Nestajanje

Knjiga Branislava Gulana ,,Ruralne sredine u Srbiji - Spasavanje sela i države'' (101)

Zadruge su održale Srbiju

Branislav Gulan, je član Naučnog društva ekonomista Srbije, Nacionalnog tima za preporod sela Srbije, KONVENTA EU - Mreže za ruralni razvoj EU u Srbiji, analitičar, novinar, publicista i književnik, koji se više od pola veka bavi selom i seljacima, odnosno čekanjem boljeg života na selu. Ekonomista po obrazovanju, pohađao je i završio u šestoj generaciji 1980/81. godine, najvišu političku školu u SFRJ ,,Josip Broz Tito'' u Kumrovcu. Evo i njegovih najnovijih istraživanja oblasti kojima se bavi u poslednjih pola veka rada. Autor je i trostruki dobitnik nagrada za životno delo. Dve međunarodne i jedne domaće - Društva novinara Vojvodine u 2019.godini. U izdanju novosadskog ,,Prometeja'', nedavno je objavljena i nova knjiga Branislava Gulana ,,Ruralne sredine u Srbiji - Spasavanje sela i države''. Knjiga je proglašena i nagrađena za najbolje autorsko delo i projekat u 2019.godini VELIKOM I MALOM DARODAVNICOM od strane ,,Svetionika'' iz Kragujevca. U 2020. godini autoru je za projekat istraživanja, nestajanja i obnove sela Srbije dodeljena i uručena MEDALJA ČASTI Novog Sada. Na kraju 2022. godine analitičar i publicita Branislav Gulan proglašen je i dobitnikom priznanja ,,Zlatna značka Kulturno - prosvetne zajednice Srbije za 2022. godinu'' koja se dodeljuje za dugogodišnji doprinos razvijanju kulturnih delatnosti za nesebičan, predan i dugotrajan rad. Zlatnu značku dodelili su mu Kulturno-prosvetna zajednica Srbije i Ministarstvo spoljnih poslova Republike Srbije - Uprava za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu, a pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja Vlade Republike Srbije. Uz dozvolu autora objavljujemo najinteresantnije delove ovog istraživanja čije se i novo izdanje upravo priprema.

Branislav Gulan

selima više nego ikad do sad, priče su dobile novi zamah, ali i podaci iz mog ličnog istraživanja, proteklih decenija. Ali, oni se uglavnom prisvajaju i koriste, bez navođenja izvora. Pre svih, u tome se ističe Akademijski odbor za selo SANU! Izuzetak je ministar za brigu o selu Milan Krkobabić, koji uvek navodi čiji su to podaci, rad, analize i istraživanja. Dakle, sve podatke analize, dokumentaciju sakupljanu pola veka, njemu kao ministru predao sam da koristi! Ali, onima koji su imali vremena od sedam decenija od 1950. pa do 2000. godine da te negativne pojave - nestajanje sela i gašenja po 100 zadruga godišnje da spreče, u vremenu kada su bili na vrhuncu vlasti, a sad su u trećem dobu, su sami prisvojili. Dakle, to je njihova krađa intelektualne svojine! Jer, nijedan podatak ne potiče iz rada sadašnjih članova te naučne institucije, Akademijskog odbora za selo SANU!

Međutim, kada te činjenice kao sopstveno istraživanje pomene Akademijski odbor SANU, to je prisvajanje tuđeg rada. Oni su sa rešavanjem tog problema zakasnili sedam decenija! Jer, tada, davno trebali su da reše ove probleme, kada su nastajali, a ne da sad u trećem dobu sa evoluiranom pameću nude rešenja, kako da se zaustavi propadanje sela i povratak zadruga. A, od 4.700 sela nestaje nam svako četvrto. Značajan doprinos gašenju sela i svake godine po 100 zadruga, do pojave na političkoj sceni Milana Krkobabića, sadašnjeg ministra ze brigu o selu, davali su baš oni koji, koji misle da mu sad ispravljaju svoje grehe iz prošlosti kroz davanje podrške! Jer, nijednog novog podatka o selima koja nestaju, osim onih koji se nalaze u analizama autora ovih redova nema u javnosti jer ne postoje.

A, to je bio zadatak članova SANU iz tog vremena. A, ne sada da dokazuju kako su svi drugi, krivi za to što nam se događalo sa selima. Jer, su nestala i praznila se. Od 1950. pa do 2000. godine iz sela u eks Jugoslaviji je u gradove prešlo čak osam miliona ljudi. Oni koji su se ,,navodno'' kroz nauku bavili tim problemima, nisu primećivali! Kako i zašto pre nego što ispuste vlast, pa dušu, trebali bi da objasne narodu. Jer, generacijama koje ostavljaju, poklanjaju i ruine!

Da su to uradili kada im je vreme bilo, danas bi uživali u sređenim regionima, državi i selima. Jer, da se 2017. godine nije pojavio Milan Krkobabić, ministar u Vladi Srbije, koji je to shvatio, problemi ni danas ne bi počeli da se rešavaju. Ti podaci i analize bi ostali mrtvo slovo na papiru, u analizama, knjigama... Ministar shvata probleme uhvatio se o koštac sa njima. Pa i sam, kaže da ih je puno, a para malo. Problemi su se gomilali, počev od završetka Drugog svetskog rata pa do danas. Za četiri godine rada, bespovratnu pomoć od oko 2,2 milijarde dinara dobilo je 207 zadruga.

Pored toga osnovano je više od 1.100 novih. Značajan broj, ali da bi one opstale, potreban je novi koncept rada u poljoprivredi Srbije. Dakle, da se sve radi ko nordijskom konceptu, u kojem se novac u agraru obrće najmanje 50 puta godišnje, to znači, da se sve radi, po zatvorenom konceptu od njive do trpeze preko zadruga. U sastavu s njim mora da bude i prerađivačka inudstrija. A, ona je otuđena u vreme pljačkaške privatizacije posle demokratskih promena nakon 2000. godine. I tu je sad najveći problem, kako ih sve uključiti u novi zadružno - agrarni sistem?

Ipak, radi se ponešto, beskućnici dobijaju svoj krov nad glavom. Sa malo para on praktično pokazuje šta treba u ovoj oblasti da se radi. Jer, svako četvrto selo je u fazi nestajanja, 200.000 kuća u Srbiji je prazno, 1.000 sela nema prodavnicu, 500 nema asflatni put ni vezu sa svetom... U mnogim selima gde na prodavnicama u izlogu piše nemojte više obijati, sve je već obijeno i pokradeno. Nemate šta da ukradete!

To su sve analizirali u proteklih četvrt veka sociolozi sela Evrope, Balkana i Jugoslavije, analizirali na međunarodnim naučnim skupovima, Vlasinskim susretima, koje je osnovao i predvodio prof dr Đura Stevanović, u čijem timu je bio i autor ovih redova.

To su radili na sesijama u samim selima. Analizirali i nudili predloge za rešenja, pa ih zatim dostavljali nadležnima, ali oni nisu marili za to. Među onima kojima je ukazivano na probleme, pa su se nudila i rešenjima, šta da se čini da se bar zaustavi nestajanje sela koja imaju neku šansu da prežive. Među njima nalazi se dosta imena i onih koji se sad u trećem dobu, ,,ističu'' sa rešenjima. Ukazuju kako je neko drugi kriv što nam kroz nestajanje četvrtine sela nestaje i na ovaj način četvrtina Srbije! U tome ne ističu svoju (ne) odgovornost zašto smo došli u takvu fazu. Jer, sve se to dešavalo u vreme kada su oni dobrim delom vladali i živeli u socijalizmu, a ponašali se kao da su u komunizmu.

Jer, lepše im je bilo da pričaju o tome iz ugodnih fotelja, nego da idu u sela i gacaju po blatu da bi se uverili u to. A, imali su šanse da i žive na selu i koriste sve blagodeti koje su se tada nudile ljudima na vlasti. Umesto da su otišli i žveli u selu, došli su u gradove odakle, su upravljali sa gašenjem sela i zadruga. Ovo što sad što ostavljaju iza sebe i peru svoje grehe, kada ispuštaju vlast, a zatim će i duše, mora ostati upisano, za buduće generacije, kako ne treba raditi!

Zadatak za vlade i ministre u narednih pola veka!

Sve je uništavano sedam decenija pa sad treba najmanje pola veka da se to što je porušeno vratilo nameni da se u kućama i selima može živeti. To nije posao samo za ovog ministra, idejnog tvorca, koji je pokrenuo da se problemi konačno počnu rešavati (Milan Krkobabić), već za naredne vlade u sledećih pet decenija.

Dokaz da jedino brigu o selu u Srbiji vodi Milan Krkobabić, su njegovi planovi za 2023. godinu. U zemlji ima oko 200.000 praznih kuća, nestaje svako četvrto selo. Ali, o tome jedino brine Milan Krkobabić. Tragično je da je to kap vode u moru, ali je ipak dobro kada neko dobije svoj krov nad glavom. Do sada je i oko 1.611 kuća u selima dobilo nove vlasnike. Rešili su veliki problem, dobili su krov nada glavom. Ali, kroz otvaranje novih pogona u selima njima treba omogućiti da u selima mogu da rade. Za to je nužno što pre otvoriti male fabrike, prerađivačku industriju... Jer, dobro je što sad sela imaju oko 5.000 novih stanovnika.

Ali, neće biti dobro ako ne budu imali dovoljno posla i hrane! Znači treba im omogućiti da žive od svog rada. A, ne od pomoći. To je kao ona narodna gladnoga treba naučiti da peca ribe svaki dan, a ne samo da dobiju ribu na poklon, da bi se najeli. Zato je ovaj posao koga se prihvatio ministar za brigu o selu, težak, i pitanje je koliko će trajati, ako ne bude dugoročnog rešenja. Jer, za sada je ovo samo ,,gašenje požara''. Dugoročno rešenje je da se nađe i dugoročno finansiranje. Ako, toga ne bude pitanje je dokle će sve trajati.

Za sada je dobro što je akcija pokrenuta i što je vraćeno poverenje u zadrugarstvo, ali ako se dugoročno to ne reši, biće još teža situacija. Jer, do sada se niko nije javio za poslednjih sedam decenija, osim Milana Krkobabića, da to rešava. Ponajviše za ispravljanje greha ima onih koji su rušili sela i zadruge pa sad ispravljaju svoje grehe! Ali, oni bi još malo da se zadrže na vlasti, jer kada nju ispuste onda im preostaje još samo da ispuste dušu. A, malo vremena imaju da vrate uništena sela i zadruge u život.

Novi program za seoske kuće

Od februara 2023. godine novi program za seoske kuće: Kako do svog doma za 1.500 evra? "Ovo je pionirski posao, otvorili smo ogromna pitanja", kazao je Krkobabić. Tako je ministar za brigu o selu Milan Krkobabić najavio je da će od februara krenuti novi dodajući da će, dok god bude mladih ljudi zainteresovanih za taj program, država izdvajati novac. Uskoro će izaći sa predlogom pred Vladu Srbije za novi program koji će početi od februara, a očekuje da ove godine bude oko 5.000 zahteva. Tokom prošle godine, kako je naveo, za 1,2 milijarde dinara iz budžeta kupljeno je u okviru programa naseljavanja mladih u sela 980 seoskih kuća.

Krkobabić kaže da je do sada, početka 2023. godine, ukupno kroz taj program kupljeno 1.631 kuća za 5.000 ljudi, od čega 2.250 dece i to u 119 lokalnih samouprava. Naglašava da nije dovoljno da mladi imaju samo kuću i okućnicu kako bi i ostali da žive na selu i navodi da mladi ljudi uglavnom ne odlaze iz onih sredina gde mogu da dogovaraju i odlučuju o svim pitanjima vezanim za njihov život. U tom smislu najavljuje da će se truditi da u ovoj 2023. godini se napravi i nova teritorijalna organizacija, novi koncept ruralnog i urbanog zasnovanog na evropskom modelu. "Ovo je pionirski posao, otvorili smo ogromna pitanja", kazao je Krkobabić i apelovao na poslanike u Skupštini da podrže "Nacionalni program za preporod sela Srbije".

Kaže i da za sada sredstva koja su opredeljena iz budžeta su dovoljna da se nastavi sa radom. "Biće i rebalans budžeta i nadam se da ćemo imati i dodatna sredstva", kaže ministar za brigu o selu.

Vraćanje dostojanstva

Govoreći o socijalno garantovanim penzijama, Krkobabić kaže da one nemaju nikakve veze sa uobičajenom penzijom i ne idu iz fonda. "To je specijalni vid socijalne pomoći namenjen onima koji imaju više od 65 godina, a neće moći nikada da odu u penziju jer ne ispunjavaju uslove. Najviše takvih su žene sa sela, koje nemaju ništa na svoje ime, a sve na njima počiva. Vreme je da im vratimo dostojanstvo", naveo je Krkobabić. Po njegovim rečima, iznos te socijalne garantovane penzije ne bi trebalo da bude manji od 100 evra i precizira da su uslovi za nju da ne postoji penzija, nema imovine na svoje ime i nema drugih prihoda. Dodaje da takvih u Srbiji ima nešto više od 200.000 za koje bi godišnje trebalo izdvajati 240 miliona evra.

Na kraju, i kod mene je proradila naknadna pamet, pa sam video, da je to meni i izgubljenih osam godina u životu, u volonterskim aktivnostima provedenih u SANU. Jer, drugi sad se diče sa istraživanjem o nestajanju sela u Srbiji, A, oni su doprineli njihovo gašenju! Sad hoće da ih obnavljaju u trećem dobu. Drago mi je samo ako će ti podaci da reše nečiji stambeni, životni problem. Ministarstvo za brigu o selu, do početka 2022. godine, prema njihovom izveštaju rešilo je problem 1.611 porodica koji su dobile kuće u selu. Sela su dobila oko 5.000 novih stanovnika.

Bio sam među najmlađim članovima u Odbora za selo SANU 2011. godine, pa sam mislio da je to deo akademije nauke, gde ja treba da se dokazujem, mesto gde imam šta i da naučim. Prevario sam se! Ako, pogledam na ono što ja radim, mislim da je bilo obrnuto. Čak i zloupotrebljeno, odnosno iskorišćeno! Tada sam još bio u redovnom radnom odnosu, pa sam imao i dosta radnih obaveza. Ali, bavljenje problematikom sela bio je moj život, izazov, zadovoljstvo! Jer, ceo radni vek sam svakodnevno putovao iz Novog Sada u Beograd na posao, ali i po Srbiji da istražujem sela. I život u njima. To činim i danas, prema svojim radnim, životnim i finansijskim mogućnostima.

Samo jedan primer: Kada smo osnovali u Odbor, rečeno mi je da je moj zadatak između ostalog i taj Odbor nalazi u javnosti. To sam mogao. Pošto sam ceo vek proveo u medijima, pronalazio sam gde ću objavljivati razmišljanja i izlaganja članova Odbora. U Sremskoj Mitrovici, su čak postojale novine koje se bave agrarom, u kojima sam imao obezbeđen prostor temama kojima su se bavili članovi Odbora za selo. Ali, i pored mnogo, mnogo, mnogo, napisa - ništa se nije pokrenuo ni rešilo sve dok se nije pojavio Milan Krkobabić.

Bio je to posao da sve pročitam, dobrim delom i birokratski ili činovnički napisano pa da izvučem iz nje vest ili informaciju, zanimljivu za narod. Zatim, da nađeš medij koga to interesuje pa da objavi. I naravno bez honorara. Jer, ,,honorar'' je moje zadovoljstvo da se neko selo pojavilo u javnosti. Radio sam posao koji obavljaju novinari. Uostalom mesto u Odboru sam dobio zbog analiza o selima, ali zato što sam iz medija pa da promovišem članove.

Primer je da sam, između ostalih poslova koje sam obavljao, predložio i savetovanje o korišćenju termalnih voda za Odbor za selo SANU. Domaćin je, 2014. godine, pred poplave u Srbiji, bila Lukovska banja, kod Kuršumlije. Poznavao sam dobro, direktora Radovana Raičevića, koji je na moj nagovor, bio dobar domaćin, pa nas je častio, članove Odbora SANU, nas sve, koji smo došli, oko 20 osoba, da budemo gosti u banji i da diskutujemo o korišćenju termalnih voda u privredi Srbije. Nekoliko dana gostili smo se besplatno i mudrovali o korišćenju termalnih voda. Tada sam imao podatak da imamo 360 većih izvora voda, da se koriste samo 10 odsto u Srbiji. U Mađarskoj je tada bilo njih 1.300, a koristili su se 99 odsto. Ni posle mudrovanja i banjanja, stanje u ovoj oblasti se nije do danas promenilo u Srbiji.

Gledali nestajanje sela i gašenje zadruga!

U tom Odboru, kasnije mu je dodat naziv Akademijski, kada je u SANU došao sad odlazeći predsednik, proveo sam dva mandata, dakle osam godina (2011 - 2019). Nijedan novi podatak, osim onih koje sam ja doneo, ili ideju o rešavanju problema o selima u Srbiji koja nestaju nisam čuo! A, sa podacima koje sam ja doneo oni koji su rušili sela i gasili zadruge, su se hvalili u intervjuima koje su davali u javnosti. Pitanje je šta su radili njegovi članovi Odbora proteklih pola veka, kada je ova veoma aktuelna i sudbinska tema za Srbiju u pitanju! Jer, sela su nestajala. A, oni nisu to ni sprečili! Zašto se tom temom i sprečavanjem rušenja sela i gašenja zadruga nisu bavili ranije. Nego su sve znali, ali nisu ni sprečili. Da li su odgovorni za to?

Pad proizvodnje u agraru!

Poljoprivreda Srbije, u 2022. godini zabeležila je pad proizvodnje od osam odsto! Prethodne, dakle 2021. godine taj pad bio je pet odsto. Već decenijama vrednost agrarne proizvodnje se kreće od oko četiri pa do 5,6 milijardi dolara. Zašto nema rasta. Zašto je vrednost proizvodnje po hektaru samo 1.000 dolara? Sa tom vrednošću ne možemo biti konkurenti na svetskom tržištu. Oni kojima težimo imaju vrednost proizvodnje veći od 20.000 dolara godišnje po hektaru. Ali, oni imaju i drugačiji koncept agrara. Oni kapital obrću po 50 puta godišnje (u godini dana postoje 52 nedelje), pa na početku svake nove radne nedelje imaju svež novac. Vrednost proizvodnje u agraru na 3.476.000 hektara kreće se godišnje do 5,6 milijardi dolara. Za poslednje tri i po decenije godišnji rast proizvodnje je samo 0,45 odsto.

Poslednja Strategija razvoja agrara Srbije kad je doneta 2014. godine i važi do 2024. godine, planirala je godišnji rast proizvodnje od 9,1 ili 61,1 odsto u lošijim godina. Ništa se nije ostvarilo. Ili decenijama se obećava bolji život u agraru. Ostaju obećanja i očekivanja od svake vlasti. Primer su i sistemi za navodnjavanje. Davne 1977. godine kada je otvaran hidrosistem D-T-D, kada ga je otvarao tadašnji visoki funkcioner SFRJ, javno je rečeno da će se navodnjavati 510.000 hektara u Srbiji.

Najnovija državna informacija RZS je da se u 2022. godini navodnjavalo samo 54.639 hektara! Pitanje je ko obmanjuje javnost i narod!? I za to ne odgovara. Odgovor je - svaka vlast do sad!

U Odboru je uvek bilo i nekoliko akademika i ostalih važnih funkcionera, profesora, doktora nauka... Pitanje i za njih je šta to agrar ima za tri i po decenije obećanja o visokom rastu, ali to je samo 0,45 odsto? Šta su oni tako mislili o sebi, koji su želeli na neki način da se bave ovim temama i poslovima! I svi su uvek obećavali boljitak. Naslušao sam se toga, prošlo je dosta vremena, ali nije došlo do promena ka boljitku! Od izvoznika mesa postali smo uvoznici! Ni javnost nije uspela mislioce u ovoj oblasti da natera na to da budu odgovorni prema javnosti i prema sebi. Da ne daju prazna obećanja. Da pokrenu odgovornost za obećano ali ne urađeno. Pitanje za njih je zašto nisu pokrenuli temu da se na Odboru raspravlja o tome kako i zašto se on (ne) sprovodi u životu?

Traženje oproštaja i štetni aplauzi!

To vidim i po tome što je jedino novo, i veoma dobro, što se u tome pojavio Milan Krkobabić i počeo neke podatke od tih koje ja iznosim, a poklonio sam i ministarstvu za brigu o selu, počeo da koristi i sprovodi u životu. Pitanje, je zašto to niko nije uradio pre pola veka! Nego su svi ćutali, gledali i odobravali NESTAJANJE SELA I ZADRUGA! Zatim u trećem životnom dobu im je evoluirala pamet! Sad su aktivni i hoće da im se oproste gresi, podržavaju akcije Milana Krkobabića, odlaze i u crkve, a tražeći verovatno oproštaj za za to što nisu činili. Primer su podrške za oporavak zadruga, kupovina i podele seoskih kuća onima koji hoće da žive na selu.

Dopadaju mi se Miholjski susreti sela. Pitanje za njih zašto sada nisu iskoristili moći koje još uvek imaju pa da spreče pokolj stoke zbog loše agroekonomske politike? Zašto ne učine nešto da se agraru vrate nestale pare, one koje je utvrdila DRI (radi se o nestalom ili nenamenski potrošenom novcu od pola milijarde evra) pa da se one vrate tamo gde su bile i namenjene, pa da se sa njima napune staje, obori i torovi! Da Srbija krene ka boljitku, sa hranom i njenim izvozom.Takva podrška ministru za brigu o selu, koji oni pružaju, može da mu nanese više više štete, nego što će imati od njihovih aplauza i tapšanja.

Kao da, ne znaju da je u selima već sve ukradeno i odneto, da nema više ni šta da se dobije, ni šta da se ukrade, kao što piše u zatvorenim seoskim prodavnicama. A, svako četvrto selo danas nema ni prodavnicu! Na ovo sam upozoravao u svojim napisima poslednjih pola veka. Jer, niko nije hteo to da radi, a bilo je sramno reči da sam ja seljački novinar. Bio i ostao dostojan, pa eto, naišao je jedan koji je poverovao u to, uhvatio se u koštac sa problemima i počeo da ih rešava. Jedini koji je i praktično to počeo da rešava za poslednjih sedam decenija je - Milan Krkobabić. Malo je to, kada se pogleda da je to 200.000 ruina, kada je reč o kućama, ali on sam ne može više, niti mu se daje više para da to čini na poboljšanju života u selima.

Sa sela u grad otišlo osam miliona ljudi!

Trebala bi da postoji Vlada samo da rešava ove probleme, pa ni tada ne bi ih rešila ni za nekoliko decenija. Toliko su ostavili koji sa hoće ponekad da ,,pomažu''.Ostavili probleme, ne svojoj deci i unucima već i onima koji će se roditi za par decenija! ,,Pomagali'' su do sada, pa više neka to ne čine! Jer, ljudi se već samoorganizuju, dogovaraju kako da reše probleme, kada se održavaju Miholjski susreti, na njima sretnu i dogovaraju, pa posle njih sad ima moba u selima. Oni koji su na vlasti, a to nisu činili proteklih decenija, neka se bar sad sklone. Neka puste nove, mlade ljude da stvore novi koncept agrara, koji imaju znanja i volje da konkretno pomognu Milanu Krkobabiću, u sprovođenju akcija. Želju za pružanje pomoći ima i narod, koji se sad dogovora šta i kako činiti, kada se sretnu na Miholjskim susretima. Ti susreti se sad održavaju svakom četvrtom selu.

U njima su žitelji sela, koji se na tim susretima dogovaraju za mobe. Na njima su nekada gradili i obnavljali Jugoslaviju posle Drugog svetskog rata. Međutim, zahvaljujući lošoj agroekonomskoj politici i potcenjivanju onih koji su obnovili sela i bili ostali da žive u njima, sa stvorenim uslovima za život i rad na selu, bili su ,,prinuđeni'' na iseljavanja i odlazak iz sela na siromašniji život u gradovima. Samo za pola veka iz sela u grad je na prostorima SFRJ od 1950,. pa do 2000. godine preselilo se osam miliona ljudi ljudi!

Pljačkaška tranzicija

Međutim, to i svo ostalo nečinjenje služi pojedinim članovima Akademijskog odbora za selo, da se i danas služe tuđim istraživanjima o nestajanju sela, podacima i činjenicama kao i da se pojavljuju u javnosti, kao novi spasioci opstanka i ostanka sela i Srbije! Čak pozivaju ljude koji su otišli iz Srbije da se vrate u selo i da proizvode hranu, obećavajući im srećan i ugodan život! I sad nude pomoć, ali mislim da ona od njih nije potrebna jer, su već izgradili sebi što im je trebalo. Pomoć od njih bi bila da svoja mesta ustupe onima koji treba da obezbede budućnost mladima da ne idu iz Srbije. Jer, svake godine iz srednjih poljoprivrednih škola izađe oko 25.000 svršenih srednjoškolaca.

Neki neka idu i studariju pa da se vrate u sela, a ima dosta onih koji imaju roditeljske njive, ne moraju da kupuju nove. Neka se udruže u nove zadruge pa neka im one omoguće da proizvode, prodaju i naplate svoj rad i znoj. Jer, ovo su sad nove zadruge u koje zadrugar ili kooperant unose samo svoj proizvod da bi ga prodali. Posle Drugog svetskog rata, u njih su unosili imovinu i sve što su imali. Posle su propale i zadruge i sva seljačka imovina. To je urađeno u protekloj pljačkaškoj tranziciji, obavljenoj uz pomoć države u Srbiji.

Da pričaju kako nestaju sela, kako se smanjuje broj stanovnika u njima, i da sa naknadnom pameću, sada sa pola veka zakašnjenja, pričaju šta bi oni voleli da se uradi u selima, da bi se to sprečilo, treba da je došao kraj. Nepominjući zašto tu temu nisu pokrenuli i rešili pe pola veka, kada su oni vladali ovim prostorima! Tada, kada im je bilo vreme za to da urade, a ne sad. Jer da su to učinilo i pre sedam decenija ili pola veka, sad bi uživali u tim blagodetima. Sad se ne bi mučili i mudrovali sa naknadnom pameću šta bi oni voleli sad u trećem dobu da se uradi. Istovremeno ne govoreći o svom nedogovornom radu i neodogvornosti za neurađeno! Znaju li šta ostavljaju generacijama koje su stigle i koliko će njima trebati da isprave greške koje su nasledili. Potrebno će biti bar pet do sedam decenija!

Sociolozi kao pamtija!

Osećam potrebu i delim svoj stav da sa ostalim istomišljenicima nastavim delo dvojice velikana sociologije sela, eks Jugoslavije. Na to me obavezao i predgovor knjizi, izdatoj 2022. godine od strane novosadksog ,,Prometeja'' i Narodne biblioteke ,,Desanka Maksimović'' u Vlasotincu. Knjiga ima nadnaslov Pograničje - iz arhiva Vlasinskih susreta (Sećanja 1995 - 2021.) : Predgovor: Sociolozi kao pamtija. U uvodniku prof dr Božo Milošević, između ostalog ističe: ,,...Na osnovu svega što se radilo na Vlasinskim susretima protekle dve i po decenije, nikli su i Ministarstvo za brigu o selu, sa čelnikom Milanom Krkobabićem, u čijim aktivnostima zapaženu ulogu igra preduzimljivi Branislav Gulan, ama baš stalni posetilac vlasinskih naučnih zasedanja!

Dalo bi se reći da je on njihovo ,,dete''. Manemo li političko opredeljenje visokog državnog sluge, cenim da je MBS konkretnim akcijama - oživljavanjem zadrugarstva i kupovinom selskih domova sa okućnicama za mlade bračne parove - do sada ubedljivo najviše učinilo za opstanak i ostanak stanovništva u poljskim predelima...''

Radeći posao koji sam voleo u kući ,,BORBA'', jednog dana pred kraj osamdesetih godina prošlog veka rečeno mi je da odem na razgovor kod prof dr Đure Stevanovića, u Komitet SK Starog grada, piše autor ovih redova. Znao sam da on ponekad brifuje novinare, a to znači obično deli packe. Kada sam ja otišao dobio sam pohvale za rad i predlog da njemu pomažem na organizaciji budućih Vlasinskih susreta. Rado sam to prihvatio, uključio se u pripreme i Vlasinskih susret, svojevrsna akademija onih koji imaju znanje da ga daju i drugima, ali i onih koji su ih bili željni i sticali (kao ja), počeli su 1995. godine. Kroz njih su prolazili ljudi od znanja, ali i oni koji si bili željni novih znanja, od umnih ljudi. Ja sam bio prvo njihovom saradnik, a potom i ravnopravan učesnik sa radovima koje sam objavljivao. I to je bila još jedna visoka škola znanja, koje je mene posebno interesovalo. Ponovo je moje druženje bilo sa ljudima od kojih sam imao uvek nešto novo da čujem, naučim iz oblasti koja me interesovala, a bila je značajna i za opstanak i ostanak sela u Jugoslaviji. Danas u Srbiji.

Dakle, na međunarodnim naučnim skupovima, pre svega, Vlasinskim susretima, uživao sam da se družim i upijam znanje od dr Svetka Livade, dr Đure Stevanovića, pok dr Danila Ž. Markovića, dr Radenka Krulja, dr Milutina Matića, dr Srđana Šljukića, dr Stojana Jevtića i drugih, njima sličnima. Nažalost, među nama nisu više Svetozar Livada, ni Đura Stevanović... Ali, su ostale njihove misli i dela. I to nas obavezuje. To je i put kojim treba da idemo, mi njihove pristalice, pa da nastavimo to što su oni počeli.

Jer, samo njihove ideje mogu doneti boljitak narodu, selu i Srbiji, a ne ono što je činjeno na njegovom uništavanju i gašenju proteklih sedam decenija. To znači, oni koji su doprineli gašenju sela, ne treba im sad davati šansu da ih ponovo obnavljaju. Jer, šta su znali i umeli na tom polju da urade, ostavili su iza sebe. Na to su nam ukazali i Vlasinski susreti održavani četvrt veka.

Mnogi sad koji se busaju u grudi da bi pomogli obnovu sela ili zadruga, nisu imali sluha za Vlasinske susrete, ni potrebu da budu deo tih akademskih rasprava. Da su tada ponudili predloge za rešenja, tih problema, ako su ih imali Srbija, sad ne bi morala da uvozi milion prasića, već bi izvozila više miliona miliona tovljenika. Mesare bi bile pune hrane iz domaće proizvodnje. Ovako sad seljaci, paori, stočari i drugi iz ovih delatnosti, umesto da budu na njivama, stajama i ekonomskim dvorištima, moraju da iu na ulicu ili ministarstvo i da pitaju ,,gde su naše pare''.

Obilazak seoskih mahala

Zahvaljujući Vlasinskim susretima i sam sam obilazio sela, mahale u njima. Jer, tako mi se i pružala šansa, kao novinaru, istraživaču, analitičaru i publicisti da upoznam selo i život u njemu. Dakle, to je bila i prilika da se obiđu i sela, ili kako tamo kažu mahale. Samo u opštini Crna Trava, ima takvih oko 27 sela. Bez turističkog vodiča - polako, od sokaka do sokaka. Ići ću ponovo: zbog cvetnih dvorišta i lepih kuća, a zimi zbog snega koji je, sasvim sigurno, beo kao sneg. Do Mlačišta (sela u sastavu Crne Trave) možete stići iz Predejana, putem ka Crnoj Travi (23 kilometra prohodnog puta i 40 minuta vožnje. Ukoliko pođete iz Crne Trave prema Predejanima, do Mlačišta je 15 kilometara prohodnog puta, a vožnja traje oko 30 minuta.

Po suvom vremenu put je prohodan i za putnička vozila. Imanje se uvećava, stado umnožava. Uz 240 mangulica, na paši po nepreglednom prostranstvu 18 krava buša. Gaje Savići kukuruz i ječam, proizvode i ćumur. Sve stečeno za manje od deset godina. "U Mlačištu imamo preko 68 hektara zemljišta na poljoprivrednom gazdinstvu, od toga 20-30 hektara sopstvenog zemljišta, a resto zakup od države na 30 godina.

Vrlo lepo može da se živi ne samo u Mlačištu, već u Crnoj Travi ko hoće da radi", tvrdi Dalibor Savić. Oni hoće, a imaju i za koga. Osmogodišnji Aleksandar prvo je dete u Mlačištu posle 40 godina. Voli školu, ali i selo. "Ovde je nekako sve lepo, sve je nekako planinsko", kaže Aleksandar Savić.

Izdašne su ovde livade, grmovi, šume. Darove prirode Olivera pakuje u tegle i flaše. Na nešto više od hektar zemlje, uzgaja povrće. "Kao što vidite sve rodi kad se radi, inače bez rada nema ništa", priča Olivera Savić.

A, krenuli su ni iz čega, u poklonjenoj staroj kući bez struje, u planinskom selu za koje ih koreni ne vezuju. Imali su jaku volju da ovde opstanu i da im krene nabolje. U dom Savića pre tri godine stigla je i Ana. Jedina su porodica sa malom decom u desetak okolnih sela.

Uz razumevanje opštine Crna Trava i podršku države, ideje naviru. Posle proširenja objekta za mangulice, razmišljaju i o etno-selu. "Sloga, rad, razumevanje, sve to čini, evo, da opstanemo ovde na ovoj planini i idemo dalje", ispričala je Olivera Savić, prilikom posete selu učesnika Vlasinskih susreta.

Radeći posao koji sam voleo u kući ,,BORBA'', jednog dana pred kraj osamdesetih godina prošlog veka rečeno mi je da odem na razgovor kod prof dr Đure Stevanovića, u Komitet SK Starog grada, piše autor ovih redova. Znao sam da on ponekad brifuje novinare, a to znači obično deli packe. Ne za neposlušne, nego za one koji netačno pišu. Kada sam ja otišao dobio sam pohvale za rad i predlog da njemu pomažem na organizaciji budućih Vlasinskih susreta. Rado sam pihvatio, uključio se u pripreme i krenuli su Vlasinski, susreti, svojevrsna škola i akademija, onih koji imaju znanje da ga daju drugima, ali i onih koji su ih bili željni i sticali (kao ja), počeli su 1995. godine.

Kroz njih su prolazili ljudi od znanja, ali i oni koji si bili željni novih znanja, od umnih ljudi. Ja sam bio prvo njihov saradnik, a potom i ravnopravan učesnik sa radovima koje sam objavljivao. I to je bila još jedna visoka škola znanja, koje je mene posebno interesovalo. Ponovo je moje druženje bilo sa ljudima od kojih sam imao uvek nešto novo da čujem, naučim iz oblasti koja me interesovala, a bila je značajna i za opstanak i ostanak sela u Jugoslaviji, a danas u Srbiji.

To znači, oni koji su doprineli gašenju sela, ne treba im sad davati šansu da ih ponovo obnavljaju. Jer, šta su znali i umeli na tom polju da urade ostavili su iza sebe. Na to su nam ukazali i Vlasinski susreti održavani četvrt veka. Ni vi ni vaši prethodnici nažalost niste imali sluha ni potrebu tad da idete tamo jer vam znanje nije bilo na nivou da možete da razumete rasprave i jad onih koji su ukazivali na probleme. Ali i na rešenja. Da ste tad primenili predloge za rešenja, ne bi sad Srbija morala da uvozi milion prasića, već bi izvozila više miliona.

Zahvaljujući Vlasinskim susretima i sam sam obilazio sela, mahale u njima. Jer, tako mi se i pružala šansa, kao novinaru, istraživaču, analitičaru i publicisti da upoznam sela i život u njemu ima. Bez turističkog vodiča - polako, od sokaka do sokaka. Zato kažem: ići ću ponovo: zbog cvetnih dvorišta i lepih kuća, a zimi zbog snega koji je, sasvim sigurno, beo kao sneg. Do Mlačišta (sela u sastavu Crne Trave) možete stići iz Predejana, putem ka Crnoj Travi (23 kilometra prohodnog puta i 40 minuta vožnje. Ukoliko pođete iz Crne Trave prema Predejanima, do Mlačišta je 15 kilometara prohodnog puta, a vožnja traje oko 30 minuta.

Po suvom vremenu put je prohodan i za putnička vozila. Imanje se uvećava, stado umnožava. Uz 240 mangulica, na paši po nepreglednom prostranstvu 18 krava buša. Gaje Savići kukuruz i ječam, proizvode i ćumur. Sve stečeno za manje od deset godina. "U Mlačištu imamo preko 68 hektara zemljišta na poljoprivrednom gazdinstvu, od toga 20-30 hektara sopstvenog zemljišta, a resto zakup od države na 30 godina. Vrlo lepo može da se živi ne samo u Mlačištu, već u Crnoj Travi ko hoće da radi", tvrdi Dalibor Savić. Oni hoće, a imaju i za koga.

Osmogodišnji Aleksandar prvo je dete u Mlačištu posle 40 godina. Voli školu, ali i selo. "Ovde je nekako sve lepo, sve je nekako planinsko", kaže Aleksandar Savić. Izdašne su ovde livade, grmovi, šume. Darove prirode Olivera pakuje u tegle i flaše. Na nešto više od hektar zemlje, uzgaja povrće. "Kao što vidite sve rodi kad se radi, inače bez rada nema ništa", priča Olivera Savić.

A, krenuli su ni iz čega, u poklonjenoj staroj kući bez struje, u planinskom selu za koje ih koreni ne vezuju. Imali su jaku volju da ovde opstanu i da im krene nabolje. U dom Savića pre tri godine stigla je i Ana. Jedina su porodica sa malom decom u desetak okolnih sela. Uz razumevanje opštine Crna Trava i podršku države, ideje naviru. Posle proširenja objekta za mangulice, razmišljaju i o etno-selu. "Sloga, rad, razumevanje, sve to čini, evo, da opstanemo ovde na ovoj planini i idemo dalje", ispričala je Olivera Savić, prilikom posete selu učesnika Vlasinskih susreta.

Svet i Srbija u svinjama

Mesto Srbije u svetskom fondu svinja u 2021. i promena nakon 2006. godine: Nedostaje milion prasadi, ukinuta carina na uvoz! Odlukom Vlade Srbije na inicijativu Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede od ove godine je ukinuta carina na uvoz tovnih prasadi do 50 kilograma kao i prelevman od 8,7 dinara po kilogramu za tov prasadi i tov goveda, čime bi prema rečima resorne ministarke Jelene Tanasković trebalo da se pomogne unapređenju stočnog fonda u Srbiji.

Izgleda da je razdruživanje Crne Gore od Srbije više pogodovalo crnogorskim svinjama jer se od 2006. njihov broj do 2021. uvećao za 81,9 odsto, gotovo je udvostručen, dok je u Srbiji on smanjen za 10,7 odsto. Ne možemo govoriti o migraciji svinja iz Srbije u Crnu Goru jer je njihov broj u prvoj smanjen za 343.476 (znatno manje od ljudi) dok je u Crnoj Gori povećan za 10.888. dinara, navodi analitičar dr Miroslav Zdravković.

Kod svinja se radi o suprotnim migracijama od ljudskih: dolaze nam žive, zamrznute i prerađene sa zapada, dok nam ljudi odlaze u tom pravcu. Ovo nije pravedna raspodela. Zašto ne bismo kroz rast izvoza svinjskih prerađevina hranili našu dijasporu u centralnoj i zapadnoj Evropi, pa i još dalje u SAD i u Kanadi? No, ova filosofska pitanja nisu za nas ekonomiste, već za mnogo mudrije glave koje se bave visokom politikom i postižu rezultate kakvi ranije nisu postizani. Ali, nije nam tema tokovi migracija svinja i Srba, već gde je Srbija u svetskom svinjskom fondu. Ukupan broj svinja u svetu (ukoliko nema dupliranja podataka, i sličnih pojava) povećan je sa 925 miliona u 2006. na 975 miliona u 2021, što je rast od 5,5 odsto. Ovaj rast ne prati povećanje svetskog broja stanovnika, ali dobar deo čovečanstva i ne koristi svinje u ishrani, ili je previše izgladneo a svinjetina je gospodska hrana (možda i nije gospodska, ali ovde nam je izraz potreban nasuprot izgladnelima, tj. sirotinji), ističe Zdravković.

Srbija je smanjila udeo u svetskom fondu svinja sa 0,347 odsto na 0,294 odsto. Smanjila je i udeo u svetskom broju ljudi, dodaje Zdravković. Srbija je u 2006. bila na 30. mestu po broju svinja i do 2021. pala je na 38. mesto. Veći pad broja svinja od Srbije imale su nekad Mađarska i Belorusija, dok nas je preteklo deset zemalja: Malavi, Kolumbija, Argentina, Lao, Angola, Peru, Bolivija, Venecuela, Gvatemala i Čile. Tužno bi bilo istraživati kretanja u dužem periodu. Na primer, sa sve crnogorskim, od 1992. godine je smanjen broj svinja za 975.879, do 2021.

U davnoj 1992. Kina je imala 96 puta više svinja od Srbije, u 2006. imala je više 135 puta, a u 2021. imala je više 157 puta. Postoje politike i mere gde bi trebalo malo da se ugledamo i na Kinu, a ne samo na one zemlje ka kojima naš put nema alternative ističe Zdravković.

Kada je reč o svinjama u Srbiji treba da se zna da je daleke 1866. godine na 1.000 stanovnika Srbija imala 1.300 svinja! Tada smo bili u toj oblasti razvijeniji od SAD, koje su na 1.000 stanovnika imali između 800 i 900 svinja. Ili još jedan podatak da srednje razvijena zemlja treba da ima svinja koliko i stanovnika! Primera radi jedna Danska ima 5,6 mioliona stanovnika i 32 miliona svinja godišnje A, Srbija ima 6,6 miliona stanovnika i zvanično, po RZS 2,7 miliona svinja - stvarno je to manje od dva mliona. Znači Srbija bi danas trebala da ima oko 6,5 miliona svinja u oborima. Ima manje od dva miliona grla i zato ministarka mora da donese meru uvoza milion prasića.

Sa tim uvozom neće rešiti problem. Srbija je pre jednu deceniju u oborima imala 1,1 milion krmača prasilja, da danas ima samo 130.000 sa tim brojem i ovim uvozom prasića neće se rešiti problem, već je to samo ,,gašenje požara''. Svi ovi rezultati u agraru su rezultat loših, neadekvatnih agrarnih mera koje se vode u zemlji.

Ova mera je doneta kao mera pomoći našim poljoprivrednim proizvođačima sa idejom obnove stočnog fonda Srbije. Po procenama i analizama za prethodne dve godine, koje su radili republička statistika, Privredna komora Srbije, kao i Ministarstvo poljoprivrede, nama u ovom trenutku nedostaje oko milion prasadi da popunimo kapacitet farmi, rekla je ministarka Tanasković. Dodala je da je u prethodnom periodu stočni fond smanjen i da je strateški cilj Ministarstva poljoprivrede (iako agrar nije strateška gana) i cele države u ovoj 2023. godini je povećanje stočnog fonda pri čemu će akcenat biti usmeren na svinjogojstvo i govedarstvo. Tanaskovićeva ističe da će se ovim merama, proizvođačima omogućiti da kratkoročno, u toku jedne godine koliko traje njihova primena, uvezu kvalitetnu prasad. Po njenim rečima, država će zbog ukidanja carina i prelevmana biti na gubitku od oko milijardu dinara, koliko je iz ova dva izvora prihodovano prošle godine. Inače, najviše prasadi u Srbiju se uveze iz Evropske unije.

(Nastaviće se)