Pogled iz Moskve

Kako Zapad zarađuje milijarde od isporuka oružja i vojne opreme Kijevu

Biznis na ukrajinskoj krvi

Prema podacima Ministarstva odbrane RF od 12. juna, od početka specijalne vojne operacije uništen je 201 avion, 130 helikoptera, 1188 bespilotnih letelica, 3514 tenkova, drugih oklopnih borbenih vozila, kao i 3570 jedinica specijalne automobilske tehnike. I još 338 protivvazdušnih raketnih sistema, 508 višstrukih lansirnih sistema, 1870 komada poljske artiljerije i minobacača ukrajinske armije. Sada je to ogromna gomila starog gvožđa. Istina, i ruska vojska je mnogo dobila u borbenoj gotovosti i to će iskoristiti protiv ukrajinske vojske. Ali ni od Kijeva, ni od njegovih NATO pokrovitelja, nije se čula ni reč žaljenja povodom toliko velikih gubitaka, da ne govorimo da se neko od njih uznemirio. Pritom, iza svake pogođene borbene jedinice nalaze se ljudske žrtve. U zapadnim medijima naširoko se govori o ukrajinskom oružanom „klondajku" i prihodima od tog „rudnika zlata".

Piše: Valerij Panov

I u našim medjima se pojavila informacija o tome da su zapadni proizvođači oružja već zaradili milijarde dolara od ukrajinskog konflikta. Još jedna „zlatna žila" za proizvođače oružja postaje perspektiva militarizacije evropskih zemalja u najskorijoj budućnosti. Prema podacima britanskog TV kanala Sky News, NATO zemlje su već poslale u Ukrajinu vojnu opremu vrednu više od 8 milijardi dolara, od kojih je 4,6 milijardi poslala SAD. Upravo američke kompanije su se najviše okoristile trenutnom situacijom. Najveću korist imaju proizvođači kao što su Raytheon, Lockheed Martin, Northrop Grumman. Oni već zaključuju višemilionske ugovore za popunjavanje arsenala u SAD i njima savezničkih zemalja i zarađuju ogroman novac na isporukama za ukrajinske oružane snage.

U Evropi, prema izveštavanju Sky News-a, najviše koristi od konflikta u Ukrajini imaju britanska kompanija BAE Systems i francuski Thales. Francuzi ostvaruju profit od isporuka protivtenkovskih kompleksa NLAW. Oni su, između ostalog, proizvedeni i u pogonu kompanije u Belfastu. Takvih protivtenkovskih vođenih projektila, i to najmanje 5000, za 40.000 dolara po komadu Britanija je već poslala u Ukrajinu. Nemački proizvođači oružja takođe nisu ostali po strani. Pre svega je reč o komapniji Dynamit Nobel; više od 8000 njihovih lasnera granata Panzerfaust 3 i Matador Berlin je poslao Kijevu.

Istovremeno, eksperti Stokholmskog instituta za istraživanje međunarodnog mira (SIPRI) primećuje da veliki deo oružja stiže u Ukrajinu iz starih vojnih rezervi koje je Zapad počeo da popunjava novim naoružanjem. Na taj način, zahvaljujući ukrajinskom konfliktu koji su isprovocirale, zapadne zemlje dobijaju mogućnost da modernizuju svoje oružane snage, u velikoj meri na račun iste te mnogostradalne Ukrajine.

Na primer, prenosni raketni PVO sistem Stinger, Ukrajini su dali, osim SAD, i vlade Danske, Italije, Litvanije, Letonije i Holandije. Samo od toga je kompanija Raytheon već dobila ugovor vredan 625 miliona za popunu njihovih rezervi. Proizvođači planiraju da zarade još i više, u slučaju trke u naoružanju u Evropi, objavilo je britansko internet izdanje The Independent.

U intervjuu za ovo izdanje, ekspert za međunarodnu trgovinu oružjem, direktor projekta „Naoružanje i bezbednost" koji realizuje Centar za međunarodnu politiku, Vilijam Hartung je ukazao da takve mogućnosti daju povod za „zlatnu groznicu" za preduzeća odbrambene industrije. On je takođe primetio da su odbrambeni koncerni ionako očekivali da završe ovu godinu u plusu, a odluka Moskve da „upadne" u Ukrajinu natreralo je NATO i druge evropske zemlje da razmišljaju o tome da su oni sledeći cilj, što je bio veliki stimulans za vojnu industriju zapadnih zemalja. Rezultat je bio da nisu pobedile samo pojedine kompanije, nego i ceo vojno-tehnički sektor. Mnogi trgovci oružjem pokušavaju da promovišu svoje proizvode pod zastavom zaštite demokratskih ideala, što vidimo i u Ukrajini. Istovremeno, svedoči ekspert, većina njih razmišlja samo o koristi i uopšte nisu protiv toga da prodaju oružje autokratskim režimima, poput Saudijske Arabije i Nigerije.

Generalno, odavno je poznato da za zapadne odbrambene kompanije i za Zapad u celini, svaki rat pre svega predstavlja profitabilan posao. Oni se čak ne ustručavaju ni od toga da istovremeno prodaju oružje obema stranama u konfliktu. Gubici u opremi i oružju samo raduju ove kompanije. Na njihovo, može se reći zadovoljstvo, ukrajinska armija ima masovne gubitke.

Pritom, može se samo zamisliti koliko je ovog „dobra" uneto u Ukrajinu prilikom priprema za ofanzivu ukrajinskih oružanih snaga na DNR i LNR. Neverovatne su razmere stalnih zapadnih isporuka. NATO zemlje, shvativši prioritet oružja korišćenog u Ukrajini, počeli su da isporučuju timu Vladimira Zelenskog artiljerijske sisteme velikog kalibra, popunjavajući najosetljivije praznine ukrajinske vojske. Pritom ruska vojska dosledno i neumoljivo stavlja van kontrole kijevskog režima najvažniji instrument za vođenje borbe na terenu - artiljeriju. Jasno je da se već može govoriti o „renesansi" ruske artiljerije.

U razgovoru za Gardijan, zamenik rukovodioca vojne obaveštajne službe Ukrajine Vadim Skibicki, izjavio je da danas sve zavisi od vojnih isporuka sa Zapada. Ukrajina troši od pet do šest hiljada artiljerijskih granta dnevno. Ali s tačke gledišta artiljerije, Ukrajina gubi od Rusije i sada se gotovo u potpunosti oslanja na zapadno oružje. Prema njegovim rečima, ukrajinska armija ima jedno artiljerijsko oruđe protiv 5-10 ruskih.

Skibicki smatra da će u najbližoj budućnosti konflikt postati prvenstveno „artiljerijski rat", ali „Oružane snage Ukrajine su skoro potrošile artiljerijsku municiju i sada koriste standardne granate NATO kalibra 155 mm". Nedavno je savetnik ukrajinskog predsednika, mrski gospodin Arestovič, izjavio, takođe za Gardijan, da je Ukrajini potrebeno 60 višestrukih raketnih sistema, što je mnogo više nego što su obećali Velika Britanija i SAD, kako bi dobili šansu da pobede Rusiju.

Ukrajina namerava da zatraži od Zapada novi spisak naoružanja i odbrambene opreme, na sastanku kontakt grupe sa NATO u Briselu 15. juna. „Sve očiglednije postaje da, poričući svoje otvoreno učestvovanje u konfliktu, Severnoatlantski blok faktički odavno ratuje na strani i rukama Ukrajine protiv Rusije", rekla je zvanična predstavnica Ministarstva spoljnih poslova Rusije Marija Zaharova. Oružjem „pumpaju" Ukrajinu gotovo sve NATO zemlje.

Prema podacima, samo Pentagon je krajem aprila, svakog dana sletao u Poljsku sa po 10 aviona sa oružjem za Ukrajinu. Upravo odatle tok naoružanja ide kopnenim putem. Poslednji paket vojne pomoći Vašingtona Kijevu u aprilu uključivao je više od 700 dronova, 90 haubica i 16 helikoptera Mi-17.

Od januara 2021. SAD je poslala u Ukrajinu više od 2,2 hiljade prenosivih sistema PVO Stinger, više od 5,5 hiljada protivtenkovskih raketnih kompleksa Javelin, 14.000 „drugih protivtenskovskih sistema".

Novinari Izvestija su imali uvid u dokument ambasade SAD u Ukrajini, koji svedoči o tome da je Vašington najaktivnije punio Kijev oružjem od oktobra 2021. godine, odnosno mnogo pre specijalne vojne operacije. U tom periodu SAD su poslale Ukrajini zapaljivu municiju i municiju za oružje, koja je bila označena kao „životno važna" isporuka za oružane snage Ukrajine. Isporuke oružja išle su uz angažovanje avijacije sa nemačkog aerodroma Frankfurt-Han. Prvog dana leta SAD su poslale Ukrajini sledeću isporuku vojne „pomoći", između ostalog i višestruke raketne sisteme HIMARS i radarske stanice.

Pored toga, SAD šalje Kijevu 16 helikoptera Mi-17 koji su bili namenjeni za vojsku Avganistana.

Pre nekoliko dana eksperti centra RAND Corporation su izjavili da ruska artiljerija po svojim mogućnostima premašuje artiljeriju armije SAD, što je preneo američki časopis The National Interest. Ako se radi o običnim projektilima, onda je domet američke 155-milimetarske haubice M109A7 Paladin 24 km, a ako je reč o tzv. aktivnim raketnim projektilima - 34 km, piše u tekstu. Istovremeno, domet ruskog BM-30 Smerč je oko 100 km, a raketnog kompleksa SS-26 Iskander - oko 400 km.

Komandant severne komande Pentagona Glen Dejvid Vanherk je rekao da novi vidoi naoružanja koje je razvila Rusija predstavljaju direktnu pretnju bezbednosti SAD. On je objasnio da Rusija i Kina razmeštaju nova sredstva za konfrontaciju u svemiru i sajber prostoru, krstareće rakete, hipersonično oružje i udarno oružje, koje može da „nanese udare po ciljevima u SAD sa više vektora napada i u svim oblastima".

Da, to je gorka istina za Vašington, ali realnost je takva da skladišta oružja američke armije postaju sve praznija zbog masnovnih isporuka vojnih sistema Ukrajini, piše Kejleb Larson, analitičar časopisa The National Interest. „Pentagon je poslao oko trećine svojih rezervi raktetnih PVO sistema i protivtenkovskih raketa Stinger i Javelin", istakao je on.

Pritom Ministarstvo dobrane SAD ne može brzo da popuni arsenal protivtenkovskih raketnih kompleksa, jer su proizvodne linije iz vremena Hladnog rata bile zaustavljene „zbog beskorisnosti": toliko je SAD bio ubeđen u svoju vojnu premoć nad ostalim svetom. Sada im za proizvodnju potrebne količine npr. Javelin-a treba oko pet godina, tvrde u Pentagonu. Stvari ne stoje bolje ni sa drugim vrstama oružja.

Ne radi se samo o oživljavanju odgovarajuće proizvodnje. Mogućnosti američkog vojno-industrijskog kompleksa koji snabdeva Pentagon naoružanjem, kao i mogućnosti za razvoj tog naoružanja, umnogome zavisi od isporuka retkih metala kojima Ameriku snabdeva njen glavni suparnik u svetskoj areni - Kina. Takva šizofrena međuzavisnost dve supersile čiji su odnosi daleko od prijateljskih, odavno je postala školski primer kako ekonomske realnosti služe kao pouzdaniji garant mira od bilo kakvih paktova o nenapadanju. Vlasti SAD su u šoku zbog toga što njihova mogućnost da vode borbena dejstva protiv Kine (ili bilo gde na svetu), ne zavise od Vašingtona već od Pekinga i, u određenoj meri, od Moskve.

U SAD su razgovarali o potrebi da se pronađu alternativni izvori, pre svega antimona za proizvodnju municije. On je neophodan za proizvodnju malokalibarske municije, pre svega municije za praćenje (tzv. tragači), elektronike, pa čak i nuklearnog oružja. Pola veka ovaj mineral su vadili u rudniku zlata u Ajdahu, ali 1997. godine rudnik je prestao sa radom. U SAD nema novih izvora antimona. Za sada, američki vojno-industrijski kompleks dobija antimon iz Rusije i Kine. Ali nije samo antimon potreban Sjedinjenim Državama.

Prema podacima američkog Kongresa, bez novih isporuka, nacionalne strateške rezerve retkih metala (osim antimona tu su i volfram, kobalt, litijum, titanijum) potrošiće se do 2025. godine. U Senatu su upozorili da će zalihe Pentagona trajati najviše godinu dana. Posle toga, proizvodnja borbenih aviona - lovaca F-35, tenkova M1 Abrams, raketa klase „zemlja-vazduh" i mnogo drugih vrsta oružja će jednostavno prestati.

Nedostatak sirovina primorava administraciju SAD da svake godine za tekuće potrebe koristi deo strateških rezervi, prirodno, one se tako stalno iscrpljuju. Početkom Hladnog rata (1952. godine) rezerve materijala od strateške važnosti procenjivane su na 42 milijarde dolara. Početkom ove godine one su smanjene na 888 miliona. Ali u maju je Pentagon ponovo zatražio od Kongresa da izdvoji deo strateških rezervi vrednosti 253,5 miliona dolara za obezbeđenje tekućih ugovora. Radilo se o izgradnji nevidljivih (stelt) borbenih aviona Northrop FY-23. Za ovaj novac graditelji aviona imaju nameru da kupe 3000 tona titanijuma, 34,2 miliona tona volframa, 11,7 miliona tona kobalta i druge mineralne sirovine. Kako kažu u Pentagonu, u trenutku kada bude potrebno da prave sledeću verziju FY-25, neće imati od čega.

SAD se zaista nalaze u pat poziciji, ostaje im jedino da se nadaju da u Pekingu (i u manjoj meri u Moskvi) političke emocije neće prevladati nad racionalnim proračunom. U sadašnje vreme Kina kontroliše gotovo 90% svetskih isporuka retkih metala, kao i lance snabdevanja. Drugi po obimu izvoznik retkih metala u SAD do marta 2022. godine bila je Rusija. Konkretno, koproracija Nornikl, koja se nalazi pod američkim sankcijama i obustavila je isporuke. Udeo norilskog rudarsko-metalurškog kombinata je 40% svetske proizvodnje paladijuma i oko 14% proizvodnje nikla. Treće mesto među snabdevačima retkih minerala u SAD zauzima Tadžikistan, naš strateški partner.

Zbog problema sa kineskim snbadevačima, SAD su obratile pažnju na drugog velikog proizvođača retkih metala - Mongoliju. Ona nije odbijala unosne ugovore, ali kada su se strane praktično dogovorile o uslovima ugovora, za SAD su počele neočekivane neprijatnosti zbog Rusije. Mongolija ima redak geografski položaj. Ona nema izlaz na more i graniči se samo sa dve države - Rusijom i Kinom. I ako je potrebno da u SAD pošaljete retke metale, oni neizbežno moraju da prođu kroz ove dve susedne zemlje koje predstavljaju glavne vojno-političke protivnike SAD. A pošto Kina nije zainteresovana za povećanje konkurencije na tržištu od strane Mongolije, Vašington će morati da se dogovara sa Moskvom. Sve ovo preti da se za Amerikance pretvori u potpuni fijasko u pogledu oružja.

Na taj način, u slučaju zaoštravanja konfrontacije sa SAD, Rusija ima ono što se naziva „gvozdeni" argumenti, između ostalog i titanijumski. Tako, udeo ruskog VSMPO-Avisma čini impresivnu trećinu ukupne svetske proizvodnje ovog metala. Pritom, 70% se izvozi „neprijateljskim" Boingu i Airbus-u, kao i Embraer-u. Smatra se da je za jednan avion potrebno i do 45 tona titanijuma. Američka korporacija (Boing) 40% zavisi od uvoza titanijuma iz Rusije, evropska (Airubus) - do 60%, brazilska (Embraer) - 100%. Osim za izgradnju aviona, titanijum se koristi i u drugim granama, na primer u medicini.

Za smirivanje Amerikanaca, Moskva ima još i uranijumski argument. SAD su najveći svetski potrošač ove sirovine, jer u zemlji radi 99 nuklearnih reaktora. Pritom, američke nuklearke 89% zavise od uvoza goriva za njihov rad iz drugih zemalja. Rusija prodaje uranijum SAD od 1993. godine. Ukupan udeo RF, Kazahstana i Uzbekistana na unutrašnjem tržištu SAD iznosi impresivnih 40%.

Kako što se vidi, Vašington veoma ozbiljno zavisi od isporuka iz Pekinga i Moskve. Prirodno, postavlja se pitanje: zašto Rusija i Kina ne bi udarile SAD po ovom bolnom mestu (retkim metalima). Teoretski, to može da se uradi, kako se kaže, „jednim klikom", ali u praksi je sve mnogo složenije. Jedni imaju probleme sa proizvodnjom oružja, drugi sa tržištima za prodaju, to jest sa prihodima u državni budžet.

Ovde se jasno pokazuje geopolitička međuzavisnost i potrebno je sedam puta premeriti pre donošenja jedine ispravne odluke. Naravno, ako odnosi dostignu kritičnu tačku, neće biti pitanja izbora. Danas situacija liči na onu koja se razvila sa snabdevanjem Evrope ruskim energentima, kada, čini se, vredi „okrenuti slavinu za gas", a zapadna ekonomija će propasti. Ali krah EU pogodiće i Rusiju. Na vagi, dakle, nije samo dobrobit mnogih naroda, već i njihova sigurnost. Taj faktor često odvraća vlade, uključujući i našu, od drastičnih akcija. Kao, na primer, u priči o lansiranju naših projektila na mostove i pruge Ukrajine, kojima se u ovu zemlju isporučuje zapadno oružje. A ko će, pitanje je, sve to obnavljati? Osim toga, ponovo želimo da vidimo ljude prijateljski nastrojene prema nama, za koje je cela infrastruktura drumskog saobraćaja od kritične važnosti. A još, ginu im rođaci, prijatelji... Koliko god da merite, zaključak je samo jedan: morate biti strpljivi! Neka rade ruski topovi... Filigranski precizno. Bez brojnih žrtava.

Štaviše, danas je sasvim očigledno da Anglosaksonci pokušavaju da Rusiji nametnu rat do iscrpljenosti; ipak, njega igra njihov punomoćnik - Ukrajina. Prirodno, rastu troškovi za ekonomije SAD i Evrope. Potpuno je logično da je delovanje zemalja Zapada usmereno na naknadno opremanje ukrajinske vojske i drugih struktura moći zapadnim oružjem, kako bi se izbegli budući problemi sa snabdevanjem.

Čim Ukrajina bude ponovo naoružana, konflikt će se obnoviti s novom snagom. Iz toga proizilazi da je strategija Rusije da ne daje nikakve pauze ni kijevskom režimu, ni Zapadu.

Sada je, mislim, glavni zadatak za Rusiju da ostvari pobedu u što kraćem roku. Tada će dotok zapadnog oružja u Ukrajinu prestati. Istorijski gledano, radi se o tome da se narod Ukrajine spase od uništenja od strane Zapada.

Rukovodstvo EU nastavlja da donosi apsurdne i samoubilačke odluke

Evropa: ni lidera, ni ideja

Pravo „ludilo", smatraju zapadni eksperti i politikolozi, postaje politika Brisela, kako u ekonomiji, sa nepromišljenom i ishitrenom „zelenom tranzicijom", koju se danas trude da više ne pominju, tako i u drugim oblastima.

Piše: Vladimir Mališev

Češki predsednik Miloš Zeman je nedavno direktno rekao da je položaj zemalja EU u vezi sa zabranom isporuka ruskog gasa „šizofreničan", jer EU preti Moskvi da će prestati da kupuje njeno gorivo, a istovremeno se plaši da će ona prestati da im ga prodaje, preusmeravajući isporuke gasa prema Kini, Indiji i drugim zemljama.

A poznati evropski poslanik Tijeri Marijani izjavio je za francuski časopis Valeurs Actuelle da je danas Evropu zahvatilo još i „ideloško ludilo".

„Nemojmo se prepuštati ideološkom ludilu koje je danas zahvatilo Evropu, s njenim „ludim kompasom" i potpunim gubitkom orijentacije", piše on. „Francuski interes nije pobeda Ukrajine, kao što nije ni pobeda Rusije. Naš interes je da se najhitnije vrati mir."

„Bavimo se pravom demonizacijom Rusije i njenog rukovodstva", primećuje ovaj političar. Ta demonizacija, prema njegovim rečima, ima dva izvora. Prvi je uobičajena nespremnost da se uloži makar malo analitičkog napora, da se ponude misli umesto klišea. Drugi je instinkt mržnje prema celom ruskom svetu. Zar tim „analitičarima" nije jasno: kada cela velika zemlja mobiliše svoje oružane snage, svoju ekonomiju, svoju industriju, za operaciju takvih razmera, do toga ne dolazi zbog nečijeg individualnog ludila i čak ne ni zbog kolektivne manije veličine. Postoje mnogo dublji razlozi. Da, Rusi više ne žele da se nalaze u okruženju zemalja čije su elite, diplomate i lideri bukvalno hranjeni idejama „atlantskog jedinstva" koje su zbog nečega usmerene protiv Rusije. Da, Rusi smatraju da masovno i kontinuirano razmeštanje američkog oružja na teritoriji njihovog najbližeg suseda predstavljaju pretnju za njihovu bezbednost. Pritom je Rusija dugo godina želela da se približi Zapadnoj Evropi, ulagala je napore da bi postala prihvatljiv partner za nas ili čak da bi postala slična nama, ističe on.

„Sada je Moskva rekla ne, a mi bi trebalo da se zabrinemo. Treba da nas zabrinjava perspektiva u kojoj Moskvi neće biti interesantne naše zemlje koje ona smatra vazalima SAD, nesposobnim da deluju nezavisno na međunarodnoj areni", upozorava Tijeri Marijani.

Ne misli tako samo ovaj Francuz. „Ludaci u Berlinu i Briselu vode nas u tuđi rat - bez smisla, razuma i cilja!", tako je opisao situaciju član nemačke partije Alternativa za Nemačku, evroposlanik Maksimilijan Krah.

Slepilo izazvano mržnjom zaista nema granice. Ni za sledeće postupke teško je naći razumno objašnjenje. Na primer, kada reč „Rusi" menjaju čak i na slikama svetski poznatih slikara. Kao što se dogodilo sa Degaovom slikom „Ruske plesačice" koja se nalazi u Nacionalnoj galeriji u Londonu i koja je preimenovana u „Ukrajinske plesačice". „Koliko daleko ide ta histerija?", zbunjen je tim povodom poslanik Evropskog parlamenta, Francuz Žilber Kolar.

Ali Evropa nije „poludela" odjednom, sama od sebe. Na taj put apsurda, između ostalog i na samoubilačku konfrontaciju s Rusijom, gurnule su je SAD. Kako ističe Mysl Polska, od počekta konflikta u Ukrajini, usred „pomame sa sankcijama", Amerikanci su uspeli da ubede političare EU da ako saradanja sa Rusijom ne odgovara interesima SAD, onda ne odgovara ni Evropi. Nedavno je u Los Anđeles tajmsu objavljen programski tekst pod naslovom „Evropa treba da se žrtvuje. Odmah prekinuti uvoz gasa i nafte iz Rusije".

Na kraju se ispostavilo, primećuje Mysl Polska, da je upravo Centralna Evropa, odnosno Nemačka, Poljska, Češka, Slovačka, Mađarska, Austrija, imala najviše koristi od susedstva sa Rusijom, a sada su ekonomije ovih zemalja postale najranjivije zbog ekonomskog rata i prekida odnosa s Rusijom.

I Evropa, koja je odavno pokorni vazal SAD, nije uspela da se suprotstavi tom pritisku SAD. I ne samo iz ovog razloga. Pokazala se nesposobnost njene vladajuće klase da donosi samostalne odluke.

„Gorka realnost je takva", priznao je nedavno bivši italijanski premijer Silvio Berluskoni, „da Zapad poslednjih godina nije imao, niti sada ima, lidere od autoriteta, on nema poverenja u sebe, u sopstvene ideje i sistem vrednosti."

A kada nema lidera, ideja i vrednosti, onda dolazi do propadanja. Pa i u strukturama vlasti. Onda je u pravu zamenik predsednika Saveta za bezbednost RF Dmitrij Medvedev koji je nedavno, ne mareći za političku korektnost, direktno nazvao evropske rukovodioce koji uvode sankcije protiv Rusije „gadovima i štreberima". „Oni su gadovi i štreberi", napisao je on na svom Telegram kanalu. „Oni žele smrt Rusije." Medvedev predviđa „požar svetske revolucije u ekonomiji", izazvan antiruskim snakcijama. Evropa je, prema njegovim rečima, već zamahnula „batinom narodnog rata koji će ogrejati evopske zvaničnike".

I na kraju „šlag na tortu". Pravim ludilom su italijanske novine Giornale nazvale poslednju direktivu EU „Žene u upravnim odborima", prema kojoj predstavnice slabijeg pola treba obavezno postavljati na rukovodeća mesta svih kompanija, pa i privatnih.

„Iritantno je kako rukovodioci EU nemaju ograničenja", piše ovaj, najveći italijanski štampani medij. „Oni grozničavo sve regulišu i svima nameću pravila, norme, obaveze, i ne samo da žele da kažu građanima kako da žive i ponašaju se, već se mešaju čak i u odluke evropskih kompanija, ukazujući privrednicima koga treba da angažuju i imenuju na rukovodeća mesta. Možda zvuči apsurdno, ali upravo to kaže direktiva EU „Žene u upravnim odborima", koja je odobrena u okviru sporazuma između Evropskog parlamenta, Evropskog saveta i Evropske komisije, s ciljem „garantovanja rodne ravnopravnosti u upravnim odborima kompanija". Ta direktiva EU propisuje procedure zapošljavanja, shodno kojima najmanje 40% direktorskih mesta ili 33% svih rukovodećih mesta u kompanijama u državama EU treba da zauzimaju žene.

Kao rezultat toga, sve evropske firme sa više od 250 zaposlenih sada su obavezne da nadležnim organima jednom godišnje dostave informacije o zastupljenosti polova u svojim upravnim odborima, a ako ne ispoštuju obavezne kvote, suočavaju se sa oštrim sankcijama.

„Kako EU može da nameće pravila regrutovanja zaposlenih privatnoj kompaniji", negoduje Giornale, smatrajući da ova odluka protivreči principima liberalne ekonomije i jednostavno „zapanjuje". Ona, takođe, protivreči principima „meritokratije", za šta se Evropa decenijama borila. Žene će morati da se postavljaju na rukovodeća mesta ne zato što su vredne kao stručnjaci, već jednostavno zato što su žene. Uvođenje takvih kvota dovodi do toga da nestaje sam smisao preduzetničke aktivnosti, konstatuje Giornale.

Ali to nije prvi slučaj u kome birokrate iz Brisela optužuju za takve apsurdne odluke koje već nazivaju „bezumnim". Drugi primer je nedavno odobreno novo uputstvo u EU pod nazivom „Rodno neutralni jezik u Evropskom parlamentu". U njemu je propisano da se „maskimalno smanji korišćenje rodnih pojmova", i da se izbegne pozivanje na „žene ili muškarce". Zabranjene su, na primer, reči poput „stjuardesa" ili „direktorka". U uputstvu piše: „Treba izbegavati upotrebu reči „čovek" u širokom spektru idiomatskih izraza koji se odnose kako na muškarce, tako i na žene." Objašnjavajući razlog za nova pravila, rukovodstvo EU kaže: „Rodno neutralni ili rodno inkluzivni jezik je više od pitanja političke korektnosti."

Rupert Metjus, poslanik Evopskog parlamenta iz Istočnog Midlandsa, postavio je poslaničko pitanje pisanim putem, u kojem je zamerio što su „evrokrati nametnuli svoju sopstvenu verziju politički korektnog jezika". „U Evropskom parlamentu moramo da trpimo ono što zovemo evroengleski. To nije pravi jezik, već odvratni hibrid."

Zapadni analitičari su uporedili mogućnosti i vojne potencijale dve strane

NATO neće pobediti Rusiju

Trezveno analizirajući rezultate specijalne vojne operacije u Ukrajini, eksperti zaključuju da u slučaju direktnog uvlačenja NATO u konflikt na strani Kijeva oni neće usperi da pobede Rusiju.

Piše: Andrej Sokolov

Vojna dejstva između Rusije i NATO mogu da postanu realnost, piše American Thinker. Postoji samo jedna caka: uspešno mešanje NATO u Ukrajini je nemoguće s vojne tačke gledišta.

„Ruska armija", piše autor članka, detaljno objašnjavajući zašto Alijansa nije sposobna da se suprotstavi Rusiji, „napreduje polako i metodično, računajući da će iznuriti ukrajinsku vojsku. Perspektiva Kijeva je najmračnija. Stvara se utisak da će Rusija svakako pobediti."

Raspored snaga u Istočnoj Evropi, smatra American Thinker, u većini slučajeva ide u korist Kremlju, bez obzira na mesece borbenih dejstava u Ukrajini. Kopnene trupe NATO nisu spremne da se umešaju. Iako je, teoretski, u Evropi raspoređeno oko 100.000 američkih vojnika, oni su rasuti u 19 zemalja, od Portugalije do Litvanije. Najveći deo čine lako naoružani padobranci, pomoćni personal ili motorizovana pešadija, koji teško da mogu da se suprotstave ogromnoj ruskoj armiji. U svakom slučaju, samo na njihovo premeštanje i preraspoređivanje za rat potrebni su meseci. Na papiru, NATO saveznici imaju hiljade vojnika, tenkova i artiljerijskih jedinica, ali njihov profesionalizam u nizu slučajeva izaziva sumnju. Štaviše, oni decenijama nisu izvodili potrebne vojne vežbe. Kada je reč o operativnom delovanju, komandanti savezničkih snaga moraju da improvizuju, a to je garancija neuspeha pod bilo kojim okolnostima, a kamoli kada je reč o konfliktu supersila.

Da bi NATO povećao arsenal do nivoa na kojem bi mogao da izazove Rusiju na njenoj teritoriji, proći će godine. I čak i tada pobeda nije zagarantovana.

Tako da je veoma sumnjivo da će NATO ostvariti nadmoć u vazduhu iznad Istočne Evrope. Spisak postignuća čak i starih sovjetskih PVO protiv zapadnih krstarećih raketa u Siriji je impresivan. A nedavno je u Ukrajini S-400 uspešno uništio avione protivnika na rastojanju većem od 160 km. Napredni sistemi S-550 su na testiranju uspešno uništili ciljeve na rastojanju do 500 km, a pretpostavlja se da su sposobni da presreću interkontinentalne balističke rakete.

„Bilo koja vazdušna kampanja nad Ukrajinom", upozorava američko izdanje, „za pilote saveznika značiće krvoproliće. A bez prednosti u vazduhu NATO će morati da pobedi rusku armiju na kopnu. Zbog toga bi na desetine hiljada vojnika moralo biti poslato u krvavu borbu, gde je Kremlj u prednosti. A kako će se savezničke snage pokazati bez nadmoći u vazduhu, nejasno je: u takvoj situaciji SAD se nisu nalazile još od vremena Korejskog rata. Kako god, na svakom nivou, od bataljona naviše, ruska armija ima potpunu taktičku prednost u borbenim sredstvima, od elektronskog ratovanja do veze, mehanizacije i vatrene snage, posebno kada je reč o haubicama i višestrukim raketnim sistemima."

Dalje autor članka hvali borbene kvalitete ruske armije. Posebno vredi napomenuti prednost Rusije nad NATO-om kada je reč o vatrenoj moći, primećuje autor.

Značajnu ulogu u ruskoj vojnoj doktrini ima artiljerija. Svaka bataljonska operativna grupa (osnovna manevarska jedinica ruske armije, koja može da se uporedi sa smanjenom motorizovanom brigadom u armiji SAD) ima bateriju haubica. Borbena dejstva u Ukrajini vodi oko 80 bataljonskih operativnih grupa, a u celoj Evropi, na stalnoj osnovi, razmešteno je samo tri američke brigade. Ruska armija duž svojih granica drži cele divizije raketne artiljerije (višestruki raketni sistemi), što značajno premašuje bilokoju kombinaciju snaga NATO u Evropi. Na kraju, u svakom ešalonu artiljerije ruska komanda ima više na raspolaganju u odnosu na kolege iz NATO.

Prednost Rusije nije samo u brojnosti. Prema izveštaju korporacije RAND za 2017. godinu, ruska artiljerija značajno premašuje NATO artiljeriju kada je reč o obuci, integraciji sa kopnenim snagama i karakteristikama oružja.

Ruska artiljerija daleko je superiornija od slične američke u svim klasama haubica i raketne artiljerije. Armija SAD u Evropi ima samo nekoliko desetina višestrukih raketnih sistema, a ruska armija ih ima hiljade. A ništa ne ukazuje na to da je Pentagon sprovodio bilo kakvu pripremu, kako bi smanjio rusku taktičku prednost kada je reč o vatrenom oružju. Jednostavno, za to nema dovoljno resursa, i u slučaju rata saveznička vojska će se naći u nepovoljnom položaju.

Odgovor Rusije na borbena dejstva NATO biće destruktivan, zaključuje American Thinker. „Možemo da očekujemo da će Rusi naneti udare po infrastrukturi NATO u celom svetu, arsenalom hiperzvučnih raketa, gotovo verovatno, i po teritoriji SAD. Poginuće veliki broj ljudi. Na popravku štete na savezničkim vojnim objektima i centrima odlučivanja, otići će godine. Čak i ako brigade i divizije NATO uspeju da izađu na liniju fronta, čekaće ih realna perspektiva uništavanja od ruku ruske armije. Kako će odreagovati zapadne vlade na pogibiju hiljada vojnika, ne možemo da pretpostavimo. Politička nestabilnost u SAD, Nemačkoj, Velikoj Britaniji, Italiji i nizu drugih zemalja ne sluti na dobro... SAD moraju da odustanu od bilo kakvih namera da učestvuju u borbenim dejstvima, da prestanu da naoružavaju Ukrajinu i da pozovu strane na mirovne pregovore."

U to da Evropa uopšte nije u stanju da ratuje, ubeđen je bivši član Zajedničkog obaveštajnog komiteta pri Kabinetu ministara Velike Britanije, Ričard Kemp.

„Generacija za generacijom zapadnoevropske zemlje NATO", piše on u članku objavljenom na sajtu Gejtston instituta iz Njujroka, „osećale su se ušuškano, da ne kažemo samozadovoljno, u decenijama pratkično neospornog mira i prosperiteta. U svakoj zemlji, u većini političkih partija, dominira jaka pacifistička kultura, sa uverenjem da svi konflikti mogu da se reše argumentima, kompromisom i smirivanjem, a ne nasilnom vojnom silom. Teško da su vojna dejstva koja se vode danas u Ukrajini pokolebala to ukorenjeno i široko rasprostranjeno mišljenje."

„Posmatrajući Evropu, može se zaključiti: ne može se ratovati, neće se ratovati. A Amerika? Da li će predsednik koji se sklonio čak i iz relativno mekog konflikta u Avganistanu i koji je očajnički pokušao da ubedi Putina da SAD neće ratovati za Ukrajinu, moći da pošalje američke momke da ratuju i umiru u Evropi za zemlje za koje mnogi Amerikanci nikada nisu ni čuli?", postavlja retoričko pitanje Ričard Kemp.

Amerika nije spremna da bilo šta uradi zbog Ukrajine, piše poznati američki političar i publicista Patrik Bjukenen u izdanju American Conservative. Ukrajinska kriza stvara za Vašington više rizika nego koristi, i on neće u njoj da učestvuje.

Amerika se nalazi na prvom mestu među zemljama koje pomažu Ukrajini. Ipak, interesi dve države u vojnim pitanjima nisu isti. Za SAD je krajnje važno da obuzda konflikt, kako ne bi došlo do ekspanzije i kako oni ne bi bili gurnuti u rat velikih razmera sa Rusijom.

„Nezavisnost, teritorijalna celovitost i demokratska vlast u Ukrajini nisu vitalni interesi SAD, iako ih Amerika podržava. Ništa od toga ne opravdava konflikt sa Rusijom, koji je pretnja bezbednosti, a u slučaju korišćenja nuklearnog oružja i opstanku naše planete", zaključuje Patrik Bjukenen.

Jasno je da danas u SAD dominiraju drugi glasovi, oni koji pozivaju na nastavak rata „do poslednjeg Ukrajinca". Ipak, sve više ima onih koji počinju da shvataju da je nemoguće savladati Rusiju na bojnom polju. U to se, uostalom, Zapad više puta uveravao u svojoj istoriji, od Napoleona do Hitlera.

Razgovor sa članom Instituta za istoriju prirodnih nauka i tehnike Nacionalnog komiteta za istoriju i filozofiju, nauku i tehniku Ruske akademije nauka

Sergej Rogatko: „Na žalost, mi nemamo državnu agrarnu politku"

Razgovarala: Irina Ušakova

Hleb je uvek glavni. Rad na zemlji je svetinja, na njoj se zasniva blagostanje zemlje, u njemu su nadahnuće i životna radost... Obično se tako govori o poljoprivredi i poljoprivrednicima. A kakvo je trenutno stanje kod nas u sektoru poljoprivrede?

tome razgovoramo sa istoričarem poljoprivrede, članom Insituta za istoriju prirodnih nauka i tehnike Nacionalnog komiteta za istoriju i filozofiju, nauku i tehniku Ruske akademije nauka, kandidatom istorijskih nauka, članom Saveza pisaca Rusije S. A. Rogatkom.

- Sergeje Aleksandroviču, posle raspada SSSR i reformi iz 1990-ih, u poljoprivrednom sektoru je uspostavljen tržišni sistem. Kako to danas izgleda?

- Najveći učesnici na tržištu, u ovoj sferi, su agroholdinzi. U Rusiji ih ima više od 50 - regionalnih, saveznih, akcionarskih, privatnih... Upravo oni su povezani sa globalnim prehrambenim lancima i predstavljaju osnovu proizvodnje hrane.

Zatim su tu zemljoradničke zadruge, nešto poput nekadašnjih kolhoza i sovhoza. Oni sve vreme stagniraju, odnosno ne razvijaju se - nekad odu u stečaj, onda ih smrve veće poljoprivredne organizacije, po pravilu agroholdinzi.

Treći igrač na tržištu su seoska gazdinstva (farme). Uglavnom su nastali na osnovu zakona iz 1990. godine. Osnovu ovih gazdinstava čine porodični odnosi. Oni danas predstavljaju, da tako kažemo, ostatak istorijskog seljaštva.

I na kraju, tu su lična pomoćna gazdinstva (okućnice). Vlasnici okućnica uglavnom imaju imanja od 16 do 40 ari, po pravilu bez ukrupnjavanja zemljišta. Njihovi vlasnici sada žele da se samozaposle. Ovo je poslednji spas za seljane koji ne mogu da odu u gradove. Ali oni, po pravilu, nisu proizvođači robe.

Kada je Čubajsova vlada izvršila vaučersku privatizaciju, kolhozi i sovhozi su se podelili na zemljišne udele. Ovi udeli su činili osnovu farme. Osoba je mogla kupiti više zemlje, iznajmiti je, udružiti se sa rođacima. Uzgred, i ja imam dokument, i ja sam dobio takav komad zemlje. I ja sam se bavio zemljom, bio sam farmer, a ne samo naukom i pisanjem.

- Šta je dobro, a šta loše u vezi sa agroholdinzima koji nas danas hrane?

- Dobro je to što pune tržište proizvodima, pa nam ne treba druga hrana. Oni imaju svoju preradu hrane u gradovima. Rade po određenim standardima, stalo im je do profita, ali po pravilu, ne trude se da poboljšaju kvalitet.

A mane su sledeće... Pošto im se plata ne povećava, domaća poljoprivredna radna snaga odlazi, a na njihovo mesto dolaze radnici iz država Srednje Azije. Takođe, radnu snagu menjaju roboti i digitalizacija.

Još jedan minus je to što agroholdinzi koriste radnu snagu koja dolazi iz naselja poluurbanog tipa u kojima odavno ne žive seljaci, već bivši radnici lokalnih fabrika koje su zatvorene, doktori, učitelji, službenici, radnici u kulturi. Njih naveliko eksploatišu u agroholdinzima.

Ista, ali malo bolja, je slika sa radnom snagom u zemljoradničkim zadrugama. Tamo bar seljani kolektivno mogu uticati na svog predsednika. Međutim, i u njima je životni standard nizak. Mnogi imaju seoska domaćinstva iz 1970-ih i 80-ih godina, bez moderne unutrašnje i spoljne infrastrukture i komunikacija.

Ostaju još seoska gazdinstva, ono ka čemu smo išli pred revoluciju. Oni imaju od 50 do 200 hektara zemlje, imaju stoku, u onima koji imaju ribnjake - veliki izbor ribe, u onima koji imaju plastenike - veliki izbor povrća itd. Ali oni nemaju stalno, zagarantovano tržište. Zato što su velike trgovačke mreže vezane, uglavnom, za velike agroholdinge.

Zaključak je da se u velikim preduzećima radnici, kadrovi, ne zadržavaju, da srednja i mala preduzeća stagniraju, bankrotiraju - o tome govori Roskomstatova prva poljoprivredna mikroprocena u Rusiji iz avgusta 2021. godine.

Nestaje samo shvatanje istorijskog seljaštva, ljudi ostaju bez zemlje, bez poseda. Ima oko 25% poljoprivrednog stanovništva. Ali, polovina njih je zaposlena. A polovinu čine za rad nesposobni stari ljudi i alkoholičari. Ostali su u velikim gradovima. Za poslednjih 10-15 godina dobili smo 16 megalopolisa (gradova sa višemilionskim stanovništvom). Tu je koncentrisano sve radno sposobno stanovništvo. A ogromna prostranstva su opustošena, i taj proces se nastavlja. Požari, demografija, nestajanje nacionalne kulture - to je rezultat divlje urbanizacije. To potvrđuju svi istoričari, ekonomisti, sociolozi koji se bave agrarnom temom.

Predsednik svake jeseni govori da smo imali rekrodnu setvu.

Ali to je uglavnom zbog takozvanih članova Ruskog žitnog saveza. Ko ulazi u ovaj savez? Veliki, najbogatiji agroholdinzi sa milionima hektara zemlje. Oni se nalaze u Kubanskoj, Stavropoljskoj, Černozemskoj oblasti (Centralna crnomorska regija), u Sibiru i Orenburškoj oblasti. Tamo se radi prvoklasnom američkom opremom. Sedeo sam u takvom kombajnu, mnogo boljem od „mercedesa". U njemu je klima-uređaj, TV. Eto, tom opremom se žanje crvena durum pšenica. To je sirovina za konditosku industriju, za industriju testenine itd. Ono što vole u Italiji, Alžiru, Egiptu, Španiji... Gotovo ceo rod te pšenice se izvozi.

- A novac?

- Oni državi plaćaju poreze, isto kao i gasna, naftna industrija, čeličane. Od tog novca se formira naš sistem socijalnih davanja. Ali glavni profit ne ide nama.

Na raznim ekonomskim forumima akcionari se hvale da imaju akcije u agroholdinzima. A akcionari nisu samo strani biznismeni, već i ruski zvaničnici. Oni su, naravno, zainteresovani za veliku, komercijalnu poljoprivrednu proizvodnju.

- Kakvu agrarnu politiku vi predlažete?

- Predlažem koncepciju zakonodavne inicijative koja će pomoći da se omladina vrati u poljoprivrednju proizvodnju. Ali to treba raditi tako da se ne ometaju ostali učesnici na tržištu.

Mlade ljude ne treba vraćati na staro, u kućice sa starinskim pećima. Predlažem našoj vrhovnoj državnoj vlasti da donese zakon o ekonomskom seljaštvu, koji podrazumeva da na osnovu dugogodišnjeg materijalnog kreditiranja mlado stanovništvo naše zemlje od 25 do 35 godina, ako je moguće sa poljoprivrednim obrazovanjem, zaključi državni ugovor (u različitim regionima na različite načine), na osnovu predstavljenog poslovnog projekta. Država je dužna da im na osnovu biznis-projekta obezbedi životne i proizvodne uslove, da garantuje prodaju njihovih proizvoda.

Gradovi obezbeđuju uslove za mladu populaciju: hipoteke i posao. Kapital čini sve da mladi ljudi dođu u velike gradove. Predlažem iste standarde - stambene, društvene i proizvodne za porodice koje žele da vežu svoj život za poljoprivrednu proizvodnju. I to zauvek. To bi bilo nešto poput „državnih" seljaka iz vremena pre revolucije, ali sa jednom bitnom razlikom - da sadašnji seljak uvek ostaje slobodan i može u svakom trenutku da otkupi državno zemljište i proizvodne fondove i tako uđe u slobodno „farmersko plivanje". Tako ćemo početi da se udaljavamo od „neradnih" finansijskih federalnih i regionalnih „linija" pomoći, koje više ništa pozitivno ne donose, već samo porobljavaju nestajuća seljačka gazdinstva i zemljoradničke zadruge.

Standardi za „ekonomske seljake" trebalo bi da budu visoki. Država bi morala da izdvoji dosta sredstava za to.

S takvim nacrtom zakona obratio sam se zameniku predsednika Državne dume Federalne skupštine RF (frakcija Jedinstvena Rusija), A. V. Gordejevu. U pismu sam mu izložio da bi zahvaljujući takvom projektu aktivnosti ekonomskih (državnih) seljaka pomogle da se reše mnogi ekonomski i socijalni problemi, kao što su proizvodnja kvalitetnije hrane, demografija, razvoj napuštene zemlje, uticaj na razvoj ruralne socijalne politike mladih, pomoć mladima u aktivnom radnom dobu u vraćanju na poztivnu kreativnu proizvodnju. Posebno je to važno za rizične poljoprivredne zone, na primer za centralnoevropski deo Rusije, neke rejone na jugu Sibira, severni Kavkaz i Daleki istok. Time će se smanjiti migraciono opterećenje ekonomije metropola, doprineće se odlivu stanovništva iz velikih prenaseljenih gradova.

U Savetu Federacije RF postoji Komitet za agrarno-prehrambenu politiku i upravljanje prirodom, postoji specijalizovani komitet u Državnoj dumi, postoji Ministarstvo poljoprivrede u obliku izvršne vlasti. Imamo mnogo čega... Šest godina pokušavam da proguram taj nacrt zakona. Ali i dalje dobijam samo lepe odgovore. U februaru ove godine V. I. Kašin iz Komiteta za agrarna pitanja Državne dume mi je odgovorio da će moji predlozi biti uzeti u razmatranje na sednicama Komiteta. Ali čini mi se, sudeći prema njihovom odgovoru, da danas deputate interesuju druge stvari. Između ostalog i kako ugoditi velikim poljoprivrednim učesnicima na tržištu.

Ali te ljude (Gordejeva i Kašina) predsednik RF može da primi u bilo kojem trenutku. Potrebna je samo volja vrhovne vlasti.

Ono što predlažem ipak će biti u Rusiji za 15-20 godina, a možda i ranije. Ali će se to onda uvoditi uz stroge mere.

- Da li se danas obučavaju stručnjaci za poljoprivredu na Akademiji Timirjazev? Da li oni ostaju u ovoj oblasti?

- Naravno da se obučavaju. Ali vi mislite da li se diplomci Timirjazeva bave kravama? Ne. Oni se bave gradskim mačkama. Promovisao sam 2015. godine na poljoprivrednoj akademiji svoju knjigu „Istorija hrane u Rusiji (od drevnih vremena do 1917)". Posle predavanja pitao sam publiku u kojoj je bilo studenata nekoliko godina: „Ko od vas želi da ostane u agrarnoj temi? Ne da se vrati u svoj razoreni kolhoz, nego generalno da ostane u ovoj profesiji?" Tri, četiri čoveka su podigla ruku. Zaključak: u Akademiji Timirjazeva studenti uče samo zato što su uspeli da upišu ovaj prestižni fakultet. I za njih je najvažnija diploma ove akademije, a ne stručnost, profesija.

- Ali to nije krivica omladine.

- Naravno da nije. Mi nemamo pravu državnu poljoprivrednu politku. Kadrovi koji se danas kuju u ovoj sferi, nisu traženi. U velikim agroholdinzima ponekad rade stručnjaci bez poljopriverednog obrazovanja.

- Postoje različiti državni komiteti za pomoć mladima...

- Pogledao sam na sajtu dokumenta fonda „Podrška Rusiji". To je kao papirna armija. Tamo su svi planovi na papiru. Šta sam video u izveštajima fonda „Podrška Rusiji" kada je reč o malim i srednjim preduzećima na selu? Opšte fraze, bez datuma, bez brojeva. A oni dobijaju novac od države. Interesovalo me je kako je ta organizacija pomogla konkretnim farmerima. Nikako. Konkretne činjenice mi nisu pokazali.

Sada ima mnogo federalnih i regionalnih „linija pomoći". To su različite bespovratne subvencije, na primer za mlade farmerske porodice, za stočarske porodične farme itd. Ali ova „linija pomoći" ne deluje, zato što vi, kada iskoristite taj novac, ne dostižete nivo koji je potreban. Cene na tržištu poljoprivrednih mašina, opreme i stoke (stoka, živina i dr.) rastu brže od subvencija. I vi ćete na ovaj ili onaj način da dižete kredite u bankama, morate da vraćate kamate. A ja predlažem drugi sistem - da se sa finansijske podrške pređe na materijalnu podršku. Da se izgradi savremena kuća, proizvodni objekat, da se plaća procenat od prihoda na sopstvenu proizvodnju i da se živi dobro, u dobroj kući, ne manje od 150 metara.

Naš istaknuti vojskovođa Aleksandar Vasiljevič Suvorov je govorio da seljak nije bogat novcem, već decom. Statistički je utvrđeno da u gradskom stanu porodica ne može da odgaja više od troje dece.

Govorim o ovome 30 godina. Posetio sam razne farme u Švedskoj, Danskoj i video kako tamo žive evropski farmeri. Moja doktorska disertacija govori o prehrambeno-prerađivačkoj industriji pre revolucije. Istraživao sam ovu temu, kako ova sfera funkcioniše.

Proizvodnjom treba da se bavi porodica koja radi na zemlji. A mi odlazimo u prodavnicu, kupujemo proizvod, a to je gradski proizvod. Napravljen je u gradu. Pritom, taj proizvod nema uvek odgovarajući kvalitet. A seoske porodice će proizvoditi hranu, a njihovih telefoni biće odštampani na ambalaži tih proizvoda.

- Kako će porodice da nahrane velike gradove?

- Tako što će biti milioni tih porodica, i sve će one proizvoditi svoje proizvode pod državnom kontrolom kvaliteta. Prema zakonu o državnoj kooperaciji, porodice mogu da se udružuju, da ukrupnjavaju proizvodnju.

Uz to, nećemo dirati državne agroholdinge. Sa ekonomskim seljacima ugrađujemo se u već postojeći sistem. Bez revolucije i socijalnih potresa. Jednostavno, radimo tako da poljoprivredno stanovništvo raste i da se održava ravnoteža u gradu i na selu.

A sada vladaju samo veliki agroholdinzi, koji su ravnodušni prema demografiji. Oni ne poboljšavaju stambeni fond, ne tiče ih se socijalna sigurnost stanovništva. Potrebno je oživeti čitav jedan sloj državnih seljaka. Ovo će biti naša zaštita u budućnosti.

Ali, dok budu vladali oni koji imaju hiljade akcija u velikim agroholdinzima, oni ništa neće menjati. Oni žele da sve povuku u gradove, da oslobode zemlju. Oni raspravljaju kao demokrate: hleba i igara. A nama je potrebno da zemlja ne opusti, da se deca rađaju u porodicama na svojoj zemlji - čistoj, dobroj, svetloj.

Kada bi u TV programima počele da se reklamiraju seoske porodice koje žive u lepim kućama, na svojoj zemlji, svi bi želeli tako da žive.

Dok ne prestanemo da gledamo na naše seljake kao na prirodu u povlačenju, ništa se neće desiti.

Nedavno mi je u telefonskom razgovoru O. V. Bašmačnikova, potpredsednik Asocijacije seoskih (farmerskih) gazdinstava i zemljoradničkih zadruga Rusije, na moju primedbu da uskoro seoskih gazdinstava neće biti, rekla:

- A mi znamo...