Odgovarajući na pitanje zašto se nije priključio partizanskom pokretu, veliki hrvatski pisac i intelektualac Miroslav Krleža je kratko odbrusio - bilo mi je svejedno ko će me ubiti - Dido (Kvaternik) ili Đido (Milovan Đilas). Od Srbije se traži da uvedemo sankcije Ruskoj Federaciji i da se suočimo sa glađu, žeđu, da se posmrzavamo, da nam stane sva privreda. Ako ne uvedemo, Vašington preti nama sankcijama. U svakom slučaju, čeka nas pakao, jer su na čelo države iz Vašingtona postavili grešnika, umobolnog Aleksandra Vučića, da nas on, umesto njihovih ruku, podavi.
Milovan Brkić
U očekivanju užasnih događaja, koju najavljuje američka Duboka država sa svojim saveznicima, da planetu Zemlju smanji za osam milijardi ljudi, otvoreno nam poručujući da će nas pobiti vakcinama, da ćemo umirati u groznim mukama, kao i u odgovoru koji je usledio, nakon ekonomskog foruma u Davosu, na kojem su saopštene ove namere američke elite i njenih zločinaca, kao i odgovora koji je dao Henri Kisindžer, bivši američki državni sekretar za spoljne poslove, ostatak sveta se priprema da se odlučno suprotstavi zločinačkom udruženom poduhvatu iza kojih stoji administracija predsednika Džozefa Bajdena.
Gospodin Kisindžer i u 100-oj godini života ima uticaj i racionalno razmišljanje, koje je sasvim suprotno planovima zločinaca iz Bele kuće i onih koji ih podržavaju. Politička elita, koja stoji iza gospodina Kisindžera, poznata kao Komitet 300, rešena je da zaustavi zločinački poduhvat, kojih u istoriji civilizacije nije bio ni u mislima svakojakih despota i osvajača.
Srećom, Ruska Federacija ima savim dovoljno snage i oružja da obuzda bandu iz Bele kuće i njene evropske saveznike iz Evropske unije i NATO alijanse, koje se rastaču.
Udari tvorcima zločinačkog plana o zlatnoj milijardi zadaju se svakodnevno. Najpre je Svetska zdravstvena organizacija (SZO), preko koje se sprovodi genocidni plan o obaveznoj vakcinaciji stanovništva vakcinama koje su opasne po život i sa trajnim posledicama, doživela udar od nekoliko afričkih zemalja, koje su svojim glasom sprečili ''reformu'' ove zločinačke organizacije, koja je tražila da direktor svetske zdravstvene organizacije ima ovlašćenja da naređuje ministrima zdravlja svih zemalja u svetu kako da postupaju po njegovim instrukcijama, a indijska delegacija je podnela prigovor na finansijske malverzacije u SZO.
I nakon 30 meseci od ''početka pandemije'', SZO najavljuje još žešću zarazu. I to usred žarkog leta, kada je sve manja mogućnost širenja Covida 19!
U Srbiji, u vrelim julskim danima saopštavaju da svakodnevno se zarazi po 2.000 građana, a poneki i umre! I to se ubrzava, onako kako direktive stižu iz Vašingtona.
Nova većina u Francuskom parlamentu na čelu sa Marin le Pen je 13. jula ukinula Makronovu kovid propusnicu.
Srbija će, po svemu sudeći, narednih meseci postati ''ogledno dobro'' za ubijanje ljudi.
Američki ambasador u Beogradu Kristofer Hil podneo je molbu Svetskoj zdravstvenoj organizaciji da se dodeli hipokratova medalja kriminalno narko dilerskom mafijaškom psihopati Aleksandru Vučiću, a za uzvrat da poremećeni Aleksandar Vučić pripremi javno mnjenje Srbije za novi veštački virus-"alergija kozije boginje"- koji su zaverenici opservirali u podzemnim laboratorijama na teritoriji istočne Ukrajine.
Početkom septembra u Beogradu će se održati mnogoljudna gey parada, doći će topla braća iz svih zemalja, a to je populacija koja prenosi ovaj veštački virus. (Kada bi moglo, bilo bi dobro da pomori svu pedersku populaciju koju je Vučić instalirao u srpskoj izvršnoj vlasti i partiji).
Jedan od zaverenika iz Duboke države, koji je finansirao Bajdenov izbor na pokradenim izborima Džordž Soroš i njegov sin Aleksandar, koji održava intimne odnose sa Vučićem, naredio je predsedniku da se sa Crne liste skinu Aleksandar, Andrej i Danilo Vučić.
Ministarstvo finansija SAD-a, na čijem je čelu gospođa Dženet Jelen, bivši direktor Federalnih rezervi, postupajući po Izvršnoj naredbi predsednika SAD-a Džozefa Bajdena od 8. jula prošle i produženoj 13. juna ove godine, sačinilo je tzv. Crnu Listu diktatora i kriminalaca sa Balkana i njihovih kompanija, koja još nije objavljena. Ipak, Obaveštajna zajednica SAD-a, koja je uložila najmanje 8 godina krvavog rada svojih službenika, istražujući puteve droge, trgovine oružjem i pranjem novca preko balkanskih kartela, pozvala je u pomoć evropske kolege, koji će sprovesti akcije njihovih hapšenja.(Europol i Eurodžast)
Zatečeni sukobom koji traje sa Ruskom Federacijom i pripremom rata, pripadnici Duboke države, gube saveznike i u SAD-u. Ostaje malobrojna grupa oko predsednika Bajdena, koji im, svojim neartikulisanim ponašanjem zadaje udarce i kompromituje ih.
Sve je u Sjedinjenim Državama uzdramano. Vojska koja muku muči da privuče u svoje redove građane. Čak i crnačko stanovništvo odbija da ide u vojsku. Rasna podvojenost vidljiva je i u armijskim redovima. Frustracija oficira, do čina majora, sve je manifestnija, jer shvataju da su u inferiornom položaju u odnosu na kolege iz Rusije. Mornarica, koja im je bila ponos, laka je meta ruskih raketa. Zašto ginuti, pitaju se oni kojima se nudi posao u vojsci?
Sjedinjene Države se sa Srbijom igraju kao mačka s mišem.
Interesi američke elite su sasvim konkretni.
Ne postoji njihova ljubav prema Kosmetu. Tamo su njihovi novci.
Nakon okupacije srpske pokrajine, okupatori su oteli svu imovinu koja je stvorena kreditima koje je platila i otplatila Srbija i Beograd.
General Vesli Klark, koji je komandovao komadanjem Srbije, kupio je bez uloženog dinara, rudnike na Kosovu. Tadašnja državna sekretarka Medlin Olbrajt postala je vlasnik kosovske pošte i glavne banke"!
Glavna ulica je dobila ime tadašnjeg predsednika Bila Klintona, kome je podignut spomenik u prirodnoj veličini. Američka elita koja je bombardovala Srbiju, odnela je sa Kosmeta stotine milijardi novca. Dosta je uzeto i od pomoći koju su Prištini slali iz Evropske Unije i muslimanskih i arapskih zemalja.
Dakle, Kosovo je zlatna koka američkoj eliti, koja nemilosrdno muze pokrajinu, čiji građani jedva sastavljaju kraj s krajem. Zato je Srbija sve veći neprijatelj Beloj kući.
U istoriji je teško naći primer da je zemlja, koju je neka druga napala i okupirala, otela njenu imovinu i prenela je u vlasništvo generala koji su komandovali napadom i ubijanjem i onih koji su s pozicije vlasti naredili napad!
Kosovo je u srcu cele moje porodice
Kosovska predsednica Vjosa Osmani odlikovala je početkom meseca, postuhmno, sina predsednika Bajdena.
Predsednik SAD Džozef Bajden zahvalio je kosovskoj predsednici Vjosi Osmani na posthumnom odlikovanju njegovog sina, navodeći da je Kosovo u srcima svih članova njegove porodice.
Povodom odluke Vjose Osmani da posthumno dodeli medalju Bajdenovom sinu Bou, ''za njegov doprinos napretku Kosova'', predsednik Bajden je rekao da je to za celu njegovu porodicu "velika čast" i da im "mnogo znači".
"Bo se zaljubio u Kosovo, gde je otišao dobrovoljno pre 20 godina, da podrži nezavisnost Kosova i vašu novu demokratiju i iznad svega vladavinu prava. Kosovo je u to vreme imalo sveže rane od rata i decenija totalitarne vladavine", kazao je Bajden.
U objavljenoj poruci koja je i emitovana u nedelju, na ceremoniji dodele medalje, Bajden je rekao da je Bo još pre 20 godina "bio u stanju da vidi šta se sve može učiniti" na Kosovu i da je "budućnost moguća" za Kosovo.
"On je mogao da vidi da je budućnost moguća za vašu ponosnu zemlju, zato je bio toliko posvećen obezbeđivanju temeljnih istraga ratnih zločina. Želeo je da pomogne Kosovu da izgradi fer pravosudni sistem, sposoban da donese pravdu i pomirenje, nakon perioda u kojem je (nekadašnji lider Srbije) Slobodan Milošević bio okrutan prema vašoj zemlji", kazao je američki predsednik.
Naveo je i da prihvatanjem medalje u ime svog sina "želi da ukaže na neverovatan napredak koji je Kosovo postiglo u poslednjih 20 godina".
"Još ima posla koji treba uraditi, u borbi protiv korupcije, na zaštiti prava etničkih i verskih manjina, u izgradnji pozitivnih odnosa sa susednim državama i na jačanju ekonomskog razvoja. Uveravam vas da će SAD ostati pouzdan partner Kosova", dodao je Bajden.
On je rekao i da je cela porodica Bajden bila "duboko dirnuta" odlukom vlasti u Prištini da put u blizini baze Bondstil nazove po Bou Bajdenu 2016. godine, godinu dana posle njegove smrti.
Bo Bajden, državni tužilac u saveznoj državi Delaver, umro je 2015. u 47. godini, od tumora na mozgu.
Na Kosovu je bio 2001. godine kako bi pomagao u uspostavljanju pravosudnih institucija i vladavine prava. I tu je, od posledica zračenja na Kosmetu, dobio rak na mozgu, kao i hiljade italijanskih, američkih i vojnika drugih država, koji su boravili kao vojnici KFOR-a.
Na ceremoniji čiji je domaćin Osmani, medalju je preuzeo američki ambasador u Prištini Filip Kosnet. Popularni kosovski pevač izveo je pesme benda "Coldplay", jednog od omiljenih Boa Bajdena, javila je američka televizija En-Bi-Si.
Nakon ovih reči, internetom kruži Bajdenov pokrlič da se Srbija zgazi.
"Sugerisao sam da bombardujemo Beograd":
Pre 23 godine, tačnije 24. marta 1999. godine, počeli su vazdušni napadi NATO-a na Saveznu Republiku Jugoslaviju (SRJ) koji su trajali 11 nedelja i u njima je, prema procenama iz različitih izvora, poginulo između 1.200 i 4.000 ljudi
Džozef Bajden aktuelni predsednik SAD-a, u prošlosti se zalagao za bombardovanje Srbije.
Nedavno se ponovo u opticaju našao snimak na kojem Bajden žustro objašnjava zašto je potrebno da se Srbija bombarduje 1999. godine.
- Sugerisao sam da bombardujemo Beograd! Sugerisao da pošaljemo američke pilote i srušimo sve mostove na Drini! Sugerisao sam vrlo specifične vojne akcije! Dve hiljade ljudi je ubijeno od tada do naše reakcije - objasnio je Bajden, koji se zalagao za američku vojnu intervenciju na Balkanu.
Inače, Bajden je pre šest godina izrazio saučešće porodicama poginulih u NATO bombardovanju.
"Neki momenti naše zajedničke istorije bili su izuzetno bolni", rekao je tada Bajden i dodao da je srećan što je u odnosima Srbije i SAD otvoreno novo poglavlje.
"Izražavam saučešće svim porodicama koje su izgubile svoje voljene u NATO kampanji", rekao je Bajden.
U svojstvu potpredsednika Sjedinjenih Država (Baraka Huseina Obame), Džozef Bajden je 2009. godine posetio Prištinu.
Prve zvanične susrete Bajden je imao sa tadašnjim predsednikom Sejdijuom i premijerom Tačijem, a tom sastanku prisustvovali su i predsednik Skupštine Kosova Jakup Krasnići i ministri inostranih poslova i bezbednosnih snaga Kosova, Skender Hiseni i Fehmi Mujota.
Tom prilikom, kako je javljeno, Sejdiju je odlikovati Bajdena "Zlatnim ordenom slobode", drugim u rangu odlikovanja koje dodeljuje predsednik Kosova, nakon čega se Bajden obratio i poslanicima Skupštine Kosova.
Posle ručka koji je u njegovu čast priredio kosovski predsednik, Bajden je helikopterom otputovao u manastir Visoki Dečani.
Poseta je biti nastavljena obilaskom i govorom pred pripadnicima američkih snaga, koje su deo KFOR-a u bazi Bondstil kod Uroševca.
Američki potpredsednik na Kosovu se dočekuje kao "veliki prijatelj", a njegova poseta ocenjuje se kao istorijska i kao znak podrške SAD nezavisnosti Kosova.
Učenici osnovnih i srednjih škola u opštinama Priština i Kosovo Polje organizovano su izašli da dočekaju visokog gosta iz SAD, a stanovništvo Prištine se odazvalo pozivu predsednika i premijera da i oni uzmu učešće u proslavi povodom Bajdenove posete.
Policija je u saradnji sa Ambasadom SAD u Prištini i predstavnicima američkog državnog sekretarijata preduzela sve mere da poseta sa bezbednosnog aspekta prođe u najboljem redu.
Svi putevi kojima je prošla kolona vozila sa Bajdenom blokirani su od 9.00, a celokupnom operacijom obezbeđenja, rukovode ljudi iz bezbednosnih službi SAD.
Priština i ostala naselja kroz koja je prošao američki potpredsednik su već juče okićena zastavama SAD i Kosova.
Na trgovima u Prištini su postavljeni panoi sa izrazima dobrodoslice i zahvalnosti SAD i Bajdenu za sve što su uradili za slobodu i nezavisnost Kosova.
Posetom Kosovu Bajden završava kratku balkansku turneju tokom koje je razgovarao sa najvišim državnim zvaničnicima u Beogradu i Sarajevu.
Visoki američki zvaničnik se u Beogradu sastao sa tadašnjim predsednikom Srbije Borisom Tadićem, premijerom Mirkom Cvetkovićem, ministrom vojske Draganom Šutanovcem i privrednicima.
U tekstu Janje Gaćeše opisuje se stanje na Kosmetu. Preporučujemo da pročitate njen tekst u nastavku ovog.
Albanci nemaju čemu da se raduju i da očekuju od američke elite.
Najbolji primer je Hašim Tači, koji je bio ljubavnik gospođe Olbrajt. To ga nije spasilo od optužnice za ratne zločine. Još je u zatvoru. Ona nije ni malim prstom mrdnula da ga spasi.
Tako će se provesti i svi diktatori iz balkanskih država, koji očekuju da će biti zaštićeni, ako dobro plate. Uvek se nađe razlog da ''dođe do prekida veze, usled promene telefona''.
Ko je s američkim vlastodršcima piljevinu jeo, balvane je srao, kažu oni koji su osetili na svojoj koži njihovu ''podršku''.
Vašington zahteva priznanje Kosmeta od Srbije, predaju resursa američkim kompanijama i tajkunima, dozvolu za najsurovije eksperimente nad stanovništvom i užasnu brojku umrlih, da se svet svede na zlatnu milijardu.
Ako se pobunimo, možemo se spasti. Biće tužno ako nas stranci spašavaju od zlotvora Vučića i njegove mafije.
1
Pismo sa okupiranog Kosova i Metohije
Bekstvo od oslobodilaca
Centar Lipljana za Dan nezavisnosti i ove godine bez američkih zastava. Zašto na ulicama Kosova i na albanskim kućama više nema američkih zastava, a ni zastava Nemačke i Velike Britanije. Promena raspoloženja Albanaca, običnog naroda koji jedva sastavlja kraj sa krajem, besposlenost i nizak standard i siromaštvo razlog sve masovnijeg iseljavanja Albanca
Piše: Janja Gaćeša
Osvešćeni i opijeni svime što dolazi sa Zapada, kada je moderan život u pitanju, Albanci na Kosovu sve manje vide sebe u toj priči i zato čine sve da sa Kosova odu. Niko od njih ne odlazi u Albaniju da živi, već na potpuno suprotnu stranu sveta i to nešto govori o njihovom raspoloženju kada je ujedinjenje u pitanju.
Mi koji smo rasli sa njima i koji ih dobro poznajemo, čudimo se onome što vidimo. Natalitet im opada, masovno se iseljavaju, a na ulicama više nema zastava SAD
U dokumentu koji je potpisao takozvani ambasador Sjedinjenih Američkih Država u Prištini Filip Kosnet, a koji je dospeo u javnost, popisani su problemi sa kojima se suočavaju zaposleni u „američkoj ambasadi" u Prištini. Ne bih pominjala celu sadržinu pomenutog dokumenta, ali je zanimljiva anketa koju su albanski mediji povodom toga sproveli u Prištini pitajući građane šta misle o tome. Svako ko je pristao da govori ni jednom jedinom rečju nije komentarisao napisano u depeši već su, otprilike, govorili: „Nemam posao, šta me pitaš za to".
Albanci su mislili, većina njih, da su izabrani narod
Drugu godinu zaredom Albanci godišnjicu proglašenja takozvane nezavisnosti obeležavaju bez američkih zastava. Prizren jedva da je i bio okićen za „Dan nezavisnosti". Mogle su se videti samo crvene i crne trake vezane oko bandera i drveća. Nema više ni zastava Nemačke, Velike Britanije, ali to što nema zastava njihovih prekookeanskih gospodara posebno upada u oči.
Svih ovih godina krov na kući nisu podizali a da nemaju američku zastavu. Isto je i kada su svadbe i ostala veselja u pitanju, dok je o proslavi „nezavisnosti" suvišno govoriti. Sada se američke zastave mogu videti kod pojedinih uličnih prodavaca suvenira. To prosto ne može a da se ne primeti, pogotovo jer je Bajden proglašen pobednikom američkih izbora, a znamo da su demokrate njihovi tvorci i glavnokomandujući.
Albanci, ogromna većina njih, mislili su da su oni izabrani narod od strane Amerike. (Namerno pišem u prošlom vremenu.) Verovali su da će samo da zamišljaju želje, a oni da im ih ispunjavaju - reč je o takvoj zaslepljenosti.
Epidemija odlazaka sa Kosova
Evo jednog konkretnog primera, priče koju sam čula od porodice Antić iz Gnjilana. Krajem leta 1999. godine Srba je još uvek bilo u gradu. Antići pričaju da su jednog popodneva u parku ispred zgrade sa terase gledali dve sestre Albanke, prve komšinice, kao sede u krilu američkim vojnicima i nepristojno se ponašaju idući tako od jednog do drugog.
Sve je sa susedne terase posmatrala njihova majka koja je, prkoseći Antićima, rekla da je ona ćerke rodila za to - za Amerikance. Antići su bili zaprepašćeni jer tako nešto ni u snu nisu mogli da zamisle kada su mlade Albanke u pitanju, još manje da to rade uz dozvolu roditelja.
Na stranu sve što se oko Kosova i Metohije dešava kada je visoka politika u pitanju, na terenu je primetno nešto drugo što svakako privlači pažnju. Promenu raspoloženja Albanaca, običnog naroda koji jedva sastavlja kraj sa krajem, u vezi Amerike, „države koju im je stvorila", pripadnika bivše „OVK", primećujemo, slušamo od njih samih, već godinama.
Mešovito selo Rebrovce kod Lipljana se ubrzano prazni, jer se Albanci masovno sele
U mešovitom selu Rabovce u opštini Lipljan, Srbi su pretrpeli velika stradanja. O njihovim kidnapovanim meštanima se ni danas ništa ne zna a kako su u selu opstali 1999. i posle martovskog pogroma, znaju oni i Gospod. Mnogi od njih su dva puta odlazili i vraćali se u razrušene i opljačkane kuće, izgradili iznova život i nastavili da trpe. Setite se samo vesti o napadima na seosku školu „Braća Aksić" koju su kamenovali na mesečnom nivou, nekada i češće. Pošto je i albanska škola bila u istoj zgradi, samo sa odvojenim ulazom, opština Lipljan - po „kosovskom" sistemu - odlučila je da sagradi novu i veliku školu za albanske đake na ulazu u selo.
„Prazna im škola, nema đaka. To sami pričaju, žale se. Odemo mi do njihove prodavnice da kupimo šta nam treba, jer nemamo svoju, a oni ne prestaju da kukaju. Deca im odoše u inostranstvo, nema ko da ide u novu školu. To i sami primećujemo, pusto selo. Vlada epidemija odlaska Albanaca. Još malo i mi ćemo da budemo u većini, ako već i nismo. Šalimo se sa njima i kažemo im kada je situacija takva da vam deca odlaze i da sami ostajete, trebalo je umesto škole starački dom da tražite da vam naprave", ispričali su mi Srbi iz Rabovca. U samom gradu Lipljanu, Srbi već godinama govore kako je broj albanskih đaka svake godine sve manji.
Srpska škola "Braća Aksić" u Lipljanu ima dosta đaka
Iz dimija u tange
Vrhunac njihovog separatističkog delovanja dostignut je 17. februara 2008. godine kada su jednostrano proglasili nezavisnost. Sve posle toga vodi u razočaranje i za većinu njih, posebno mladih, život se sveo samo na jedan cilj, a to je da odavde odu. Ne verujem da je negde u svetu došlo do tako nagle transformacije u ponašanju, menjanju načina života, običaja, same svesti ljudi, kao kod Albanaca na Kosovu i Metohiji.
Za samo 20 godina izgubili su ono najvrednije što su imali, što ih je i dovelo do delimičnog ostvarenja sna o „državi Kosovo", a to su autoritet i strogo patrijahalno društvo koje je znalo da pokaže takvo lice da smo često govorili da tri veka kaskaju za ostatkom sveta.
Nema više određivanja koji sin ide u inostranstvo, a koji ostaje da čuva kuću - svi odlaze, a kuća se zaključava. U njoj borave samo mesec dana godišnje. Njihova deca odrasla u inostranstvu sve manje dolaze, a generacije rođene na Zapadu posle 1999. albanski slabo znaju, ili ga uopšte ne govore.
Natalitet je u naglom opadanju i retkost je videti porodice sa troje dece. Mi koji smo rasli sa njima i koji ih dobro poznajemo, čudimo se onome što gledamo na ulicama. Često kažem, oprostićete mi na izrazu - komentarišući ženski deo populacije - da su iz dimija prešle u tange i kao da su sa lanca puštene.
Kako i neće kada im je Zapad nametnuo norme ponašanja kroz Ritu Oru i Duu Lipu, pa njih kopiraju i doživljavaju kao uzore. U tom potpuno narušenom sistemu vrednosti sve manje slušaju starije... ma ne slušaju nikoga.
Sve je manje obrađenih njiva i Srba i Albanaca na Kosovu i Metohiji
Dolaze generacije koje se života pre 1999. godine gotovo i ne sećaju i koje nemaju cilj stvaranja nekakve države jer to već, fiktivno, imaju. Znaju samo da žive siromašno i da im je vizna liberalizacija prilično daleko. To ih frustrira. Sada se polako osvešćuju i sve im je jasnije da je san o „državi Kosovo" propao, i da Amerikanci ipak igraju za svoje, a ne njihove interese. Željni promena glasali su za Aljbina Kurtija na izborima. Ponovo u prvi plan izbija politika Adema Demaćija i njegova ideja o velikoalbanskom nacionalizmu. Kurti je iz tog miljea i uvodi ih u novu-staru priču o tkz. Velikoj Albaniji i boljem životu kada se svi ujedine. To je san njegove mladosti i tu ideju neće lako napustiti.
Šiptari sa Kosova ne idu u Albaniju da žive
Nama je, sa druge strane, potpuno neverovatno da Albanci sa Kosova - običan narod - toliko želi ujedinjenje kao njihovi politički lideri. Pominju referendum, a ja ruku dajem da će većina, ako do toga dođe, izaći da glasa i već sutra, samo ako može, otići odavde bez ikakvih emocija - toliko im je stalo. Ono što pamtim jeste omalovažavanje svega, od strane ovdašnjih Albanaca, što dolazi iz Albanije. Moj komšija Muamet, advokat po struci, čije je troje dece već napustilo Kosovo i čiji unučići ne govore albanski, u našoj kući je govorio kako su odrastali u zatvorenom i slepo poslušnom društvu, kako su takvi bili podložni manipulaciji i komandovanju sa strane i kako nisu imali na koga da se ugledaju.
„Vi ste imali Beograd, a mi Tiranu. Šta ja da naučim iz Tirane, molim te?", rekao mi je jednom prilikom i dodao da podržava svoju decu i njihovu želju da žive u Nemačkoj.
Sa druge strane, u Albaniji postoji netrpeljivost i bes jer im ovdašnji bogataši pokupovaše ne samo primorje, već sve što je malo bolje i što u budućnosti može doneti profit. Opet je to krug istih ljudi koji se sada i zvanično širi - Kosovo im je postalo tesno. Svesni su da iza tih vođa stoji neko ko njihove prljave poslove toleriše zarad svojih viših ciljeva. Putevi ka luci Drač skoro su završeni. Crno more će se auto-putem spojiti sa pomenutom lukom. Nisu to putevi Albanaca, već NATO putevi.
Osvešćeni i opijeni svime što dolazi sa Zapada, kada je moderan život u pitanju, sve manje vide sebe u toj priči i zato čine sve da sa Kosova odu. Niko od njih ne odlazi u Albaniju da živi, već na potpuno suprotnu stranu sveta i to nešto govori o njihovom raspoloženju kada je ujedinjenje u pitanju.
Nedeljama su čekali u redu da podignu „Vučićevih" 100 evra. Tu se videlo koliko njih ima važeća srpska dokumenta. Sada se bez problema vakcinišu, a verujem da će se prijavljivati i za najavljenu pomoć samo ako se ona bude odnosila na sve građane KiM.
Život sa vođama koje ne mogu da gledaju
Sve što sam napisala, naravno, ne utiče mnogo na zvaničnu politiku koja se oko ovog okupiranog dela Srbije vodi. Viši su ciljevi u pitanju i oni koji njima teže ne vode računa o tome šta žele Srbi ili Albanci. Ne znači ni da je raspoloženje dela Albanaca prema Srbima promenjeno, posebno kada smo mi južno od Ibra u pitanju. Napada i pritisaka ima i oni neće prestati. To je taj deo njihove, pa i politike njihovih mentora, da bi sve lakše bilo kada bi Srbi sa Kosova i Metohije otišli - o tome svedoči pogrom 2004. godine. Nama opuštanja nema. Naše trpljenje se nastavlja.
Pomenula sam ove činjenice - ne verujem da ih političari ne znaju - u kontekstu toga da država Srbija mora ovo da ima na umu kada sa njima pregovora. Treba da zna i narod u ostatku zemlje, da ne podleže propagandi o velikom natalitetu, ratobornim Albancima, nekakvom fanatizmu, njihovoj brojnosti i slično. Daleko od toga da su prestali da budu sve ono što su bili, ali definitivno nisu na nivou od pre 1999. godine - to je prošlost.
Za „državu" koju imaju, za život koji u njoj vode, sa vođama koje očima ne mogu da gledaju, koji su izgubili svaki kredibilitet enormno se bogateći i ne mareći za druge, sa prilično narušenim autoritetom, teško da mogu na nekadašnjem nivou da ih organizuju njihovi višedecenijski komandanti.
Ako su Amerikanci u svojoj depeši napisali da su „na ivici pucanja" i da se nalaze „u paklu", kako su mediji preneli, onda nisu samo opisali svoje stanje, već stanje celog kosovskog društva koje su sami skrojili.
Srbe bih izuzela iz toga jer mi smo ta stanja davno prešli - mi čekamo u svojoj dimenziji sa očima uprtim u zvanični Beograd i njegove postupke.
(Janja Gaćeša je dugogodišnji dopisnik Novog Standarda iz Gračanice)
(Ovaj tekst možete pročitati na linku https://www.magazin-tabloid.com/casopis/?id=06&br=489&cl=06)