na konkurs ( u njenoj advokatskoj kancelariji u Beogradu i članstvo u Advokatskoj Komori je u suštini "sukob interesa").

2. Šarac Marica je također radnica Komesarijata i već je useljena u zgradu. Njeno imovno stanje nije sporno jer ima Kafe-Restoran u Bosanskom Novom i nema status izbeglice.

3.Branka Žigić, sa familijom je uz pomoć RS je uspela prodati stan u R.Hrvatskoj a dobila je stan na konkursu od Komesarijata.

4.Stojan Abaza sa suprugom Mirjanom je dobio od RS (opština Vračar)"socijalni stan"kojeg je prodao a potom dobio stan od Komesarijata.

5.Sinobad Stevan, dobio "socijalni stan"u Kamendinu (Opština Zemun)a potom je od Komesarijata RS dobio još jedan stan na lokaciji Ustanička.

6.Bosnić Vlatko, radnik obezbeđenja nije izbeglica a dobio je stan na ovoj lokaciji.

Nećemo da stojimo iza Dušana Munikravića koji je dobio stan u Ovči i njegovog sina Gorana (takođe lakšeg invalida) koji je dobio stan na Banovom Brdu. Napomena: prethodni Sekretari i Komesari u ovoj istoj zgradi su dodelili 20 stanova familijama koje uglavnom nisu izbeglice a koje je predmete krivično vodi MUP Srbije,po brojnim prijavama i zbog čega je Komesar Cucić i smenio pomoćnika Nestorovića, koji je MUP-u potvrdio tačnost ovog navoda. U zgradi je sa familijom stanovala radnica Komesarijata Emilija Jergić koja je dobila ponovo novi stan u Leštanika(ista nije izbeglica).