(P)likovi

Srbija spala na dva bolesnika - Vučića i Đilasa

Tragikomični klovn u ulozi diktatora

Nije lako biti Aleksandar Vučić. Snašle su ga sve moguće muke. Američko pravosuđe se bavi njegovim međunarodnim kriminalom, briselske tehnokrate ga ignorišu, Rusi odbijaju da mu pruže utočište, a na srpskoj političkoj sceni više problema mu stvaraju njegovi iz naprednjačkog kartela, nego iz tzv. opozicije. Sve frakcije u SNS traže svoj deo plena. Povampirio se i Tomislav Nikolić, gladan i žedan vlasti. O prljavim igrama u diktatorskom režimu i lažnoj opoziciji piše zamenik glavnog urednika Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik u Dnevnom telegrafu, Nacionalu i Pravdi, nekada blizak Vučićev saradnik i prijatelj.

Predrag Popović

Aleksandar Vučić ima apsolutnu vlast, može da radi šta hoće, on o svemu odlučuje. Takav utisak stvaraju naprednjački mediji, plaćeni analitičari i slični bednici. Međutim, u to ne veruje ni Aleksandar Vulin, čak i on zna da je Vučić tragi-komični klovn koji se uživeo u ulogu diktatora.

- Nemojte da širite nervozu što Vučić još nije sastavio vladu. To i ne zavisi od njega - rekao je istinu Vulin grupi kolega ministara, posle jedne od avgustovskih sednica Vlade Srbije.

Srpska napredna stranka je na poslednjim lažiranim izborima uzela 188 poslaničkih mandata, a sa satelitskim gangovima, od 250, ima 248 predstavnika u Narodnoj skupštini.

U normalnoj državi, s takvom većinom svaka vlast bi formirala vladu u roku od tri dana. U Vučićevoj Srbiji, okupiranoj i devastiranoj, ni dva i po meseca posle izbora ne zna se koji će se paraziti uglaviti u ministarske fotelje. U vladajućem kartelu o tome niko ne sme ni da pisne. Svi se nadaju da će dobiti svoj deo kolača, pa ćute i čekaju milostinju gospodara. Javno ćute, ali tajno, njemu iza leđa, nervozno psuju i bogorade.

Odbijanjem da imenuje mandatara i, suprotno Ustavu i zakonima, podeli resore, Vučić demonstrira samovolju i trguje funkcijama. Delove vlasti, stečene ukradenim izborima, Vučić prodaje kao na vašaru. Cene nisu fiksirane, zavise od trenutnih političkih potreba, platežne moći potencijalnih kupaca i prostora za pljačku, koju ima određeno ministarstvo.

Kandidati su tu, tu je i Vučićeva dobra volja da im proda ono što nije njegovo, ali nikako da utanači prljavi posao. Glavni razlog je objasnio Vulin.

najvažnijim resorima Vučić se pita koliko i pijan s gaćama. Ponekad, u depresiji, on to i prizna članovima dvorske svite. Naravno, to ne radi jer je istinoljubiv, nego pokušava da amortizuje njihovo nezadovoljstvo i opravda vlastitu nemoć.

Na Vučićevoj crnoj listi nalaze se Ana Brnabić, Siniša Mali, Nebojša Stefanović, Zorana Mihajlović, Zlatibor Lončar i Nela Kuburović.

Kad bi mogao, njih bi se ekspresno rešio. No, ne može. Vučić to objašnjava podrškom koju oni imaju iz stranih centara moći. Prvih četvoro s tog spiska uživaju zaštitu diplomata Sjedinjenih Američkih Država, dok Britanci, navodno, štite Lončara i Kuburovićku.

Vučić je uveren, ne bez razloga, da stranci insistiraju na njihovom opstanku u Vladi samo da bi njega oslabili. Preko svojih abonenata, Amerikanci kontrolišu finansijske tokove i kriminalne aktivnosti. Dok su oni u vlasti, Vučićev uticaj je oktroisan, a svi tragovi malverzacija dostupni su stranim obaveštajnim i pravosudnim organima. Takođe, stranci preko njih mogu u svakom trenutku da oslabe, pa čak i da obore Vladu.

Po običaju, kad se nađe na muci, Vučić kupuje vreme za trgovinu. Amerikancima i Britancima nudi druga kadrovska rešenja, neka izaberu koga hoće, samo neka ove maknu. Dok ne dobije obaveštenje o konačnoj odluci, Vučić zlostavlja nepodobne sluge i opravdava nadimak Hulja, koji je stekao još u osnovnoj školi.

Malom i Lončaru može da pljune pod prozor, oni su prejaki. Stefanović teško podnosi Vučićeve spletke, ali ucenjen je, pa mora da se bori. Najpodobnija za iživljavanje je Zorana Mihajlović.

Vučić ne propušta priliku da je zlostavlja i šikanira. Ona malo plače, malo mu preti osvetom. Oboje su navikli na takav odnos, kroz slično su prolazili u raznim brakovima.

Da bi ponizio Mihajlovićku, Vučić joj je nedavno naredio da otpusti savetnika za medije Svetomira Marjanovića. Ko zna šta mu je zasmetalo, Marjanović je bio lojalniji njemu, nego nadređenoj ministarki.

- Imam neprijatnu vest, Sveta mora da napusti naš tim - rekla je Zorana Mihajlović članovima svog kabineta, ne objašnjavajući razloge.

Bivši novinar iz Kučeva, sa sva četiri padeža kojima raspolaže, iako šokiran, ljubazno se zahvalio na saradnji, pokupio pinkle i otišao svojim stranputicama. Kasnije, kad je saznao da je lično Vučić zahtevao njegovu smenu, Marjanović je plasirao priču da je diktatoru zasmetalo što je bojkotovao izbore. Navodno, nije hteo da glasa, pa je kažnjen eliminacijom iz vlasti. Ko ga poznaje, lako će zaključiti da je Marjanović smislio taj scenario kako bi pokušao da se transferiše u redove opozicije, kod Dragana Đilasa, s kojim je sarađivao kao zamenik glavnog urednika i zvanični suvlasnik dnevnog lista Pres.

Marjanović je samo nebitan detalj u vladajućoj strukturi, ali njegov primer pokazuje kako funkcioniše naprednjački kartel.

Uz probleme sa stranim favoritima, Vučiću se na leđa natovario vaskrsli Tomislav Nikolić. Posle dvogodišnje mumifikacije, Nikolić je izašao iz sarkofaga u dedinjskoj rezidenciji, koju nezakonito koristi, skinuo je krpe i napisao spisak zahteva. Ima ih desetak, a bitna su prva dva: da se Toma vrati na mesto predsednika Srpske napredne stranke i da njegov sin Radomir dobije neko ministarstvo, a bilo bi dobro da to bude ono za lokalnu samoupravu. Nikolić i Vučić su krajem avgusta održali nekoliko sastanaka. Dogovor, zasad, nije postignut, ali pregovori traju.

Nikolić smatra da ima dovoljno aduta, kojima će prinuditi Vučića da mu ispuni želje. Mnogi grobarevi "spavači", koji su godinama bili marginalizovani u stranačkim odborima širom Srbije, odjednom su dobili na značaju. Vučićeva neobuzdana izborna kleptomanija podigla je cenu Nikolićevim kadrovima. Kako to izgleda u praksi, vidi se na primeru Trgovišta, jedne od najsiromašnijih opština. Tamo je SNS osvojila stopostotnu vlast, svi odbornici su s njene liste. Ako samo jedan napusti SNS, poludi, razboli se ili se ubije, po sili zakona - pošto nema ko da ga zameni - moraju da se raspišu novi izbori. Nezadovoljstvo je buknulo i u ostalim opštinama. Sad, kad imaju apsolutnu vlast, Vučić više nema izgovor zašto ne može da im da sve što traže. Sa šakalskim instinktom, Nikolić je procenio da sad ima šanse za povratak na veliku scenu.

Zinuli su i ostali naprednjaci. Ana Brnabić i Branislav Nedimović se otimaju za premijersku funkciju. Koga god Vučić izabere, Srbija će nastaviti tradiciju da na mestu predsednika vlade ima pedera. Siniša Mali je pametniji, ne otima se za premijerskom titulom. Prijalo bi mu da dobije priliku da u CV ubaci i tu referencu, koju bi doživeo kao satisfakciju za ljagu koja mu je naneta razotkrivanjem krađe doktorata.

Ipak, Mali je praktičan tip, ume da kontroliše akademske i ostale komplekse, zadovoljan je funkcijom ministra finansija. Neuporedivo ambiciozniji je Miloš Vučević. Aktuelni gradonačelnik Novog Sada smatra da je zaslužio premijersku funkciju. Ne radom i rezultatima, to nikoga u SNS ne zanima, nego slepom poslušnošću i pristajanjem da bez mrmljanja trpi šikaniranje paralaže kome služi.

- Gotovo je! Vučić mi je obećao, biću premijer! - uskliknuo je nedavno Vučević, posle sastanka sa šefom kartela.

Iz Vučićevog kabineta izašao je sav ushićen i vidno potresen. Dobro, Vučević i inače izgleda čudno, kao da ima potres mozga. Ushićen je bio i 2016. godine, istim povodom. Vučić mu je obećao, on se radovao. Radovao se toliko da je u jednom novosadskom restoranu organizovao "premijersku žurku".

Dva dana kasnije, još mamuran, u Informeru je pročitao da će na mesto premijera doći Ana Brnabić. Utešio ga je lično Vučić: "Jebiga, Amerikanci me pritegli, insistirali su na Brnabićki, ali ne brini, posle nje postaviću tebe, ja držim reč, jelda". "Da, da, kako da ne, šefe", mucao je Vučević. Obrisao je suze, popravio šminku i nastavio da slepo služi psihopati.

Za predanost u službi, nagradu očekuje i Zvezdan Milovanović. Bivši vlasnik kablovskog operatora Kopernikus pristao je da učestvuje u megalomanskoj korupciji, kojom je Vučić prigrabio 195 miliona evra iz budžeta i dve televizije s nacionalnom frekvencijom.

Zvezdan i njegov brat Srđan dobili su proviziju od 26 miliona evra, kojom su kupili buvljak na Novom Beogradu. Zvezdan Milovanović je dokazao lojalnost i spremnost da u kriminalu učestvuje hrabro i odlučno. S tim karakteristikama, opravdao je status izrazitog favorita u trci za mestom ministra telekomunikacija.

Za razliku od ostalih naprednjačkih kadrova, on se bar razume u delatnosti svog resora. Poslovnu karijeru je počeo kao majstor za satelitske antene. Većinu antena, koje su pre dvadesetak godina krasile niške krovove, instalirao je Milovanović. Legenda kaže da je triput kliznuo niz crep . Na sreću, uvek je padao na glavu, nije povredio nijedan vitalni organ. Radni kombinezon zamenio je "Bogner" jaknama od dve-tri hiljade evra. Takav, lepo će izgledati na grupnom portretu Vučićeve sledeće marionetske vlade.

Kao kolege iz svoje stranke, Vučić zamajava i koalicione partnere. I posle parlamentarnih izbora 2016. godine poigravao se s Ivicom Dačićem. Nervirao ga je do poslednjeg trena. U Kseniju se zakleo da će ga ostaviti na mestu šefa diplomatije, kako se od milja naziva taj kupleraj. Dačićeve zahteve za većim brojem mesta u javnim preduzećima i državnim institucijama, Vučić je sputavao preko svojih medija. U Informeru je osvanuo naslov: "Dačić u vlasti ili u mafiji".

Dačić je razumeo poruku - ako ne pristane na mrvice koje mu se nude biće kriminalizovan, otvoriće se afere "Kofer", "Banana" i Šarićeva "Vanila", a onda ni pritvorska jedinica u Centralnom zatvoru nije daleko. Na kraju, Dačić je spojio obe opcije iz Informerovog naslova. Ušao je u vlast, u mafiju. I, lepo mu je. Hoće još. To će i dobiti. Bliže se predsednički izbori, a na njima će Vučiću biti potrebna Dačićeva podrška. Diktatoru je bolje da trpi Dačića u svom čamcu, pa da pljucka u tuđi, nego da je obrnuto.

Vučić je pritisnut mnogim krupnim problemima, ali uživa u sitnim pakostima. Većini aktuelnih ministara, koji provode poslednje dane u vlasti, uopšte se ne javlja. Odbija razgovore i s pretendentima na njihove fotelje. Pušta ih da se peku na tihoj vatri, ne mari što zbog toga trpi ceo sistem vlasti. Rad na mnogim državnim projektima je zaustavljen, Vlada otaljava dnevne obaveze, svi nemo čekaju da diktator prelomi i obavesti javnost šta je odlučio. A, briga njega što trpe država i narod. Što su problemi veći, veća je i njegova potreba za patološkim samohvalisanjem.

- Kapacitet budućeg velelepnog Nacionalnog fudbalskog stadiona biće 55.000 mesta i biće lepši od Alijans arene, doma fudbalera minhenskog Bajerna. Čujem predloge da se taj stadion nazove po meni. Ako oni misle da treba da se stadion zove "Aleksandar Vučić" i to je sad neka ironija, jer misle da ne bi trebalo da se gradi stadion. Neka tako misle, ali u Srbiji ima mnogo toga što bi moglo da se zove "Aleksandar Vučić", mnoge bolnice, putevi, fabrike... U svakom mestu ima nešto što bi moglo da se nazove po meni - rekao je Vučić.

U pravu je. Ne za stadion, ali po njemu bi moglo da se, recimo, nazove beogradsko Novo groblje. Parcele u kojima leže Slavko Ćuruvija, Zoran Đinđić i Oliver Ivanović zaista podsećaju na rezultate političkih avantura Aleksandra Vučića. Od Karlovca do Virovitice ima bezbroj takvih njegovih zadužbina.

Gde je tragična prošlost, tu je i morbidna sadašnjost. Po Vučiću bi, da je pravde, morala da se nazove i srpska opozicija. Početkom avgusta, kad je Savez za Srbiju promenio naziv u Udružena opozicija Srbije, korektnije bi bilo da su osnivači za naziv uzeli nešto kao "Opozicija gospodara Vučića".

Osim trenutnog formacijskog mesta na političkoj sceni, među vladajućim i opozicionim strankama nema nikakve razlike. Svima se spoljna politika svodi na kapitulaciju, na izdaju Kosova i Metohije i slepo izvršavanje naloga iz Vašingtona i Brisela i, istovremeno, prekid saradnje s Rusijom i Belorusijom.

Kad god Vučić kaže da su Srbi činili ratne zločine, Đilas se pohvali da je tokom rata u Bosni nosio crni flor na reveru u znak žalosti za sarajevskim žrtvama, ali samo onim muslimanskim. Za 6.000 ubijenih i 36.000 proteranih Srba nije pustio nijednu tajkunsku suzicu.

Nikad nije pomenuo ni svoju porodičnu kuću u Martin Brodu, spaljenu do temelja. Takođe, kad Vučić kaže da Rusija podriva pregovore o Kosovu, koje je ionako zauvek izgubljeno, Đilas prekine saradnju s kumom Mlađom Đorđevićem, ne može više da trpi što toliko srbuje i širi glasine da Rusija nikad nije bombardovala Srbiju, pa i da se ne treba odricati Kosova i Metohije.

I po ostalim temama na srpskoj političkoj sceni, Vučić i Đilas se ponašaju isto. Nikad se nisu oglasili povodom pljačkaških akcija izvršitelja, problema s naseljavanjem migranata iz ISIS-ovih trupa i svih ostalih muka običnog sveta. Isti su im politički stavovi i strani mentori, isti karakter i način ponašanja. Sukobe se samo oko toga čije firme će dobiti unosne državne poslove.

- Vlada je prazna, svi su na odmoru, letuju negde i baš ih briga - rekao je nedavno Vučić, kritikujući ministre.

Na istim sredozemnim letovalištima baškarili su se i lideri opozicije. S turskih i grčkih plaža izdavali su saopštenja u kojima su optuživali vlast za nemar i nerad. Idilu im je pokvario samo skandal s Nikolom Jovanovićem, koji je pre mesec dana napustio Narodnu stranku. Taman kad se stekao utisak da je realizovan njegov transfer u Đilasovu Stranku slobode i pravde, objavljeni su delovi tajno snimljenih razgovora, koje je Jovanović vodio sa kolegama iz Narodne stranke.

Jovanović je tvrdio da će iz NS kod Đilasa prevesti sve kadrove koji nešto vrede. Optužio je Vuka Jeremića da nameće lažni srpski patriotizam. "Jeremić je polu-bošnjak, svi me pitaju šta ću s tim Pozdercem", rekao je Nikolić. Generala Zdravka Ponoša je optužio da je topio tenkove srpske vojske po nalogu svojih mentora iz NATO-a. Za Mariniku Tepić je rekao da je "kurac na biciklu". Kafanska priča pretvorila se u prvorazrednu aferu, koja je otvorila nekoliko značajnih pitanja, kao što su ko špijunira, tajno snima i objavljuje razgovore istaknutih opozicionara. Podjednako je značajna reakcija stranačkih lidera.

- Saradnja s Jovanovićem više nije moguće - odmah je odsekao Jeremić.

To je očekivano, ljut je zbog izdaje i uvreda. Jeremić je i ranije bio polu-Bošnjak, potomak Pozderaca, pa to Jovanoviću nije smetalo da deset godina sarađuje s njim. Koliko god Jovanovićevi istupi bili licemerni i nemoralni, istine radi treba istaći da su njegovi verbalni delikti neuporedivi s tragovima prošlosti ostalih Jeremićevih saradnika.

Jeremić je zbog vulgarnog ogovaranja otkačio Jovanovića, ali nastavio je saradnju s mnogo kompromitovanijim tipovima. Potpredsednik Narodne stranke je Siniša Kovačević, ugledni dramski pisac, autor kultnih pozorišnih predstava "Novo je doba", "Sveti Sava", "Đeneral Milan Nedić"... Kovačević sad blista na Tviteru.

Uz majstorsku upotrebu patetike i disfemizma, kao pravi patriota poziva na odlučan otpor diktaturi Aleksandra Vučića.

To je isti onaj Kovačević koji je u vreme krvavog raspada Jugoslavije, dok su Srbi stradali gde god ih je bilo, javno tvrdio: "Mlad sam i lep, hoću da jebem, neću da ratujem". Jebao je, verovatno, svoju suprugu Ljiljanu Blagojević. Dve nedelje pred NATO bombardovanje, Blagojević se naljutila na novine koje su objavile kritiku njenih postupaka na funkciji beogradskog sekretara za kulturu u vlasti Srpskog pokreta obnove. Tužila je Blic, Danas i Glas javnosti. Postupajući po Vučićevom zakonu protiv informisanja, sudija Snežana Zec je kaznila medije. Duševni bolovi su koštali, ukupno, 83.000 maraka. Siniša Kovačević se javno zahvalio sudiji. Trebalo je i Vučića da pohvali, zahvaljujući njegovom drakonskom zakonu, najsramnijem u istoriji srpskog pravosuđa, napunjen je kućni budžet bračnog para Kovačević-Blagojević. Danas se ni Vuk Jeremić ne seća tog slučaja. Ili ne mari.

Jeremića ne zanimaju ni mrlje na biografiji Vladimira Gajića, šefa Pravnog saveta Narodne stranke. Vuk Jeremić je bio ministar spoljnih poslova kad je, početkom oktobra 2007, policija uhapsila šestoro pripadnika tzv. Geneks-mafije. U toj grupi, pored Milorada Mikija Savićevića, bivšeg generalnog direktora "Generaleksporta", uhapšen je i Gajić, bivši generalni direktor firme "Internacional CG". Oni su sumnjičeni da su 2004. godine nezakonito otuđili parcelu građevinskog zemljišta na Novom Beogradu i prodali je konzorcijumu u kome se nalazilo i preduzeće "Irva", čiji vlasnik je bio Đorđije Nicović, danas poznat kao jedan od prvih i najizdašnijih finansijera Srpske napredne stranke. Tom malverzacijom oštećen je državni budžet za 22.575.333 evra. Gajić je osumnjičen da je podstrekivao Ivicu Lukića da potpiše aneks ugovora za prodaju još neizgrađenih hiljadu kvadrata poslovnog prostora po ceni nižoj za oko 800.000 evra.

Gajić se držao junački, nije mnogo plakao. Znao je da ima političku zaštitu i da će se lako izvući. "Problem sam rešio brzo, u svoju korist", objavio je nedavno. Ako se neko danas seti te kriminalne afere, Gajić ga optuži da po Vučićevom nalogu napada opozicionare. Sedi na Brionima, noge umočio u plićak, stavio stomačinu u krilo i na Tviteru glumi opozicionara. "Ko hoće da protestuje protiv vlasti, mora biti spreman da dobije batine i da bude uhapšen", piše Gajić, pa još dodaje: "Šta fali da budeš uhapšen zbog uverenja".

To je tačno, lakše je podneti hapšenje zbog uverenja, nego zbog pljačke 22,5 miliona evra. Lakše je i dostojanstvenije, ali nije toliko unosno.

Prošlost, a i sadašnjost dokazale su da Gajić nije opozicionar, nego lovac na plen. Opozicija Vučićevom zločinačkom režimu ne letuje na Brionima, nego sedi kod kuće, jedva krpi kraj sa krajem, strepi od javnih izvršitelja, usled besparice švercuje se u gradskom prevozu (jedna karta košta koliko dva hleba, mnogima to nije malo), bednim platama pokušava da plati hranu, lekove i račune... Pravi opozicionari mole Boga da nađu posao ili da ne dobiju otkaz, samo da nekako preguraju...

tome tzv. opozicioni lideri ne razmišljaju. Na molbu redakcije Magazina Tabloid za intervju, Vuk Jeremić je pre neki dan ljubazno odgovorio da će pokušati da "nađe termin za mesec ili dva". Nema vremena. Sigurno sprema komplikovane i opasne akcije protiv diktatorskog režima, bori se na sve nevidljive i nepostojeće načine za oslobođenje opljačkanog i poniženog naroda.

Sad nema vremena ni da razgovara o temama koje muče obične građane, a onda će se iznenaditi kad ga, kao 7. jula pred ulazom u Skupštinu, demonstranti oteraju. Za intervju nema veze, naš Magazin će sačekati Jeremića. No, pitanje je koliko narod može da čeka da opozicionari, što kaže Sergej Trifunović, orose guzice i urade nešto konkretno, umesto što čekaju da se Vučićev zločinački sistem uruši sam od sebe ili pod pritiskom Vašingtona.

Na takvoj strategiji insistira Dragan Đilas. Ugasio je Savez za Srbiju, kako bi se rešio obaveza iz "Sporazuma s narodom", pa sad razbija tek formiranu Udruženu opoziciju Srbije, ne bi li postao i faktički jedini zvanični Vučićev opozicioni lider. Za to koristi i aferu Nikole Jovanovića.

- Jovanović je sam sebe u ovom trenutku izbrisao sa političke scene. Lično mi je žao što nije našao snage i izvinio se za reči koje je upotrebio - tvrdi Đilas, uz napomenu: "Za nastavak saradnje moramo da raspravimo nekoliko odluka Narodne stranke".

Đilas je u Stranku slobode i pravde uzeo sve kompromitovane otpadnike iz drugih partija, pod šapu je stavio Demokratsku stranku, sabotirao je kampanju bojkota izbora, uzeo je, iskoristio, uništio i izbacio ostatke Dveri, pa sad namerava da disciplinuje Vuka Jeremića. Kad obavi taj posao, na političkoj sceni ostaće samo Vučić i Đilas. Duplo golo.

Taj plan ima samo dva problema - vreme i narod. Svakim danom, Vučićeva vlast je sve slabija, a otpor jači. Demonstracije s početka jula pokazale su da je narod spreman da se bori za slobodu. I to kukanjem u saopštenjima ili plakanjem pred kamperama, kao što su radili Jeremić i Đilas.

Recept za način borbe protiv diktatora nalazi se u stihovima stare rodoljubive pesme "Suzama se boj ne bije, već se vrela krvca lije". Vučić je to već primenio, njegovi policajci i kriminalci prosuli su krv po ulicama Beograda.

Lideri tzv. opozicije su pljunuli na tu krv, iako će ih ona kad-tad dovesti na vlast.

Zbog toga, Srbija se mora osloboditi i Vučića i Đilasa, pa nek plaču zajedno, bolje nego da nam zajedno krv liju.