O tome se ćuti

Ko i kako sprema potpunu rasprodaju 500 preostalih državnih preduzeća u Srbiji

JAVNE TAJNE, JAVNIH PREDUZEĆA

Drama opšteg raspada Vučićevog „antisistema" otišala je toliko daleko, da je osim kompleksa elektroprivrede Srbije, koji je diktator već „zaveštao" Norveškoj, njenim državnim i privatnim kompanijama i njihovim stručnjacima, dok je, u međuvremenu, ponudio Švajcarskoj da „vrši nadzor" i elektronsko upravljanje nad svim državni (javnim) preduzećima u Srbiji. U pripremi je i predaja na upravljanje (Holandiji ili Belgiji) kompletnog agrokompleksa Srbije (onog dela koji je još u državnom vlasništvu). Ni to nije sve, jer se bivši britanski premijer Toni Bler nalazi trenutno u akciji „novog dogovora" sa zloglasnom kompanijom Rio Tinto, ne samo oko Zapadne Srbije, nego i svih drugih njima interesantnih lokacija. Još tri strane države i njihovi sistemi državno-privatnih javnih preduzeća, imaju ambicije da uđu u Srbiju i rukovode vlasništvom građana ove zemlje. Poznato je da je sistem vodoprivrede Srbije, već odavno „na nišanu" nekoliko evropskih i vanevropskih država. Takav plan Vučić ima i sa državnim šumama, preostalim državnim rudnicima, ali i sa svim javnim (državnim) preduzećima u lokalnim samoupravama. Neka od njih su već odavno „plen" mudrijih i preduzetnijih stranaca. Posledice ovog veleizdajničkog ludila mogu biti samo provala opšteg građanskog besa u danu konačnog obračuna.

Nikola Vlahović

Elektronski nadzor poslovanja svih državnih preduzeća u Republici Srbiji od 1. januara ove 2023. godine, već uveliko sprovodi vlada Švajcarske konfederacije.

Radi se o takozvanoj „informacionoj platformi” koja 24 sata dnevno, svakog sekunda, kontroliše sva javna preduzeća u Srbiji, od lokalnih do najvećih državnih giganata. Izveštavanje o funkcionisanju svakog dela ovih državnih ustanova sistematizovano je tako da se preko centralnog servera u Švajcarskoj vrši „momentalana redistribucija” prema „osnivačima” javnih preduzeća u Srbiji (u ovom slučaju, upravni odborima sastavljenim od članova vladajućih stranaka, navodno „izabranih predstavnika naroda”).

Švajcarska država i njeni stručnjaci na taj način drže u svim posedu i sve poslovne planove srpskih javnih preduzeća, pa čak i državnih tajni vezanih za to poslovanje.

Kako je došlo do ovoga, i šta je prethodilo pomenutom, očito kriminalnom aktu, „zamaskiranom” u nekakav program pod imenom RELOF2 (Reforma lokalnih javnih finansija), koji je direktno finansirala vlada Švajcarske konfederacije, kroz ugovor o „Donaciji informacione platforme”?

I kome je ovaj „elektronski špijun” bio potrebniji: Vučiću, ili vladi Švajcarske koja ovim putem može da političkim aktivnostima, sugeriše svojim i ostalim stranim investitorima, šta je još „profitabilno” u Srbiji?

Ambasador Švajcarske u Srbiji, Urs Šmid, bio je jedini koji je od strane Švajcarske države dao bilo kakvu izjavu ovim povodom, pominjući tom prilikom samo „praćenje finansija lokalne samouprave”, da bi, očigledno, umanjio veličinu ovog suludog Vučićevog akta, obavljenog preko Anđelke Atanasković, njegove ministarke raspale privrede.

A, kome je zaista važna ova švajcarska „superkontrola” preko 500 srpskih državnih preduzeća na teritoriji čitave države, više je nego jasno. Sve pomenuto što bude direktno ili indirektno u posedu ili pod kontrolom stranih država i njihovih privatno-javnih korporacija, biće i dalje, kao i do sada, na teret građana Srbije. Ali, osim što će plaćati svoje nove gazde, građani će biti podvrgnuti sistematskom nadzoru stranog vlasnika i njihovih državnih obaveštajnih mreža.

U konkretnom slučaju, građanin koji vrši plaćanje dažbina komunalnim javnim preduzećima, biće istog trenutka prepoznat u sistemu nadzora švajcarskih vlasti. Ne samo imenom i prezimenom, nego uz minimum operativnog rada na globalnoj mreži, sve o tom pojedincu! Ili, kako bi to naručilac ovog posla rekao: „Informacionom platformom i prelaskom na elektronski sistem izveštavanja prati se i rad Vlade Republike Srbije u oblasti digitalizacije i informacione transformacije”. Još bolje, gospođa Anđelka Atanasković tvrdi da je sve to „zahvaljujući spoljnoj politici predsednika Aleksandra Vučića”. Tek da se zna čija je ovo monstruozna ideja bila.

A, da se neće sve završiti na ovome, govori i već pomenuti ambasador Urs Šmit, koji najavljuje „novi program” za period do 2025. godine, kad bi, kako sada izgleda, svi državni resursi stavljeni pod kontrolu švajcarske vlade i kompanija koje će preko te države ulaziti u Srbiju i kupovati ili dobijati kao poklon ili kompenzaciju delove ili kompletna javna preduzeća. Samo da ne propadnu! A, propadaju planski.

Nijedno od njih nije slučajno iscrpljeno i opljačkano u novijoj prošlosti. Danas, kad vlada jedna od najbogatijih država Evrope sprovodi obuku i takozvanu „mentorsku podršku” za posebno trenirane službenike koje će kontrolisati rad i poslovanje, te vršiti kompletan nadzor nad gradskim i opštinskim upravama i javnim preduzećima, zdrav razum može da zaključi samo jedno: Aleksandar Vučić je Srbiju predao na upravljanje sposobnijima i boljima. Švajcarci otimaju kulturno. Tu razliku će osetiti i građani Srbije.

Lakoća otimačine, nakon brutalne, ponižavajuće pljačke. Ali, taj „komfor” će da košta. To su novi momenti u ideologiji Vučićeve antidržavne i veleizdajničke politike. Dovodi stranu državu da navodno usavrši sisteme naplate „usluga” koje su, istina, najgore na evropskom kontinentu, a ustvari dolaze da upravljaju državnim preduzećima do njihove prodaje. Umesto da dovede stručne ljude u javna preduzeća, koje ne „delegira” partija ili stranka, ali koji mogu da preporode poslovanje, modernizuju ga, usavrše i nude drugim državama kao svoj model poslovanje. No, to nije bila Vučićeva strategija. Njegov posao „ekonomskog ubice” ne podrazumeva ideju socijalne države niti ideju razvoja nacionalnih resursa, nego sve suprotno tome!

U trenutku kad na sve načine pokušava da skrene svoju odgovornost za kriminal u državnim preduzećima, Vučić se setio da ima i tužilaštvo i sudove i krenuo je u napad na „druge adrese”. Tako je prvih dana februara ove 2023. godine, Više javno tužilaštvo u Beogradu počelo da vodi istragu „o milionskim malverzacijama i pljački u koju je umešan veći broj firmi i osoba povezanih s državnim funkcionerima”. Osumnjičenima se stavlja na teret milionska šteta (u evrima), naneta državi i Javnom preduzeću “Putevi Srbije”, a kao jedan od ključnih aktera pominje se Vladimir Atanacković, muž doskorašnje ministarke Zorane Mihajlović. Na ovo je odmah reagovala bivša ministarka osporavajući ove tvrdnje.

Nadležno tužilaštvo vrši istragu u kompaniji “Ratko Mitrović MBA”, čiji je račun duže vreme u blokadi, a pokrenut je i stečajni postupak, te preduzeću “MBA Miljković”, koja je stopostotni vlasnik kompanije “Ratko Mitrović MBA”, kao i preduzećima “Ingrap omni” i “Sunce silosi”, čiji je, kako se sumnja, pravi vlasnik upravo Atanacković. Svi oni se sumnjiče da su oštetili preduzeće Javno preduzeće “Putevi Srbije” i državu. A, koliko je to JP oštetio Vučićev režim i on lično vršenjem protivustavnih radnji sa pozicije predsednika države, to tužilaštvo neće istraživati. Preveliki je to posao i nije za režimsko pravosuđe.

Javnost u Srbiji je toliko paralizovana da joj je promakao i skandalozni plan Aleksandra Vučića, najavljen na samom početku 2023. godine. Naime, sva državna preduzeća će do 2025. biti pretvorena u akcionarska društva ili društva sa ograničenom odgovornošću, a što je već i predviđeno Nacrtom zakona o javnim preduze ćima.

Razlog tome je što prema postojećoj zakonskoj regulativi, javno preduzeće ne može biti privatizovano, aakcionarsko društvo može. Prvi koji će biti raskomadani i prodati biće EPS i „Pošta Srbije”. Plan predviđa da će EPS biti podeljen između zaštićenih državnih kriminalaca i države Norveške. O tome se sa Vučićem uveliko dogovaralo (norveške diplomate i trgovci električnom energijom iz regiona), pred kraj 2022. godine tokom Mundijala u Dohi (Katar). Što se „Pošta Srbije” tiče, one su već sada „pripremljene za klanje”.

Zna se ko će koji deo dobiti, a najveća bitka će se voditi oko gradskih poslovnih prostora u vlasništvu ovog javnog preduzeća, te modernog „Poštanskog regionalnog distributivnog centra” u Ugrinovcima, koji je i finansijski i strateški važan i ne bi smelo da se desi da ga strani vlasnik uzme, kao uostalom ni čitav PTT sistem koji je simbol državnosti, kao što su bile i Železnice Srbije sve do kriminalnog komadanja, nakon „Pisma o namerama” koje je Vučić uputio Kristini Lagard, tadašnjoj generalnoj direktori Međunarodnog monetarnog fonda, u kome je predstavio ideju podele tog državnog preduzeća, te zatražio (i dobio!) milione dolara kredita za tu akciju.

Čim se dokopao vlasti Vučić je počeo sa gomilanjem državnih dugova. Do tada je država garantovala za kredite javnim preduzećima, ali samo za infrastrukturne projekte. Od tada, direktno iz državnog budžeta „presipano” je u javna preduzeća.Ili, ako je neko JP poslovalo sa dobitkom, „presipalo” se na račune stranke i u privatne džepove. Po pravilu, javna preduzeća bi se zadužila kod banaka uz garanciju države, a da li će da ih vrati ili će ih „budžet vratiti”, odlučivao je lično A. Vučić. Forme radi, kad bi krediti dospeli banke bi se obratile državi i ona je preuzimala otplatu kredita. U toj igri, mnogi Vučićevi kadrovi su se drsko obogatili ali i on preko svojih najbližih.

Ideja privatizacije javnih preduzeća nije od juče, ali je Vučićeva ideja potpuna demontaža države u svakom segmentu srpske privrede. Ima, naravno, glasova koji brane Vučićev kriminalni naum, pa se pozivaju na Nacrt zakona o javnim preduze-

ćima koji navodno „da država osta je vlasnik, ali otvara mogućnosti da neka javna preduzeća budu poverena na upravljanje profesionalnim menadžerima”. Ovaj citat pripada Vučićevom mizernom epigonu, ekonomisti koji ne zavređuje ni da mu se ime pomene, nakon ovakve grandiozne laži.

Jedan „lojalni” profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu čak tvrdi da transformacija u akcionarsko društvo, otvara mogućnost da se EPS privatizuje, „ali to ne mora nužno da bude učinjeno”. Ovakve i slične demagoške podvale, naručene zbog hipnotisanja javnosti u Srbiji, ne treba da zamagle suštinu: Vučić, ukoliko nekim čudom politički preživi opštu pobunu tokom 2023. godine i ne bude izveden pred Specijalno tužilaštvo za organizovani kriminal, ima nameru da proda svaki kvadratni metar državne imovine do kraja svog mandata. I to je jedan od zadataka zbog kojih ga takozvana zapadna alijansa čuva kao „svetu kravu” svih ovih godina. Dresirani destruktivac, toliko potreban arhineprijateljima Srbije.

Do današnjeg dana, za vreme Vučićeve diktature, nikada nije urađena nijedna prava procena vrednosti javnih preduzeća, ustanovi čime ona raspolažu, šta su problemi, gde su gubici i uska grla i da se tačno zna šta se nalazi u portfelju vlasništva države. Nijednom tokom protekle decenije ni njemu ni njegovom režimu nije palo na pamet da možda oformi ekipu kvalifikovanih stručnjaka sa kojima bi tokom jednog četvorogodišnjeg mandata došlo do preporoda ovoga što čini državu državom.

Pomenutim Nacrtom zakona o javnim preduzećima, postavljen je rok od godinu dana da se izvrši transfor macija iz javnih predu zeća u akcionarska društva i društva sa ograničenom odgovornošću. Zakon će se primenjivati od 1. januara 2024, što znači da je rok 1. januar 2025. Dva prethodna zakona o javnim preduzećima iz 2012. i 2016. takođe su između ostalog govorila o navodnom „korporativnom upravljanju” ali ne i o modelima privatizacije, koja u Vučićevoj Srbiji može biti samo kriminalna.

Preduzeća sa stalnim ili povremenim „dubiozama”, poput Srbijagasa, Elektromreže Srbije, Transnafte, DIPOS-a, pa i Puteve Srbije, odavno su dobila svoje „posredne ili neposredne” nove vlasnike. Zbog njih su padale i glave, smenjivani načelnici javnih i tajnih službi, vršene „rekonstrukcije” vlada i rušeni „bivši koji nisu valjali”, kako bi kontinuitet pljačke bio preusmeren sa „žutih” na „crne”, sa „Tadićevih” na „Šešeljeve”.

Samo tri godine nakon preuzimanja potpune vlasti u Srbiji (2015), u „Srbijagasu” su nastali multimilionski gubici, a sa druge strane, na kriminalan način oteta od EPS-a, Elektromreža Srbije, koja je pala u ruke Vučićevog kuma Nikole, ostvarila je iste godine dobitak od najmanje 100 miliona evra. Interesi „socijalista” i bivših „radikala” do današnjih dana, kreću se oko pljačke državnih preduzeća. I ništa više ni manje od toga.

Preko tih preduzeća decenijama su se gojili i množili kriminalci i prostačka „elita”, a sada bi prodajom tih partijskih „gnezda”, bio „namiren” kompletan lopovski soj vladajuće klike, te bi tako, brutalno bogati, dozvolili demokratske izbore u Srbiji u pustili građane ove države da biraju svoj put u Evropsku uniju ili u neku drugu zajednicu, a možda i u skoro nemoguću samostalnost i nezavisnost.

Ova utopija ostaje utopija, iz razloga dubokog kriminalnog korena, koji se ne može saseći bez ozbiljnog obračuna sa nasilnicima koji su uzurpirali državu i njene institucije.

razmerama Vučićevih laži pisao je krajem prošle godine „biranim rečima” i londonski magazin „The ekonomist”, govoreći da je prosečno učešće investicija u BDP-u Srbije u jednoj godini iznosilo tek 16,7 odsto, dok je u zemljama Centralne i Istočne Evrope to učešće na prosečnom nivou od 22 odsto. Toliko o Vučićevoj obmani da „investicije imaju najveći rast u Evropi”.

Državnim preduzećima, u predvečerje masovne privatizacije, i danas upravljaju ocvali kadrovi vladajućih stranaka. Međutim, „stižu i mladi”, hvali se Vučić, a kao sinonim te mladosti ističe nekog Stefana Krkobabića, direktora Javnog preduzeća „Stara planina”, koji svoju mladost provodi u partiji penzionera (PUPS), koju je nasledio od pokojnog dede i oca, te se može očekivati i njegov rani odlazak u penziju, prema pravilima ove dinastije. I ništa ih nije uklonilo ni sa državnog kazana ni sa šaltera državne blagajne: uprkos sukobu interesa, aferama i preporukama za smenu od strane Agencija za borbu protiv korupcije.

Otac Milan zaseo je u „ministarstvo za selo”, a sin Stefan, osim upravljanja jednim državnim preduzećem, počašćen je bio čak i mestom potpredsednika Skupštine Srbije. Ne tako davno, da bi „nahranio” još stranačke horde, Vučić je smenio stare i postavio nove direktore u Javnim preduzećima “Putevi Srbije”, “Koridori”, “Državna lutrija Srbije”, “Emisiona tehnika” i još nekoliko njih. Sva ona su u vrlo skoroj perspektivi viđena za prodaju stranim državama i stranim korporacijama.

U svih 500 (približno) državnih preduzeća koliko ih danas ima u Srbiji, tokom Vučićeve decenije zapošljavani su i ljudi koji u realnosti nikada nisu ni radili u njima. Od moralno posrnulih pevačica i starleta, do umetnika svih profila koji su postali članovi Srpske napredne stranke, samo zato da bi imali „državnu platu i staž”.

Režimu ovog odlazećeg diktatora Srbija i njena državna preduzeća, služila su samo za namirenje ličnih, megalomanskih apetita. Ono što planira da uradi sa njima, govori u prilog čitavom nizu dokaza da zaista mrzi državu u čije ime se svakodnevno predstavlja kao patriota. Režirana, planirana prodaja javnih komunalnih preduzeća, biće poslednji udarac koji želi da zada građanima Srbije. Jer, gradski vodovodi i sistemi otpadnih voda, kanalizaciona mreža i slično, pripadaju najvitalnijem pitanju svakog građanina i države kakva god da je. Ne bude li sprečen, ne bude li na nasilje odgovoreno na isti način, ostvariće svoj suludi naum...

A, kako stranci brinu o svojim državnim preduzećima, neka kažu i ove činjenice: kad je 2008. godine došla velika kriza, nemačka avio kompanija Lufthansa je dobila pomoć od svoje vlade u iznosu od impresivnih 9 milijardi evra, Dojče Banka je imala zastrašujući dug preko 110 milijardi evra ali se ozbiljna država nije odrekla svoje glavne državne banke, jer bez nje, čak i tako prezadužene, ne bi ličila na sebe. Kad je došla ta ista kriza iz 2008. godine, američka auto industrija Dženeral Motors, Krajsler, Ford i ostali dobili su pomoć od oko 470 milijardi dolara. Jer, osim privatne ima tu i državne imovine i kapitala i država ga štiti.

Konačno, valja podsetiti (da na njih zaborav ne padne) i na one klovnove koji su tokom Vučićevog režima vršili najviše dužnosti u javnim preduzećima Srbije...

Ispred Partije ujedinjenih penzionera Srbije, državnim preduzećem „Pošte Srbije” upravljao je godinama režimski kadar, Mira Petrović, koja je prethodno u toj firmi bila na funkciji specijalne savetnice. Nakon odlaska Milana Krkobabića sa direktorske na ministarsku funkciju u Vladi, izabrana za direktorku Pošta Srbije i u ovom JP uspostavila autokratsku vlast, „po vertikali”.

Protiv JP „Putevi Srbije” podnošene su prijave zbog „nepravilnosti” usled “nestanka” 437 miliona evra. Čak i tokom benignog revizorskog izveštaja ustanovljeno je da su „Putevi Srbije” tokom 2018. i 2019. godine nabavili dobra, usluge i radove bez sprovedenog postupka javne nabavke, kao i da su pokretali desetine postupaka bez prethodno ispunjenih uslova.

JP Elektromreža Srbije (EMS) dobila je na nameštenom konkursu (sa još devet kandidata) Jelenu Matejić, koja je nepunih godinu dana obavljala funkciju vršioca dužnosti direktora tog preduzeća.

Na čelo JP „Telekom Srbije”, takođe na “kvoti” Srpske napredne stranke, mesto direktora je zauzeo Predrag Ćulibrk, još 2012. godine. Upravljanje jednom od najbogatijih državnih firmi učinilo je ujedno i Ćulibrka jednim od najbogatijih direktora državnih službenika.

Slično je i sa dugotrajnim direktorom JP „Srbijagas”, mada je Srpska napredna stranka preuzela energetski sektor od Socijalističke partije Srbije u Vladi, preduzeće Srbijagas je još uvek u rukama SPS i najbolje plaćenog direktora u Srbiji, Dušana Bajatovića.

Ipak, niko nije duže trajao „u VD stanju” od alkoholisanog Zorana Drobnjaka, koji je u JP „Putevi Srbije” u tom svojstvu trajao od 2011. godine (dakle, pre Vučića!), pa sve do nedavno. Ovaj zahvalni klovn potpisao je mnoštvo štetnih ugovora, ali, kad bude došlo vreme za sudske procese, imaće ozbiljan alibi: posao mu je dao čovek sa zdravstvenim osiguranjem na ime Aleksandar Vučić, koji ima svakodnevna „suženje svesti” i niz neidentifikovanih dijagnoza. A, i Drobnjak lično, ima sličan alibi, ali samo zbog toga što je alkohol prihvatio kao sudbinu.

Znatno kraće od njega, trajao je izvesni Dmitar Đurović u JP „Koridori Srbije”, ali je takođe spadao u kategoriju režimskih ljudi na čelu državnih preduzeća, koji su trajali, jer nisu bili važni. Isto bi se moglo reći i za bivšeg direktora EPS-a, Milorada Grčića. I tako „nevažni”, ostavili su niza sebe neopisive štete. Ali, to su samo trojica „istaknutih”, od čitave armije „visokih funkcionera partije” u državnim preduzećima, pa sve do lokalnih baraba i mizerija, koje je režim Aleksandra Vučića koristio kao krpe, kako bi nekontrolisano pljačkao sve što je državno.

Glosa

Pljačka srpskih državnih preduzeća je pljačka građana Srbije. Prodaja tih državnih preduzeća je prodaja tih građana strancu i kapitalisti. A, koliko su oni milosrdni, nije teško zaključiti.