Feljton

„QUO VADIS SRBIJO?" (5)

Robin Hud u Srbiji

Tuča oko srebrnog escajga na tonućem „Titaniku'' moto je knjige uglednog srpskog profesora i istraživača bezbednosti, bezbednosnih teorija i službi. Ovu veoma informtivnu knjigu objavićemo u nastavcima, kao doprinos razumevanju pitanja bezbednosti koja su i od sudbinskog značaja za Srbiju

Milan Pašanski

„VLAST KVARI ČOVEKA A APSOLUTNA VLAST GA KVARI APSOLUTNO" Teleran

„BOJ SE OVNA... BOJ SE GOVNA - I... PROĐE ŽIVOT!" (Dovikuje Meša Selimović građanima-suvlasnicima države)

Pretpostavke urbanog terorizma, u glavama najekstremnijeg dela mladih ljudi već su se "primile". Oblici "terorizmogenog ponašanja", za sada, se ispoljavaju kroz autodestrukciju: samoubistva (često kao svojevrstan performans), droga, sekte, eksplozija vršnjačkog nasilja i nasilja u porodici, itd. Pri tome, kao okidac socijalnih nemira, koriste se, ili "rentirane" grupe šovinisticke orijentacije, ili indoktrinirani pripadnici "samoodbrambenog nasilja" protiv "totalitarne demokratije", ili režim „rentira" provokatore da kompromituju mirne demonstracije.

Postoji realna opasnost da se, uz aktuelnu pokaznu represiju države, najmilitantniji deo, onaj koji nije rentiran od strane države (jer se i na tom "tržištu" vodi bitka za prevlast, pa establišment sprovodi interesnu selekciju eliminacije, kao i u borbi protiv narko-klanova), povuče "u ilegalu" a, ako ih "pod svoje" uzme strani obaveštajni faktor, ili domaće političko podzemlje, tada je samo jedan korak do izbijanja "oružane alternative", jer su svi preduslovi ispunjeni.

Kada neki od nadzemnih, ili podzemnih, centara moći i uticaja, izvrši pažljivu (po striktnim obaveštajnim kriterijima) selekciju ovih (trenutno) promašenih i frustriranih mladih ljudi, kojima vlasti, kao alternativu "nude" iseljenje iz njihove zemlje - ali, sa druge strane visoko obrazovanih i intelektualno moćnih - usadi im mit o pripadnosti "novoj eliti", sa istorijskom misijom da "promeni svet" (i nastavi odande gde su njihove roditelje, ili roditelje roditelja, zaustavili 1968. god.) i očigledno neodrživo stanje u zemlji, potom ih, u oviru "prelaska sa reči na dela" - obuci u rukovanju vatrenim oužjem, eksplozivima i visoko sofisticiranim znanjima za masovne diverzije sa katastrofalnim bezbednosnim i ekološkim posledicama, ispunjene su sve pretpostavke za dežavi kataklizme društvenog konsensusa u Nemačkoj i Italiji u periodu 1968/72.

Iz tog razloga, pošto se pomalja sve veći broj dodirnih tačaka sa periodom nastanka autohtonog urbanog terorizma, posebno je rasvetljena - u drugom delu knjige "Šakal na Terazijama" - uloga, način organizovanja, tehnologija nasilja, uklapanje u naš socijalni milje... i drugi bitni elementi (veoma aktuelni danas) Karlosove terorističke grupe, a posebno njegovo prisustvo na ovim prostorima.

Strani obaveštajni faktor, idejni "otac" ove strategije, preko saradničke mreže, već duže vremena značajne snage usmerava na pravljenje širokih spiskova profitera (političkih i ekonomskih) povezanih sa vlašću, ali i onih, koji "sede na dve (i više) stolica" sarađujući sa "opozicijom" i opozicijom, i lociranjem njihovih privrednih potencijala: fabrika, banaka, trgovinskih i građevinskih firmi, fiktivnih agencija za "pranje" novca, švercerskih kanala, benzinskih pumpi, ulaganja u inostranstvu (jahte, avioni i ekstra luksuzni vozni parkovi, kompleksi apartmana...) a poseban akcenat stavljaju na ilegalne poslove, kao osnov vrbovanja. Takođe, pažljivo se prati "ulaganje" novca u politiku, i "povratni efekti": finansiranje stranaka, kupovina poslanika, dodeljivanje javnih nabavki, usvajanje zakona, kojima (naknadno) "legalizuju" kriminalom stečenu imovinu...

Verodostojnost i kvalitet prikupljenog dokaznog materijala (po potrebi i "retuširanog") ukazaće na prve mete napada, najlakše za politički "odstrel", uz prethodno studiozno izučavanje navika i karakteristika napadnutih. Sama propaganda protiv određenih političara i njihovih partija - u aferama prezasićenom i borbom za svakodnevno preživljavanje obuzetom narodu - neće izazvati veće efekte, ako ne dobije dodatnu "argumentaciju". Obaveštajni stratezi smatraju da je za "buđenje" otupelog naroda najefikasnija "oružana propaganda" sa potpisom "Robina Huda".

Prema planerima "Piramide subverzije", tzv. "robinhudovski terorizam" bi "spontano" nastao kao reakcija na "totalitarnu demokratiju" u zemlji, protiv režima, koji očigledno i nedvosmisleno građane "privodi nameni" ne birajući sredstva.

Ako za prve mete napada stratezi terorizma izaberu notorne simbolične predstavnike društvene destrukcije - lokalne osiljene partijske "šerife" aktuelne vlasti, ili "preletače", koji su kupili "indulgencije", i tako se prikljucili starim-novim tehnologijama pljačke, puni dobrodošlih iskustava iz tog domena - oko čijeg kažnjavanja postoji širi društveni "konsensus", taj prvi, i najvažniji, talas "samoodbrambenog nasilja", uz orkestriranu medijsku podršku iz zemlje i inostranstva, naići će na odobravanje i simpatije. U toj situaciji ne postoji ni jedan sistem bezbednosti koji bi se tome mogao efikasno suprostaviti - a posebno, ne naš, korumpiran i duboko nesvestan da Srbija sedi na tempiranoj bombi - i preseći taj opasni trend. Tada će zemljom zavladati "ulica", odnosno, programirani haos, a "izborna volja građana" (onih izlaznih 16%?), biće redukovana na zgradu parlamenta.

Čitavi timovi eksperata za psihološku subverziju rade na osmišljavanju Programa terorističke organizacije "Robin Hud". Ide se toliko daleko u detalje, da se planira, da sa početkom subverzivne kampanje, ovaj Program (putem letaka i plaćenih oglasa u najtiražnijim listovima sa vidnim isticanjem logoa organizacije) preplavi zemlju, a da, pomenuti logo, bude ispisan na mestu izvršenja "pokaznih" akata oružanog nasilja. Paralelno se ulažu napori u osmišljavanju nekog mladalačkog (bezmalo pomodnog) simbola ovog terorizma, kako bi studentska omladina - debelo na marginama društva - mogla da se uključi i identifikuje sa njim.

Analizirane obaveštajne studije posebno podvlače upotrebu termina: izraz terorizam nikada se ne koristi, već, umesto njega, sintagma "samoodbrambeno nasilje" - što je "posuđeno" iz vokabulara Karlosove terorističke grupe. U nekim materijalima - na osnovu "zapažanja sa terena" - čak stoji uputstvo da bi logo teroristicke grupe trebao biti "... nipošto preteći - pre intrigantan..." (za polivalentno višeslojno tumačenje - "... nikakva pesnica, bomba ili smrt u nagoveštaju - već optimizam... život"). Ideal kome se teži je da logo terorista može ući i u obdanište, i u crkvu, na bedževima, šalovima, kačketima, koje volonteri organizacije besplatno dele omladini. Pored ostalog, prisutna je ideja da na logou bude stilizovani lik mungosa (sa šeširom Robina Huda), koji je sinonim neustrašivosti, s obzirom na to, da se u borbi protiv zmija, i sam izlaže smrtnoj opasnosti, jer nije imun na njihov otrov.

Poseban akcenat se stavlja na formiranje timova elitnih advokata (domaćih i stranih), koji će suđenja - kada do njih dođe - pretvoriti u medijski spektakl, sa ciljem da tužioce (koji, de facto, zastupaju srpsku "totalitarnu demokratiju") "dovedu" na optuženicku klupu. Time se postižu, unapred ukalkulisana, najmanje dva značajna efekta: sa jedne strane, izvršiocima se garantuje da neće biti "ostavljeni na cedilu" što, povratno, jača njihovu motivaciju i, sa druge strane, spretnim izokretanjem teza, pribavlja se ogroman, planirani medijski publicitet. Sa aspekta političkog marketinga - kako se procenjuje, veoma efikasno suprostavljenom aktuelnom "ispiranju mozga" podanika - posebna pažnja se posvećuje stvaranju kategorije aktivista "samoodbrambene" organizacije "Robin Hud" a, napred navedene "narodne patrole" mogu postati početni oslonac ove strategije.

Vremenom će, među omladinom, postati prestižno biti aktivista ove organizacije, ako se ovaj "tihi" teror ne "oboji krvlju".

Zato je bitan preduslov - o kome stratezi u obaveštajnim "kuhinjama" posebno vode računa - da su u pitanju akti tzv. "narodnog revanšizma", usmereni na statusne simbole političkih i ekonomskih profitera: jahte, vile, apartmanska naselja, "Beograd i (planirani) Novi Sad na vodi", banke, avione, helikoptere, ergele... uz ostavljanje logoa "R.H." na mestu izvršenja ali, striktno, bez ljudskih žrtava. Akcije će biti veoma razuđene i razrađene, istovremeno izvođene na više mesta, (tzv. disperzivni terorizam) na osnovu studiozno izrađenih planova, baziranih na temeljnom izučavanju mete napada. Te prve akcije "narodnog revanšizma" protiv "totalitarne demokratije" - što se na više mesta podvlači - moraju biti savršeno izvedene, kao obrazac vrhunskog profesionalnog rada. Uporedo sa tim, medijima će biti dostavljeni, ranije pribavljeni, dokazi o umešanosti političkih profitera-meta napada u razne kriminalne poslove, kao i uvek, na štetu građana Srbije.

Uporedo sa bacanjem "Molotovljevih koktela", dolaziče do kidnapovanja pojedinaca - notornih simbola društvene propasti - oko ćijeg kažnjavanja vlada rastuča frustracija obićnih gradana. Striktno, posle uplate otkupa, oni se oslobađaju nepovređeni, ali moralno degradirani, i psihički "ugruvani", značajno "nagnječenog" ega... uz lebdeće pitanje: ko je sledeći?

Potom, obaveštajne studije predvidaju, pravi medijski cirkus: otkupnina postaje javna stvar (res publica) - njena visina i namena (penzionerima, narodnim kuhinjama, respiratori bolnicama, aktivistima za zaštitu prirode (protiv "ucevljavanja" rečica...itd, sa vidljivim logoom "Robina Huda" na poklonima), što se preko medija, i delenjem letaka, masovno eksploatiše. Osnovni cilj je da se ukupno javno mnjenje navijački uključi - pri čemu ni kladionice nisu isključene! - te time atmosfera postaje pijačno benigna, naročito za autsajdere, a to je 98% stanovništva Srbije.

Jedna od podvarijanti otkupnine je "Narodni porez" ("posuđeno" iz Šakalove prakse). Posle više uspelih otmica, "najbolji sinovi naroda" će samom pretnjom otmice iznuđivati novac i, potom, ga usmeravati u socijalne programe. Posebno se naglašava da je transparentnost u distribuciji i plasiranju novca u socijalne programe od bitnog značaja, jer ako ovaj princip "javnosti rada" bude kompromitovan, ova strategija će biti ogoljena do suštine, i ispostaviće se kao - teroristička... jer, kao što znamo, i "put do pakla je popločan najboljim namerama!"

Sve ovo ima za cilj da se u javnosti stvori pozitivna slika i simpatije za "samoodbrambeno nasilje", koje je benigno, jer ga sprovode "najbolji sinovi naroda" u korist "opšteg dobra", a ne "za njihovu decu".

Strategija obaveštajne destrukcije Srbije, koja je, u svojoj realizaciji uveliko odmakla, značajan akcenat stavlja na politički marketing: posebnu pažnju privlači, napred spomenuto, stvaranje kategorije tzv. političkih aktivista pokreta "samoodbrambenog nasilja". Ideja je u tome da se razradi pravni osnov (ovog puta je sreća što su nam propale pravne institucije ali, za toliko, će ih plaćenici "reanimirati") po kome - kao u slučaju pripadnika organizacija "Heri Batasuna" i "Šin Fejn", političkih "ogranaka" ETA, odnosno, IRA - njihove pripadnike država neće moći krivično da goni.

Cilj je da se, za početak, "uvuku" svetski mediji u ovaj svojevrsni "terror-show", čime će se "oblikovati" simpatije domaćeg i svetskog javnog mnjenja prema snagama koje su nosilac "istinskih promena" u "Zemlji bez epiloga" (sudskih i statusnih), kako nas, s pravom, nazivaju na Zapadu.

Uporedo sa ovim iniciraće se i štrajkovi, koji će se iz unutrašnjosti "slivati" pred Skupštinu Srbije, sa ciljem da se tu "odomaći" stalno "Zborno mesto", koje ohrabruje nove štrajkače. Na taj način, lokalni štrajkovi, inicirani lokalnim problemima nastalim u sukobu sa lokalnim, osiljenim SNS "šerifima", prerastaju u globalno nezadovoljstvo. Na tim protestnim okupljanjima svuda stoji logo "R.H.", da paradržavni plaćenici (svih boja i predznaka) ne bi "prisvojili" demonstracije a, aktivisti pokreta demonstrantima dele vodu, hranu i voće, kupljene "narodnim porezom" od otkupnina profitera. Agenti obaveštajnih službi, prerušeni u aktiviste, medu štrajkačima grade međusobno poverenje i solidarnost, a transparenti moraju biti striktno apolitične, zapravo, socijalne sadržine, a "materijala" je (na žalost) napretek, zbog galopirajuće bede. Agitatori u masi neprimetno provociraju prekomernu upotrebu sile organa reda, i lociraju ubačene režimske provokatore.

Takođe, obaveštajne studije sugerišu i pokretanje "naučnih diskusija" i "okruglih stolova" u funkciji "legalizacije samoodbrambenog nasilja", uz uključivanje stranih, afirmisanih fondacija, koje svojim autoritetom i tradicijom u izgradnji tzv. civilnih društava, će "pokrivati" ovu orkestriranu strategiju destrukcije Srbije. Čak su određene i pojedine teme za raspravu: "Terorizam - ili "samoodbrambeno nasilje?"; "Ko je, zapravo, krivac: zapu-šteno društvo i fiktivne političke institucije, i njihovi korumpirani nosioci, ili građani, željni života dostojnog čoveka "?

Kada se - prema ovim studijama - kriza dovoljno razmahne (scenario: "Makedonija"), u "igru" se ubacuju strani posrednici, "ugledne" javne ličnosti međunarodnog života - prototip: Toni Bler i Madlen Olbrajt, koju je genijalni Vuk Bojović (iz " Vrta dobre nade") učinio besmrtnom, nazvavši jednu debelu zvečarku njenim imenom - sa tajnim bankovnim računima, koje "zanavljaju" određene obaveštajne službe. Oni sugerišu određene "urgentne političke promene" - u funkciji interesa svojih vlada - da bi se izašlo iz "pretsoblja" građanskog rata u Srbiji.

Ko kontroliše kontrolore?

A sada, da razmotrimo šta radi aktuelna vlast dok na tempiranoj bombi fitilj dogoreva...

Srbija - naše zajedničko vlasništvo - ima tu nesreću da nas je dominirajući, i predugo trajući, klijentelizam doveo u situaciju - u trenutku kada su zemlju zade sili prvorazredni problemi - da nas vode političari (preciznije: politikanti) trećeg i četvrtog ranga.

U kontekstu politikanata IV ranga, treba podsetiti na izjavu "duple" premijerke A. Brnabić (verovatno pod uticajem "odlivanja" vlastitog mozga) da "odliv mozgova" -koji Srbiju godišnje "košta" 1,2 milijarde evra, prema istraživanju "Instituta za istraživanje i inovacije "IRI", uz podršku "Vestminsterske fondacije za demokratiju" - "i nije tako loša stvar"(!?!?) Analizirajući njihovo ponašanje - u kontekstu napred iznesenih problema - do-šao sam do zaključka da se, u upravljanju zemljom, rukovode krilaticom znamenitog Đordana Bruna: "Nesvesnost je majka životinjske sreće!"

S tim u vezi, kao jedno od bitnih pitanja (slobodnog iznošenja mišljenja građana) nameće se finansiranje BIA-e, i prateće posledice, koje iz toga proističu. Naime, finansiranje BIA se vrši iz budžeta, a vlasnici budžeta su svi građani Srbije, koji pripadaju različitim političkim opcijama, što ih ne amnestira od poreske paticipacije.

BIA je tako projektovana da zatire oponentsko mišljenje (i, naravno, delovanje) ali novcem poreskih obveznika, pa tako dolazimo u apsurdnu situaciju da građani koji zastupaju alternativne političke opcije aktuelnom Jednoumlju, finansiraju (bez da su konsultovani) iskorenjivanje i onih političkih opredeljenja čije su pristalice.

I, tu se postavlja kapitalno pitanje transparentnosti kriterijuma na osnovu kojih se određuje šta je poželjno i korisno, a šta štetno i neprihvatljivo za srpsko društvo, i ko je taj koji donosi takve sudbonosne i dalekosežne odluke?

Problem je u tome - ne samo u Srbiji, ali je to ovde veoma izraženo, jer silazak sa vlasti, automatski može da znači ulazak u tamnicu - što "Demokratomer" - dozimetar demokratije, drže u rukama političari na vlasti (princip: Ovem committere lupo! - Ovcu vuku poveriti na čuvanje!), koji svako alternativno mišljenje - koje je automatski u koliziji sa aktuelnim Jednoumljem - proglašavaju (čuvajuci nas od nas samih) društveno štetnim, te time legalnom metom za odstrel službi bezbednosti.

Takve kapitalne stvari - ako je po Ustavu Skupština najviši organ vlasti, a mi, na papiru, upravo imamo takav oblik političkog sistema - treba da procenjuje skupštinski Odbor za kontrolu rada službi bezbednosti.

Ali, gle čuda: kontrolore treba da kontroliše bivši kondukter, koji je Predsednik tog odbora. To je čovek ogromnih interdisciplinarnih znanja i kapaciteta, da bi mogao odgovoriti tom veoma odgovornom i složenom zadatku, a strategija i potrebe klijentelizma - već dva puta uzastopno, zbog navedenih kvaliteta - su baš njega postavile na to ključno mesto.

Stoga, ne čudi da je uplitanje obaveštajnih službi u parlamentarni život zemlje poprimilo zabrinjavajuće razmere: narod, kako već rekosmo, kao nosilac suvereniteta, je izvorni vlasnik Srbije, i preko svog najvišeg činovnika - predsednika države - raspisuje tender zvani vešepartijski izbori, koji sprovodi njegov tehno-uslužni servis, koji nazivamo državom.

Na taj tender, pred biračkim telom, konkurišu partije sa svojim otvorenim tender ponudama, zapravo partijskim programima. Izbornom voljom biračkog tela formira se parlament, koji svojom zakonodavnom aktivnošcu realizuje predizborna obećanja data biračima.

Potom, se iz "senke" pojavljuju finansijeri stranaka, čiji programi nisu bili na javnoj oceni-izborima, tražeci svoj deo izbornog plena (nameštanje tendera krupnih javnih nabavki; donošenje zakona po njihovoj "meri", da bi naknadno "legalizovali" kriminalom stečenu imovinu; trajno otuđenje nacionalnih resursa, u vlasništvu svih građana Srbije: građevinsko i poljoprivredno zemljište, izvorišta pijaće vode, rudnici strateških minerala (na pr. Jadarita, retkog minerala budućnosti, koji je bitna komponenta litijumskih baterija) itd.

Bitno je podvući da političari nemaju mandat da prodaju, a još manje poklanjaju nacionalne resurse bez referendumske saglasnosti građana-suvlasnika Srbije.

Posebna opasnost, koja namerno prolazi izvan vidokruga bezbednosnog sistema je "investiranje" novca u "kupovinu" poslanika, koji su, u međuvremenu evropeizacijom naše balkanizacije (što je "kukavičije jaje" podmetnuto od stranog obaveštajnog faktora) postali vlasnici-trgovci sopstvenim mandatima (ranije partijskim "vlasništvom"). Tim "kupovinama" pribegavaju stranke koje nisu prešle cenzus, ili su one fasada stranog obaveštajnog delovanja, čime zastupaju neki novi politički program, koji nije bio na uvidu biračkom telu, ili je bio, ali odlukom birača, nije prešao cenzus.

Sve to vodi ozbiljnoj opasnosti - koja "prolazi" mimo BIA, koja se (namenski) ne meša u svoj posao jer nema zakonska ovlašćenja, čije donošenje bi trebao pokrenuti onaj ex kondukter iz skupštinskog Odbora za kontrolu službi bezbednosti - koja predstavlja flagrantno "retuširanje" primarne izborne volje građana, što je drastična redukcija (zapravo eksproprijacija) suverene narodne volje izražene u izbornom procesu.

Floskula "mir i stabilnost" (MiS) je, zasad uspešan, pokušaj aktuelne vlasti da svoju vladavinu "zacementira" u nedogled: stvara se psihoza Srbije kao opkoljene tvrđave, u kojoj samo Glavnokomandujući (po svim pitanjima) zna put izbavljenja, a MiS su fundus tog puta.

U psihozi "opkoljene tvrđave", koja se stalno dramatizuje spoljnim i unutrašnjim napadima na ličnost i delo Komandanta (l'etat - c'est moi) i vrhuške prateće kamarile, niko ne sme da "talasa"... jer, svako podsećanje, ili napad na lažnog doktora nauka, koji čuva zajedničku kasu; tatu iz "Krušika" i sina mu; tetku iz Kanade i nećaka joj; "Jovanjicu"; Savamalu; "Beograd na vodi"i, prateći "vodeni Novi Sad" u perspektivi; "isparavanje" 4,17 milijardi evra nepovratne pomoći narodu Srbije od strane EU, dobijenih u protekloj deceniji; nužnost skupštinske ratifikacije Sporazuma iz Vašingtona; načičkavanje Beograda kamerama; seobu srpske ambasade u Jerusalim (o čemu je srpski ministar spoljnih poslova "obavešten" iz medija); monopol na eksploataciju (i prodaju?) Jadarita; ukazivanje da je krunski kvalitet za direktora BIA, koji ga je prepo ručio za ključnu bezbednosnu funkciju u zemlji, to da je "18 meseci izdržao bez fotelje", dok je trajala "suspenzija" zbog navodnog navodenja na protivprirodni blud u nagoveštaju... uz napomenu da ga je bivša državna sekretarka u MUP-u D. Hrkalovic "častila" nazivom "kera AV-a"!! (verovatno inspirisana onomatopejom kerećeg laveža: av... av... av!!! - šaputalo se u narodu, uz osvrtanje preko ramena...) tretira se kao nož u leđa, napred pomenutoj, opkoljenoj tvrđavi.