Podsećanje

U očekivanju oktobarskih dana u Srbiji, podsećamo šta se desilo 5. oktobra 2000 godine (1)

REVOLUCIJA U SRBIJI 2000.

Namera ovog članka je da identifikuje najupečatljivije osobenosti "narandžastih tehnologija", da nabroji osnovne metode „ekspresrevolucija" i da objasni zašto tradicionalne metode borbe sa njima ne mogu dati zadovoljavajuće rezultate. Prva od zemalja Istočne Evrope u kojoj je izveden ovaj eksperiment bila je Jugoslavija (SFRJ). Niz istorijskih faktora dovelo je do toga da su još 70-ih godina prošlog veka narodi Slovenije i Hrvatske zagovarali nezavisnost ovih republika, nalazeći za to ekonomske, istorijske i kulturološke razloge. Postojanje SSSR-a i Varšavskog pakta (VP) bilo je prepreka za realizaciju tih stremljenja. U to vreme raspad Jugoslavije mogao je da izazove intervenciju VP ili NATO-a sa nesagledivim posledicama do kojih bi doveo sudar ova dva protivnika na već ionako napetom evropskom prostoru. Osim toga, još je bio živ patrijarh balkanske politike mudri Josip Broz Tito, opisuje Petar Ilčenko (Moskva-Budimpešta-Beograd), čiji esej prenosimo u nkoliko nastavaka

Petar Ilčenko

Posle raspada Saveza komunista Jugoslavije, Slobodan Milošević je formirao Socijalističku partiju Srbije (u julu 1990) i usvojio novi Ustav (u septembru 1990), sa mnogo većim ovlašćenjima vertikalne vlasti i znatno umanjenom nezavisnošću autonomnih pokrajina (Kosovo i Metohija, Vojvodina). Takođe, novim Ustavom i predsednik države dobio je veća ovlašćenja, ali je postojeći odnos snaga između predsednika i parlamenta sačuvan. Socijalistička retorika u kombinaciji sa delima i izjavama usmerenim na zaštitu interesa Srba u celoj Jugoslaviji, doneli su lideru srpskih komunista do tada neviđenu podršku u narodu. On je mogao da okupi milionski miting (ogroman broj za Srbiju od 10 miliona stanovnika) podrške svojim idejama, njegove fotografije i knjige bile su izložene u vitrinama prodavnica pravoslavne crkve, a podrška naroda Miloševiću na prvim višepartijskim izborima u Srbiji, organizovanim u decembru 1990, iznosila je 80,5%.

U junu 1991. Slovenija i Hrvatska objavljuju otcepljenje od Jugoslavije, u septembru 1991. nezavisnost proglašava Makedonija, a zatim u martu 1992. g. i Bosna i Hercegovina. Kompaktno naseljeno srpsko stanovništvo u Hrvatskoj (580 hiljada stanovnika) i Bosni i Hercegovini (1.360.000 stanovnika) zatražilo je autonomiju u okviru ovih republika, a u okviru autonomije pravo na ostanak u sastavu Jugoslavije na teritorijama koje su naseljavali. Jednonacionalne republike Makedonija i Slovenija dobile su nezavisnost skoro bezbolno, dok je u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini otpočeo surovi bratoubilački rat. Jugoslovenska armija, koja je većinom ostala verna Beogradu, potpomogla je uspeh Srba u odbrani ideje o jedinstvenoj Jugoslaviji.

Od 1991. godine SAD i njeni saveznici iz NATO (Nemačka, Velika Britanija i druge) sve aktivnije se mešaju u jugoslovenske događaje. Oni su otvoreno iskazivali nezadovoljstvo postojanjem moćne komunističke države, na čelu sa proruski nastrojenom elitom, pravoslavnom većinom stanovništva i državotvornom idejom sveslovenskog ujedinjenja na Balkanu (do samog kraja Jugoslavije, njena zvanična himna je bila „Hej, Sloveni").

Rusiju, kao jedinog teoretski mogućeg saveznika na koju je pokušao da se osloni Slobodan Milošević, o čemu svedoči njegova spoljna i kulturna politika, nosila je reka „kozirjevske diplomatije", koja je vodila servilnu politiku prema SAD i NATO. To je potonjima omogućilo da uspešno realizuju politiku ekonomske blokade, u kombinaciji sa bombardovanjem položaja bosanskih Srba, pružanjem finansijske i vojne (naoružanje, instruktori) pomoći Hrvatskoj i bosanskim muslimanima. Privreda Srbije se urušavala pod pritiskom ekonomske blokade, hiperinflacije i ogromnih troškova neplanirano dugog rata.

Narod, koji je na svojoj koži osetio nagli pad životnog standarda (veštački podignutog u bivšoj Jugoslaviji), počeo je da menja odnos prema ratu koji se vodio, pa čak i prema samom Miloševiću. Milošević je na sve načine, pa čak i sankcijama, pokušao da natera lidere bosanskih i hrvatskih Srba da sednu za pregovarački sto. Sve to je u narodu samo izazivalo slabljenje poverenja prema Miloševiću, čak i od strane radikalno nastrojenih srpskih nacionalista.

U novembru 1995. u vojnoj bazi SAD Rajt-Paterson, nedaleko od Dejtona, potpisani su takozvani „dejtonski sporazumi", koji su odredili sudbinu Bosne i Hercegovine, čime je bio završen četvorogodišnji rat na njenoj teritoriji. Sporazumom je potvrđena celovitost i nezavisnost ove države, koju je garantovao NATO preko svojih okupacionih snaga IFOR (Implementation Force). Sa srpske strane sporazum je potpisao Slobodan Milošević. On se time i formalno odrekao ideja o zaštiti srpskog stanovništva van teritorije Srbije, koje su mu obezbeđivale uspeh kod nacionalistički nastrojenog dela izbornog tela.

Za razliku od izbora 1990. (i izbora 1992. na kojima je samo potvrđen rezultat prethodnih), na novim, održanim 1995, Miloševića je dočekala reakcija birača razočaranih naglim padom standarda, psihološkim pritiskom blokade i sankcija i, što je možda najvažnije, deprimiranih porazom u ratu koji je obesmislio sve do tada podnete žrtve. Milošević više nije bio dugo čekano novo lice posle 40 godina istog, „dosadnog lika komuniste-internacionahste". Njegovi govori o socijalizmu smatrani su staromodnim i prevaziđenim, za razliku od promena koje su se dešavale u drugim zemljama Istočne Evrope.

I pored toga, Miloševiću polazi za rukom da zadrži glasove dela svojih pristalica iz seoskih sredina. Delimičnu ulogu u tome imaju i osobenosti agrarne politike jugoslovenskih komunista posle 1948, kada se seosko stanovništvo pretvorilo u individualne poljoprivredne proizvođače. Raspuštanje nasilno osnovanih i nepopularnih kolhoza bilo je jedan od razloga za napad na Srbiju od strane sovjetske propagande i optužbe za „izdaju komunističke ideje".

Paradoks je da su sada upravo ti individualni proizvođači postali „poslednji bedem odbrane" neokomunizma u Srbiji. Za razliku od građanskog stanovništva, koje je osetilo nagli pad životnog standarda i plata, seljaci su sačuvali svoja imanja i proizvodnju i nisu bili životno ugroženi sankcijama nametnutim Srbiji. Život prosečnog seljaka u SFRJ bio je prilično podnošljiv, pa iz tog razloga ideja smene socijalista sa vlasti nije naišla na simpatije kod seljačkog sloja stanovništva, opreznog i nepoverljivog prema promenama. Veliku ulogu je odigrao razumljiv i koncizan govor Slobodana Miloševića prilikom obraćanju narodu, kao i dobar izbor „provodnika" svoje politike, koji su običnim ljudima imponovali jasnošću i dostupnošću.

Posle „grube manipulacije" rezultatima na lokalnim izborima 1996, u zimu 1996/97. Srbiju je zapljusnuo talas protesta, čija su osnovna udarna masa bili studenti i gradski intelektualci. Demonstracije koje su počele u novembru u drugom po veličini gradu Srbije, Nišu, podržali su zatim studenti Beogradskog univerziteta i one su nastavljene sa promenjivim uspehom sve do marta 1997. U Beogradu je tada na ulice izlazilo oko 200 hiljada ljudi, ne obazirući se ni na pretnje gubitka radnog mesta. U organizovanju demonstracija učestvovala je politička koalicija „Zajedno", koju su činile različite opozicione političke partije demokratske orijentacije.

Posle izvesnog vremena Milošević je popustio i 11. februara 1997. potpisao posebnu uredbu („lex specialis"), kojom je priznao pobedu opozicije na lokalnim izborima u nekoliko krupnih gradova. Osim toga, 22. marta 1997. on smenjuje deo rukovodstva Beogradskog univerziteta i vraća univerzitetima u Srbiji autonomiju koju je nedugo pre toga pokušao da ukine. Ovi protesti pokazali su veliku snagu opozicije (iznenađujuću za Miloševića), ali i njene slabe strane:

- u mnogim gradovima Srbije studenti su protestovali istovremeno, ali odvojeno od građanstva;

- studentski kružoci su nosili isključivo elitistički karakter, ali bez tendencije ka drugim slojevima stanovništva;

- Milošević je dozvolio da na lokalnom nivou u nekoliko gradova vlast osvoji opozicija, ali nije priznao izborne nepravilnosti,

- taktičkim manipulacijama, obećanjima i pretnjama, Milošević je doveo koaliciju „Zajedno" do raspada. Koalicija nije ni pokušala da produbi svoj uspeh i „dokrajči" sve manje popularnog predsednika, te tako iskoristi vlast u gradovima kao platformu za dalji napredak.

Razočarani inostrani posmatrači iz SAD i drugih zemalja „liberalne demokratije" tek tada shvataju da je Slobodan Milošević uspeo da "ostane na nogama" posle udarca koji mu je nanet surovom ekonomskom blokadom i vojnim porazom u Hrvatskoj i Bosni. Po Ustavu Srbije, posle dva mandata, Milošević nije imao pravo da ostane na mestu predsednika Srbije, pa je na to mesto odredio svog saradnika Milana Milutinovića, a on postaje predsednik Jugoslavije. Prestankom rata i (minimalnim) slabljenjem sankcija, privreda Srbije se polako stabilizuje.

Sve ovo je uticalo na donošenje odluke o nastavku procesa „dezintegracije" Jugoslavije. Široku podršku Evrope (tačnije „zatvaranje očiju" na nelegalni izvoz u Italiju cigareta bez akciza) u Crnoj Gori dobija klan Mila Đukanovića, bivšeg saradnika, a zatim najvećeg protivnika Miloševića. Na Kosovu i Metohiji počinju oružani protesti albanskih separatista, koji traže nezavisnost pokrajine. Ipak, vojne i vojnopomorske baze jugoslovenske armije na teritoriji Crne Gore i dalje su bile sigurna zaštita od separatističkih ambicija Đukanovića, koji u to vreme nijeimao masovnu podršku stanovništva.

Nivo plata u Srbiji raste srazmerno lojalnosti predstavnika državnog aparata, a posebno snaga bezbednosti. Najzad, albanske paravojne snage na Kosovu i Metohiji doživljavaju potpuni poraz od dobro koordiniranih i uspešnih srpskih bezbednosnih struktura, koje su prošle dobru školu obuke u prethodnim konfliktima na Kosovu. U gradovima u kojima su osvojili vlast predstavnici opozicije prave očigledne propuste u upravljanju, pa se u nekima od njih na vlast vraćaju pristalice Miloševića. Kada se sve navedeno uzme u obzir, Zapadu postaje sve jasnije da se režim Miloševića mora slomiti.

U celini, odluka o bombardovanju Jugoslavije, doneta u proleće 1999, nesumnjivo je izazvala mnogo veću humanitarnu katastrofu (od početka konflikta, pa sve do njegovog kraja, stotine hiljada albanskih, srpskih i romskih izbeglica napustili su pokrajinu) od ubistva nekoliko desetina pripadnika paravojnih formacija koji su pružali oružani otpor na Kosovu i Metohiji u periodu 1997-1998. NATO bombardovanje zemlje u neposrednoj blizini granica EU može se protumačiti samo kao pokušaj SAD i saveznika da jednom zauvek reši problem neposlušnog režima na Balkanu.

Kratkotrajna i veoma efikasna primena najsavremenijeg, precizno navođenog, naoružanja ipak nije dovela do željenih rezultata. Ideja o atentatu ili otmici Miloševića, koju su u nekoliko navrata predlagali analitičari CIA-e, bila je odbačena kao izuzetno teško izvodljiva. Krajem juna 1999, odlučeno je da se promeni pristup „problemu zvanom Milošević", pa na scenu stupa novi metod nazvan „ekspres revolucija".

Do 5.10.2000. zabeleženo je nekoliko otmica lica sa teritorije Srbije koja su se nalazila na listi optuženih Haškog tribunala. Godinu dana pre pada Miloševića, Srbiju je zapljusnuo talas likvidacija visokih oficira koji su kontrolisali bezbednosne centre režima. Dvadeset sedmog novembra 1999. ubijen je Zoran Šijan, bivši prvak Evrope u kik-boksu, vođa uticajnog surčinskog klana. Petnaestog januara 2000. godine iz vatrenog oružja ubijen je Željko Ražnatović (Arkan), biznismen i političar, ključna karika između bezbednosnih struktura i srpske mafije, komandant paravojnog odreda koji je učestvovao u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije. Sedmog februara 2000. ubijen je ministar odbrane Jugoslavije, Pavle Bulatović, Crnogorac, žestoki protivnik odvajanja Crne Gore od Srbije, odlučan političar sa ogromnim autoritetom u Crnoj Gori i u jugoslovenskoj vojsci. Dvadeset petog aprila ubijen je Miloševićev čovek od poverenja, generalni direktor "JAT"-a Žika Petrović. I, na kraju, 13. maja 2000, na Dan bezbednosti (praznik bezbednosnih organa socijalističke Jugoslavije) ubijen je mladi i ambiciozni predsednik Izvršnog veća Vojvodine i šef gradskog komiteta Novog Sada, Boško Perošević, po rezultatima ispitivanja javnog mnjenja vladine agencije "Skan", čovek sa izuzetnom podrškom u narodu. Izvršilac ovog ubistva bio je uhapšen na licu mesta, a pretresom stana i saslušanjem privedenog došlo se do zaključka da je ubistvo imalo političku pozadinu.

„Hajte, molim vas, šta je tu novo?" - mogao bi reći nepoverljivi čitalac. Pa sam naziv „izvoz (kontra)revolucije" je star koliko i XX vek. Čak je i V. I. Lenjin stigao u Rusiju u nemačkom plombiranom vagonu! I novac za potrebe partije stizao mu je od stranaca. I SSSR je, manje ili više uspešno, mnogo puta pokušao da „podrži" proleterske revolucije u raznim državama na skoro svim kontinentima. Po završetku Drugog svetskog rata, u zemljama Trećeg sveta, ovakve revolucije su dobile naziv „narodnooslobodilačke", a sa druge strane, konkurentska prekookeanska firma je sa istim žarom „nabacivala" liberalno-demokratske vrednosti zemljama koje su stenjale pod terorom „crvenog imperijalizma".

Na kraju krajeva, i sam raspad SSSR-a (i njegov somotski odjek u vidu beskonačnih plišanih revolucija) komično je podsećao na „narandžaste" tehnologije enormnih razmera, sa svim pratećim agentima uticaja, podrškom pomenutog „Zapada, koji će nam pomoći" izbezumljenim masama koje su posle svega nekoliko godina od "pobede demokratije" shvatile šta se dogodilo i gorko žalile zbog svega. A upravo je pola veka pre toga nenasilni protest pomogao Indiji u dobijanju nezavisnosti.

Od početka XX veka više puta su se događaji odvijali upravo po scenarijima sličnim „narandžastim tehnologijama". One su samo dovedene do savršenstva, pri čemu je zbir promena ostvarenih u režiji iskusnih političkih tehnologa, preveo kvantitet u kvalitet. Najveću sličnost one imaju sa tehnologijama koje su SAD primenile u Latinskoj Americi u drugoj polovini osamdesetih i tokom devedesetih.

Tehnologije primenjene u Evropi se razlikuju od drugih poput one koju je ambasador SAD, Majkl Kozak, primenio u Nikaragvi devedesetih godina (posle čega je postavljen za ambasadora u Belorusiji) samo po tome... što su primenjene u Evropi. Sve ostalo je isto: mora postojati neka tvorevina (postindustrijska), neko društvo koje prolazi kroz tešku ekonomsku situaciju, društvo sa masovnim pristupom elektronskim medijima, društvo sa prilično slabim tradicijama građanskog rata i oružanog otpora vlastima, u kombinaciji sa dugogodišnjom tradicijom prećutnog sabotiranja odluka autokratskog režima.

U suštini, tehnologije izvoza "revolucija" nove generacije razlikuju se od prethodnih isto koliko se i "Ford-T" razlikuje od svojih prethodnika tipskom udobnošću modela i mogućnošću otpočinjanja masovne proizvodnje.

Pokušaćemo da izdvojimo osnovne karakteristike „narandžastih tehnologija":

Najočiglednija karakteristika je ekspresni način delovanja. Masovnom upotrebom finansijskih i informatičkih resursa postiglo se maksimalno skraćenje roka od početka aktivnog delovanja do uspešnog završetka operacije. Novi rok je od 1,5 do 2 godine. Na taj način izbegnuto je dugogodišnje „laboratorijsko uzgajanje" disidenata i "pelcovanje" nekoliko generacija neprijateljskom propagandom. Sve ove faze se sada odvijaju u ubrzanom režimu rada, sa primenom najnovijih mogućnosti postindustrijskog i informatičkog društva. Tako promene nastaju brzo, s tim da uvek postoji verovatnoća potpunog ili delimičnog „rikverca", što je praktično bilo nemoguće u uslovima vođenja klasične i temeljne propagande protiv zamišljenog protivnika.

Jačanje bloka svih demokratskih opozicionih partija, što vladajući režim suočava sa jakim protivnikom na izborima i skoro neizbežnim porivom da se „malo isprave" rezultati izbora. To je, u suštini, svojstveno svim demokratskim sistemima, ali se u ovom slučaju u očima neiskusnih birača pretvara u izuzetno delotvornu optužbu protiv režima.

Aktivno i ciljano pronalaženje pristalica željnih promena, prvenstveno u bezbednosnim strukturama zaduženim za očuvanje pravnog poretka u zemlji (organi ministarstva unutrašnjih poslova i državne bezbednosti), uz korišćenje koncentrovanih ekonomskih resursa i osetljivih interesa velikog broja ljudi putem manipulacija ne samo u zemlji, već i van nje. Obavezna je primena metode „kupoprodaje" pojedinih važnih predstavnika državnih struktura, koja podrazumeva „štap" u formi međunarodnog suda i „šargarepu" mogućnost bezuslovnog učešća u preraspodeli dobara, koncentrisanih u rukama režima.

Poslednja i najupečatljivija novina sastoji se u sledećem: uz pomoć tehnologija kao što su „internet-marketing", „pokreti bez lidera" i „reklamni menadžment" formiraju se gigantske „partije-golijati" koje obuhvataju ogroman broj birača-demonstranata iz različitih slojeva, privučenih raznim, često potpuno nespojivim i protivrečnim obećanjima. To što ovi pokreti nemaju jedinstveno i transparentno rukovodstvo obezbeđuje im visoku stepen „sigurnosti", omogućava da se pod istom zastavom okupe pristalice, nespojive u bilo kojim drugim okolnostima.

Ovu tvorevinu, „partiju-golijata", veoma je lako probuditi u bilo kom momentu kada je potrebno izvesti narod na ulice i organizovati masovne akcije građanske neposlušnosti. A kada je cilj ispunjen, prevrat završen, ona se može totalno likvidirati zahvaljujući ugrađenom mehanizmu za samouništenje, koji sprečava ove masovne, ali bezglave partije da se pretvore u dominantnu snagu ili u partije diktatorsko-populističkog tipa, što predstavlja realnu opasnost za svaku ozbiljnu stranku posle uspešno izvedenog prevrata. Misterija mehanizma za samouništenje sastoji se u bestidnoj i do pobede dobro čuvanoj informaciji o načinu formiranja i finansiranja partije, kao i u izuzetno širokom spektru učesnika koji se mogu ujediniti i pomiriti samo do trijumfa nad omraženim diktatorom, dok pitanje „svetle budućnosti" svako od njih shvata na svoj način.

Opisani novi način rešavanja starih problema smene nepodobnog režima u određenoj zemlji posebno i očigledno se može videti na primeru događaja u bivšoj Jugoslaviji 2000. godine.

Operacija je izvedena u relativno maloj zemlji (u Crnoj Gori je u to vreme na vlasti bio opozicioni režim Mila Đukanovića, na Kosovu i Metohiji su bile raspoređene okupacione snage UN-a, prema tome govorimo samo o Srbiji i Vojvodini, sa približno osam miliona stanovnika). Događaji o kojima je reč prilično su vremenski udaljeni od nas, pa su mnoge okolnosti postale dostupne sudu javnosti.

Britanski i američki novinari su 2003-2004 isticali još jednu važnu činjenicu o Srbiji kao odskočnoj dasci za „ekspres revolucije". Naveli su izuzetno visoke iznose koje je SAD uložio u beogradski puč oko 41 milion dolara (od početka operacije u jesen 1999), uporedili scenarije i metode sličnih događanja u Istočnoj Evropi i odredili verovatnoću angažovanja istih režisera i pomoćnog osoblja.

Prvi na spisku je bio Ričard Majls (Richard Miles), ambasador SAD u Beogradu (a zatim i u Tbilisiju za vreme „revolucije ruža"). Novinari su opisali i pomoć koju je u organizaciji revolucije pružila mala konsultantska agencija CANVAS (Centre for Applied Nonviolent Action and Strategies - Centar za primenu nenasilnih akcija i strategija), osnovana 2003, u to vreme sa sedištem u centru srpske prestonice, u Ulici Kneza Mihaila 49, koja je zatim postala direktan naslednik nekada masovnog pokreta „Otpor".

Upravo je te 2003, neposredno pre za njega odlučujučih izbora, u poseti Beogradu i Srbiji bio buduči predsednik Gruzije, Mihail Sakašvili. Upravo iz Srbije, iz ovog centra instruktori su odlazili u baltičke zemlje da obučavaju kolege iz beloruskog „Zubra", a zatim i u zapadnu Ukrajinu radi treninga sa momcima iz „narandžastog" pokreta „Pora". Jedan od njih, Aleksandar Marić, čak je bio proteran iz Ukrajine. Bez sumnje, sve se radilo o trošku i po planovima mnogo moćnijih i uticajnijih snaga (Nacionalnog demokratskog instituta Demokratske partije SAD, Međunarodnog republikanskog instituta Republikanske partije SAD, „Kuće slobode", Instituta otvorenog društva, Nacionalnog fonda za zaštitu demokratije, Stejt departmenta SAD i sl.). Ipak, ne treba zaboraviti da su srpski instruktori bili predavači ukrajinskim, beloruskim i gruzinskim borcima za demokratiju. Ukratko, po rečima jednog od lidera „ekspres-revolucije" u Gruziji, Ivana Marabašvilija, „zahvaljujući filmu koji nam je bio prikazan, svi demonstranti su napamet znali taktiku revolucije primenjenu u Beogradu... svaki od nas je tačno znao šta treba da radi".

Priprema prevrata

U recept za „ekspres-revoluciju" ulazi sledeće: okupljanje opozicije oko jedne ključne figure; vrbovanje oficira-bezbednjaka iz srednjeg nivoa vlasti; formiranje partije masovnog narodnog pokreta jakog „golijata" bez mozga koji će učestvovati u akcijama građanske neposlušnosti (nenasilnog otpora); posle prebrojavanja glasova organizovanje masovnog mitinga, koji prerasta u puč. Svaka od navedenih tačaka ima veliki značaj, ali mi u ovom tekstu nećemo svakoj od njih posvetiti jednaku pažnju.

Jasno je da rad na vrbovanju tajnih pristalica iz redova bezbednosnog rukovodstva spada u klasične metode i ne može biti predmet našeg istraživanja. Bilo kakvi podaci ove vrste bazirani su isključivo na nepotvrđenim i indirektnim informacijama. U ovom smislu verovatno je najinteresantnija knjiga Tima Maršala „Igra senki", u kojoj on sa zadovoljstvom otkriva svoje posebne odnose sa izvorima iz britanskog MI-6. Zapadnoevropske službe su aktivno počele raditi na pronalaženju „talenata" (Maršalov termin) u Jugoslaviji tek u drugoj polovini 1999. Išle su tako daleko da su „interesantne ponude" davale ne samo operativcima ili novinarima, već i ministrima jugoslovenske vlade u njihovim sopstvenim kućama.

Logika je bila krajnje jednostavna: „Miloševićeva priča je ionako završena, treba da mislite kako da sačuvate sebe". Jovica Stanišić, čovek koji se od početka devedesetih nalazio na čelu srpske državne bezbednosti i bio smenjen 1998, prihvatio je ovu vrstu pregovora. Njegova saradnja je imala veliki značaj u daljim događanjima, jer je u ključnim momentima 2000.g. obezbedio pasivnost „crvenih beretki" najbolje obučene, naoružane i u svakom smislu najelitnije jedinice Srbije („jedinica za specijalne operacije" je bila specijalni odred državne bezbednosti).

Sa vremenom u pregovore su se uključili i oficiri vojne obaveštajne službe Vojske Jugoslavije. Maršal navodi da je u leto i jesen 2000, radi ispitivanja raspoloženja, MI-6 kontaktirao predstavnike jugoslovenske vojne obaveštajne službe koji su doputovali u Veliku Britaniju na aeromiting u Bigin Hilu (Biggin Hill), na kome su bili predstavljeni jugoslovenski piloti i avioni. Vojnici su, međutim, bili veoma obazrivi, govorilo se samo o tome da postoji uverenje da „...vojska neće pucati u narod".

U izjavi jednog od visokih oficira jugoslovenske vojske, datoj posle izvršenog puča, „vojna obaveštajna služba je znala da stranci pripremaju teren za svrgavanje Miloševića. Bili smo obavešteni o njihovim organizacijama, propagandi, ulaganjima, sastancima u Segedinu u Mađarskoj i u Blagojevgradu u Bugarskoj.