Dežurna

Vučić kao guska u magli, al i dalje hoće da krade!

Primeri njegove totalne dezorijentacije

Aleksandar Vučić godinama u medijima želi da prikaže kako je on vrlo cenjen u svetu i da je shodno tome u toku sa globalnim dešavanjima. Međutim, stvarnost ga svakodnevno demantuje i pokazuje kako on u stvari ima skupo plaćene protokolarne sastanke sa stranim državnicima, a da savetnici koje takođe skupo plaća služe samo za održavanje medijske slike i manipulisanje domaćom javnošću. Primera za ovo je mnogo, a ja ću probati da to slikovito dočaram na nekim vrlo upečatljivim slučajevima, poručuje kolumnista Magazina Tabloid Miroslav Parović, predsednik Narodnog slobodarskog pokreta

Miroslav Parović

Sam Vučić se u svojim medijskim terapijama i bukvalno udara u glavu jer kako kaže nije shvatio na vreme zašto Kinezi još od sredine 2021. godine kupuju sve i svašta širom sveta i odvoze u Kinu. Doduše, ako nije shvatao zašto kupuju po svetu, mogao je da se zapita zašto tako užurbano kompanija Ziđin u Boru izvlači bakar i zlato, a potom sav koncentrat rude odvozi u Kinu i to preko luka u Splitu i Baru uz zanemarivanje crnomorske luke Konstanca u Rumuniji.

Slično se ponaša i kompanija Hestil koja je vlasnik železare u Smederevu. Sve ovo ukazuje da su Kinezi znali da se sprema rat u Ukrajini i da će shodno tome biti zatvoren ili značajno otežan transport preko Crnog mora pa su zato čitav svoj posao organizovali preko drugih transportnih pravaca.

Takođe, oni su užurbano počeli da kupuju kukuruz na srpskom tržištu i da prave nove ugovore za količine iz ove godine. Jasno je da te zalihe koje prave nisu iz besa nego iz realnih procena njihovih službi da su moguće globalne nestašice hrane, pre svega usled narušavanja transportnih linija, a to opet može biti samo zbog ratnih pretnji ili namernih blokada od strane neke svetske sile.

Na bazi ovih nekoliko parametara jasno se moglo naslutiti da se sprema velika globalna pometnja, ali Vučić nije državu pripremao za to već je sa svojim kriminalcima gledao kako da se okoristi na preprodaji srpskog zlata što se radi dozvolama za izvoz koncentrata rude bakra umesto da se ruda prerađuje kod nas i tako jasno vide količine proizvedenog bakra i zlata i shodno tome naplati rudna renta.

Takođe, Vučić je boravak u Kini na otvaranju Olimpijskih igara iskoristio da pregovara o novim kreditima za koje je dao kao hipoteku poljoprivredno zemljište koje je u vlasništvu Srbije. U toj bukvalno narkomanskoj krizi koju ima od zaduživanja on nije mogao da vidi niti da čuje šta se sprema svega nekoliko nedelja od te ceremonije.

Drugi primer totalne dezorijentacije vezan je za pregovore vezano za novi desetogodišnji ugovor o uvozu ruskog gasa. Naime, krajem prošle godine, tačnije 25. novembra svi smo bili svedoci još jedne u nizu samoproglašenih pobeda Aleksandra Vučića. Tog dana je imao sastanak sa Putinom vezano za novi ugovor o zemnom gasu koji je Srbija trebala da potpiše.

Danima pre toga trajala je kampanja u režiji predsednikove dramske sekcije o tome kako će Srbija dobiti najpovlašćeniji mogući status i ugovor kakvog nema nigde na svetu. Da stvar bude paradoksalna do kraja, naša država je od Rusije zaista i dobila ponudu za ubedljivo najpovoljniji ugovor kako po ceni i načinu plaćanja, tako i po količinama koje bi nam bile isporučivane.

Međutim, ta ponuda se nije uklapala u medijsku kampanju pa je Vučić bez konsultacija sa bilo kojim stručnjakom odlučio da zatraži od Putina da se nastavi stari ugovor do juna meseca 2022. godine kako bi on do izbora mogao da maše sa pričom da imamo cenu od 270 dolara za hiljadu kubnih metara gasa, dok drugi plaćaju nekoliko puta veću cenu.

I pored ubeđivanja od strane domaćina da je za srpski interes mnogo bolje da se pravi novi desetogodišnji ugovor na cenu od nepunih 500 dolara za hiljadu kubika gasa i za količine značajno veće nego što su one sada, naš predsednik je ostao čvrst u stavu da ga je baš briga za interes naroda i države i da mu je stalo samo do prikupljanja političkih poena.

Ono što su svakako već tada Rusi znali, a Vučić nije ni naslutio je da će krenuti rat u Ukrajini i da će cene gasa otići u nebo. Pa tako se ta tadašnja samoproglašena pobeda pretvorila u potpuni debakl o kome se naravno ne priča.

Naime, Srbija iz postojećeg ugovora, čije je produženje zarad kampanje tražio Vučić, obezbeđuje nešto oko 60 procenata potrebnih količina gasa dok ostatak kupujemo na berzi. Imajući u vidu da je sada berzanska cena gasa izned 3000 dolara dobijamo računicu da nas gas trenutno košta više od 1.000 dolara za hiljadu kubika. A ovo čak i nije najveći problem, jer nama tek predstoje pregovori sa Gaspromom koji će se odvijati u veoma složenoj međunarodnoj situaciji u kojoj je cena gasa postala vrlo važno rusko oružje.

Stim u vezi je teško zamisliti situaciju da Srbija dobije ugovorenu cenu od recimo 300 dolara dok se Nemačkoj naplaćuje 3.000 dolara, jer sve i da zarad prijateljstva sa Srbijom ruska strana i ponudi ovakav ugovor prilično sam siguran da Vučić sada tu ponudu ne bi smeo da prihvati pošto bi naišao na opštu osudu međunarodne zajednice.

Treći primer je stanje srpskog elektroenergetskog sistema koji se nalazi pred totalnim kolapsom i to u trenutku najveće energetske krize u istoriji Evrope usled koje se može očekivati da struja na tržištu bude koštala poput suvog zlata. Srbija od jesenas konstantno uvozi velike količine električne energije i na tome na dnevnom nivou trpi štete od nekoliko miliona evra.

Razlozi za ovakvu situaciju su raznorazni, ali dominatni razlog je taj što se već gotovo deceniju vrši svesno uništavanje kopova uglja. Ovo se radi po direktnom diktatu koji je Vučić dobio od svojih nalogodavaca sa Zapada, a kako bi se na kraju sa uglja prešlo na nuklearnu energiju.

Izvođači radova su najbliži saradnici predsednika Srbije koji su dobili mogućnost da nedostajuću struju uvoze urgentno kada se ne pita za cenu. Ujedno su oni glavni zastupnici nuklearnog lobija pa će tako nakon završetka posla uništenja naše proizvodnje struje dobiti veliku proviziju, što je princip pljačke koji je već viđen u toku privatizacije kada su pojedinci bliski tadašnjoj vlasti imali zadatak da kroz kupovinu preduzeća u stvari unište tržište kako bi za nekoliko godina ušle strane korporacije.

Međutim, u najgorem trenutku po tu organizovanu kriminalnu grupu koja uništava elektroenergetski sistem desio se ovaj rat u Ukrajini i ozbiljan debalans u proizvodnji električne energije širom Evrope. Ovo je otvorilo mogućnost da Srbija u sred izborne kampanje ostane bez dovoljne količine struje i da zbog toga Vučić izgubi neki procenat glasova. Zbog toga se sada panično pokušava uvoz ne samo električne energije, već i uglja kako bi se predupredila ova realna opasnost.

Da je Vučić na bilo koji način znao ili pretpostavio šta se sprema sigurno bi na svaki način gledao da ne dođe u poziciju opasnosti od uvođenja restrikcije električne energije. Očito su ga događaji uhvatili nespremnog ili možda i nemoćnog da zaustavi zahuktale prijatelje, braću i kumove koji su se svom snagom bacili na isisavanje novca iz sektora proizvodnje električne energije i onda svi oni poput zaljubljenih tetreba nisu čuli ni videli bilo kakvu opasnost osim zova besomučne pljačke.

Primera Vučićeve totalne dezorijentacije je zaista puno. Međutim, ono što je za mene potpuno neverovatno je to što on i njegovi saučesnici čak i u situaciji u kojoj se nalaze poput gusaka zagubljenih u magli ne odustaju od pljačke i bavljenja kriminalom. Naprotiv, rade nesmanjenim intezitetom, a čak su osmislili i nove načine da zarade.

Najnoviji je primer dobro osmišljen plan da na pšenici zarade minimum pola milijarde evra. U tom smislu je prvo podignuta medisjka priča kako se svi otimaju za brašno, a potom se pojavio Vučić sa slikama punih magacina i sa kampanjom kako narod neće biti gladan.

Nastavak te priče je uvođenje zabrane izvoza pšenice što se naravno objašnjava velikom predsednikovom brigom da niko ne bude gladan. A pravi razlog za ovakav potez je to što usled rata u Ukrajini i sankcija pod kojima je Rusija ove godine neće biti jeftine pšenice na evropskom tržištu pa će cena po toni biti minimum 500 evra. Srbija može planirati da će ove godine imati prinos od oko četiri miliona tona pšenice, a naše godišnje potrebe su maksimalno milion i po tona. Dakle, ostaje više od dva miliona tona za izvoz i tu nastupaju predsednikovi ljudi.

Usled zabrane izvoza neće biti puno zainteresovanih da vrše otkup od poljoprivrednika čime će se značajno oboriti otkupna cena koja neće biti veća od 250 evra po toni. Otkup će vršiti samo one firme koje će biti sigurne da će dobiti dozvolu za izvoz, a to su firme u vlasništvu SNS kartela.

Već u julu mesecu ta ekipa će imati od strane poljoprivrednika doveženu pšenicu u ostavljenu u silose po ceni 250 evra, a u avgustu će dobiti izvozne dozvole i prodaće tu istu pšenicu po 500 evra za tonu. Proizvođačima će od tih para da isplate njihovu crkavicu, a oni će biti bogatiji za najmanje pola milijardi evra. Slične operacije spremaju i za kukuruz i suncokret tako da ukupno od poljoprivrede Vučić i njegovi kriminalci planiraju da zarade više od milijardu evra. Ispada da je ovo novo ratno profiterstvo koje planiraju mnogo unosnije od šverca kokaina kojim se već dugo i uspešno bave. Sa kokainom imaju i velike rizike dok su ovde napravili takvu priču gde skoro pa ispadaju narodni heroji koji sprečavaju glad.

Svi ovi primeri pokazuju ono što svi već dobro znamo, a to je da Vučić i njegovi svaku priliku koriste za krađu pa će tako i u trenutku kada pravna država bude proradila, a oni budu hapšeni, čak i u toj situaciji gledati da makar ukradu značku od policajca ili hemijsku sa stola kod tužioca koji ih bude ispitivao. Međutim, važno je uočiti i još jednu veoma važnu stvar.

Iako non stop pravi sliku o sebi kao o vrlo obaveštenom i analitičnom čoveku, izvesno je kako se Aleksandar Vučić ne nalazi u krugu ljudi koji imaju bilo kakve relevantne informacije o globalnim kretanjima. Takođe, izvesno je da u svom timu nema nikoga ko se bavi ozbiljnim strateškim promišljanjem i planiranjem.

Nažalost, ali Srbija je pod ovom vlašću pretvorena u državu koja živi u imaginarijumu pa zato i ne treba da čudi da je najvažniji predsednikov saradnik njegova savetnica za medije, Suzana Vasiljević koja ga prati na svim putovanjima i prisustvuje bukvalno svim sastancima kako bi ga slikala iz svakog ugla. Al eto ona nema kapacitet da ga posavetuje oko zemnog gasa ili bilo čega drugoga što je strateški važno za opstanak naroda i države.

Ova zagubljenost i dezorijentisanost Aleksandra Vučića morala bi se iskoristiti da se pokrene talas opšte građanske neposlušnosti koja će dovesti do promene vlasti potpuno nezavisno od rezultata izbora koji su već sada pokradeni.

Dobar primer je nedavni skup u Beogradu na kojem je gotovo dvadeset hiljada ljudi poslalo poruku da ne dozvoljava da Srbija uvede sankcije Rusiji po modelu po kojem je ispod žita Vučić uveo sankcije Belorusiji. Tim primerom bi trebali da se vode i poljoprivrednici i da tako spreče ovu pljačku koja im se sprema.

I generalno, sve te rečice nezadovoljstva treba da se uliju u jednu veliku bujicu koja će da odnese svo ovo društveno i političko smeće koje nam se nagomilalo decenijama u nazad.