Povodom

U globalističkoj zamci

Porodica bez adrese

U junu prošle godine, u Srbiji je stupio na snagu Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, koji je ovlastio socijalne radnike da budu ono što su do sada mogle samo sudije i sudovi. Komotno tumačenje ovog zakona (a ne njegova striktna primena), dovelo je do toga da svaka porodica u Srbiji može postati meta državnog terora. Kako je i odakle pripreman udar na tradicionalni porodični život u Srbiji koji je jedan od poslednjih bastiona časti i dostojanstva koji se našao na udaru globalnih siledžija

Milica Grabež

Režimsko nasilje koje se poslednjih dve decenije sručilo na Srbiju, usmereno je ka zastrašivanju građana, rasturanju porodica, izvrgavanju ruglu svih i svakoga preko vulgarnih televizijskih "rijeliti" programa, kreiranje afera, ponižavanje žena, dece, siromašnih, bolesnih, nemoćnih i uzdizanje "u zvezde" ordinarnih kriminalaca, takozavnih estradnih ličnosti i sličnog polusveta, sve je to promenili svest kod dobrog dela građana, posebno mladih, a posledice su zastrašujuće. Raste nasilje, širi se front onih koji odlaze iz Srbije sa kartom u jednom pravcu, a ključne poluge sistema ostaju u rukama opasnih sociopata i mafijaša. Vučić i njegov režim, najslikovitiju su primer ovog destruktivnog procesa.

Profesor političkih nauka na "Patrik Henri" koledžu iz SAD, Stiven Baskervil, inače, vodeći autoritet za pitanja razvoda, starateljstva i porodičnih sudova, u svojim knjigama "Nove politike seksa" i "Stavljen pod starateljstvo", govori o mehanizmu koji koriste zapadne vlade kako bi razbijale tradicionalni porodični život u zemljama poput Srbije koje podležu totalitarizmu. Razoriti instituciju porodice radi potpunog potčinjavanja transnacionalnim integracijama, to je cilj za koji su takozvane super-države spremne da potroše ogroman novac.

U tom smislu, Srbija je već plodonosna "investicija". Brzina kojom se u njoj raspadaju sve vrednosti pa i porodične, donosi rezultate. Ojađeni, opljačkani, otuđeni, udaljeni od najbližih, milioni građana Srbije su postali lak plen multinacionalnim kompanijama u kojima rade za sitnu nadnicu, bez odmora, bez socijalne brige, bez sindikalnih prava, u stalnom strahu da će i to ropstvo izgubiti.

Profesor Baskervil opisuje kako se i u Srbiji, pod spoljnim pritiskom, a uz zapaženu ulogu zapadnih ambasada i uz obimnu korupciju elita, uvode zakoni kojima se u ime zaštite porodice, ona rastače. A, kada je porodica kao osnovna jedinica ekonomske proizvodnje uništena i kad su razoreni odnosi muškarca, žene i dece, oni postaju samo pojedinci kojima upravlja država, odnosno korumpirana elita koja ne polaže račune svom narodu nego onima od kojih novac stiže u vidu tzv. pomoći, a to su - UN i EU.

Baskervil je upozorio da se i Srbija uvlači u mrežu globalnog totalitarizma i da sarađujući sa EU moramo da budemo veoma oprezni jer nisu svi zakoni koje prepišemo iz EU na korist našeg naroda.

Pravni sistem, odnosno socijalne službe pod izgovorom zaštite dece preuzimaju kontrolu nad svakim članom domaćinstva pojedinačno. Uništiti porodicu u nekoj zemlji znači držati tu zemlju u stalnom siromaštvu i u zavisnom položaju prema onima koji daju novac i drugu pomoć. Pošto su se za to stvorili preduslovi, tako što je oslabio tradicionalni moral i uloge familije, crkve i vere, u taj vakuum su ugurane socijalne službe, iako one nemaju adekvatno i neophodno pravničko obrazovanje.

Kreatori ovakvih ideja ciljano idu na uništavanje porodice kao institucije, jer ona, baš kao i religija i crkva, služe da ograniče vlast države. Pomenutim centrima moći nije dovoljno da imaju lojalne političare u nekoj zemlji već moraju da steknu kontrolu nad ponašanjem ljudi.

Profesor Baskervil tvrdi da se plan razbijanja porodica usmerio prema zemljama istočne Evrope, gde su još jake hrišćanske vrednosti, pa ističe primer Poljske, Mađarske i Češke koje se opiru politici EU, i "lošim proizvodima" sa Zapada.

U jednom od svojih javnih nastupa, on je i označio odakle je krenula kampanja za "reviziju" tradicionalnog porodičnog života pa je rekao i ovo: "...Znao sam da je dobar deo Obamine spoljne politike bilo „guranje" LGBT prava. To se naročito videlo u imenovanju ambasadora. U Srbiji sam saznao kako su se ove direktive sprovodile u praksi, što je, naravno, nedolično, jer posao ambasadora ne uključuje mešanje u unutrašnju politiku domaćina. Amerikanci podržavaju promociju slobode i demokratije, ali nisu svesni koje se vrednosti zapravo promovišu. Jedno je ohrabrivati demokratiju, a drugo podržavati jednu stranu u unutrašnjem sukobu zemlje domaćina - većina Amerikanca bi se tome protivila. Kao što im jeste zasmetalo kad su saznali koliko je Obamina administracija preko spoljne politike gurala seksualni radikalizam i seksualna pitanja. A, na čelu je bila državni sekretar Hilari Klinton. Sada je na mesto predsednika došao Tramp. Morate da učinite da se čuje da vam smetaju strani ambasadori i strani zvaničnici koji vam se mešaju u unutrašnja pitanja. Tada će biti odgovora!

Od totalitarizma će nas zaštititi samo integritet porodice, činjenica da postoji sfera privatnog života u koji država nema pravo da se meša, pravo roditelja da sami odlučuju o vaspitanju i obrazovanju dece. Isto tako, država mora da poštuje pravo čoveka da bude vernik i van svoje kuće...Hilari Klinton je rekla da deca pripadaju državi. Ali, to nije istina, država ne polaže pravo na nas, jer smo mi odgovorni i drugima, a ne samo državi. Odgovorni smo Bogu, narodu, porodici..."