(P)likovi

Vučić je svoju vladavinu obeležio odsečenim glavama i samlevenim ljudima, kao i zaštitom ubica iz Ritopeka, s doljevačke rampe, iz helikoptera, Savamale...

Omiljeni ubica Zapada

Aleksandar Vučić privodi kraju pripreme za svoju poslednju izbornu prevaru. Dobio je podršku korumpiranih evropskih parlamentaraca, novac za kampanju je obezbedio pljačkom budžeta i reketiranjem tajkuna, umesto opravdano odsutnog Veljka Belivuka uterivanje kapilarnog terora poverio je Dušanu Petronijeviću, angažovao je opozicione kolaboracioniste iz svih opcija, od Nenada Čanka i Nebojše Zelenovića do Vojislava Šešelja i Boška Obradovića. Ostalo mu je samo da izabere trenutak u kome će iskoristiti najefektniji predizborni trik - hapšenje Nebojše Stefanovića i Dijane Hrkalović. Ako strani centri moći budu insistirali, Vučić će pristati da istovremeno sa predsedničkim, beogradskim i vanrednim parlamentarnim izborima organizuje i referendum o promeni Ustava, a verovatno i o Rio Tintu. O Vučićevim prevarama piše zamenik glavnog urednika Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik u Dnevnom telegrafu, Nacionalu i Pravdi, nekada blizak saradnik i prijatelj aktuelnog diktatora.

Predrag Popović

Srbija je spremna za najvažnije izbore posle onih iz septembra 2000. godine. Politikanti iz vlasti i opozicije, njihovi evropski mentori, finansijeri, mediji i ostali saučesnici u zajedničkom zločinačkom poduhvatu zauzeli su startne pozicije. Usput, nehotice, svojim postupcima potvrdili su dva osnovna politička aksioma: 1. Aleksandar Vučić nikad neće biti smenjen na izborima, neće ga oboriti olovka, nego motka, i 2. ko god pristane da učestvuje na njegovim lažnim izborima, taj će morati s njim da podeli i odgovornost za zločine nad državom i narodom.

Maske su pale, otkriveno je ko ima kakve interese, ciljeve i načine da ih ispuni. Normalni ljudi žele promenu naopakog, parazitskog političkog sistema, koja će im omogućiti da svoju budućnost grade u slobodi, a ne u robovlasničkom poretku, pod naprednjačkim ili nekim drugim gospodarima života i smrti.

Većina lidera opozicionih stranaka, ne prvi put, prihvatanjem da statira u Vučićevoj izbornoj šaradi dokazala je da nije opozicija diktatoru, nego narodu. S obzirom na sve što je obeležilo njihovu dosadašnju političku karijeru i privatnu biografiju, to i nije nikakvog iznenađenje.

Uz dokazane štetočine, koje su zagledane samo u lični interes, nisu se proslavili ni pojedinci od kojih su građani očekivali da pruže jači otpor. Ispit nisu položili ni lideri koji se smatraju "pravom opozicijom". Taj status su stekli bojkotom prošlogodišnjih Vučićevih montiranih izbora. Bojkot je skinuo diktatorov smokvin list s jednopartijske Narodne skupštine u kojoj se okupio sav društveni talog, od Bakareca do Pajkića i Kebare.

Sve što su kasnije preduzimali lideri bojkot-opozicije doprinelo je da smokvin list padne i s njih, pa da svi vide njihove skromne mogućnosti, političke i privatne. Ne samo što nisu znali da materijalizuju prednost koju su stekli bojkotom, nego nisu ni pokušali da traže rešenja za prave probleme građana na čiju podršku računaju. Iako su ponavljali parole o žrtvi koju podnose u opštem interesu - eto, mogli su da izađu na izbore, dobiju poslaničke mandate i uvale se na državne jasle; mogli su, ali nisu - uspeli su da potpuno promaše teme na kojima je trebalo da se obara zločinački režim Srpske napredne stranke.

Vučić je svoju vladavinu obeležio odsečenim glavama i samlevenim ljudima, kao i zaštitom ubica iz Ritopeka, ali i s doljevačke rampe, iz helikoptera, Savamale... Vučić je organizovao lanac međunarodnog krijumčarenja oružja iz srpskih fabrika avganistanskim talibanima, mudžahedinima ISIS-a u Siriji i Jemenu, ukrajinskim teroristima, koji se bore protiv ruskih civila... Vučić je napravio "Jovanjicu", najveću plantažu marihuane u Evropi. Vučićev karetel je evropsko tržište snabdevao i drugim narkoticima s Bliskog istoka i Južne Amerike. Novac stečen kriminalom opran je kroz "Beograd na vodi" i izgradnju celih naselja u svim većim gradovima Srbije. Vučić je opljačkao budžet, javne resurse i privatnu imovinu. Samo na pandemiji korona virusa zgrnuo je više od pet milijardi evra. Kreditima i ugovorima o lažnim investicionim programima javni dug je podigao na više od 43 milijarde evra. Provizije je stavio sebi u džep, a taj novac će poveriocima vraćati nekoliko sledećih generacija. Vučić je iz Srbije proterao više od 700.000 ljudi.

Umesto tim temama, lideri opozicije se bave sobom. Nijednu kriminalnu i korupcionašku aferu nisu isterali do kraja. Nisu imali vremena i koncentracije, fokus su usmerili na zahteve o otvaranju medija, promeni članova REM-a, povećanu honorara za članove biračkih odbora i slične izborne uslove.

Da, sve je to bitno. Za njih. Za normalne, obične ljude neuporedivo su važniji ropski uslovi rada, siromaštvo i pljačka. Svi predstavnici "prave opozicije" ističu da je Vučić osnovao i komandovao Belivukovim klanom, ali niko ništa nije uradio da se to istera na čistac, da optužnica obuhvati nekoliko članova porodice Vučić i njihove saradnike, koji su imali značajne uloge u šemi organizovanog kriminala. Normalni građani znaju da osnovni problem predstavlja to što žive u državi kojom upravlja mafijaški kartel. Nekoliko ubica je smešteno iza brave, ali na slobodi su političari, policajci, tužioci i sudije, pa i novinari, koji su ih štitili. Dok je tako, besmisleni su napori opozicionara da se bave zahtevima za promenu izbornih uslova, a posebno da pomoć očekuju od evropskih emisara.

Tehnokrate iz Evropske unije odlično znaju ko je Vučić i kakva je priroda njegove vlasti. Znaju za sav kriminal naprednjačkog režima, za šverc droge i oružja, za režimske glavoseče, za diktaturu i pljačku budžeta. Znaju i ništa ne preduzimaju, njima ne smeta takav Vučić. To su pokazali predlogom sporazuma o izbornim uslovima. Evropski posrednici su konstatovali nekoliko spornih stvari, za koje ne nude konkretna rešenja, nego samo lepe želje.

Začudo, Narodna stranka je ocenila da taj predlog sporazuma daje solidne osnove za konačan dogovor. Vuk Jeremić već nekoliko meseci vodi kampanju u kojoj zagovara revanšizam, odnosno beskompromisno privođenje pravdi svih naprednjaka koji su se ogrešili o zakon, a pritom najglasnije i najdoslednije zastupa ispravnu tezu - ili fer uslovi, ili nema izbora.

Iako predlog evropskih posrednika ne garantuje ni minimum fer uslova, Narodna stranka pristaje na nastavak pregovora.

Opet začudo, Demokratska stranka i Stranka slobode i pravde ekspresno su odbacile briselsku podvalu.

- Pod takvim uslovima nećemo izaći na izbore. Međutim, nećemo ni, kao prošle godine, mirno bojkotovati izbore. Nećemo ostati kod kuće i gledati kako oni kradu glasove. Biće protesta, pobune, svakih vrsta građanske neposlušnosti - najavljuje Dragan Đilas.

Kao što Jeremić ima male šanse u pregovorima s predstavnicima Evropskog parlamenta, tako i Đilas nema čemu da se nada s protestima. Vučić ima jače adute u obe igre.

Vučić može i hoće evropskim i američkim mešetarima da ispuni sve želje, i to svake vrste, i političke i privatne. Većinu diplomata iz Brisela i Vašingtona je davno korumpirao. Oni primaju njegov novac, iako dobro znaju da je otet od građana Srbije, stečen pljačkom, švercom droge i oružja. Pored pojedinačne kupovine stranih diplomata, Vučić vredno sprovodi politiku koja je u intersu njihovih vlada.

Britanija i Amerika podržavaju Rio Tinto. Vučiću to ne smeta. Naprotiv, dobiće pola milijarde evra provizije, a za uništenje životne sredine ne mari. Neka se Jadarska dolina pretvori u pustinju, nek se raspadne eko sistem u celom regionu, neka se zatruju Sava i Dunav, baš ga briga.

Amerika i Evropska unija žele da se državnost lažne albanske republike Kosovo zaokruži ulaskom u međunarodne institucije. Vučić nema ništa protiv. Lično je najavio ulazak Kosova u Savet Evrope, a potom i u Interpol i Unesko. Za finale je ostavio članstvo Kosova u Ujedinjenim nacijama. Vučić i za to već priprema srpsku javnost. Tobože, Srbija to ne može da spreči jer je prevarena Vašingtonskim sporazumom. U realizaciji tog plana problem prave samo Rusija i Kina. No, ni to neće sprečiti Vučića da pokuša da progura Kosovo u UN. To je dokazao i odnosom prema Republici Srpskoj.

Rusija i Kina ne priznaju izbor Kristijana Šmita na mesto predstavnika međunarodne zajednice u Bosni i Hercegovini. Suprotno njima, Vučić se sastao sa Šmitom i dao mu legitimitet za sprovođenje projekta unitarizacije BiH. Ako je mogao da celu Srbiju isporuči Rio Tintu i ostalim kolonizatorima, a Albancima Kosovo i Metohiju, što ne bi Republiku Srpsku, sve s Miloradom Dodikom pustio niz Drinu.

Vučiću ne odgovara da sad, za potrebe izbora koji će biti održani u aprilu sledeće godine, strancima ispuni baš sve zahteve. Daće im samo ono što mora, kako bi dobio podršku, a ostale ustupke će pokušati da odloži do nekih sledećih izbora, za novu rundu trgovine i ucena.

Opozicija nema sa čim da trguje, i kad bi htela ne može da ponudi više od Vučića. Toga su svesni i Jeremić i Đilas, ali svejedno su pristali na igru evropskih parlamentarca. Loše su procenili. Loše po njih, ali i, što je mnogo važnije, loše za Srbiju. Sad, kad je očigledno da od posrednika nema nikakve koristi, opozicija mora da se vrati svojoj osnovnoj delatnosti, radu u interesu građana. No, ni to neće ići lako, i tu je Vučić pripremio ozbiljne prepreke.

Aleksandar Vučić je multi-praktik lopov, krade sve što stigne. Krade novac, imovinu, ideju, ljude, sve... Krade i opozicionu politiku. Na tom lopovluku napravio je strategiju za predstojeću izbornu kampanju.

Najjači adut u toj prevari biće hapšenje Nebojše Stefanovića i Dijane Hrkalović. Kad njih spremi iza rešetaka, Vučić će ponoviti predstavu s kraja 2013, kad se hapšenjem Miroslava Miškovića predstavio kao odlučni borac protiv kriminala i korupcije. Reprizom tog trika namerava da kod lakovernih glasača stvori utisak da je, eto, spreman da udari i na najbliže saradnike koji su se ogrešili o zakone. Na taj način otupiće kritiku opozicije za veze s mafijaškim klanovima. Ko može da ga optužuje da je šef kartela kad on hapsi i kuma, voljenog učenika i doskora lojalnog saradnika dr Stefanovića?

U tu prevaru Vučić je ugradio još jednu, njemu važniju. Naprednjački mediji već deset meseci vode kampanju u kojoj Nebojšu Stefanovića optužuju za nezakonito prisluškivanje Aleksandra Vučića i članova njegove porodice i za pripremu državnog udara. Stefanović i Hrkalovićka su predstavljeni kao politički i policijski zaštitnici klana Veljka Belivuka. Ipak, Vučić ne namerava da ih hapsi zbog toga, ne sme da dozvoli da se povede istraga u tom smeru, ne bi mogao da spreči da isplivaju detalji koji bi kompromitovali i njega, brata Andreja i sina Danila. Ne samo što bi se otkrili krvavi tragovi, nego ni javnost ne bi mogla da poveruje da su njih dvoje napravili i godinama razvijali taj kriminalni gang bez Vučićevog naređenja ili, najblaže rečeno, odobrenja.

Umesto za prisluškivanje, zaveru protiv porodice Vučić, pripreme državnog udara i saradnje s Belivukom, Vučić će Stefanovića i Hrkalovićku optužiti za ubistvo advokata Dragoslava Miše Ognjanovića. Po tom scenariju, Ognjanović je ucenjivao Stefanovića, pa je tadašnji ministar policije dao nalog Dijani Hrkalović da formira grupu, koja će ubiti nepodobnog advokata.

Vučić je Vojislavu Šešelju poverio zadatak da pripremi javnost za predizbornu predstavu s hapšenjem Stefanovića i Hrkalovićke. Iako ima mnogo naprednjaka koji bi mogli i hteli da, vođi za ljubav, kidišu na Stefanovića, niko to ne bi uradio tako beskrupulozno kao Šešelj.

Šešelj je na televiziji Pink skicirao optužnicu protiv Stefanovića i Hrkalovićke. Kao dokaz prezentovao je papir za koji tvrdi da je transkript telefonskog razgovora Onjanovića i Dragoslava Miloradovića Galeta, koji je tajno snimljen 17. maja 2018. godine.

- Ognjanović i Miloradović su bili u škaljarskom klanu. U prvom delu razgovora Ognjanović obaveštava Miloradovića da je Darko Elez imao sastanak od 2,5 sata sa Dijanom Hrkalović u Novom Sadu. Da on tamo okuplja neke ekipu mlađih ljudi da posluže za određene poslove, pa onda govore o raznim drugim postupcima Dijane Hrkalović i čak joj pominju neke ljubavnike i da je ona u sprezi sa Nebojšom Stefanovićem. Miša Ognjanović je imao veliki dosije Nebojše Stefanovića i njegovog oca Branka, sa dokumentima o skoro svim njihovim kriminalnim aferama. Ovaj razgovor je snimila policija, ali nema pisane dozvole nadležnog sudije da se snima razgovor. I nema u policijskom registru na spisku ovog dokumenta, a pitanje je da li ga uopšte sada ima neki policajac, jer je to uništavano. Tako su radili i kad su snimali Vučića. Snime, naprave gomilu tekstova i onda unište, nema nigde u evidenciji, a iza svega je stajao Nebojša Stefanović. Ovo je bio povod da se ubije Miša Ognjanović. Njegov dosije o Nebojši i Branku Stefanoviću je nestao - recituje Šešelj ono što mu je Vučić naredio.

Vučić i Šešelj se nisu ni potrudili da smisle bolju konstrukciju. Zadovoljili su se da optužbu potkrepe "dokumentom" koji ne postoji, a u kome se, navodno, citira razgovor dvojice danas mrtvih ljudi. Motiv za zločin, "veliki dosije", takođe više ne postoji. Lešinarski scenario zasniva se samo na Vučićevoj potrebi da, zarad političkog marketinga, uhapsi dvoje do juče najbližih saradnika, koji su izvršavali njegove prljave naloge i držali na vezi kriminalnu grupu Veljka Belivuka.

- Iza ubistva Miše Ognjanovića stoji Nebojša Stefanović, a ubistvo je organizovala Dijana Hrkalović. Ona je agnažovala nekoliko pripadnika kavačkog klana i nekoliko kriminalaca s beogradskog asfalta - kaže Šešelj, koji već najavljuje da ima i druge dokumente, koje mu je doneo "golub pismonoša", ali koji još nisu za objavljivanje.

Miša Ognjanović je ubijen krajem jula 2018. godine. U to vreme bio je pod policijskom obradom, praćen i prisluškivan. U takvim okolnostima atentatori ne bi mogli da mu priđu bez saradnje s policijom, odnosno pripadnicima Bezbednosno-informativne agencije. Zločin do danas nije rasvetljen, a neće biti ni posle ove Vučićeve manipulacije.

- Iz vrha MUP-a, a i ispod vrha, pomagali su ubicama Miše Onjanovića. Tri godine posle ubistva Miše Ognjanovića skoro sam siguran da ćemo ubisto razrešiti. Da li će nam biti potrebno tri dana, tri meseca ili godinu dana, ne znam, ali ćemo da razrešimo. Sigurno je da ovo ubistvo nije moglo da bude počinjeno bez podrške dela MUP-a. Pomoćnici u ubistvu su pobegli u mišje rupe, odakle ćemo ih isterati - rekao je Vučić.

Što je diktator najavio 28. jula ove godine, njegov bivši šef i aktuelni sluga Šešelj razglasio je 4. septembra, konkretizujući optužbe protiv "ljudi iz vrha MUP-a, koji su pobegli u mišje rupe".

Najava hapšenja Nebojše Stefanovića uznemirila je duhove u vrhu Srpske napredne stranke. Nekoliko uticajnijih i pametnijih naprednjaka smoglo je hrabrosti da kritikuje tu odluku šefa. Svi su učestvovali u medijskoj hajci na Stefanovića, pa i u njegovoj eliminaciji iz stranke, ali nisu očekivali da će vođa ići toliko daleko, do hapšenja i montiranja optužbe za ubistvo. Naravno, ne laje kera zbog sela. Briga njih za Stefanovića, uplašili su se za sebe, da Vučić i njima ne namesti tako nešto.

Iako nije očekivao otpor, Vučić je brzo smislio priču kojom je amortizovao nezadovoljstvo i strah najbližih saradnika. Uz informacije o Ognjanovićevoj saradnji sa Lukom Bojovićem i Filipom Koraćem, kojima je hteo da dokaže da je poznati advokat bio zaista ozbiljna pretnja Stefanoviću i Hrkalovićki, Vučić je plasirao i druge optužbe protiv svog odmetnutog kuma.

Po toj Vučićevoj priči, Stefanović je mnogo krupniji kriminalac nego što se misli. Nebojša i Branko Stefanović su, švercom oružja i mahinacijama u infrastrukturnim projektima, u saradnji sa njihovim kumom Dmitrom Đurovićem, bivšim direktorom Koridora Srbije, i Zvonkom Veselinovićem zgrnuli oko dve milijarde evra. Milijardu u kešu, milijardu u hotelima, stambenim zgradama i raznim firmama u Srbiji i inostranstvu. Vučić takvim spinom pokušava da stvori utisak da sukob nije lične prirode, već on samo štiti interese kartela od pohlepnog Stefanovića. Pošto ni sam ne veruje u to što govori, Vučić je nekim saradnicima nagovestio mogućnost i da popusti pritisak na Stefanovića, pa da ga samo prisili da vrati veći deo prigrabljenog novca. Ako plati, možda ostane na slobodi. Ako odbije, moraće da odgovara. Možda Stefanović nije naručio ubistvo Ognjanovića, ali sigurno je kriv za mnoga druga zlodela. Da bi pojačao tu logiku, Vučić je spreman i da Hrkalovićki ponudi status svedoka saradnika. Stefanovića su izdali kumovi Aleksandar i Goran Papić, pa može i Hrkalovićka. Koliko god bila jurodiva, i ona ima porodicu, ne mora da brine samo za sebe, nego i za svoje najbliže.

Naivni naprednjaci, kao i opozicioni političari i analitičari, i dalje veruju da Vučić neće krenuti u otvoreni juriš na Stefanovića. Navodno, obojica čuvaju ravnotežu straha, pa izbegavaju oštru ivicu sukoba. U toj kalkulaciji zanemarena je činjenica da sav kompromitujući materijal koji su Stefanović i Hrkalovićka sakupili o Vučićima predstavlja samo mali deo onoga što imaju strane službe. Vučić strepi od majstora iz CIA, FBI i DEA, ne od domaćih izdajnika. Strah sad suzbija nadom da će dobiti pomilovanje ako izvrši političke zadatke i preda Kosovo i Republiku Srpsku, kao i celu Srbiju Rio Tintu.

Dok opozicija raspravlja o broju minuta u Dnevniku RTS-a, koje bi trebalo da dobiju tokom kampanje, Vučić se bavi mnogo praktičnijim obavezama u pripremi izbora. Obezbedio je nepotrošivu količinu novca, koji će uložiti u medijsku kampanju i podmićivanje glasača. No, ni to nije dovoljno. Od podmićivanja, Vučiću je važnije zastrašivanje građana, jednako svojih kao i glasača opozicije. Na prethodnim izborima za te potrebe koristio je usluge Belivukove kriminalne grupe. Pošto su glavoseče opravdano odsutne, njihov posao mora da obavi neko drugi.

Vučić je prvo nameravao da ulogu vođe naprednjačke mafijaške pešadije poveri Đorđu Preliću, bivšem vođi Partizanove navijačke grupe "Alkatraz", koji je nedavno izašao iz zatvora u kome je služio kaznu po presudi za ubistvo Brisa Tatona. Prelić nije zadovoljio potrebe. Uspeo je da uspostavi kontrolu nad Partizanovim navijačkim grupama, pa se na nekoliko poslednjih utakmica nije čulo skandiranje "Vučiću, pederu", ali to nije dovoljno.

U nedostatku boljih rešenja, Vučić je za Belivukovog naslednika izabrao Dušana Panajotovića. Novi "Nevolja" ima bogat dosije, u kome ima svega, od nasilničkog ponašanja i iznuda do pokušaja ubistva. Policija ga je smatrala za člana organizovane kriminalne grupe koja je vršila razna krivična dela, kao što su otmice, nedozvoljena proizvodnja, držanje i prodaja droge, nošenje i prodaja oružja i eksplozivnih materija.

U martu 2015. godine Panajotić je iz pištolja pucao u Sanjina Štilića. Iako teško ranjen u stomak, Štilić je preživeo, a Panajotović je pobegao iz Srbije. Za njim je raspisana poternica, po kojoj je uhapšen nekoliko meseci kasnije, kad se vratio u Beograd. Viši sud u Beogradu ga je 2017. osudio na četiri godine zbog tog ranjavanja, odnosno na jedinstvenu kaznu zatvora od sedam godina robije i sa ostala krivična dela. Apelacioni sud je 2018. ukinuo tu presudu zbog "bitnih povreda odredbi krivičnog postupka".

Panajotović je imao uspešnu karijeru MMA borca. Navike iz ringa preneo je na splavove i u noćne klubove. Na jednom splavu išamarao je fudbalera Vladimira Volkova, a od njegovog krošea pukla je bubna opna pevačici Gogi Sekulić. Panajotović je tada bio uhapšen, ali nikad nije odgovorao za taj slučaj, jer je pevačica kasnije porekla da je pretučena. Ultiman fajter je hapšen i na Kopaniku, kad je demolirao jedan restoran, ljut na konobara.

Poučen iskustvom s Belivukom i tandemom Stefanović-Hrkalović, Vučić je lično preuzeo kontrolu nad ekipom koju osniva Panajotović. Obezbedio im je svu potrebnu policijsku i pravosudnu logistiku. Ispuniće im sve želje samo neka mu pomognu da sprovede kapilarni predizborni teror.

Vučić je, za ovih devet i po godina, naneo nesagledivu štetu Srbiji. Ipak, uradio je i nešto korisno. Isterao je na čistac sve opozicionare. Sad je jasno - ko izađe na njegove montirane izbore, taj je saučesnik u zločinu nad državom i narodom. Više niko nema izgovor, zna se da spasonosne promene neće doći upotrebom olovke, nego motke.