Do koske

U poslednjih 20 godina iz Srbije je izneto 250 milijardi evra

Heroji na magarcu

Na vlasti su se smenile sve stranke, a njihovi predstavnici su nemilosrdno pljačkali državu i narod. Stvorene su tri generacije lopova i prevaranata, koji su zgrnuli imovinu vrednu nekoliko stotina milijardi evra. Otimačina traje i danas. Aleksandar Vučić, koji sada predvodi zločinački pohod na Srbiju, dok je bio u opoziciji govorio je da će pljačka trajati dok god neko ne bude obešen. Bio je u pravu. Poslednji je čas da razbojnici budu uhapšeni i, u fer i poštenom sudskom postupku, osuđeni na zakonom određene kazne.

P. P.

Vrana vrani oči ne vadi, zato su se na vlasti smenjivali pljačkaši iz raznih partija, a nikad niko nije kažnjen. Skriveni iza različitih ideologija i političkih parola, predstavnici svake vlasti otimali su javne resurse i privatnu imovinu. Samo u poslednje dve decenije iz Srbije su izneli plen vredan oko 250 milijardi evra. Taj proces traje i danas, pod kontrolom Aleksandra Vučića, vođe kartela okupljenog oko Srpske napredne stranke.

Prva generacija pljačkaša stasala je u vreme vladavine Slobodana Miloševića. Ratove, sankcije i hiperinflaciju iskoristili su za čerupanje javnih fondova, finansijske malverzacije i šverc deficitarnih roba. Tako su prvi milion stekli najkrupniji predstavnici tajkunske kaste Miroslav Mišković, Milan Beko, Bogoljub Karić, Predrag Ranković, Radoman Božović, Dragan Tomić Simpo i mnogi drugi.

Posle petooktobarskih promena neki su reketirani, ali većina njih je bez problema prešla na stranu pobednika. Nova vlast nikada nije rešila misteriju „Kiparskih para", više od 50 milijardi dolara, koje su Miloševićevi saradnici izneli iz Srbije. Novac je pronađen na računima u kiparskoj Narodnoj banci, ali naprasno je nestao. Vlasnici računa su se nagodili, DOS-ovim istražiteljima su platili reket, a veći deo plena zadržali za sebe.

Drugu generaciju stvorio je Zoran Đinđić. Prva DOS-ova vlada organizovala je pljačkašku privatizaciju državnih i društvenih preduzeća. Direktor sektora za tendersku privatizaciju u Agenciji za privatizaciju bio je Siniša Mali. U rasprodaji državne imovine učestvovao i Đinđić lično, koji je svom kumu i tadašnjem direktoru Demokratske stranke Miodragu Kostiću dao tri šećerane u Vojvodini za ukupno 9 evra.

I drugi Đinđićev kum, Dragoljub Marković, dobro je profitirao. Marković je po bagatelnoj ceni kupio tri firme: „Vojvodina produkt", Poljoprivredno-industrijski kombinat „Moravica" i Industriju mesa Čajetina. U toj fazi privatizacije učestvovao je i Milan Janković Cepter, a profitirali su i Zoran Janjušević, Đinđićev savetnik za bezbednost, i Nemanja Kolesar, šef Đinđićevog kabineta.

Janjušević i Kolesar su nekoliko meseci posle Đinđićevog ubistva postali glavni junaci poreske afere, koju je otvorio Božidar Đelić. Mađarska finansijska policija obavestila srpski MUP o spornim transakcijama preko kiparskih i sejšelskih ofšor kompanija Myron Sales Ltd i Lennay Control Ltd na račune Janjuševića i Kolesara tokom 2002. godine.

Đelić je insistirao da se utvrdi ko im je i zašto uplaćivao sume od po nekoliko stotina hiljada evra. Oba junaka korupcionaške afere tvrdila su da ništa nisu skrivili, pare su stekli pošteno i da potiču iz izuzetno bogatih porodica. Mediji su otkrili da je Janjušević 1992. godine radio kao šofer Dragana Kijca, šefa Državne bezbednosti Republike Srpske. Dokumenti iz tog vremena pokazuju da je imao završenu srednju školu. Po dolasku u Srbiju prijavio je diplomu sarajevskog Elektrotehničkog fakulteta.

Kolesar je tvrdio da je 400.000 evra, za spornu kupovinu kuće u Ulici Rige od Fere, nije dobio kao mito za prodaju cementare Novi Popovac, nego da ga je pozajmio od Janjuševića. Obojica su imali zaštitu premijera Zorana Živkovića.

- Ja sam ih pitao da li su platili porez i odgovorili su da jesu - rekao je Živković.

Posle Živkovića, u vreme kohabitacione vladavine Vojislava Koštunice i Borisa Tadića rasprodato je sve što je vredelo u Srbiji. Aleksandar Vlahović i Danko Đunić, lideri prve garniture DOS-ovih eksperata za otimanje državne imovine, učestvovali su u većini privatizacionih afera, od smederevske Železare, koju su američkom US Stilu prodali za jedan dolar, do C Marketa, koji je prodat Miškoviću po 900 miliona evra nižoj ceni od tržišne.

Boris Tadić, tadašnji predsednik Srbije, pre nekoliko dana je rekao da je u njegovo vreme najveća afera bila ona kad se slikao kako mazi june u predizbornoj kampanji. Zaboravio je na 24 sporne privatizacije, na čijem razrešenju je insistirala Evropska komisija. Do izbora 2012. godine, kad je Tadić pao s vlasti, srpska tužilaštva su vodila istragu o samo tri slučaja, o C Marketu, Mobtelu i pančevačkoj Azotari.

Po dolasku Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića obustavljene su i te istrage, a nisu ni pokrenute one koje su se odnosile na Sartid, Jugoremediju, ATP Vojvodinu, Keramiku Kanjiža, Šinvoz, Srbolek, Luku Beograd, Veterinarski zavod Beograd i ostale afere.

Pre dolaska na vlast, Vučić je obećavao da će razrešiti sve pljačkaške privatizacije. Mlađanu Dinkiću je obećavao robijaško odelo s brojem 1. Hapšenjem i dugim boravkom na robiji pretio je i Vlahoviću, Đuniću, Goranu Pitiću, Aleksandru Radoviću i ostalim „žutim lopovima", za koje je tvrdio da su iz Srbije izneli oko sto milijardi evra. Vučić je robiju obećao i Božidaru Đeliću, koga je optužio da je uzeo mito od francuske banke Kredi Agrokol prilikom kupovine novosadske Meridijan banke. Kredi Agrokol je 2005. godine u dve tranše platila ukupno 99 miliona evra, od čega je 11 završilo na računu tadašnjeg potpredsednika Vlade i ministra privrede Đelića. Od tog novca je Đelić kupio vilu na Senjaku, vrednu oko pet miliona evra.

Vesna Džinić je prošla mnogo bolje od Đelića. Još u vreme DOS-ove vladavine za nju se govorilo da je prvih 20 miliona evra stekla kao direktorka Agencije za sanaciju, stečaj i likvidaciju banaka. Ona je ugasila četiri najveće srpske banke i dovela strane, koje su preuzele tržište vredno pet milijardi evra godišnje. Kad je smenjena, na njeno mesto je postavljen Kolesar. Džinić se privremeno udomila u banci Sosijete ženeral, da bi do sredine 2009. godine bila direktorka Agencije za privatizaciju. Ostavku na tu funkcije podnela je, navodno, iz ličnih razloga, nezadovoljna što joj je plata smanjena sa 344.000 na 292.000 dinara.

Izvori iz Agencije za privatizaciju tvrde da je Džinićeva otišla jer je bila izložena pritiscima oko sporne privatizacije hotelskog kompleksa Geneks na Kopaoniku. Novi vlasnik, MK Grupa Miodraga Kostića zahtevala je da Agencija odobri preparcelizaciju zemljišta, kako bi deo mogao da proda. Džinić se, navodno, usprotivila tome, pa je, na insistiranje predsednika države Tadića i predsednika vlade Mirka Cvetkovića, morala da napusti funkciju. Nije otišla praznih džepova. Naprotiv, izvori iz njenog okruženja tvrde da je stekla imovinu vrednu oko sto miliona evra, koju je prenela u Sjedinjene Američke Države.

Od 2000. do 2012. godine iz Srbije je izneto oko sto milijardi evra. Novac je ostavio tragove, ali nova vlast nije uradila ništa da bi otkrila ko je i koliko opljačkao. Kad je korupcionaška afera u kojoj je glavnu ulogu imao Nemanja Kolesar dobila sraman sudski epilog - postupak je obustavljen zbog zastarevanja krivičnog dela - Aleksandar Vučić je tvrdio da je to moguće „samo zato što niko nikad nije obešen".

Sprega korumpiranih političara i istih takvih tužilaca i sudija omogućila je nekažnjenu pljačku države.

Gde su stali pljačkaši iz vremena Koštunice i Tadića, nastavio je Vučić. Stavio je pod kontrolu tajkune iz prve dve generacije, Miloševićeve i DOS-ovske, a sam je stvorio novu grupu skorojevića. Vučić je dobro naučio kriminalne i korupcionaške sisteme „žutog preduzeća". Nastavio je sa istom praksom, samo je povećao razmere pljačke. U spornim kombinacijama na kojima su „žuti lopovi" zarađivali po milijardu dinara godišnje, kao na Bus Plusu, sada „šareni naprednjački lopovi" obrću 30 milijardi dinara. Razlika u vrednosti plena uticala je na tempo uspona naprednjačkih bogataša. Dojučerašnji konobari, automehaničari, limari i pekari postali su tajkuni, čija imovina vredi i po nekoliko stotina miliona evra.

Slaviša Kokeza je biznisom počeo da se bavi na Kraljičinoj plaži u crnogorskom letovalištu Miločer. Tamo je šetao magarca. Turistima je naplaćivao jedan evro po fotografiji s magarcem. Tako je i upoznao Aleksandra Vučića. Druženje i poslovnu saradnju nastavili su u Beogradu, u kafiću „Kontakt" i Srpskoj radikalnoj stranci. Kad je Vučić došao na vlast, Kokeza je konobarsku kecelju zamenio „Brioni" odelom od 20.000 evra. U krupni biznis upustio se osnivanjem preduzeća Srećni Milioner.

Zaista, posrećilo mu se kad je ušao u vlasništvo kompanije Vin-Vin, koju je pre dve godine prodao tajkunu Nenadu Kovaču za 130 miliona evra.

Kokezina firma Prointer i danas dobro radi, bez problema dobija poslove na tenderima, iako se on distancirao od Vučića posle optužbi da je švercom robe iz Turske, Albanije i Crne Gore zgrnuo 640 miliona evra. Pošto je zaboravio da Vučiću isplati obećanu proviziju, Kokeza se sklonio na bezbednu udaljenost, u Sjedinjene Američke Države.

I mnogi drugi naprednjački tajkuni odlučili su da novac stečen kriminalom, a opran kroz građevinske i trgovačke poslove, prebace na račune u američkim bankama. Procenjuje se da su iz Srbije za ovih deset godina izneli oko 150 milijardi evra.

Nijedan narod u Evropi ne bi izdržao ovoliku pljačku kakva je zadesila Srbe i Srbiju.

Međutim, nijedan narod ne bi ni dozvolio da mu se to desi, da ga porobe i očerupaju heroji s magarca, šoferi kojekakvih udbaša, pilićari s tetkinog kauča i slični bednici. Što je najgore, naprednjački razbojnici ne nameravaju da se zaustave. Oteli su sve, a i to im je malo. Nastaviće dok god budu mogli, ali to ne zavisi od njih, nego od toga kad će žrtve da se pobune. „Mirno žanjite da biste mirno gladovali, od takvog mira moramo da se branimo."

Stihovi Ljubomira Simovića upućuju na rešenje pljačkaškog pohoda, koji traje decenijama. Mir s lopovima je moguć samo kad oni budu na robiji, a Srbija na slobodi.