Esej

Problem naučnika i umetnika u književnosti (1)

Dominacija politike nad naukom i umetnošću

Čekajući „pedeset godina Crvenog kralja" (jubilej značajan samo za mene, koji pada 31 . avgusta; 1972-2022. godina), evo pokušavam da to čekanje ispunim sa dva događaja - reč je o dva pisca koji su mi u mladosti opsedali maštu a u starosti me podstiču na razmišljanje - ne bih li ovim knjižvnim argumentom odgovorio na neka pitanja, koja su mi stalno okupirala pažnju a na koja nisam umeo da odgovorim: da li je čovek onakav kakvim ga je video britanski pisac (Škot) s kraja Devetnaestog veka Robert Luis Stivenson i da li pisac završava život kad mu stvaralački izvor presuši, kao ustajala voda, što je izgleda shvatio američki pisac Dvadesetog veka Ernest Hemingvej. Oba ova pisca su mi značajna, zato ih predstavljam Čitaocu pre nego što dođe na red „Crveni kralj".

Ivan Ivanović

1.

PROBLEM NAUČNIKA

Ko je bio Robert Luis Stivenson?

Kratka biografija ovog pisca kaže da je je rođen na polovini Devetnaestog veka, 1850. godine u Edinburgu, u Škotskoj, gde je odrastao i školovao se; studirao je inženjerstvo i pravo. Kako je bolovao od tuberkuloze, često je putovao u inostranstvo u potrazi za podnebljem koje bi godilo njegovom zdravlju. Tako se sa suprugom Amerikankom naselio na pacifičko ostrvo Samoa, gde je i preminuo 1894. godine, u svojoj 44. godini života.

Svetskoj književnosti doprineo je sa nekoliko „pustolovnih"dela, ističem romane „Ostrvo s blagom" i „Crna strela". Moja generacija je čitala ove romane, pogotovo gledala njihovu ekranizaciju.

Njegova popularnost se zasniva na uzbudljivim pustolovnim romanima za mlade. U romanu „Ostrvo s blagom" opisuju se pustolovine mladog Džima Hokinsa, koji pronalazi kartu ostrva sa skrivenim blagom ozloglašenog gusara, kapetana Flinta, te odlučuje da ga pronađe. Sećam se da sam ovaj roman prosto „progutao" prateći avanture mladog tragaoca za skrivenim blagom.

No najznačajnije Stivensonovo delo je novela „Čudni slučaj doktora Džekila i gospodina Hajda", objavljena 1886. godine u Londonu. Novela ne spada u „lake" Stivensonove romane, ima veliko simboličko značenje, traga za skrivenom prirodom čoveka. Mislim da sam je pročitao na trećoj godini studija Svetske književnosti, kad sam radio seminarski rad Detektivski roman u svetskoj književnosti. Stvar je bila u tome što sam ja novelu pročitao kao detektivsku priču, sećam se da sam u taj rad uvrstio Augusta Dipena Edgara Alana Poa iz novele „Izgubljeno pismo", Porfirija Petroviča Dostojevskog iz romana „Zločin i kazna", Šerloka Holmsa Konana Dojla iz više pripovedaka, Herkula Poaroa Agate Kristi i Megrea Žorža Simenona iz više romana. Negde na sredini rada svrstao sam „Doktora Džekila i mistera Hajda", kao delo koje povezuje logiku Poa i psihologiju Dostojevskog. Više od toga, ja sam u Stivensonu prepoznao preteču Sigmunda Frojda, kao pisca koji zalazi u tajne dubine čovekovog bića, što je otkriće moderne psihoanalize.

Da analiziram ovu novelu sa stanovišta detektivskog romana, mada je ona daleko više od toga.

Stivensonov detektiv zove se advokat Aterson, nije tipičan detektiv, ali je tragalac za jednom misterijom koja se desila u najmračnijem delu Londona, Sohou, gde i danas, kažu, ne zalazi policija. Kriminalni milje velegrada. Elem, advokat Aterson, šetajući sa svojim prijateljem i starim školskim drugom i rođakom Enfildom, zašao je u jednu mračnu ulicu Sohoa u kojoj je bila ordinacija takođe njihovog školskog druga doktora Henrija Džekila. Aterson nikako nije shvatao zašto se doktor Džekil smestio u tako mračan i mističan kraj, ali znajući da je njihov školski drug oduvek važio za neobičnog čoveka, nije pravio o tome pitanje. Ne bi ni sad, da mu rođak nije ispričao čudnu priču o događaju od pre nekoliko dana na tom istom mestu.

Naime, jedne mračne londonske noći, desila se ovakva scena kojoj je Enfild slučajno prisustvovao. Na uglu te ulice, on je pod slabom svetlošću uličnih fenjera, ugledao devojčicu koja se odnekud tu pojavila. To ne bi bilo ništa čudnovato da se pred njom nije iznenada stvorio nekakav čudan čovek niskog rasta, u stavri kepec, koji je iz čista mira počeo da udara svojim štapom jadno dete. Enfild je odmah priskočio u pomoć, a odnegde su se stvorili još neki ljudi, i kepec je bio lako savladan. Nije se opirao, rekao je da se zove Edvard Hajd, bio je spreman da plati odštetu za bol koji je naneo devojčici. Pri tom je dao ček na pozamašnu sumu i nestao u Sohou.

Ono što je Enfilda krajnje iznenadilo bilo je to da je kepec ušao u kuću doktora Džekila i da je imao ključ da otključa vrata. Još više, da je rodbina mogla sutradan da unovči ček, jer je bio pravi i glasdio je na ime doktora Džekila, njihovog zajedničkog prijatelja i školskog druga.

Sad je bio red na advokata da se iznenadi. On je održavao vezu sa doktorom Džekilom, mada mu je bilo čudno njegovo ponašanje. Pre nekog vremena, doktor je pozvao advokata i izdiktirao mu testamnt za slučaj da mu se nešto desi. Taj testament doktora Džekila, „doktora medicine, doktora rimskog prava, doktora celokupnog prava, člana Kraljevske Akademije", zavetovao je da njegova imovina „u slučaju njegovog nestanka ili neobjašnjivog odsustvovanja u periodu koji bi premašio tri kalendarska meseca" ima da pređe u ruke „njegovog prijatelja i dobrotvora Edvarda Hajda". Stvar je bila u tome što se tako zvao kepec koga je upoznao Enfild, kad je spasio devojčicu.

Naravno da je advokatu ovaj testament doktora bio više nego čudnovat, a posle Enfildove priče odlučio je da otkrije tajnu ko je taj mladić u koga doktor ima neograničeno poverenje da mu prepisuje svu svoju imovinu.

Aterson je najpre otišao trećem školskom drugu doktoru Lenjonu da se raspita da li on nešto zna o tome, tim pre što je Džekilov drug po profesiji. Ali Lenjon mu je rekao da su odnosi između njega i kolege doktora Džekila poslednjih godina u potpunosti zamrli. Džekil je u Lenjonu video malog lekara, koji van prakse ne zna mnogo o medicini; Lenjon je u Džekilu video zansenjaka, lekara koji „ide stranputicom" i bavi se nekom vrstom nadri medicine. Eto, kupio je kuću u Sohou od sličnog zanesenjaka i u njoj sprovodi nekakve svoje eksperimente.

Traga za eliksirom koji će da učini čoveka besmrtnim i „slične gluposti". Advokat Aterson je pomislio da su se dva lekara razišla oko nekog naučnog pitanja, što u medicini nije retkost, pa su se tako udaljili jedan od drugoga. Ali on nije došao da raspravlja o tome, nego da se kod svog školskog druga rasita za „mister Hajda". No Lenjon nije imao pojma da takva osoba postoji, pogotovo da ima bilo kakve veze sa doktorom Džekilom.

Pošto mu je ovo traganje propalao, Aterson odluči da sam preduzme istraživanje, odnosno da se svake večeri vrzma oko kuće doktora Džekila u koju je navodno ušao misteriozni Hajd kad ga je Enfild pritegao pošto je udario onu devojčicu. I - posle višenoćnog dežurstva, jedne mesečeve večeri, ugledao je tog kepeca kako izlazi iz kuće doktora Džekila, tačnije iz dela kuće u kojem su bile Džekilove laboratorije. Aterson je odmah dograbio Hajda i zatražio da mu se ovaj predstavi, da mu pogleda lice. „G. Hajd je bio bled i pravi kepec, davao je utisak nakaznosti bez ikakvog određenog telesnog nedostatka, imao je neprijatan osmeh, ponašao se prema advokatu sa nekakvom zločinačkom smesom bojažljivosti i drskosti, i govorio nekakvim napuklim, neprirodnim glasom".

Inače, prihvatio je razgovor i zatražio da mu advokat kaže otkud zna za njega. Kad je ovaj rekao da je čuo od doktora Džekila, kepec se naglo otrgao i uleteo u Džekilovu kuću. Zbunjenom advokatu dao je vizit kartu sa svojim stanom u drugom kraju Sohoa. Ali je imao ključ od vrata kuće doktora Džekila!

Pošto je ostao zbunjen, advokat je odlučio da i svm uđe u tu tajanstvenu kuću i zatraži od doktora Džekila objašnjenje ko je taj mladi čovek koji slobodno ulazi u njegovu kuću i kome je on u testamentu zajamčio svu svoju imovinu. No uzalud, doktor Džekil nije bio kod kuće, sluga Pul je rekao je nekud izišao. Dalje je rekao da zna gospodina Hajda, da je on miljenik doktora Džekila i da mu je jedinom dozvoljen pristup u doktorove laboratorije. Advokatu ništa drugo nije preostalo do da pomisli da je taj „mister Hajd greh Džekilove mladosti" koja je bila „razuzdana i nedostojna" i da doktor sad mora da plaća greh svoje mladosti..

I na tome bi se svršilo da posle izvesnog vremena nije ubijen u toj mračnoj ulici poslanik englskog parlamenta lord Denvers Kerju. Ovde Stivenson prepušta tok pripovdanja jednoj služavki, koja se tu slučajno našla i bila jedini svedok brutalnog zločina. Tu se lord sreo sa nekim čudnim čovekom koji ga je napao štapom i polomio ga o njegovu glavu. „A onda ga, odjednom, obuze strašan gnev, poče lupati nogom, vitlati štapom, i uopšte, ponašao se kao ludak."

Pošto je žrtva pala na pločnik, napasnik je „u majmunsko besu, stao svoju žrtvu da gazi, oborivši se na nju kišom udaraca pod kojima se jasno čulo kako pucaju kosti i telo odskače na kaldrmi." Ovo je služavka ispričala u policiji pošto je nakon dva sata došla k sebi i prijavila ubistvo. Slučaj je hteo da je služavka prepoznala ubicu, jer je taj čovek dolazio kod njenog gospodara nekim poslom. Zapamtila ga je po neobičnom izgledu i niskom rastu, a čula je da ga njen gospodar oslovljava sa „mister Hajd".

Skotland jard je izvršio uviđaj, ali od mister Hajda nije bilo ni traga. Ni žrtva nije mogla biti identifikovana, jer je bila unakažena. Ipak, policajci su našli polomljeni štap kojim j poslanik ubijen i jedan koverat na adreu advokata Atersona. To ih je odvelo advokatu, koji je odmah prepoznao štap, jer je bio nekad njegov, a poklonio ga je svom prijatelju doktoru Džekilu. Kad je video koverat, advokat je zatražio da ga odvedu u mrtvačnicu, gde je preponao telo ser Kerjua, koji je bio njegov klijent. No od mister Hajda nije bilo ni traga ni glasa.

Pošto je čuo da je služavka izgovorila ime mistera Hajda, advokat Aterson je odmah ukopčao da s radi o onom kepecu koji je napao devojčicu na istom mestu i koga je on kasnije identifikovao ispred kuće doktora Džekila. Setio se vizit karte koju mu je Hajd dao i odlučio je da odvede Skotland jard na tu adresu. „Bedni kvart Soho, posmatran pod tom promenljivom svetlošću, sa svojim prljavim ulicama i trapavim prolaznicima, i sa fenjerima koji ili nisu bili ni gašeni ili su ponovo bili zapaljeni da suzbiju tu tmurnu ponovnu navalu pomrčine, ličio je u očima advokata na deo grada koji je pritisnula mora."

Advokat i policajci su našli kuću, ali ne i gspodina Hajda. Kuća je bila lepo opemljena, sa umetničkim slikama kakave voli doktor Džekil, što je za advokata značilo da je to njegova rezervna kuća. Sve je u njoj bilo rastureno i razbacano, odela su bila na podu, a u kaminu je bilo spaljeno mnogo hartije. Da li je to mister Hajd bio u kući pre policije? - pitao se advokat Aterson.

Konačno je advokat uspeo da dospe do svog prijatelja doktora Džekila i da od njega zatraži razrešenje misterije mistera Hajda. Ne krije, valjda, doktor ubicu u svojoj kući. No doktor je delovao umirujuće. „Svemu je kraj. A njemu zaista nije ni potrebna moja pomoć; ti ga ne poznaješ kao što ga ja znam; on je u bezbednosti, on je potpuno siguran; zapamti moje reči, o njemu se nikad više ništa neće čuti." Advokat nije mogao da prihvati doktorovu „odbranu" ubice, koji je rešio da nestane sa lica zemlje i da se njegva tajna nikad ne razjasni. London je pun misterija, pamti Džeka Trboseka!

I zbinja, činilo se da je slučaj zaboravljen, o tome svedoči doktor Lenjon. „Sad kad je rđav uticaj bio uklonjen, započeo je novi život za dr Džekila. On je izišao iz svoje povučenosti, obnovio je veze sa prijateljima (i sa dr Lenjonom), postao opet njihov mili gost i gostoljubivi domaćin i, dok je dotle bio poznat kao veliki dobrotvor, sad se ništa manje nije odlikovao pobožnošću." Lenjon je tražio od Atersona da i sam zaboravi na ovaj slučaj i prepusti ga zaboravu i istoriji.

Možda bi detektiv advokat i prihvatio doktorov savet, da se jedne noću u njegovoj kući nije pojavio Džekilov sluga Pul i zatražio od njega da hitno poseti Džekilovu kuću. Nešto se čudno u doktorovom kabinetu dešava! Cele nedelje je doktor, zaključan u laboratoriji, tražio od Pula da mu nabavi nekakav lek, koji ovaj nije mogao da nađe u londonskim apotekama. A da stvar bude neobjašnjiva, sluga je bio ubeđen da u kabinetu nije zaključan njegov gospodar nego neki drugi čovek. „Gospodine, ono stvrenje u laboratoriji nije bio moj gospodar. Moj gospodar je visok i lepo skrojen čovek, a ono je bio više nego kepec!"

Detektiv advokat je odmah znao da se radi o misteru Hajdu, koga je upoznao. Kad je povezao sve okolnosti, u njemu se javila slutnja da je ta nakaza u kabinetu bio mister Hajd; on je kao čovek od Džekilovog poverenja, ušao u doktorove prostorije i verovatno usmrtio svog dobrotvora da bi realizovao njegov testament. Stoga je odlučio da se vrata od kabineta odmah razvale. Kad su advokat i sluga posle dosta napora uspeli da obiju Džekilova sigurnosna vrata, našli su u sredini kabineta sklupčano telo nekog čoveka, u samrtnom ropcu, koje se još trzalo poslednjim znacima života. Advokat priđe tom telu i prevrne ga na leđa: bio je to „glavom i bradom" mister Hajd, Džekilov miljenik i nosilac njegovog testamenta. Aterson je znao da pred sobom ima leš jednog samoubice.

Onda, pre nego što će pozvati Skotland jard, ova dva čoveka prevrnu doktorove laboratorije ne bi li pronašli doktorov leš, koga je kepec usmrtio pre nego što se i sam ubio. Ali, od dotora Henrija Džekila nije bilo ni traga, mrtvog ili živog!

Jedino što su pronašli bila su dva pisma, oba adresovana na Atersonovo ime. U prvom je bio onaj Džekilov testament, ali sad nije glasio na ime mistera Hajda nego advokata Gabrijela Džona Atersona! Advokat je tek sad bio zbunjen: ako je Hajd ubio Džekila zato što je promenio testament, zašto nije uništio ovo pismo?

Drugo pismo je bilo jasnije, da ga navedem: „Dragi moj Atersone, kad ti ovo dođe do ruku, mene više neće biti, a pod kakvim ću okolnostima iščeznuti, ne raspolažem pronicljivošću da predvidim, ali mi instinkt i sve okolnosti mog strahovitog položaja kazuju da je kraj neizbežan i da mora doći vrlo brzo." Uz pismo je išao spis pod naslovom Iscrpni izveštaj Henrija Džekila, koji će učiniti da advokat detektiv razjasni misteriju zašto nije bilo doktorovog leša u kabinetu.

Doktorov spis je učinio da detektiv Aterson razjasni misteriju doktora Džekila i gosodina Hajda. Naime, ne redi se o dva čoveka nego o jednom, doktor Džekil i mister Hajd su jedna ličnost!

„Iako tako duboko dvoličan, ja ni u koliko nisam bio licemer; obe strane mojega bića bile su najveća zbilja. (...) Čovek je samo jedan skup raznorodnih, nepodudarnih i nezavisnih sustanara. (...) Preko moralne strane, i kroz svoju ličnost, uspeo sam da poznam čovekovo osnovno i primitivno dvojstvo; video sam u borbi dveju priroda vođenoj na polju moje svesti, da sam ja - iako bih mogao čak i s razlogom za sebe određeno ustvrditi da sam jedna od njih dve - mogao to samo zato što sam stvorio nesumnjivo i jednu i drugu; pa sam još vrlo rano, čak i pre nego što mi je tok mojih naučnih otkrića počeo naturati i golu pomisao o mogućnosti takvoga čuda, zavoleo da se bavim, kao nekim malim sanjarenjem na javi, mišlju o razlučivanju tih elemenata."

Dakle, darovit i uman mladić Henri Džekil je uspeo da velikim radom i trudom stvori od sebe značajnog naučnika lekara koji je zauzeo visoko mesto u engleskom društvu. Međutim, nauka kojom je ovladao učinila je da prodre u svoje mračno biće - kakvo se nalazi u svakom čoveku - i da pokuša da ga shvati. Naučnik u njemu je izmislio pronalazak, eliksir, da izdvoji to biće i da ga otelotvori.

„Elem, ne samo da sam svoje od prirode dobijeno telo spoznao kao auru i zračenje izvesnih snaga koje sve ukupno sačinjavaju moj duh, nego sam uspeo da sastavim drugu, pomoću koje će se sve snage svrgnuti s prestola svoje neograničene vlasti, oslobodivši mesto za drugi lik i obličje, za mene ništa manje prirodne, jer predstavljaju izraz i nose pečat nižih elemenata moje duše."

Pošto je u labratoriji svoje kuće, kupljene od nekog lekara koji se pre njega zanosio otkrićima ali bezuspešno, mladi Džekil proizveo hemijskim putem napitak za stvaranje druge ličnosti u svojoj, a pošto je moralnim putem došao do saznanja da tu negativnu ličnost mora da odstrani iz sebe, odlučio je da sprovede taj eksperiment na sebi.

„I jedne proklete noći, u pozni čas, izmešah elemente, posmatrah pažljivo kako kipe i puše se u čaši, pa kad se tečnost staložila, plamteći žarom hrabrosti, ispijem spravljeni napitak."

Tako je doktor Džekil proizveo u sebi mistera Hajda.

U prvom trenutku doktor Džekil je osetio neku vrstu zadovoljstva. „Osetih se mlađi i lakši, osetih veće telesno blagostanje; takav, bio sam svestan neke eobuzdane bezobzirnosti, jer je mojom uobraziljom, kao kroz vodenični jaz, jurila bujica slikovitih čulnih predstava, bili su raskinuti okovi svih obaveza, u duši se zacario jedan dotle neznani ali nipošto i nevini mir." Ali to je kratko trajalo, doktor je odjednom osetio da to više nije on, da je proizveo nekog drugog čoveka. „Prikradao sam se hodnicima, tuđinac u svojoj rođenoj kući i, došavši u svoju sobu, ugledah prvi put pojavu Edvarda Hajda."

U Ispovesti doktor Džekil razvija tezu o postojanju dve ličnosti u čoveku, pozitivne i negativne, odnosno dobra i zla. „Ovo je, pretpostavljam, zato što su sva ljudska bića, koja mi srećemo, jedna mešavina dobra i zla; a Edvard Hajd, jedini u redovima čovečanstva, bio je ovaploćenje čistog zla."

No uskoro je doktor Džekil otkrio da nije u stanju da u sebi kontroliše mistera Hajda. Shvatio je da Hajd postaje jači od Džekila i da lekar naučnik nije u stanju da kontroliše svoje delo. Više nije mogao da se kontroliše kad će da uzme napitak, pogoto da upravlja postupcima Hajda kad se u njega preobrazi. „Imao sam samo da ispijem pehar, da bih smesta zbacio telo čuvenog profesora i da se, kao nekim debelim ogrtačem arnem telom Edvarda Hajda."

Što je najgore, naučnik je počeo da uživa u svom odvratnom dvojniku. „U ranija vremena ljudi su najmili bandite za vršenje svojih zločina, dok su njihove osobe i dobar glas bili zaštićeni. Ja sam uopšte bio prvi koji je to činio za svoje zadovoljstvo." Doktor Džekil je shvatio da mu se Hajd u potpunosti otrgao i da ne može da ga kontroliše. Što je najgore, počeo je da uživa u njegovim postupcima. „Ovaj moj prisni prijatelj, koga sam prizivao iz sopstvene unutrašnjosti i slao ga u svet da ide za svojim zadovoljstvima, bio je jedan do srži pakostan i gnusan stvor; svaki njegov čin i oimisao bili su usredsređeni na njega samoga; životinjskom pohlepom ispijao je pehare zadovoljstva, , uživajući u svim vidovima mučenja drugih ljudi i bio nemilosrdan, kao čovek od kamena." Ali je doktor Džekil bio tvorac gospodina Hajda a ne obrnuto. Stoga, kriv je naučnik.

Kad je shvatio šta je proizveo i da bi karakter Edvarda Hajda mogao da postane neminovno karakter njegovog tvorca, Džekil je shvatio da nema drugog izlaza nego da ubije sebe kako bi i Hajd postao mrtav u njemu. „Sve se sticalo u ovu jedinu tačku: da meni polako izmiče vlast nad mojim prvobitnim i boljim Ja i da se polako pretvaram u svoje drugo i gore obličje."

Tako je Robert Luis Stivenson ispričao svoju duboku istinu o čovekovoj prirodi kroz detektivski postupak junaka romana advokata Atersona, što ovom traktatu daje beletrističko obeležje. Priča je zanimljiva i privlačna, kao što je uopšte žanr detektivskog romana. Kad sam pisao onaj seminarski rad, mene je upravo to privuklo: što je Stivenson naizgled lakim i jednostavnim kazivanjem, karakterističanim za njegove avanturističke romane, izneo jednu duboku filozofiju o čovekovoj prirodi, do koje su došli filozofi i naučnici još u antička vremena, a verifikovali je mislioci današnjice.

Inače, Stivenson je imao nevolju da bude hvaljen i slavljen zbog svojih „lakih" komada, a da mu ovaj „duboki" roman ostane u senci. Slično se desilo i Janku Veselinoviću, izuzetnom srpskom pripovedaču iz Devetnaestog veka: njegov romantičarski roman „Hajduk Stanko" postao je slavan i jedan je od najčitanijih srpskih romana uopšte, a realistički roman „Junak našeg doba" gotovo zaboravljen.

Zašto je „Doktor Džekil i mister Hajd" veliko književno delo? Zato što anticipira čitavu ljudsku istoriju u kojoj telo dominira nad duhom. Ali i što otvara jedan novi problem našeg vremena, dominacije politike nad naukom i umetnošću. Veliki fizičari našeg vremena, Albert Ajnštajn i Robert Openhajmer, pravi izumitelji nuklerne fizike, shvatili su šta im se desilo kad je njihov teorijski rad materijalizovan u stravično nuklearno oružje. Prvi je napisao pismo, valjda, predsedniku SAD Ruzveltu (izbegao je iz nacističke Nemačke u SAD) da zabranjuje da se njegova nova domovina koristi njegovim izumom, a drugi je došao u sukob sa tadašnjom Amerikom što se opredelio protiv izrade atomskog oružja. Openhajmer je progonjen kao komunista, što je učinilo da bude udaljen sa univerziteta Berkli na kojem je predavao i odstranjen iz naučnog rada i tek ga je liberalni predsednik SAD-a Džon Kenedi rehabilitovao.

Sve je to sadržano u književnom remek delu „Doktor Džekil i mister Hajd" Luisa Stivensona, koje predočavam čitaocima Magazina Tabloid.