Ekonomija

Ekonomija i društvo okovani lancima kriminala i korupcije (9)

Nova preraspodela moći i bogatstva

Razvojna paraliza privrede, socijalnog i društvenog sistema. Svedoci smo opšte paralize privrednih tokova i poslovanja uzrokovanih širokom virusnom (brzo širećom) infekcijom. Međutim, ova nova kriza samo je produbila probleme i otkrila sve slabosti privrede, društva i sistema na kojem funkcionišu, smatra prof. dr Slobodan Komazec.

Prof. dr Slobodan Komazec

U tom pogledu daćemo jedan komparativan prikaz ovih

makrokategorija u privredi SAD.

Dakle, postavlja se pitanje u kakvoj to specifičnoj krizi reprodukcije kapitala i dubokim strukturnim promenama unutar kapitalističkih privreda narasta i deluje neomentarizam, čiji je ekonomsko - politički supstrat „supply side ekonomicsa". U tome moraju da se traže i odgovori na brojna pitanja šta se može očekivati posle „reganomike" i „tačerizma" u građanskoj ekonomskoj teoriji i na njoj zasnovanoj ekonomskoj politici.

3) Prikrivanje profita, izbegavanje oporezivanja, povećanje stope samofinansiranja, oslobađanje i manja zavisnost od mera nacionalne ekonomske politike, omogućava korporacijama da vode vrlo elastičnu razvojnu politiku i manipulisanje uloženim kapitalom, ali i kapitalom u likvidnom obliku;

4) Prenošenje proizvodnje iz jedne u drugu privredu, prema resursima, osigurava izbegavanje krizhe proizvodnje u tim granama, uz ostvarenje visokih profita;

5) Nova tehnologija,uz izbegavanje obescenjenja kapitala u krizi, omogućava im ostvarivanje ekstra profita i vladanje tržištem;

6) Krupni kapital i država u savremenim kapitalističkim privredama, u kojima pod kejnzijanskom doktrinom dolazi do visoke tražnje, koriste mogućnost da se tržišne cene formiranju iznad vrednosti robe, čime prisvajaju ne samo proizvedeni višak vrednosti, već i deo tuđeg viška vrednosti, stvarajući ekstraprofit. To je duboka promena u kapitalizmu u kojem se nezaposlenošću obara realna najamnina, a inflacijom „isisava" deo neplaćenog rada i ostvarenog dohotka. Monopoli i država koriste za inflaciju preraspodelu i dodatno stvaranje novčane akumulacije.

7) Korporacije nastoje da optimalizuju svoju profitabilnost, a ne svoje profite. Odnos kapitala i proizvodnje se menja, „umesto da kapital bude faktor proizvodnje, proizvodnja postaje faktor kapitala" (ograničava se i dividenda u cilju jačanja i širenja korporacija), odnosno dividenda se pripisuje kapitalu.

8) Koncentracija i centralizacija kapitala, uz stvaranje monopola, dovode do proširenja nacionalnih tržišta na internacionalno, čime se proširuju granice širenja profita, dok izvoz kapitala ubrzava sistem akumulacije. Izvoz novčanog kapitala je jedan od oblika suprostavljanja u kapitalizmu prisutne tendencije opadanja profitne stope (u matičnim privredama). Izvoz kapitala omogućava oslobađanje od „viška kapitala" koji u nacionalnim okvirima ne bi mogao da se unosno uloži, čime se šire granice akumulacije ukupnog kapitala.

Taj proces se stimuliše i sve većom zamenom izvoza robe izvozom kapitala s jedne strane da bi se izbegle carinske barijere drugih privreda, a s druge strane, što je kamata viša od prosečne neto profitne stope (često i dvostruko viša). To ne pogađa korporacije s visokim sopstvenim kapitalom, ali pogađa druge s niskom stopom samofinansiranja.

Transnacionalne korporacije mogu da se označe kao reakcija na državno monopolistički kapitalizam sa protekcionizmom i intervencionizmom, kao oblikom prilagođavanja preduzeća promenjenim uslovima delovanja u nacionalnim i međunarodnim okvirima. Kao što je protivrečnost između društvenog karaktera proizvodnje i privatnog prisvajanja rezultata rada vodila u državno - monopolistički kapitalizam kao način ublažavanja te protivrečnosti, ova je uticala na formiranje transnacionalnih preduzeća koja „svojom globalizacijom poslovanja i internacionalizacijom transfera, traže načine reprodukcije kapitalističkog načina proizvodnje u promenjenim uslovima.

Međutim, time se već javljaju , odnosno rađaju, elementi novog, elementi pravog podruštavljanja proizvodnje".

Internacionalna koncentracija kapitala (uz treću tehnološku revoluciju) razvija se u internacionalnu centralizaciju, što je karakteristika tzv. kasnog kapi t alizma .

Savremeni kapitalizam karakteriše takav razvoj proizvodnih snaga (treća i već četvrta tehnološka revolucija) pri kojima nije više moguće efikasno provoditi razvojnu politiku na nacionalnom nivou, zbog ograničenosti domaćeg tržišta, ali i zbog ogromnih kapitala potrebnih za proizvodnju. Troškovi proizvodnje mnogih projekata su iznad mogućnosti pojedinih država, što dovodi do vertikalne kombinacije proizvodnih faktora u nizu zemalja (raspoloživost sirovina, tehnoloških inovacija i akumulacije kapitala).

Viškovi profita sve više dobijaju oblik tehnološke rente koje velike korporacije osiguravaju i razlikama u ceni faktora (oprema, sirovine, radna snaga, energija).

Dubokim promenama u savremenom kapitalizmu, praćenim snažnim procesima koncentracije i centralizacije kapitala (na nacionalnom i međunarodnom planu) veoma je porasla i izmenila se i ekonomska i socijalna funkcija države. Po jednom shvatanju uloga države je „kontratežnog" karaktera kojim se ublažavaju suprotnosti rada i kapitala, a time osigurava uravnotežen razvoj kapitalizma. Po drugim, država je postala instrument u rukama krupnog kapitala, dok treći smatraju da je država postala samostalna društveno-ekonomska snaga s vlastitim ciljevima i interesima. U tom kontekstu sve se više istražuje uloga države u sledećim segmentima:

Širenje javnog sektora,

Regulisanje monopola i oligopola,

Regulisanje ciklusa i kriza,

Ublažavanje suprotnosti između rada i kapitala.

Razvojem državnog intervencionizma nastaje i razvija se snažan javni sektor kojim država može snažno kompenzatorno da deluje na: potrošnju, zaposlenost, investicije, formiranje akumulacije, raspodelu nacionalnog dohotka, odnose na tržištu i dr.

Tako je učešće države u sedamdesetim i osamdesetim godinama formirano na sledećoj visini i u osnovnim makroagregatima privrede.

Država učestvuje u društvenom proizvodu razvijenih privreda između 25% i 36%. U formiranju efektivne globalne tražnje država učestvuje sa 26-36%. Država formira i podržava na unapred određenoj i programiranoj visini ponašanja globalne tražnje preko rasta:

-javnih investicija,

-javnih materijalnih i ličnih rashoda,

-dohodaka zaposlenih u javnom sektoru,

-socijalnih transfera,

Podržavanjem vojno-industrijskog kompleksa. U bruto investicijama država danas učestvuje između 21% (Nemačka) i 42% (V.Britanija), a u formiranju ukupne zaposlenosti između 12% i 31%. Umesto dosadašnjeg dominantnog odnosa štednja - investicije (S - I) privatnog kapitala, javlja se odnos:

S+T=I+G,

pri tome je S - štednja, T- porez, I - investicije i G-javni rashodi.

Državni rashodi učestvuju u savremenim privredama sa 35% do 59%, kao i porezi (na nešto nižem nivou), čime budžet i budžetska politika, za razliku od liberalističke faze razvoja kapitalizma, u državno- monopolističkom kapitalizmu: postaju osnovni instrumenti u ponašanju agregatnih odnosa u privredi.

U nekim granama proizvodnje država učestvuje i do 86-100%, dok se fundamentalne grane, koje traže ogromne kapitale, u potpunosti finansiraju javnim kapitalom.

Savremena građanska ekonomska teorija polazi od spoznaje da proces kapitalističke reprodukcije i reprodukcije kapitala ne može više da se kontinuirano odvija (bez upadanja u duboke krize) bez neposredne državne intervencije. Državni intervencionizam se ogleda i širi u sledećim pravcima:

Stalno se povećava učešće javnog sektora u ukupnim sredstvima za proizvodnju, praćen stalnim rastom javnih investicija i učešćem države u privatnim preduzećima,

Državap visoko učestvuje u raspodeli nacionalnog dohotka, preraspodeljuje ga preko svojih institucija, što najčešće nije motivisano tržišnim mehanizmom i profitnim motivima. Drugi ciljevi trošenja dohotka su dominantni (socijalni, redistributivni, alokativni, rešavanje nezaposlenosti, podsticajni instrumenti i ulaganja za izjednačavanje uslova poslovanja na tržištu i si).

Učešće poreza i doprinosa u razvijenim kapitalističkim privredama danas

Iznosi:

Ekonomska i finansijska teorija idu i dalje, te danas preko sistema brojnih preraspodela u privredi učešće javnih sredstava u društvenom proizvodu iznosi oko 10% prosečno iznad napred iznesenih zvaničnih podataka.

Država provodi direktne kompleksne programe razvoja, najčešće neproizvodnog karaktera, s ogromnim angažovanim kapitalom, ali i sve širom primenom deficitnog sistema finansiranja. Gigantski budžetski deficit smatra se, ne može se smanjivati na račun društvenih investicija, jer bi to delovalo destruktivno.

Država primenjuje razvijen kompleks mera monetarne i fiskalne politike u anticikličnom delovanju, a posebno u pravcu ex ante antikriznog delovanja.

Država rešava položaj krupnih korporacija i gigantskih proizvođača kao kada se nađu u krizi, tako da sprečava njihovo

propadanje i likvidaciju, što je bila normalna pojava u fazi čistog tržišnog kapitalizma i liberalizma u ekonomiji.

Stalni rast državne intervencije ostvaruje se paralelno s rastom javnog duga,subvencijama, vojnim narudžbama, nacionalizacijom, održavanjem nerentabilnih grana i podržavanju profita - nizom fiskalnih, monetarnih i zaštitnih mera.

Država razvija sistem indikativnog planiranja, ili planibilnosti kako bi planski usmeravala osnovne resurse u procesu privrednog razvoja.

Dakle, brojnim intervencionim mehanizmima države (vojna ekonomija, javni radovi, nacionalizacija, participacija, uvoz i izvoz kapitala, kreditna politika, kamata, međudržavni krediti, nabavke države i stvaranje robnih rezervi, carine, devizna politika i dr.) nastoje da se reše, ili samo ublaže narasle protivrečnosti savremenog kapitalizma (kriza, nezaposlenost, inflacija, depresivna stanja ciklusa, monetarna kriza, reprodukcija kapitala, finansijske krize i sl.). To iz osnova menja odnose i faktore rasta kapitalističkih privreda, ali ne menja osnove i karakterkapitalizma danas.

Podsetimo se samo najnovijih događaja oko krize hipotekarnog tržišta u SAD i prihvatanja centralne banke SAD (FED-a) da interveniše s oko 700 milijardi dolara da spašava hipotekarne banke, finansijska tržišta, osiguravajuća društva, korporacije za nekretnine, velike sisteme i opštu likvidnost privrede i bankarskog sektora.

Sada se pred ekonomsku teoriju u istraživanju savremenog kapitalizma opravdano postavljaju sledeća pitanja:

Odnos države i privatnog kapitala u formiranju ukupne funkcije potrošnje i investicija,

Delovanje države i ponašanje celokupne privrede, nasuprot ranijem dominantnom delovanju privatnog kapitala,

Osnovanost teorije nedovoljne potrošnje kao faktora kriza u savremenom kapitalizmu, s obzirom na redovno visoku potrošnju koja danas stalno prati razvoj kapitalizma,

Delovanje visokih socijalnih i vojnih rashoda, uz formiranje i strukturu ukupne potrošnje, posebno u formiranju robnih i kupovnih fondova (ponude i tražnje na tržištu),

Da li je kapitalistička država uspela dugoročno da ovlada većim brojem kontrafaktora koji deluju nasuprot cikličnom kretanju privrede s tendencijom pada profitne stope,

Da li je profitna stopa u svim sektorima osnovni motiv ponašanja, ili postoje i drugi motivi, posebno u korporativnom i visoko monopolizovanom kapitalizmu,

Šta se događa sa profitnom stopom, neiskazivanjem stvarnih rezultata poslovanja, profita i rentabilnosti ukupnog kapitala u uslovima internacionalizacije kapitala (povezane sa izbegavanjem oporezivanja privatnog korporativnog kapitala),

Danas ne treba da se suzbija inflacija, već hronična deflacija, ali ni da se posebno stimuliše tražnja da bi se privatni kapital ohrabrio za investicije. To je usko povezano s "iluzijom novca", kada je novac dugo ali neumereno, korišćen kao sredstvo za oživljavanje tražnje, što je dovelo do sve većeg razdvajanja realnog i nominalnog dohotka. Masa novca se brzo i stalno povećava, a njegovo svođenje na normalan, niži nivo, redovno izostaje. Isto tako, korišćenje novca za finansiranje državnog budžeta uglavnom kasnije nije smanjivano (otplatama i gašenjem novca i dugova). To je dovodilo do stalnog rasta dugova, emisije novca, kamata na javni dug i ponovo nove emisije novca.

Stalna prikrivena inflavija praćena novom emisijom vodi visokoj spekulativnoj fražnji u odnosu na robnu ponudu. Rešavanje privrednih problema , i krizno - deflatomog mehanizma danas se sve više traži u regulisanju ponude, a ne regulisanju globalne tražnje.

Ekonomski mehanizam zasnovan na principima kejnzijanske teorije i finansijske politike sve više se preusmerava na društvene investicije preko stimulisanja državnih investicija u nauku i tehnologiju, obrazovanje, pripremu i preusmeravanje zaposlenosti. Socijalna infrastruktura se iz osnova menja, ali uz stalno slabljenje i drobljenje radničkih sindikata (pregovaračka snaga sindikata stalno slabi).

18.MONETARNI FENOMEN NEOKOLONIJALIZMA I NOVA PRERASPODELA MOĆI I BOGATSTVA

Emisija novca centralnih banaka - direktno „izabranim" bankama koje treba spašavati od bankrota, ili indirektno preko budžeta - kao da se traže budžetska sredstva, dovodi do velike ponude novca i povećane likvidnosti i novčane tražnje. Razvijaju se „mehur ekonomije" i opčinjenost nominalnim agregatnim odnosima. Zaposleni su još više udaljeni od takvog kapitala, a potpuno isključeni iz takvih transakcija kapitalom.

Nove intervencije FEDA i ostalih centralnih banaka niza država u osnovi je deficitarno finansiranje privatnog finansijskog i bankarskog spekulativnog kapitala, a ne rešavanje problema nezaposlenosti i popunjavanje „socijalnih rupa" u budžetima. To će u narednom periodu dovesti do visoke inflacije i nove preraspodele bruto domaćeg proizvoda, opet na štetu plata, zarada i socijalnih davanja. Pri tome su manje razvijene, a visoko finansijski zavisne i zadužene države osuđene na beskrajnu eksploataciju od strane brutalnog, spekulativnog i arogantnog kapitalizma.

Mada je i do krize vođena liberalna ekspanzivna monetarna politika (jevtinog novca i kredita), u ovoj fazi borbe protiv recesije vodi se politika izrazito visoke emisije novca bez robnog pokrića - samo u cilju stvaranja „dovoljne likvidnosti" i spašavanja banaka i finansijskog sistema u celini od opšteg kolapsa (sloma).

Koliko daleko ide uklanjanje klasičnih pravila u ekonomiji, finansijama i bankarstvu da se sada predlaže da štediše kod banaka svojim sredstvima spasavaju banke. Ubačeno je 10 biliona dolara u sistem, ali samo da se „zakrpi" naduvani balon na finansijskom tržištu. Celi finansijski i bankarski sistem ostaje po starom uz traženje većeg kapitala banaka i finansijskih institucija i porast njihovog osnovnog kapitala , te pokušaj veće kontrole i ograničavanja veličine i poslovanja banaka.

Dolazi do sve bržeg rasta novčane mase u svim privredama s deficitom budžeta.

U svim zemljama u kojima se širila inflacija radi se o neumerenoj kreditnoj ekspanziji u godinama stagnacije ili blagog rasta i visoke nezaposlenosti, enormnom i gotovo nekontrolisanom emisijom novca i ogromnim budžetskim deficitima.

Suočavajući se sa malaksavanjem privredne aktivnosti i porastom nezaposlenosti centralne banke prelaze na politiku jevtinog novca, odnosno obaranja primarne (referentne) kamatne stope, da bi se dao stimulans pozajmljivanju, potrošnji i investicijama.

U novije vreme zbog pritiska recesije vodi se liberalnija monetarna politika, uz značajno snižavanje kamatne stope. Stalna ekspanzija finalne tražnje se nastoji osigurati kreditnim mehanizmom i emisijom jevtinog novca.

U cilju stimulisanja ekonomskog rasta i izlaska iz recesije SAD (i privrede evro zone) već niz godina vode politiku niske kamatne stope, ali i ekspanzivniju monetarnu politiku i politiku povećanog budžetskog deficita, bez obzira na zahteve o potrebi štednje u javnom sektoru. Poznat je veliki koncepcijski sukob na relaciji Merkel - Oland. Merkelova je za strogi režim štednje, dok Oland zagovara investicije u infrastrukturu, oživljavanje proizvodnje, porast zaposlenosti (iz kejnzijanskog modela antikrizne politike), podsticanje privrednog rasta - dakle, izvlačenje iz krize kejnzijanskim modelom intervencionizma. Merkelova je na kraju revidirala raniji tvrd stav o rigoroznoj štednji.

Ona kaže: „Strategija smanjivanja državnog zaduživanja (štednja) počiva na dva stuba, a to su privredni rast i zapošljavanje". To je potpuni zaokret, ali je došao isuviše kasno - kada su mnoge države pod „torturom štednje" ušle u duboku ekonomsku, finansijsku i socijalnu krizu. I dalje ostaju dijametralno suprotni stavovi Olanda i Merkelove. Oland je „Fiskalnom paktu" i rigoroznoj štednji (zatezanju kaiša nezaposlenim i osiromašenm stanovništvu do pucanja) suprotstavio program podsticanja privrednog rasta.

Američki FED je u 2003. snizio diskontnu kamatu na svega 1% i u 2013. na 0,5%, što je najniži nivo kamate u poslednjih 40 godina. Snižavanje kamate je u funkciji pomoći privredi da se jeftinim kreditima lakše izvuče iz krize u koju je zapala (uz stopu nezaposlenosti od gotovo 10,8%). Oni polaze od stava da je dizanje kamatnih stopa veća šteta od pada deviznog kursa (Džozef Stiglic: Suprotnost globalizacije, prevod, Beograd, 2001.)

Evropska centralna banka u evrozoni vodi politiku snižavanja referentne stope sa 4,8% na 1% u poslednjim godinama, jer je u prvom planu borba protiv recesije a ne protiv inflacije i nezaposlenosti. Snižavanjem eskontne stope i labavljenjem uslova kredita želi se dati podsticaj pozajmljivanju.

Upumpavanje ogromne mase likvidnog novca ubrzo će imati za posledicu inflatorni pritisak i velike preraspodele sistemom cena. Realne plate i naknade će i dalje opadati, a time i mogućnosti povećanja štednje i potrošnje. Od dinamike oživljavanja kreditne funkcije banaka zavisi ponašanie lične i investicione potrošnje. Visoki rizici i neizvesnost i dalje ostaju, što koči dugoročne investicije. Zbog velike opreznosti spekulativni kapital (u hartijama od vrednosti) će se sporo oporavljati, a time i berzansko poslovanje.

Zbog opasnosti od širenja inflacije, kamatne stope, koje su sada na najnižem nivou, moraće se povećavati, što će ograničiti tražnju kredita i investicije.

Upravo se tražio novi dogovor Evropske unije o investicijama u cilju oživljavanja privrede i porasta zaposlenosti.

Politika rigorozne štednje dovodi do zaoštravanja odnosa koji se manifestuju kroz budžetsku politiku i potrošnju.

Na sceni je koncepcija ograničavanja javnog sektora, smanjivanja javnih rashoda u bruto domaćem proizvodu, snižavanje poreza biznisu, ograničavanje socijalnih rashoda, štednja u javnom sektom (penzije, socijalni transferi i sl.), smanjenje regulativne ekonomske funkcije države, što „treba da osigura širi prostor za privatni krupni kapital i privatnu inicijativu" i veći profit. Ovaj „novi konzervatizam", kako se obično naziva, narastao kao otpor daljem širenju „države blagostanja" i „ekonomije blagostanja", znači oštro suprotstavljanje kejnzijanskoj ekonomskoj doktrini deficitnog budžetskog finansiranja - koja fiskalnim podsticajima, javnim rashodima i ekspanzivnom monetarnom politikom treba da oživi privrednu aktivnost i spreči ulazak privrede u fazu recesije.

Država, preko budžetske politike (prihoda i rashoda), mora se sve više pretvarati u preduzetnika, uz komercijalizaciju velikog dela rashoda budžeta, posebno u funkciji stimulisanja investicija u privredi i pokretanja ekonomskog razvoja, odnosno očuvanja stabilnosti odnosa u privredi i na tržištima.

Tendencija automatskog rasta javnog duga nastaje preko novih antikriznih budžetskih intervencija u spašavanju banaka, berzi, osiguravajućih društava, ali i krupnih korporacija. Javni dug se ovim intervencijama stalno povećava i zaoštrava krizu javnog sektora do mogućeg socijalnog sloma i masovnog bunta stanovništva.

Narastanje budžetskih deficita u svim privredama, praćeno je stalnim rastom javnog duga za njegovo pokriće. To je stvarnost savremenih kapitalističkih privreda. Paralelno s tim vodi se i politika niske kamatne stope i monetarne ekspanzije (oslonjene direktno na centralnu banku), što sve skupa nije dovoljno da se obuzda proces inflacije. Inflacija se danas u većem broju privreda (osim Japana i SAD) kreće po godišnjim stopama od 2-6%.

Opčinjenost snižavanjem troškova rada, izbegavanje povećanja poreza krupnom biznisu i na finansijske (spekulativne berzanske i bankarske) transakcije, uz čvrsto opredeljenje za smanjivanje socijalnih davanja u razvijenim državama kapitalizma - vodi ogromnim preraspodelama tereta krize, ali ne i efikasnoj antikriznoj politici. Uništavanje „države blagostanja" praćeno je destrukcijom socijalnog sistema i krizom svih segmenata državne intervencije (školstvo, zdravstvo, armija, sudstvo, zapošljavanje). Razvija se sistem "prekarizacije", dakle stanje nesigurnosti i neizvesnosti, što primorava zaposlene na prihvatanje uslova velike eksploatacije. Fleksibilnost radnog vremena samo zaoštrava ovaj problem, oduzimajući radnicima već stečena prava iz radnog odnosa. Destrukcija socijalne države dovela je do užasavajućeg porast društvene nejednakosti.

Najpre zamrzavanje plata i penzija (2014)), uz rast tereta javnog duga, nezaposlenost i recesija na izvoznim tržištima, vodili su smanjivanju javnih prihoda i velikih socijalnih rashoda budžeta. „Seča" javne potrošnje u gotovo svim državama i pritiska na radničku potrošnju, sve veće teškoće u otplati spoljnih dugova - zaoštrili su ekonomsku i dužničku krizu. Sigurno je postalo samo jedno - velika nesigurnost.

Kriza državnog duga neminovno vodi u političku krizu kapitalističke države i sve veću monetarnu nestabilnost (inflaciju).

Javni dug je zbog nedovoljnosti poreskih prihoda, u svim privredama naglo povećan. Budžetski deficit je dva do tri puta iznad dozvoljene granice od 3%.

Pošto su privrede ušle u recesiju s negativnom stopom rasta u EU od oko 3,5% uz sve proklamacije o smanjenju javne potrošnje i javnog duga - sledi dalji porast neelastičnih javnih rashoda i budžetskog deficita. To je ogromno opterećenje budžeta, posebno preko socijalnih i transfernih davanja i servisiranja javnih dugova.

Upumpavanje ogromne mase likvidnog novca preko budžeta ili centralnih banaka samo je „nadoknadilo" manjak likvidnosti u bankama i „privremeno zakrpila balon", ali problem krize i funkcionisanja sistema nije rešen.

Emitovanje ogromne mase kredita ECB, a stvarno virtuelnog novca, doveo je, vidimo, do odvajanja finansijske sfere od realne i korišćenje finansijskog kapitala u dominantno spekulativne transakcije banaka. Realni sektor stagnira ili propada, dok finansijska ekonomija prosto eksplodira. Finansijska kriza se prelila u realni sektor ekonomije, a to znači i dugoročni teški izlazak iz krize.

Takva kretanja dovela su do razvijanja „teorije sloma deregulisanog kapitalizma" i potrebne ofanzivne šok-terapije, te potpunog razvojnog zaokreta u filozofiji razvoja.

Centralna banka i dalje ističe primarni cilj monetarne politike „borba protiv inflacije", uz korišćenje visoke bazne kamate, a zatim restriktivna politika novca i kredita, "čvrst" i precenjen kurs domaćeg novca, politika uravnoteženog budžeta i dr. što je sve sastavni deo neoliberalizma i monetarizma danas.

Restrikcija i smanjenje javnih rashoda (posebno socijalnog i transfemog karaktera), praćeni deregulacijom i visokom liberalizacijom spoljne trgovine i unutrašnjeg tržišta, rušili su jedan socijalni sistem i ravnotežu u društvu, a oslobodili prostor za divljački pljačkaški sistem kapitalizma prvobitne akumulacije kapitala.

Antiinflatorna ili stabilizaciona restriktivna monetarna politika i nova očekivana politika visoke kamatne stope, sigurno je, redovno dovode do daljnjeg zadržavanja industrijske proizvodnje na niskom nivou, slabljenja sklonosti investiranju, a to znači daljnjeg zadržavanja niskih stopa rasta i visoke nezaposlenosti rada i instalisanih kapaciteta. Postepeno opuštanje monetarnih „kočnica" i snižavanje kamatnih stopa je politika koju već postepeno godinama sprovode vodeće kapitalističke zemlje. Zbog opasnosti od inflacije najavljuje se (FED) povećanje kamatnih stopa i prestanak otkupljivanja trezorskih zapisa.

Spori ili trom privredni rast u razvijenim privredama, dovodi do toga da je učešće kamata na javni dug u bruto domaćem proizvodu veće od prirasta bruto domaćeg proizvoda u toku godine. Najveći broj država je suočen sa visokom stopom nezaposlenosti, visokim deficitima budžeta, deficitom platnog bilansa, ali i visokim javnim dugom i poreskom presijom. Pokretanje ekonomskog rasta se postavilo u prvi plan, paralelno sa očuvanjem stabilnosti valuta i snižavanjem javnog duga u bruto domaćem proizvodu, odnosno očuvanja niske stope inflacije. Tu se nalaze i osnovi za primenu monetarističkog modela antidepresivnog delovanja.

U otklanjanju recesije koja ih pogađa, sve razvijene zemlje do sada su pribegavale snižavanju referentne stope (sve do nule), porastu novčane mase i povećanju budžetskog deficita.

Ekonomski mehanizam zasnovan na principima kejnzijanske teorije i finansijske politike sve više se preusmerava na društvene investicije preko stimulisanja državnih investicija u nauku i tehnologiju, obrazovanje, pripremu i preusmeravanje zaposlenosti. Socijalna infrastruktura se iz osnova menja, ali uz stalno slabljenje i drobljenje radničkih sindikata. Kriza se produbljava, nezaposlenost raste, proizvodnja opada, socijalno raslojavanje društva je sve veće.

Patologija društvenog života se širi kao zaraza.

Upravo ekspanzivna monetarna politika je trebala da ima za posledicu ekonomski oporavak i smanjenje nezaposlenosti, uz istovremeno otklanjanje deflacionih tendencija. To se nije desilo. Faktori krize se zaoštravaju i pojačavaju, finansijski balon je ponovo pod velikim pritiskom, preti nova eksplozija krize uz pogoršavanje odnosa rada i kapitala, ali i opšteg razaranja socijalne infrastrukture. Čisto profitni kapitalizam (neograničene eksploatacije) zreo je za veliku „reparaciju".

„Monopol nad ideologijom vladajućih klasa i nad neoliberalnim „diskursom" koji njihovu vladavinu čini legitimnom. Svejedno da li je reč o štampi, radiju i seminarima, ima vrlo malo stvari na polju stvaranja i širenja konvencionalnih ideja koje direktno ili indirektno ne kontrolišu oni na pozicijama bogatstva i moći.

Opseg za manipulaciju obezbeđuju masovni mediji, njihov potencijal da „proizvedu pritisak" i prilagode svoju poruku svakoj publici, pruža im neograničene mogućnosti za potčinjavanje sve većih sektora populacije svom uticaju" (Andrej Grubačić: Globalizacija nepristajanja, Svetovi, Novi Sad, 2003., str. 14).

Vodi se takva politika da se sva ljudska aktivnost i sve sfere svedu na pravila tržišne igre i vladavinu profita. Sve može postati i postaje roba, uključujući i duhovnost. Mora se ući u kolo „efikasnosti" i racionalnosti - kako bi, konačno, postalo profitabilno. Osnovni cilj je da se kapitalu omogući „totalitaristička kontrola nad ljudskim biološkim životom i razvojem". Sve je to praćeno stalnim rastom kriminala - koji prodire svuda. Stari poredak (pravni sistem, moral, ideje) je uništen, a pravila nova ne važe. Razvija se novo imperijalno doba.

Ekonomske i finansijske diktature pomognute su opštom korupcijom i kupuju sve. Sva tržišta i sve države su duboko kriminalizovane. Lanac fiskalnih „rajeva" se raširio širom planete. U gotovo svim ugovorima sastavni deo postaje provizija i korupcija. Banke razvijenih daju logističku podršku u pranju nelegalno stečenih ogromnih kapitala, kojim se često finansira „podzemna ekonomija", posebno trgovina drogom.

Nastala je simbioza bankarskog sektora, poslovnog sveta i organizovanog kriminala. Često su i države direktno uključene u ovaj kriminal.

Napred navedena „igra leptira" otuđene nacionalne birokratije i nove političke elite dovedene kroz rušenje prethodnog „nepovoljnog" sistema i rukovodstva država, kratko traje, dok udovoljava i provodi zahteve nalogodavaca. Interesi velikih država i u osnovi krupnog finansijskog kapitala (koji upravlja i tim državama) prodiru i osvajaju druge države - stvarajući mrežu kolonijalnih satelita.

Sredstva informisanja u drugim „ciljanim" državama se kupuju, šire programirane informacije, osigurava kontrola nad državom i društvom. Kritička svest i misao se ubijaju. Mase se pretvaraju u apatičnu i nezainteresovanu smešu različitih i vrlo nehomogenih ciljeva. Iluzija i fasada demokratije omogućavaju sve složenije tehnike nadzora i društvene kontrole u rukama onih koji imaju sredstva informisanja, a korumpirana politička elita provodi bezrezervno takvu politiku.

Krizno stanje ekonomije traži odgovor na pitanje: može li se (i kako) iz krize ka ekonomskom rastu? Da li i dalje zadržati koncepciju liberalno-monetarističkog tipa i savete inostranih stručnjaka (predstavnika svetskog finansijskog kapitala, MMF, Svetske banke i predstavnika EU)? može li se od „divljeg kapitalizma" koji je na sceni ka organizovanom socijalno-tržišnom sistemu (kao, uostalom, sistemu koga je do sada imala privreda Evropske unije)?

Cilj ekonomskog razvoja nije samo rast proizvodnje i bruto domaćeg proizvoda, već i zaposlenosti i veće socijalne jednakosti (pravedniji ekonomski razvoj i humanije društvo). Naravno, iz navedenog sledi i monetarna stabilnost - koja kao trajni cilj može biti samo izvedena iz kvalitetnog i dugoročnog brzog konomskog razvoja. Tu je upravo uloga države preko javnih finansija postala, u fazi krize, dominantna. Radi se o vrlo složenom stimulativnom delovanju javnih prihoda, javnih rashoda, javnog duga, javnih investicija, zaposlenosti u javnom sektoru, transfernim rashodima, socijalnim davanjima i dr.

19. SOCIJALNI SLOM DRUŠTVA, NEZAPOSLENOST I DUHOVNA DEGRADACIJA STANOVNIŠTVA

„Stabilno tržište je fraza koja lepo zvuči u novinskim člancima i na odsecima za ekonomiju. To je doktrina koju niko u američkoj vladi i poslovnom svetu ne uzima ozbiljno". (Noam Čomski: Šta to ustvari hoće Amerika?).

Pod dominantnim uticajem ideologije neoliberalizma i tržišnog fundamentalizma pojava krize i recesije je neminovna. To je ideologija krupnog kapitala i interesa grupe najrazvijenijih zemalja na zapadu, a ne nedovoljno razvijenih zemalja. Nije čudo da se zagorava kapitalizam kao sistem i svet finansijskog kapitala.

Naši fundamentalisti su u funkciji krupnog kapitala i privatizacije po svaku cenu, potpuno isključili socijalnu politiku, odnosno „socijalnu ponudu". Nije socijalna pravda samo davanje iz budžeta za socijalne i druge transfere, to je još manje dobijanje sredstava iz „predpristupnih fondova". EU - kako to ističu naše demokrate. Ogromna preraspodela bogatstva preko privatizacije dovela je do neviđenog do sada socijalnog raslojavanja društva. Masovna privatizacija dovela je do ogromne nezaposlenosti. To je direktna posledica pogrešnog modela privatizacije i pretvaranje zaposlenih u „vlasnički" višak, a ne tehnički ili ekonomski višak. Zagovarati masovnu i brzu privatizaciju po svaku cenu, odbacivati socijalno-razvojnu intervencionističku ulogu države kao „korektora" privatno - kapitalističkog sistema i tržišno-profitnog motiva u funkciji finansijskog kapitala - velika je prevara socijalno ugroženog i obespravljenog naroda i masa na ivici egzistenciji. Jasna je sugestija „Ako želite da spasite državu onda je rasprodajte".

Problem sa Srbijom je u tome što su joj razvojni kapaciteti obezglavljeni, a privreda uništena. Ni jedna stranka nema rešenje.

Procesom privatizacije izvršena je ogromna preraspodela nacionalnog bogatstva uz pomoć privilegija i interesne sprege nocilaca vlasti i kriminalnih struktura. Upravljački sloj često „spaja" vlasništvo nad preduzećima i politički položaj.

Stvorena je interesna sprega partijskih oligarha (na vlasti) i nosilaca krupnog finansijskog spekulativnog i kriminogenog kapitala.

Marks je analizirao kapitalizam kao sistem kapitala i otuđenosti radnika. Od kapitala i upravljanjem kapitalom. To je najamni radnik čiji je osnovni interes plata ili najamnina, dok je vlasnika kapitala profit. Suprotnosti interesa su ugrađene u sistem. To je sistem otuđenosti i eksploatacije. Mi želimo da spojimo rad i kapital u preduzeću, izmenimo ulogu rada i zaposlenih u poslovnim rezultatima, odlučivanju da postanu vlasnici akcionarskih kapitala.

Taj koncept i model široko smo razradili u studiji dr. Slobodan Komazec: Kriza i slom privrede i društva i nova strategija razvoja i ozdravljenje privrede u društvenim preporodom, Beograd, decembar 2010. Posebno je detaljno razrađeno nu studiji dr.Slobodan Komazec: Strategija dinamičkog ekonomskog rasta socijalne ravnoteže, Beograd, 2021.

Privatizacja školstva, zdravstva, preduzeća, a valjda će doći i do specifičnog oblika privatizacije sudstva, armije, policije i drugih temelja političke i socijalne funkcije države, jasno pokazuje izabrani put i strategiju razvoja države i privrede.

Nema i ne može biti socijalne pravde i „socijalne ravnoteže" u društvu s dominantno privatnim vlasništvom i motivom profita uz ogromnu preraspodelu dohotka u ruke nosilaca kapitala, gde su zaposleni goli privezak kapitala.

Pričati sada o socijalnoj pravdi kao glavnom retoričkom pitanju i paroli stranaka na vlasti - koje su sve učinile da se zapali „fitilj socijalne bombe" potcenjivanje je zdrave pameti naroda. To je u funkciji gole borbe za održavanje na vlasti.

Kakvu socijalnu pravdu traže naše „demokrate - oruđe krupnog kapitala i stranih i sopstvenih interesa (opet krupnog svetskog kapitala) kada su sve prodali (banke, preduzeća, zemljište) stranom kapitalu i domaćim tajkunima.

Zaposlene su pretvorili u privezak kapitala, bez bilo kakve socijalne zaštite. Sada je to obična politička vulgarizacija ideje „socijalne države". Gde je to privatni kapital u istoriji vodio socijalnu politiku? Nikada i nigde! Ideja socijalista koji traže neke garancije za socijalnu pravdu svodeći je na obično davanje iz budžeta za povećanje penzija je druga vulgarizacija naših „socijalista". Sa milion i sedam stotina hiljada penzionera, 640.000 nezaposlenih, nekoliko stotina hiljada u inostranstvu, desetine hiljada diplomiranih svake godine, ali bez izgleda da se zaposle itd. U čijim je rukama finansijski i realni kapital nakon ovako provedene nekontrolisane i pljačkaške privatizacije? Radnici su obespravljeni, ostali bez svojih preduzeća i posla, a time postali socijalni slučajevi i životno ugroženi ogroman deo populacije.

Prihvatanje ideja i koncepta neoliberalizma (privatizacija, deregulacija, liberalizacija, decentralizacija i sl.) nosioci vlasti su se jasno negativno odredili prema socijalnoj pravdi i socijalnoj funkciji države. Uz to je i država privatizovana od stranke koja je na vlasti - što je najgori vid grupno - svojinskih odnosa, ali i baza ne samo socijalnog nego i političkog raslojavanja društva.

Strančarenje (sa gotovo 103 stranke u Srbiji) vodi međusobnoj borbi oko podele privilegija, moći preko vlasti, jer je osvajanje vlasti postalo samo sebi cilj, a ne sredstvo za ostvarenje određene koncepcije razvoja i otklanjanje slabosti i deformacija u društvu. U takvim odnosima i političkom ambijentu nema mnogo šanse i sreće za razvoj privrede i društva. Interesantno je ovde navesti dobru misao jednog autora : „Milioni, avioni, kamioni, trgovina foteljima, direktorska mesta, javna preduzeća, politički imunitet, neodoljiva žeđ za vlašću. Kao da im je pomutila pamet" (Ž. Živić u Glasu javnosti). Logično je da tajkuni podržavaju „proevropsku vladu" i takve „socijaliste", jer im na toj koncepciji štite i šire interese. Koncentrisani kapital (i interesi) sada traže i upravljanje državom (vladom).

„Ekstremna koncentracija finansijske moći, deregulisana tržišta i apsolutna vladavina novca jeste to što odlikuje ultraliberalizam. Cena toga je da mali broj privilegovanih ima sve, socijalno je neodrživa: mnogi neće imati skoro ništa. Da bi nekolicini bili otvoreni svi horizonti, ogromnoj većini će perspektive biti očaj i strepnja. Ne treba biti veliki stručnjak da bi se zaključilo da je ta politika neodrživa. Ona je pogubna pre svega za zaposlene, koji su pod sve većim pritiskom - sve siromašniji i sve zaduženiji, ali na dugi rok i za finansijske moćnike koji maksimalnom eksploatacijom radne snage guše sopstevno tržište.

U toj perverznoj konfiguraciji - novac je taj koji kroji prava i dostojanstvo čoveka.

Diktatura kapitala je zamenila nekadašnju „diktaturu proleterijata" - žrtve su opet iste - ogromna većina ljudi.

Novi gospodari sveta se naravno plaše ljudskih prava, jer je očigledno da bi ekonomska i socijalna politika koja ih dosledno poštuje ozbiljno ugrozila dominantni ultraliberalni poredak. Takva politika bi kroz pravedniju raspodelu bogatstva, obezbeđujući više - posla, bolje zarade i šire socijalno pokriće, zadovoljila vitalne potrebe svih društvenih slojeva. Ta raspodela je naravno , u potpunoj suprotnosti sa liberalnom strategijom maksimalne „koncentracije profita" (A.Radović: Sumrak liberalizma i kako izaći iz recesije, NIN, 8.avgust 2008. str.27).

Da li vas čudi da se na istoj platformi i u beskrajnim igrama i kombinacijama oko podele vlasti nalaze nosioci interesa kapitala (demokrate) i zagovornici socijalne funkcije države (nazovi levičari - socijalisti). Jasno je da je to obična borba za vlast, podela resora i privilegija koje idu s tim, a ne neka nova strategija i koncepcija razvoja. Nema u tome vizije razvoja, novih odnosa u društvu, a da se uopšte ne ulazi u njenu strukturu. Šta se to može ograničiti i smanjiti? Ne vidi se nikakav novi koncept vođenja ekonomije i društva, nema strategije razvoja, vodi se uglavnom kratkoročna ekonomska politika i politika stalnog „prilagođavanja" i korekcija već nastalih deformacija. U tome su rezultati i posledice često neočekivani i slabi.

„Povratak u surovi i eksploatatorski kapitalizam" je u osnovi društva kapitala i duboko socijalno društvo.

Bolja budućnost i vera u nju je osnovno ljudsko pravo. Privatizujući sve resurse, raslojavajući društveno tkivo i brišući sve nade u pravedniji život ultraliberalizam direktno i trajno ugrožava ljudska prava. Ako država uz to provodi neoliberalnu dogmu o kakvoj se socijalnoj državi može govoriti.

Jednakost se ne ograničava na teoretska pravagrađana pred zakonom: ako demokratija zaista želi zaštititi ljudska prava i obezbediti građanima osnovnu ekonomsku slobodu, solidarnost se nameće kao jedino rešenje. Kapitalizam, da bi opstao, mora podrediti brutalne zakone konkurencije, superiornim zakonima života i omogućiti svakome dostupnost sredstava da efektivno upravlja svojom sudbinom. Evropska unija, kojoj se nekritički teži je neoliberalni kapitalizam, sistem eksploatacije, sve češćih pobuna radnika i sve većeg broja nezaposlenih.

Porast cena energenata i hrane i dr. zaoštriće pobune obespravljenih i nezaposlenih do krajnjih granica. Kovid kriza je do krajnjih granica razvila ovaj sistem otuđenja, zatvaranja, dirigovanja i upravljanja.

Uz sve navedeno, savremena društva doživljavaju velike transformacije, uz prava turbulentna kretanja puna neizvesnosti za savremeno čovečanstvo, a ne samo neke delove društva.

Danas je rad (radna snaga) i čovek u najvećoj krizi od nastanka kapitalizma.

Krivci za to su i sledeće velike promene:

-globalizacija (seljenje kapitala iz države u državu i begstvo kapitala),

-automatizacija (i „istiskivanje" masovnog rada),

-digitalizacija,

-robotizacija procesa radau novoj tehničkoj revoluciji,

-internet,

-besomučna jurnjava za profitom i proces finansijalizacije,

-opšta kriminalizacija i spekulativna ekonomija (begstvo od realne ekonomije I proizvodnje),

-nestanak sa scene države blagostanja i privrede blagostanja,

-državni aparat se stavlja u službu i interes krupnog kapitala.

Na udaru novih tehnologija našao se klasičan rad (i radnik). Kapitalizam je otkrio novi tehnološki uzlet i ogromnu preraspodelu između rada i kapitala, između profita i nadnica, a u okviru ostvarenog profita njegovo ulaganje u finansijske operacije i spekulativnu (a ne realnu) ekonomiju. Unutar „sveta rada" narastao je životni sukob između klasičnog masovnog fizičkog rada (industrijski radnik) i zaposlenih u novim sferama (usluge, informatika, komunikacije, propaganda, trgovina finansijskim proizvodima i sl.).