Na nišanu

Groblja su puna političara, novinara i ostalih boraca za slobodu, koji su ginuli uzalud

Pišanje po žrtvama

Borba za demokratsku, pravnu i pravednu državu odnela je mnoge žrtve. U poslednjih tridesetak godina glave su gubili političari, sudije, advokati, novinari i bezbroj „običnih" građana, a sve uzalud. Bez obzira na svu prolivenu krv, Srbijom vlada poremećeni Aleksandar Vučić, za koga Ustav i zakoni važe koliko i pocepana članska karta Srpske radikalne stranke. Ipak, oslobodilačka borba traje i danas. Pre ili kasnije, narod će oboriti diktatora i njegov kartel. Da se pobeda ne bi opet pretvorila u poraz neophodno je kazniti sve zločince. Ako se to ne desi, ako sjaše Kurta da bi uzjahao Murta, opet će biti ponižene sve žrtve, bivše i buduće.

Predrag Popović

Savremena politička istorija Srbije puna je tragičnih događaja. Iza svakog uzroka i posledice stoje konkretna imena, čije sudbine dokazuju kontinuitet u propadanju. Ubijen je Zoran Đinđić, a danas njegovu Demokratsku stranku predvodi Zoran Lutovac. Vuk Drašković je slučajno preživeo nekoliko atentata, među kojima i onaj na Ibarskoj magistrali, kad su ubijeni Veselin Bošković i trojica telohranitelja, a danas lider SPO-a učestvuje u vlasti bivših radikala i večitih socijalista. Ubijen je Oliver Ivanović, a danas severom Kosova i Metohije upravlja Zvonko Veselinović. Ubijen je Slavko Ćuruvija, a danas jedan od najtiražnijih dnevnih listova uređuje Dragan J. Vučićević. Ubijen je sudija Nebojša Simeunović, a danas pravosuđem gospodari Jasmina Vasović. Ubijen je Vladimir Cvijan, a danas je najistaknutiji advokat Vladimir Đukanović. Ivan Stambolić, Milan Pantić i Ranko Panić samo su neka imena u nizu žrtava. Ne zna se koliko normalnih ljudi je, za sve ovo vreme, stradalo u borbi za bolju Srbiju, ali očigledno je da su ginuli uzalud.

„Za ideale ginu budale", pevao je Bora Đorđević. Za ideale o slobodnoj i civilizovanoj Srbiji zaista je poginulo mnogo „budala". U toj kategoriji se nalaze uglavnom obični ljudi, civili u političkim ratovima. Takvi su najčešće stradali na mitinzima. Dolazili su da pokažu svoje ideale, ideologije, stranačke ili lične stavove, a odlazili u crnim kesama. Njihovu zlu kob političari su koristili za svoje krvave propagandne trikove. Mrtvim dušama sprdali su se svi, jednako lideri stranaka kojima su pripadali kao i oni protiv kojih su demonstrirali. Političari su kukali na sahranama, a kasnije i u medijima, uvek s istim lešinarskim nagonom da svoje pokojne sledbenike iskoriste u kampanjama.

Ranko Panić je ličnim primerom dokazao svu besmisao žrtvovanja. Na radikalskom protestu zbog hapšenja Radovana Karadžića, 29. jul 2008. godine, Panić je dobio smrtonosne povrede. Pred kraj mitinga došlo je do sukoba grupe navijača s policijom. Incident je odmah prerastao u ulični rat. Policija je upotrebila svu silu, i to ne samo protiv navijača. Gumenim mecima su pogođeni radikalski funkcioneri Borislav Pelević i Veroljub Arsić, kao i Vučićev telohranitelj Slaviša Kokeza. Na sred Trga Republike, desetak metara iza Vučića, grupa žandara je oborila Panića. Ugazili su ga cokulama. Od zadobijenih povreda, 41-godišnji radikal je umro dve nedelje kasnije. Vučić je održao dirljiv govor na sahrani. Nad grobom se zakleo da neće ni ruku pružiti Ivici Dačiću, tadašnjem ministru policije, dok ne budu pronađeni i osuđeni žandari koji su ubili Panića.

Od Panićeve smrti je prošlo 14, a Vučić i Dačić su 10 godina na vlasti, u koaliciji. Uniformisane ubice još nisu kažnjene. Vučić nikad više nije otišao na Panićev grob, seti ga se samo kad mu zatreba povod za optužbe na račun bivše vlasti. Još su morbidniji pojedinci iz te "bivše vlasti", koji danas, kao lideri opozicije, pišaju po tom grobu.

- Aleksandar Vučić je izveo Ranka Panića na miting i rekao mu da napadne Žandarmeriju. Kad je dobio tešku povredu unutrašnjih organa, nije otišao u bolnicu, tri dana je bio kod kuće i preminuo od sepse - nedavno je rekao Srđan Milivojević, predsednik Izvršnog odbora Demokratske stranke.

Dok je tim lažima nišanio Panićev grob, Milivojević je pišao i po sebi. Kao aktivista Otpora, Milivojević je 36 puta hapšen. Prebijan je i zlostavljan, a jednom su ga pripadnici Crvenih beretki kidnapovali i odneli u šumu. Iskopali su raku, bacili ga u nju i ispalili rafal u zemlju, pored njega. Milivojević je preživeo, pa sad abolira žandare koji su ubili Panića.

Za razliku od Ranka Panića i ostalih civila, koji su ginuli na protestima 9. marta 1991, 24. decembra 1996. i 5. oktobra 2000. godine, političari i njihovi saradnici ostajali su bez glave u atentatima. Na Ibarskoj magistrali, 3. oktobra 1999, ubijeni su Veselin Bošković, brat Danice Drašković, i članovi obezbeđenja Srpskog pokreta obnove Zvonko Osmajlić, Vučko Rakočević i Dragan Vušurović. Vuk Drašković je slučajno preživeo sudar s kamionom, kojim je upravljao ubica iz redova Crvenih beretki. Vučić i Dačić, koji su tada bili na vlasti, uporno su tvrdili da je to bio obična saobraćajna nesreća, a ne atentat. Danas su u vlasti zajedno s Vukom Draškovićem. Svaki put kad Danica Drašković glasa za Vučića, a to radi na svim izborima, Veselin Bošković se okrene u grobu. Danicu to ne zanima, važnija joj je mesečna apanaža od 7.000 evra, koliko zahvaljujući Vučićevoj milosti dobija kao član Upravnog odbora NIS-a.

Po konvertibilnom cenovniku, političari dobro prolaze prodajom uspomena na pokojnike. Međutim, političke i društvene posledice, nastale nakon krvavih događaja, dokazuju besmisao svake žrtve, svakog ugašenog života.

- Ovakvo srpsko novinarstvo nije zaslužilo da zbog njega Slavko Ćuruvija dobije grip, a ne da bude ubijen! - rekao je Aleksandar Tijanić krajem 2003. godine.

Nije mu se dešavalo često, ali tada je Tijanić bio u pravu. Srpsko novinarstvo je tada bilo na dnu. Danas je propalo kroz dno, u tamu i smrad političke propagande. Mnogo je manekena propasti, profesionalne i lične. Dragan Bujošević je šampion u toj disciplini. Ugled, stečen u NIN-u, preneo je u Ćuruvijin magazin Evropljanin. U to vreme bio je izložen progonu koji je predvodio ministar informisanja Aleksandar Vučić. Kao glavni urednik Evropljanina, Bujošević je osuđivan na drakonske finansijske kazne, sudski izvršitelji su mu plenili imovinu, a bio je izložen i političkom progonu. Posle ubistva Ćuruvije i gašenja Evropljanina i Dnevnog telegrafa, Bujošević se vratio u NIN, gde je dočekao petooktobarsku promenu vlasti. U prvom broju NIN-a posle smene vlasti, Bujošević je analizirao rat "oslobođenih" televizija.

- Na TV Politika gledao sam razgovor Žarka Koraća i Slobodana Orlića. Oni o slobodi medija, novinarka o slobodi medija. Oni o objektivnom novinarstvu, ona o objektivnom novinarstvu. I tako, takmiče se ko je objektivniji i slobodniji. Ne marim za Žarka i Bobu, njihov je posao da pričaju o objektivnom i slobodnom novinarstvu. Njima verujem ili ne verujem na reč. Novinarki pored njih ne verujem na reč, verujem u njena dela. Njeno delo-delikt je: na reveru je nosila dva bedža "I ja sam Koštunica". Ozbiljno, nosila ih je slobodno i objektivno. (...) Klinci u DOS-u luduju: Koštunica na RTS-u. Razgovara sa Ivanom Galebovićem. Nemam ništa protiv Ivana, ali zar je RTS oslobođena i od novinara, zar nema nijednog koji bi da razgovara sa Koštunicom, zar to mora umesto njih da radi voditelj DOS-ovih mitinga! Na B92 sam video snimak kako premlaćuju Dragoljuba Milanovića. To sam morao da vidim na RTS-u, morao je moj drug Crkvenjakov da nas obavesti o sudbini ma koliko omraženih Milanovića, Komrakova, Jovićevih... Ljudi su, bre... Zbogom, RTS. Majstori, džaba ste krečili - pisao je Bujošević.

Aleksandar Vučić ne zna da radi ništa korisno, ali zna da trguje mrtvim dušama. Talenat je potvrdio odlukom da na mesto generalnog direktora RTS-a, posle Tijanićeve smrti, postavi Bujoševića. Korisna odluka. Korisna po Vučića, štetna po Srbiju. Malo ko bi mogao tako precizno i bestidno da od javnosti skriva istinu o naprednjačkim zločinima kao što to radi Bujošević. Svakim Dnevnikom, kao i svakom drugom informativnom emisijom RTS-a, Bujošević na sebe privlači karmu Dragoljuba Milanovića i Milorada Komrakova.

Bujošević, sigurno, sluti da bi posle sledećeg oslobođenja RTS-a mogao da prođe kao njih dvojica, kao Milanović i Komrakov. I ako se to desi, neće biti dovoljno, i takvo krečenje će biti džaba. Za prave promene neophodno je sprečiti ponavljanje petooktobarskih grešaka, da na Bujoševićevo mesto ne dođe neki Crkvenjakov, da informativne emisije ne vode novinari s bedževima "I ja sam Đilas". A, upravo to se sprema. Za te uloge već se pripremaju mnogi objektivni i slobodni tzv. novinari iz medijskih eskadrona Dragana Šolaka.

Igor Božić, Olja Bećković, Zoran Kesić i slični već rade kao da su na RTS-u. Imaju od koga i da uče. Među njima ima nekoliko dojučerašnjih zvezda Vučićevog Javnog servisa: Rada Đurić, Maja Nikolić, Nataša Miljković, Jelena Obućina... Po istim principima, N1 i Nova S prave svoje crne liste na kojima se nalaze nepodobni političari i novinari, pa i teme. Šolakov spisak anatemisanih pojedinaca u mnogome se poklapa s onim koji se primenjuje u RTS-u. Dve strane iste medalje, RTS i N1 cenzurišu ljude i vesti, sve što može da naruši kolaboraciju vlasti i opozicije, koje zajedničkim snagama uništavaju Srbiju.

Kad je Magazin Tabloid, 15. mrta 2021. godine, objavio informaciju da je Vladimir Cvijan mrtav od 6. januara 2018, režimski mediji, predvođeni RTS-om, glasno su prećutali tu temu. Vučićeva propagandna mašinerija nije reagovala, samo je ignorisanjem nastavila trogodišnju omertu. Prljaviji deo posla odradili su Šolakovi mediji. Jelena Obućina, urednica "Pregleda dana", na Šolakovoj televiziji Newsmax Adria, pokušala je najprimitivnijim lažima da kompromituje Magazin Tabloid, kako bi dokazala da nije tačna informacija o smrti Cvijana. Obućina je tvrdila da je naš Magazin u maju 2018. objavio intervju sa Cvijanom. To je dokazivala tekstom s portala Politikon.rs. Takav način laganja naučila je na RTS-u, gde je nekoliko godina uređivala Dnevnik 3.

Obućinu nije zanimalo ni to što je Republičko javno tužilaštvo izdalo nekoliko saopštenja u kojima su potvrđene informacije Magazina Tabloid. Zanemarila je i izjave brojnih političara, advokata i ostalih sagovornika N1 i Nova S, koji su analizirali misteriju slučaja Cvijan. Ne dozvoljavajući da činjenice utiču na njene stavove, Obućina je opravdala nagradu "Dobar primer Novog optimizma", koju je dobila šest meseci kasnije. S okupanom karijerom, u prošlosti je ostavila staž u Vučićevom RTS-u i krenula u budućnost, koja preti njenim povratkom na to mesto zločina, čim Javni servis preuzmu sledeći vladari.

U tu temu su uključeni i Milan Ćulibrk i Vuk Cvijić, doajeni objektivnog i slobodnog novinarstva. Vodeći tandem iz NIN-a znao je za smrt Cvijana, ali nije hteo da obavesti javnost. Na konzilijumu nekada uglednog nedeljnika, patolozi Ćulibrk i Cvijić izvršili su obdukciju slučaja i zaključili da je u pitanju samoubistvo. Zato su tu temu stavili u fioku, da ne uznemiravaju porodicu Cvijan i, što im je još važnije, porodicu Vučić.

Objektivniji i slobodniji od njih dvojice je Veljko Belivuk, koji se nalazi u pritvoru pod optužbom za ubistva i dilovanje droge. I Belivuk kaže da je znao za smrt Cvijana, ali tek sad hoće da prekine omertu.

- Ako pristanete da pustite sve ovde, a mene i Marka Miljkovića ostavite u pritvoru, nudim se za svedoka-saradnika u slučajevima za Savamalu, Olivera Ivanovića i Vladimira Cvijana - rekao je Belivuk na pripremnom ročištu, koje je održano 8. marta.

Belivuk, očigledno, želi da trguje s Vučićem. Ako ne dobije što traži, a što misli da zaslužuje kao njegov dugogodišnji verni vojnik, otkriće ko je nezakonito rušio zgrade u Savamali i ko je ubio Vučićeve političke protivnike Ivanovića i Cvijana. Od Belivuka se očekuje takav način ponašanja, iznuda je važna delatnost u njegovom kriminalnom biznisu. Od Ćulibrka, Cvijića i ostalih obućina to se ne očekuje, ali i ne čudi. Ogrnuti iluzijom o vlastitom profesionalizmu, oni rade isto što i Milomir Marić, Predrag Sarapa, Jovana Jeremić, Dragan J. Vučićević i ostale režimske medijske gromade. Razlika je samo u upotrebnoj vrednosti. Vučiću su mnogo korisniji reprezentativci iz Šolakovih medija. To su potvrdili i na globalnim temama, a ne samo na pojedinačnim smrtnim slučajevima.

Zaposlenici u Šolakovoj imperiji uporno, gorljivo i brutalno su zastupali sve globalističke teorije o pandemiji korona virusa. Podržavali su besmislene, pa i zločinačke mere, poput vanrednog stanja, zabrane kretanja starijih od 65 godina, hapšenje i kažnjavanje svakoga ko ne nosi tzv. zaštitne maske... Televizije N1 i Nova S promovisale su ideje o izolaciji, zabrani ulaska u javne ustanove, restorane i pozorišta, pa i u gradski prevoz svih koji nisu vakcinisani. Voditelji i gosti tih televizija svesno su širili paniku, a, usled razočarenja slabim efektom, kukali su što nema dovoljno mrtvih, kao što je priželjkivao njihov čest sagovornik veterinar Milanko Šekler. Naravno, u njihovom programu nije bilo mesta ni za kakvo kritičko mišljenje, za bilo koga ko bi se usudio da posumnja u tačnost informacija kojima plaše ljude.

Pandemiju korone naprasno su zamenili pandemijom rusofobije. Najprljaviju političku propagandu digli su na nivo rasizma. I to ne samo prema Putinu, nego i prema građanima Srbije koji ne kriju ljubav i podršku Rusiji i Rusima.

"Da li je Srbija JEDINA država na svetu u čijem gradu je organizovana javna podrška ruskoj agresiji na Ukrajinu ili se desilo još na nekom mestu", napisao je na Tviteru Slobodan Georgiev, glavni urednik Šolakove televizije Newsmax Adria, povodom mitinga podrške, odmah zaključivši: "Beograd se danas osramotio".

Šolakovi mediji i novinari su oslobođeni sramote, bez ikakvih profesionalnih ili moralnih dilema albansku republiku Kosovo tretiraju kao nezavisnu državu, a njihove političare kao funkcionere legitimnih vlasti. S druge strane, Donjeck i Lugansk nazivaju "pobunjenim oblastima na istoku Ukrajine". "Objektivno i slobodno" prećutkuju agresiju SAD i NATO na Srbiju i SR Jugoslaviju, ali strasno brane "integritet međunarodno priznate države Ukrajine, na koju je Rusija izvršila agresiju".

Kad dođe do promene vlasti, u režimske medije uvaliće se prvoborci iz Šolakovih novinarskih trupa. Sve će se promeniti tako da sve ostane isto.

Posredno, to najavljuje i Zdravko Ponoš, predsednički kandidat koalicije oko Stranke slobode i pravde, Narodne stranke i Demokratske stranke. Gostujući u "Utisku nedelje", Ponoš je opisao kako "jedan Vučićev savetnik" vodi prljavu kampanju protiv njega. Laži prvo objavi na nekom sarajevskom portalu, koji kasnije citiraju naprednjačke televizije i novine. Olja Bećković je uzalud pitala ko je taj "jedan savetnik", Ponoš nije smeo da izgovori ime Vladimira Popovića, zvanog Beba.

General hoće da bude predsednik, ali nema hrabrosti da prozove večitog konsiljera, čije mešetarenje je presudno uticalo da danas mediji izgledaju ovako, i to s obe strane političke scene. Beba Popović je 2001, kad je radio za Đinđića, napravio generaciju lažova, koji danas vode Šolakove medije. Po istom šablonu, Popović je 2012. napravio njihove klonove, koji sad šire laži i prevare za račun Vučića.

Možda se čak i desi čudo, pa da na aprilskim predsedničkim izborima pobedi Ponoš, ali to neće uticati na medijsku scenu. Na njoj će glavnu reč voditi puleni Bebe Popovića, a nije isključeno da se i on, kao što je navikao, prebaci na stranu pobednika.

Svi Vučićevi i Šolakovi (čitaj - Đilasovi) novinari predstavljaju se kao objektivni i slobodni profesionalci, ali ne mogu da prevare narod. Gledaoci i čitaoci dobro znaju da oni združenim snagama obmanjuju javnost. To je razlog zašto pada poverenje u većinu tih medija.

Rezultati istraživanja, koje je naručila jedna opoziciona stranka, pokazuju da je u poslednjih šest meseci poverenje čitalaca palo za 50 odsto u Blic i Kurir, a za 60 odsto u Informer i Večernje novosti. Informativni program Pinka i Hepija većina gledalaca doživljava kao deo rijalitija "Zadruga". Po tradiciji, publika najviše veruje u vesti koje RTS emituje u Dnevniku.

Ipak, kome se najviše veruje vidi se na You Tube. Kanali poput Slavija Info, Srbin Info, Balkanska taraba ili Balkanska oštrica predstavljaju retka svetla u mraku, kojim je Vučić prekrio Srbiju. Izborom sagovornika i tema, urednici tih kanala nude gledaocima mogućnost da vide pravo stanje stvari. U skromnim uslovima, oslonjeni na vlastite snage i entuzijazam, gerilci s You Tube rade posao kojim bi trebalo da se bave RTS i ostale televizije s nacionalnom frekvencijom.

Samo u njihovim emisijama može da se vidi kritika i Vučića i Đilasa, da se saznaju informacije o kriminalnim aferama i najtežim zločinima. Svedočanstva o protestima, o tome ko je, kad i zašto na ulici digao glas protiv diktature, ne mogu da se nađu u arhivi RTS-a, ali mogu u Srbin Info. To objašnjava osnovne razloge zašto su najistaknutiji autori s You Tube kanala nepodobni za sve režimske političare i njihove medije, kao i za većinu opozicionih, koji su ipak prinuđeni da ih tolerišu, pošto su svesni uticaja.

U sličnim gerilskim uslovima radi i Magazin Tabloid. Na istinu, kojom ispisujemo prvu verziju istorije, vlast odgovara na najbrutalnije načine. Mentalno poremećeni diktator laže i vređa urednike i novinare našeg Magazina, vodi političke i pravosudne kampanje i kreira atmosferu linča. Po Vučićevom nalogu visoki funkcioneri SNS-a, narodni poslanici i anonimni botovi na sve načine, jednako u Narodnoj skupštini kao i na društvenim mrežama, pokušavaju da satanizuju autore Magazina Tabloid. Uz uvrede i klevete plasiraju i pretnje. Na beogradskim zidovima napisano je nekoliko desetina grafita protiv Milovana Brkića, među kojima i oni s pretnjom da će proći kao Ćuruvija. O tome nema ni reči u Vučićevim i Šolakovim medijima.

- Na jednom koncertu u Sava centru rekao sam publici: "Ne bojim se da će me neko uhapsiti na sceni. To može da se desi. Bojim se da ćete vi tu sedeti i da ništa nećete uraditi. To je sramota od koje se ne bih oporavio." Svi vole kad pljunem po nekome, sve u stilu - nije normalan, skloniće ga, uhapsiće ga... Kad bi se to desilo, naravno, svi bi rekli - pa, mi smo ti govorili da ne pominješ, šta ti je to trebalo? - govorio je svojevremeno Đorđe Balašević, dobro opisujući stanje duha u Srbiji.

U takvoj atmosferi rade i retki preostali novinari, koji još veruju da svaki medij mora da bude korektiv svake vlasti. Bez obzira na visoku cenu, kojom plaćaju slobodu mišljenja, takvi novinari znaju da neće imati podršku i pomoć kad se nađu na mukama. Tako je uvek bilo. Kad je bio izložen progonu režima Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja, Slavko Ćuruvija je pružio otpor. Braneći pravo na slobodu, branio je sebe. Izrešetan je sa 18 metaka. Većina njegovih najbližih saradnika - Dragan Bujošević, Ivan Radovanović, Ljiljana Smajlović, Olivera Zekić... - danas služi Aleksandru Vučiću, koji je ispunio obećanje da će se kad-tad osvetiti Ćuruviji i Dnevnom telegrafu. Ćuruvijina žrtva je, kao što se vidi, bila uzaludna.

Ipak, ni strah od realne opasnosti, kao ni izvesnost da će pretnje kad-tad biti ispunjene, ne sprečavaju pojedine medije i novinare da se bore za istinu, slobodu i pravdu. Mnogi znaju da su izloženi mržnji poremećenog diktatora, a neki već i iskusili njene udarce, no teraju dalje. Bore se i ne tražeći odgovor na pitanje iz stiha Branka Miljkovića - hoće li sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj. Iskustvo ukazuje na sklonost oslobodilaca da ne mare za sužnje.

Političari se smenjuju na vlasti, sa sobom vode podobne novinare, sudije, advokate, tajkune i kriminalce. Sužnji ostaju sužnji. Dok se to ne promeni, svaka borba i svaka žrtva biće uzaludne.

Glosa

Danicu to ne zanima, važnija joj je mesečna apanaža od 7.000 evra, koliko zahvaljujući Vučićevoj milosti dobija kao član Upravnog odbora NIS-a. Po konvertibilnom cenovniku, političari dobro prolaze prodajom uspomena na pokojnike.

Glosa

Političari se smenjuju na vlasti, sa sobom vode podobne novinare, sudije, advokate, tajkune i kriminalce. Sužnji ostaju sužnji. Dok se to ne promeni, svaka borba i svaka žrtva biće uzaludne.