Tragom vesti

Vučićev stvarni kraj: kako je zakonski definisan sudnji dan balkanskog diktatora u najnovijem američkom Nacrtu zakona o posebnim sankcijama

AMERIKA ŠTIĆENICIMA VIŠE NE VERUJE

Mada je demontaža balkanske političke mafije bila važan zadatak američke vlade u poslednjih nekoliko godina, ona je u više navrata tu priliku propustila. Uprkos tome što se ona makar formalno povlači sa Balkana, posredno, preko EU nanovo ovih dana kreće u dugo najavljivani obračun, ali i direktno, novim „Nacrtom zakona o posebnim sankcijama za suzbijanje destabilizujućih aktivnosti na Zapadnom Balkanu”, kojim se predviđaju hitne i najoštrije sankcije za korumpirane političke lidere i njihove finansijske imperije na Zapadnom Balkanu. Napisan je, pre svega, zbog stanja u Srbiji i Bosni i Hercegovini, a prvi čovek na kome će taj zakon biti primenjen, biće Aleksandar Vučić sa multimilionerima iz svoje stranke i oko nje, ali i mafijaškim grupama koje je on lično zamislio kao pretorijansku gardu i „čuvare cara i dvora”. Zašto ni Moskva više ne veruje Vučiću, i zašto je spremna da prećuti evroamerički obračun sa ovim diktatorom. Čime Vučić raspolaže, kojom borbenom snagom u kojom oružanom silom u slučaju masovnih socijalnih pobuna u Srbiji, koje on nikako ne može izbeći. Kako je bivši šef tajne službe u vladi Vojislava Koštunice garantovao šefovima CIA-e za Vučića. Zašto je Rusija spremna da prećuti američki obračun sa Vučićevom diktaturom u Srbiji.

Luka Mitrović

Do kraja 2022. godine, desetogodišnju diktaturu Aleksandra Vučića ukinuće oni koji su je i instalirali i do skora podržavali: Evropska unija i SAD. Naime, 5. avgusta ove 2022. godine, u redovnom brifingu za novinare, američka vlada je saopštila da je grupa uglednih kongresmena (kako iz Demokratske tako i iz Republikanske partije) donela Nacrt zakona o posebnim sankcijama za suzbijanje destabilizujućih aktivnosti na Zapadnom Balkanu, kojim se predviđaju hitne i najoštrije sankcije za korumpirane političke lidere i njihove finansijske imperije. Reč je o najvažnijoj spoljnopolitičkoj aktivnosti SAD na prostoru Balkana i delova nekadašnje Jugoslavije, od kako je 14. decembra 1995. potpisan takozvani Dejtonski mirovni sporazum sa tadašnjim predstavnicima zaraćenih strana Bosni i Hercegovini. Zakon koji će biti donet po hitnom postupku, posledica je nedavne posete američke senatorke Džin Šahin regionu Zapadnog Balkana. Kako je zvanično u Vašingtonu saopštno, postoji nekoliko brzih efekata ovakvog zakona. Pre svega, u Americi i Evropskoj uniji biće integrisani svi normativni akti koji se tiču ovog regiona, kako bi administracije mogle da deluju jedinstveno. Prvi na udaru će se naći odlazeći predsednik Srbije Aleksandar Vučić i albanski premijer Edi Rama, zbog projekta „Otvoreni Balkan”, koji se u pomenutom zakonu dovodi u pitanje, pa i odbacuje kao štetan za ideju evropskih integracija.

Na ovaj način, stvoren je pravni okvir za krivične sankcije kojima će se Amerika suprotstaviti svakome ko ometa njene interese u ovom regionu, a pre svega se misli na korumirane i destruktivne vlade i retrogradne procese koje one proizvode. Vučić je očito došao do kraja svoje antiustavne, kleptokratske vladavine, a dolazi na naplatu i njegova bahata, primitivna, samoživa politika koju je vodio, uveren da je lider svetskog kalibra.

Prosvećeniji delovi takozvane duboke države, spremni su koliko sutra da ga „puste niz vodu”, a mnogi iz njegovog vojno-policijskog pa i parapolicijskog aparata, staviće se u službu novih pravila igre zacrtanih u pomenutom američkom zakonu o Zapadnom Balkanu.

Vučić je, naravno, umišljeni idiot koji ne želi da zna istinu. U susednoj Rumuniji, veliki broj bivših oficira nekadašnje komunističke tajne policije Sekuritatea, danas zauzima važne političke funkcije, poseduje bogatstvo ili uživa u penziji. Tako, na primer, Dumitru Burlan bivši šef obezbeđenja tadašnjeg diktatora Nikolae Čaušeskua, svedoči u svojim ispovestima da danas na desetine hiljada bivših agenata Sekuritatea, stoje na čelu najmoćnijih kompanija, u parlamentu Rumunije, u svim državnim institucijama, pa čak i u sred evropskih kancelarija u Briselu. Evropska unija ih je nagradila zbog lojalnosti prilikom svrgavanja Čaušeskua, a njihovo iskustvo u poslovima bezbednosti, bilo je višestruko od koristi i samoj EU zajednici.

Ovakav scenario čeka i Vučića. Njegov vojno-policijsko-obaveštajni aparat nije ni izdaleka homogen i njemu odan kako on to misli. Njima upravlja lično Vučić. Usamljen je i bez vere u bilo koga drugog, do u sebe samog. A, koliko je labilan, najčešće ni sam sebi ne veruje. Neke brojke o tom glomaznom mehanizmu kojim on misli da upravlja, govore mnogo toga. Naime, Vučić računa upravo na masovnost, na medije koje kontroliše, na strah koji njegove paradržavne formacije sprovode i na „Potemkinova sela” koje prikazuje narodu kao dokaz navodnog ekonomskog preporoda. Vučićeva Srbija, kao jedna od tri najsiromašnije države evropskog kontinenta, sa najskupljom hranom i uopšte najskupljim troškovima života u odnosu na zarade zaposlenih, a uzevši u obzir broj stanovnika i njegovu starosnu strukturu, najviše liči na siromašnu orijentalnu despotiju.

U Skupštini Srbije sedi čak 250 poslanika, tačno onoliko koliko ih je bilo dok je postojala Jugoslavija sa 22 miliona stanovnika. Ali, sa znatno većim privilegijama i besramno velikim prinadležnostima. U Skupštini Autonomne pokrajine Vojvodina, sedi i takođe se ničim ne bavi, još 120 poslanika. U skupštini glavnog grada Beograda, svoje mesto ima još 110 odbornika... I tako redom, od Leskovca i Niša na jugu Srbije, do Subotice na severu, svaka opština, svaki upravni odbor svakog državnog preduzeća, na svojim budžetima, popularno nazvanim „jasle”, živi na hiljade povlaštenih gmazova iz vladajuće Srpske napredne stranke. A, kako se u samoj SNS hvale, u njihovim redovima nalazi se trenutno najmanje pola miliona aktivnih članova. Vučić tvrdi da ih je oko 700 hiljada i da su „svi kao jedan”. On računa na ovu „vojsku” ako dođe do uličnih sukoba širokih razmera uzrokovanih masovnim nezadovoljstvom i besom naroda koji sve ovo gleda i trpi.

Međutim, ta njegova Srbija ima prema zvaničnim podacima 600 hiljada nezaposlenih, a prema onim nezvaničnim, ali stvarnim, ima ih više od milion. I to je ono što za njega predstavlja noćnu moru.

Čime Vučić raspolaže kad razmišlja o goloj, fizičkoj odbrani njegovog režima? Trenutno, na polovini 2022. godine, u službi njegove diktature nalazi se blizu 50.000 aktivnih i isto toliko rezervnih, bivših i privremeno „ražalovanih” policajaca.

Pod komandom Vučićevog režima, nalazi se i oko 22.500 ljudi. Po strukturi kadra ima oko 4.200 oficira, 6.500 podoficira, 8.200 profesionalnih vojnika i oko 3.500 civila. To je 40 odsto brojnog stanja svih vojnih formacija nastalih na prostoru nekadašnje SFRJ. U celini čitav sistem odbrane Vučićeve Srbije, danas ima ukupno preko 30.000 ljudi, računajući osim Vojske Srbije u taj broj i Ministarstvo odbrane sa raznim ustanovama. Za razliku od ostalih država regiona, Srbija ima i veliki broj ustanova za školovanje, vojnomedicinsku zaštitu, istraživanje i razvoj naoružanja i logistiku.

Neke od njih su Vojna Akademija, Vojnotehnički institut, VMA, Vojna bolnica Niš i remontni zavodi u Čačku, Kragujevcu i Batajnici...Tu je koncentracija stručnih ljudi, onih koji razmišljaju praktično, i neće pristati na odbranu Vučića „do sudnjeg dana”. To i Vučić zna ili pretpostavlja da zna. Zato je poslednjih pet godina njegove diktature sve vidljivija pojava parapolicijskih snaga, paraobaveštajnih grupa, zatim uličara-batinaša za jednokratnu upotrebu, masa neukih špijuna i medijskih diletanata...

Sve to govori o nervozi diktatora i limitiranim mogućnostima njegovog režima. Došlo je dotle da računa i na ljude iz sektora takozvanog fizičko tehničkog obezbeđenja, na njih oko 45.000 prema zvaničnim podacima, koji uglavnom rade u velikim kompanijama, bankama, državnim institucijama, tajkunskim imperijama, kockarnicama u vlasništvu finansijera njegovog režima i slično.

Svi su zaduženi makar jednim komadom oružja, a većina ih je pod komandom agencija koje polažu račune Aleksandru Vučiću. Ali, i tu postoji „prazan prostor”, jer su neki od vlasnika ovakvih agencija, britansko-američke službe (jedan od poslova kojima se po odlasku iz diplomatije bavio bivši američki ambasador Bil Montgomeri, bio je upravo FTO (fizičko tehničko obezbeđenje). Svi oni dobijaju od MUP-a petogodišnje licence za rad, ali su plaćeni mizerno, masovno su nezadovoljni i spremni prvom prilikom da otkažu poslušnost, pa čak i da pređu na stranu eventualne masovne pobune građana.

Vučić računa i na nove i na stare „pešake”, aktivne terenske doušnike, čitav „kapilarni”, besmrtni aparat cinkaroša, provokatora, lažnih opozicionara, plaćenih agitatora i sličnog udbaškog folklora, ukoliko krenu nekontrolisani protesti i masovne demonstracije protiv njega lično i čitavog njegovog režimskog strašila. A, takvih ima, ne manje od 300 hiljada, koliko ih je otprilike bilo i kad su se u Bugarskoj, nakon pada komunizma i dugovečnog predsednika Todora Živkova, zatekli na spisku „saradnika”. Tom prilikom otkriveno je da su se doušničkim poslovima bavili gotovo svi važniji sveštenici bugarske pravoslavne crkve, na čelu sa patrijarhom! Ne treba očekivati da je drukčije ni u Srbiji danas, koja nikada nije ni doživela „reformaciju službi” u pravom smislu te reči.

Mada je prvobitni pokušaj Bajdenove administracije da se obračuna sa Vučićem zaustavljen u maju mesecu ove godine, tek sad su jasni razlozi zbog kojih je to urađeno. Naime, Vučiću je dato kratko vreme, do kraja avgusta meseca 2022. godine, da se izjasni „kome carstvu” će se prikloniti u okolnostima novog „hladnog rata”, a sa druge strane potražen je konsenzus sa Republikanskom strankom i sa administracijom Evropske unije, kako ne bi došlo do „udvajanja” i ometanja planiranih akcija u pravcu kriminalizovanih balkanskih režima.

U tom smislu je jasno i zbog čega je vlada SAD sve do sada odlagala upotrebu pojedinih dokumenata nekadašnje srpske RDB.

Podsećanja radi treba napomenuti da je 6. oktobra 2000. godine u velikoj brzini vršen pregled materijala i dokumentacije tadašnjeg Resora državne bezbednosti, sa ciljem da se izvrši njeno selektivno uništavanje. Tadašnji načelnik Pete uprave RDB-a naložio da se potpuno unište svi delovodnici od 1998. do 2000. godine, depeše, planovi rada, kao i izveštaji o radu centara. Tada je uništena dokumentacija u papirnom i elektronskom obliku i na mikrofilmovima, dakle, sve što može da ukaže na zloupotrebe iz svih centara, osim novosadskog, zrenjaninskog i subotičkog. Ova tri centra nisu postupila po nalogu i tu dokumentaciju su sakrili i sačuvali. U vreme vlade Vojislava Koštunice, njegov šef tajne službe (sada BIA), Rade Bulatović, doslovno je poklonio „kolegama” iz CIA u sred sedišta u Lengliju (US), sve što je moglo da ih zanima u vezi sa dotadašnjim radom ove službe.

Čitav „tajni život” ondašnjeg srpskog režima na jednoj disketi. Ispostaviće se da je nakon „ekspertize” onoga što je Bulatović doneo na noge američkoj obaveštajnoj zajednici, već 2003. godine doneta odluka da se „u što skorijoj budućnosti uzme u obzir” Aleksandar Vučić, tada još uvek mladi generalni sekretar Srpske radikalne stranke, kao ličnost kojom može lako da se manipuliše, a u pravcu američkih interesa u Srbiji. Garant ovakvom izboru bio je upravo Rade Bulatović, koji se 2012. godine odmah „obećao” i novom vođi Vučiću i novoj (SNS) stranci, a već 2013. godine postavljen je na mesto ambasadora Srbije u Ukrajini. U vreme njegovog službovanja na čelu BIA pri vladi Vojislava Koštunice, najveći broj „haških begunaca” izručen je Međunarodnom sudu za ratne zločine, a pojedini nemački izvori tvrde da mu je u tome pomogao i sam vrh Srpske radikalne stranke i Vučić lično. Sve to je „rehabilitovalo” budućeg diktatora, zaboravljeni su njegovi gresi ali ne i njegov „prljavi veš“ koji je u posedu američke vlade i njoj podređene tajne službe. Sada je i ta epizoda došla na red. Vučić ide u susret konačnom kraju svoje strahovlade.

Ova na prvi pogled neverovatna ali istinita priča o tome kako jedna velika sila pretvara malog balkanskog politikanta, večitog gubitnika i primitivnog šovinistu u „evroatlanskog prijatelja”, dobila je poslednjih meseci svoju novu formu: „prijatelj” se nakon deset godina pokazao kao veroloman, nije ispunio očekivanja, te od pranja njegove biografije nema ništa. Sa druge strane, na videlo dana izaći će i odabrani mračni delovi iz njegovog dosijea koji je Rade Bulatović „u najboljoj nameri” odneo na poklon američkoj obaveštajnoj zajednici zajedno sa celokupnom arhivom i hiljadama drugih imena, javnosti znanih i neznanih. Vučić će ubrzo, još ove jeseni i zvanično preći iz statusa omiljenog klovna, u arhineprijatelja američke politike na Balkanu.

U tom smislu je i predložen Nacrt zakona o posebnim sankcijama za suzbijanje destabilizujućih aktivnosti na Zapadnom Balkanu na predlog gore pomenute, mešovite grupe američkih kongresmena iz dve najveće stranke u ovoj još uvek važnoj imperiji.

Višemesečne demonstracije navodno velike vojne moći Srbije, stalne vojne vežbe, minijaturne parade, tragikomične smotre koje vrši isto takav, tragikomični ministar odbrane, batinanje građana u Novom Sadu od strane Vučićeve uličarske parapolicijske sile, sve je to u zapadnim obaveštajnim službama procenjeno kao priprema njegovog režima za samoodbranu. Jer, bes naroda i masovni juriš na njegovu kulu od karata, lako može da sruši sve njegove imperatorske iluzije, u jednom danu.

Pomoćnica državnog sekretara SAD, za Evropu i Evroaziju, Karen Donfrid, nazvala je ove njegove poteze očajničkim.

Mada je planirao da uvede redovni vojni rok od šest meseci, njegov režim danas nema kapaciteta ni za takvo nešto. Izdržavanje velikog broja stajaće policije, sve je teže. Njegov doušnički aparat je više nego imbecilan i primitivan, fokusiran na njegovu ličnu bezbednost i bezbednost njegovih „investitora”. Može se reći da jedino njegov uličarski, batinaški potencijal, još uvek ima potencijala, jer je jeftiniji, jednostavniji i njemu u svakom smislu bliži. Problem je što ta batina koju je digao na narod ima uvek dva kraja. Došao je trenutak kad ga ni Rusi ni Amerikanci neće braniti, a ponajmanje Nemačka ili Francuska. Nijednu od velikih sila nema uz sebe, a Kina mu je predaleko, a i Kinezi imaju važnijih poslova od njegovih mizernih obračuna sa izmišljenim neprijateljima.

Zbog svega rečenog, nije zgoreg pogledati kako je strah koji trese odlazećeg srpskog diktatora opisao pre nekoliko godina i pripadnik „stare garde” ruskog KGB-a, Aleksej Juri, inače, psihijatar po struci i dugogodišnji analitičar ličnosti za potrebe ruske armije.

Ovaj vrhunski stručnjak u respektabilnim godinama (na polovini devete decenije života), ovako je opisao „biće i psihologiju” Aleksandra Vučića na molbu jednog stranog žurnala: „Ne bih rekao da Vučić ima tehničko oboljenje uma niti šizofreniju, više mi deluje kao osoba koja ima komplekse i nesigurnost. Moguće je da iz mladosti vuče nešto. Čini mi se da ga, dok je bio mlad nisu ozbiljno shvatali. U suštini neki problem u glavi postoji. To možete primetiti u naglim promenama glasa i pokreta, naglo reaguje i menja raspoloženje. Obraća se nekome ko nije tu. On se u svojim besnim govorima u simboličnom smislu dere i na one koji su ga vređali kao dete, mladog čoveka ali i sada.

Zato im ime ne spominje nego kaže oni. On očigledno stremi prema novcu i moći, mada je više od svega željan moći i kontrole. Baš zato što u mladosti nije imao poštovanje drugih, sada ga je željan. Usled nedostatka poštovanja ljudi prema njemu, on postaje zao i agresivan i tako misli da dobija strahopoštovanje... Ali ključ svega je njegova nesigurnost!”

Početkom avgusta ove 2022. godine, istraživači nemačke novinske agencija Dojče Vele (Deutsche Welle) u široj analizi tvrde da „Moskva više ne veruje Vučiću”, podastirući niz činjenica u vezi sa tim. Putinovoj Rusiji nikako ne može biti blizak čovek koji na sve četiri strane sveta obećava ono što ne može da ispuni, pravi ekonomske sporazume tamo gde ih ne može biti i predstavlja sebe kao geostrateški važnog pregovarača, navodno nepotkupljivog, a Srbiju kao moćno vojnu i privrednu silu.

Američki politikolog i profesor Edvard Džozef, podsetio je ovih dana i na Slobodana Miloševića, koji je takođe predstavljao sebe kao zapadnog partnera, te naglasio da je razlika u tome što je Zapad tada uveo sankcije Srbiji, a sada ih ni za njega ni za Srbiju nema, „...a Vučić to eksploatiše predstavljajući Srbiju kao ključnog zapadnog partnera u regionu, iako to nije-zapravo je faktor destabilizacije...”

Dana 8. juna 2022. godine, Vučiću su lično predočeni detalji iz poverljivog dokumenta evropske obaveštajne službe koji je objavila Radio Slobodna Evropa (RSE), a koji ga teško kompromituju. Na sve to, odgovorio je gledajući u plafon, da ga „uopšte nije briga za takve izveštaje!”

Ali, tako se ne razgovara sa većim od sebe, trebalo je da kaže neki malo kuražniji savetnik. Umesto toga, ćutali su. Uopšte ni Amerikance nije briga za njegovu jadnu, podaničku sudbinu. Kako su ga uzeli na privremenu upotrebu, tako će ga i zaboraviti. Njime će se baviti evropski i američki tužioci, uterivači dugova i lovci na ucene.

Ruski politički i vojni analitičar Viktor Kolbanovski, ne tako davno ukazao je na posledice Vučićevog večitog „odlaganja” problema, pa je skrenuo pažnju da se Srbija nalazi “...u nestabilnoj situaciji nacionalne krize i masovnih građanskih protesta, a sa druge strane u Srbiji postoji opasnost od aktiviranja radikalnih nacionalista i ekstremista”, te da je u slučaju haosa u Srbiji moguće i jačanje nacionalističkih, separatističkih pokreta Albanaca, Bošnjaka u Sandžaku, pa čak i Mađara u Vojvodini “koji već koriste sve građanske proteste za svoje ciljeve”.

Koblanovski opominje da je Srbija okružena zemljama NATO koji ima i kontigent KFOR-a na Kosovu, te da će se neminovno suočiti sa ulaskom oružanih snaga NATO dublje u teritoriju države, formalno sa ciljem održavanja reda i mira, a de fakto sa ciljem okupacije.

U tom scenariju zvanični ulazak Srbije u NATO i sprovođenje antiruske linije biće samo pitanje vremena. Direktno ili indirektno, Koblakovskog treba razumeti onako kako je i rekao: Vučića treba skloniti po svaku cenu, njegovo postojanje na poziciji neprikosnovenog je neodrživo, a politika koju vodi, pogubna je i za Srbiju i za njen narod.

Nigde to ovaj analitičar sa dobrim ruskim obaveštajnim pedigreom nije rekao. Ali, kad se pažljivo pročita, savršeno je jasno.

Jasno je i građanima Srbije, pa i braći u regionu, koju on ugrožava, svakom svojom izjavom, svakim svojim potezom. Za njim niko neće plakati. A, odlazak mu je sročen u zakonskoj formi, pisan rukom ‘’njegovih američkih saveznika’’.