Feljton

Rat u Hrvatskoj iz pera obaveštajca (8)

Nesreća se predosećala

Obaveštajac bivše JNA objavio je knjigu ''Iz dnevnika jednog obaveštajca'', koja je potom, po tvrdnjama Kupindoa povučena iz prodaje. Objavljujemo delove iz ovog dnevnika, bez navođenja imena autora. Knjigu feljtoniziramo, da se mlađi naraštaji podsete kako je bilo. I da se više ne ponovi

Piše: ''Nestor''

Pridružio nam se potpukovnik Mirko Martić, koji se spasao posle napada na zgradu komande 5. vazduhoplovnog korpusa. Bio je u vlo lošem raspoloženju, na rubu nervnog sloma. Znao je da su hteli da ga ubiju, ali ga je samo sreća spasila. Rečeno mu je da sa ostalim ne kontaktira, a smestili smo ga u posebnu prostoriju i kontrolisali ulazak u nju. Zbog dnevnog odliva lica iz našeg sastava plašio sam se da neko ne izda njegov boravak u našim prostorijama. Dana 22.09.1991. godine dobili smo vodu, struju i snabdevanje hranom. Hrana je pripremana u kuhinji restorana "Crvena zvijezda". Život je postao podnošljiviji. Dani i noći su bili neopisivo dugi. Osim straže, drugih obaveza nismo imali.

Bez ikakvog razloga, sirene koje upozoravaju na vazdušne napade, oglašavale su se svakog časa ne samo u Zagrebu, nego i u drugim mestima širom Hrvatske. Stanovništvo je držano u neverovatnoj tenziji, koja je za cilj imala jačanje i produbljivanje mržnje prema ostatku Jugoslavije, njenoj najvećoj članici Srbiji i JNA. Sukob oko Vukovara ozbiljno je usložavao situaciju. Bilo je izvesno da hrvatske snage neće moći odbraniti grad.

Raznim kanalima dobijali smo nepotpune informacije o zverskom ponašanju na obe strane. Bilo je dosta informacija o ubistvima Srba u Vukovaru, Osijeku i okolnim mestima. Bili su, uglavnom, žrtve osvete zbog dejstva jedinica JNA na taj prostor. Prvi put čujem ime Tomislav Merčep. Kažu da ispoljava zverski nagon i krvoločnost, da ubija i muči, baca u ljude u Dunav i Dravu. Svašta, da se naježiš od sadržaja.

Gotovo u svim informacijama je spominjano ime Branimira Glavaša, ali niko ništa konkretno nije mogao da izjavi. Uglavnom, njegovo ime je apostrofirano u negativnom kontekstu. Sticao se utisak, da je Vukovar žrtvovan zarad nekih viših interesa koje je Tuđman planirao da ostvari. Takve zaključke iznosili su i pojedini članovi posmatračke misije EU, a naši prevodioci koji su ih pratili su nas o tome informisali.

Opšte, dnevne informacije smo primali putem radio i TV programa. Hrvatska televizija je vodila propagandni rat i nije nudila ni jednu objektivnu informaciju. Isto je činio i hrvatski radio. Povremeno smo mogli da pratimo program TV Beograd. Oni su nudili drugu krajnost. Program JUTEL-a je bio nešto objektivniji, ali i pored toga, urednik Goran Milić nije mogao sakriti navijačku crtu prema Hrvatskoj.

Uspeli smo da "uhvatimo" program radio-Petrova gora. Oni su puštali samo narodnu muziku i vrlo malo informacija. Kako smo raspolagali sa odličnom radio tehnikom, audio i video matrijalom u velikim količinama, počeo sam da snimam pesme, govore, poruke i sve drugo što mi se činilo interesantnim.

Kasete sam umnožavao i delio drugovima koji su ostali u okruženju zajedno sa mnom. Iz sportske dvorane u kancelariju sam prevukao opremu za trim kabinet. Sobnu biciklu, vesla za suvo veslanje, strunjače, tegove i niz druge sitne opreme. Svakodnevno sam vežbao po nekoliko časova, sakupljao snagu za naredne dane. Nisam tačno znao za šta će mi ta snaga služiti.

Možda ću lakše izdržati dane zatvora, ako nas zarobe, možda ću moći bolje i brže da trčim od drugih ili će mi na frontu biti lakše nego drugima.

Sa poligona Slunj me je nazvao pukovnik Kelečević i rekao mi, da je razgovarao sa mojim ocem i da ga je uverio da sam dobro. Pitao me je još, kako podnosimo stanje u kojem se nalazimo, koliko nas je još ostalo. Hrabrio me je da izdržimo i da je konačno rešenje na vidiku. Neko je bio proneo glas da sam zarobljen i da se nalazim u zatvoru. To je stiglo do oca i on je zbog toga zvao Kelečevića. Zahvalio sam mu se na lepim i umirujućim rečima, ali ništa konkretno nisam mogao da osetim.

Počeli smo se među sobom svađati. I najmanja iskra je bila povod za žučne rasprave. Naš šef, pukovnik Vulanović je uglavnom vreme provodio uz generala Rašetu, jer je bio najstariji starešina iz bezbednosti u komandi, Ja sam bio sa ostalima u prostorijama kontraobaveštajne grupe. U odeljenje sam slabo odlazio. Tamo je takođe bila rovita situacija. U ostalim segmentima komande, starešine su se različito ponašale. Jedni su bili odlučni i postojani u svom opredeljenju, drugi kolebljivi, pokušavali su da pronađu spasonosni izlazak iz ove situacije.

Dana 28.09.1991. godine, kada se situacija već pomalo normalizovala, iz Beograda se telefonom javio general Vasiljević. Već je bio postavljen za načelnika Uprave bezbednosti. Kako sam sa njim dosta prošao ove i prethodne godine, naša komunikacija je bila prilično slobodna. Šalio se na račun našeg položaja, izrazio čuđenje da smo još u životu. Kaže, da su se kladili da ne možemo izdržati više od pola sata i sl. Nisam mogao da verujem da vodimo takav razgovor i da on tako lakonski posmatra naš delikatan položaj. Rekao sam mu da je ovo verovatno naš poslednji razgovor i da ću ovog časa podneti zahtev za izlazak iz JNA. Neću bežati, izaći ću po osnovu zahteva.

Završio je rečima:"Ajde, da vidimo." Kako sam mu rekao tako sam i postupio, napisao sam zahtev za izlazak iz JNA i predao ga na rešavanje. Prvi dan ništa, a onda razgovor sa Vulanovićem, koji nije mogao da veruje na šta sam se odlučio. Nisam ni ja znao šta ću kada izađem. Obavestio je pukovnika Kelečevića i ovaj me je zvao. Svojim očinskim odnosom prema meni potpuno me je "omekšao". Govorio mi je, ne bacaj pod noge sve što si do sada postigao, nemaš kud, vidiš li šta se oko tebe događa. Pozivao se na oca, na još neke druge ljude za koje je znao da ih cenim, i njih i njihove postupke. Tako me je razuverio. Narednog dana su mi vratili zahtev pocepan na pola. Svima je bilo lakše, a čini mi se, meni najviše.

Može i bez kavijara

Vratio sam se u život i počeo aktivno da učestvujem u svemu. Kako smo dobivali relativno mali broj informacija, trebao sam privući sagovornike k sebi na način, da ih nešto posebno interesuje ili privlači. Da oni sami dolaze. Setio sam se knjige "Može i bez kavijara" autora Johannes Simmela. Znao sam da su hrana i dobra kapljica izvrsna podloga za uspešne i neusiljene razgovore sa mnogim sagovornicima. Prijatna atmosfera uvek odvezuje jezik, pa čak i onima koji neprekidno odvaguju svaku svoju reč. Uredili smo jednu prostoriju kao separe. Stolovi su bili spojeni i moglo je komforno da sedi oko desetak osoba. Raspolagali smo i mini kuhinjom sa svim potrebnim tehničkim aparatima za pripremanje hrane.

Bio sam kreator jelovnika i glavni kuvar. U večernjim časovima vodio sam razgovore. Nabavku namirnica poverio sam dvojici kolega, koji su uz pratnju prevodioca odlazili na pijacu u Branimirovoj ulici i tamo nabavljali sve što mi je bilo potrebno. Vulanović je bio oduševljen idejom. On je trebao da pronalazi i dovodi značajnije sagovornike, a ja one srednje i sitne.

Svako nešto zna, svako nešto čuje, pa je bio red da sve to objedinimo i da to ponudimo komandovanju. Stizale su nam informacije iz spoljnjeg sveta, jer su odobrili posete članovima porodica, prijateljima i drugim posetiocima. Ispred ulaza u zgradu postavljen je kontejner, kojeg su poseli policajci MUP-a RH i oni su kontrolisali ulazak i izlazak u zgradu.

Večere su bile svakodnevne. Ugostili smo mnoge, sa mnogima razgovarali, čuli svašta od opisa raspoloženja pojedinaca, planova, namera, šta pričaju članovi posmatračke misije, kako protiču pregovori sa hrvatske strane i sl. Tu je bilo dosta zapažanja o pojedincima na čitavom prostoru, onima čija su imena bila najčešće u opticaju. Kako god se vodila priča ipak je domirilo pitanje borbi oko Vukovara, procene razvoja događaja, kda će odbrana Vukovara potpuno kapitulirati i niz drugih informacija koje su stizale sa terena.

Vukovar i najveći deo Slavonije nalazio se van teriorijalne nadležnosti 5. vojne oblasti i mi nisamo imali ni jednu direktnu informaciju. Sve su to bila prepričavanja i nagađanja. Iz Petrinje, pukovnik Tarbuk Slobodan, dostavljao nam je sveže meso iz klanice "Gavrilović". Sve su to prenosili pripadnici misije.

Na prostoru Hrvatske, kasarne i jedinice su se predavale jedna za drugom. Posebno su stradale jedinice 32. korpusa koji je ostao odsečen, bez podrške i pomoći. Koprivnički garnizon se predao bez borbe. U Varaždinu su pre predaje bile danonoćne borbe. U Bjelovaru su ubili najuži deo komande brigade, posle osvajanja kasarne. Poginuli su komandant brigade, pukovnik Kovačević, pomoćnik za moral-potpukovnik Vasić, načelnik bezbednosti-kapetan I klase Dragiša Jovanović i još dosta pripadnika brigade. Potpukovnik Čeleketić, koji je bio načelnik štaba te brigade sa delom jedinice nalazio je u Pakracu. On je tamo od proleća, kada su izbili prvi sukobi. Tako se spasao pogibije.

Jedini herojski čin desio se u brigadnom skladištu kod Bjelovara kojeg je major Tepić digao u vazduh. Skladište i sebe. Sa skladištem je otišao u legendu. Njegov herojski čin ostaće upamćem za sva naredna pokoljenja.

Pre pada kasarne u Koprivnici, kod mene u Zagreb došao je poručnik Funoski Toni sa pismom iz kriznog štaba u kojem mi nude potpunu bezbednost u koliko napustim JNA i pređem na njihovu stranu. U potpisu je stajalo ime čoveka kojeg sam dobro poznavao, sa kojim sam proveo dosta vremena u svakojakim razgovorima. Moglo bi se reći da smo imali dobre i korektne, drugarske odnose. Nisam imao razloga da ne verujem u sadržaj, ali na takav korak se nisam mogao odlučiti. Za to je bilo više razloga.

Osetio sam i da će mi porodica biti ugrožena mojim odbijanjem. Da bih dobio na vremenu, Funoskom sam dao nešto novaca da počasti ostale u restoranu "Palić" gde su me čekali. Rekao sam mu da ne mogu tako naglo da izađem i da me čekaju. Uspeo sam da javim u Koprivnicu da beže. Imao sam za to pripremljene ljude. Granica sa Mađarskom je na oko 2o km. Kada sam dobio informaciju da su prešli u Mađarsku bilo mi je sve od jednom lakše. Kada se Funoski pojavio, rekao sam mu da ne mogu doneti takvu odluku. Objasnio sam mu da je moja porodica otputovala iz Koprivnice, da se ključevi stana nalaze kod Bolfek Damira i da ih preda načelniku SUP-a Krešimiru Papcu, koji se kasnije uselio u moj stan.

Ja i ostali pripadnici JNA smo proglašeni okupatorima i u Hrvatskoj su nam oduzeli svu imovinu, uskratili sva prava, pa i pravo na stan. Proglasili su nas apatridima. Sukobi HV sa TO Krajina besneli su oko Petrinje, Gospića, ostalom delu Like, u Dalmaciji, a odbrana Vukovara bila je na izdisaju. Koliko je bilo moguće posredstvom misije dobivali smo informacije iz delova Krajine, Posebno iz neposredne blizine Karlovca, Gospića, Ogulina, Dalmacije.

Nešto, vrlo malo, informacija smo dobivali iz Banja Luke iz komande 5. korpusa i nešto iz komande vazduhoplovnog korpusa koji se sada kompletno nalazio na aerodromu Željava. Sve informacije kada se skupe zajedno nisu ulivale nikakvu nadu niti su obaćavale, da će Se nešto radikalno dogoditi. Imao sam osećaj da tok događaja ide po nekakvom dogovoru, ali nisam znao ko se s kim dogovorio, ko je uticao da se događaji kreću tim tokom. Ipak za takve informacije smo bili daleko, bili smo hendikepirani za direktne kontakte na terenu, a bez toga sve je bilo nagađanje.

Tih dana sam se naslušao svakojakih procena, od najobičnijih ljudskih andanja i želja do procena koje su graničile sa fantazijom ili da su proizvod bujne mašte. Tako je po jednoj od njih, bilo dogovoreno na relaciji Beograd-Zagreb, da se jedinice i sastavi JNA izmeste sa teritorije Hrvatske, da je to uslov za dalje pregovore oko moguće konfederacije sa ostatkom Jugoslavije, da bi po uzoru an Hrvatsku i ostale članice konfederacije imale svoje vojne sastave i da bi postojala nekakva zajednička, prelazna, komanda dok se ne postigne konačno političko rešenje za sve.

Meni nije bilo jasno kako je to moguće, jer svakom je bilo očigledno da su na mnogim mestima događaji veoma eskalirali, da su brojne žrtve i da je u takvim okolnostima teško donositi odluke koje bi makar u minimumu zadržaje postojanje zajedničke države. Došao je 19.11.1991. godine, dan kada je Vukovar kapitulirao. Ovaj događaj me je još više učvrstio u uverennje da je prethodna procena nečije naklapanje, možda iskrena želje, ali potpuno neostavariva. To je za nas u Zagrebu u okruženju bio vrlo kritičan momenat. Osveta je bila moguća svakog trenutka. Mislio sam da se i nama bliži kraj. Kroz glavu su mi prolazile razne misli, sećanja na događaje i priče.

Prisetio sam se sudbine mog oca kojem su 1941. godine ustaše ubile oca, a imao je 11 godina. Moj sin je 1991. godine imao 11 godina, a ja isto kao njegov deda kada su ga ustaše odvele i ubile u Jadovnom na Velebitu. Srećom istorija se nije ponovila.

Druge procene su govorile o navodnim pregovorima oko rešavanja pitanja pripadnika JNA, koji se još uvek nalaze na prostoru Hrvatske. Po njima treba sa de obavi anketa i da se vidi, ko neće da napusti JNA i ko želi na pređe u redove hrvatske vojske. Opet mislim, kako ej to moguće kad je već veliki broj pripadnika napustio JNA, svi koji su želeli su otišli. Neko legalno i, koliko toliko, dostojanstveno, a drugi su se odlučili na klasično Dezerterstvo. Koga će oni sad pitati i s kim će realizovati takvu anketu?

Koliko god sam više primao takve i slične informacije sve više mi se činilo da znam manje, da mi one prave konfuziju i onemogućavaju u razmišljanju. Ovo tim pre, što nije bilo moguće s tim informacijama izaći bilo gde, ponuditi ih bilo kome, jer ni sam nisam bio zadovoljan njihovim sadržajem. Uz već spomenutog Merčepa, prvi put sam čuo za ime: Đuro Brodarac. Njegovo ime bilo je vezano uz Sisak. Dolazile su nam različite informacije, koje su govorile o zločinima u tom gradu i sve što se događalo vezivano je uz ime Brodarca. Ništa nismo mogli proveriti. General Rašeta je vodio intenzivne razgovore oko izvlačenja jedinica i komandi iz Zagreba i ostalih garnizona koji se nisu predali hrvatskim bojovnicima.

Naveče je dolazio kod nas na večeru i gotovo do detalja nas informisao o događajima koji su obeležili taj dan. Delovao je prilično rezignirano, ali se videlo da potpuno vlada situacijom. Svi vojni sastavi iz Zagreba će se izmestiti do 01.12.1991. godine osim Vojne bolnice u Dubravi. Određen je redosled izlaska. Kasarna na Borongaju, kasarne u Vlaškoj ulici, kompleks na Črnomercu, pri čemu su objekti i sastavi bili u nadležnosti Generalštaba JNA, kasarne u Selskoj ulici, niz manjih objekata po čitavom gradu. Vojska je u Zagrebu raspolagala ogromnom imovinom. Njenu vrednost nisam u stanju da izrazim. Pukovnik Vulanović mi je rekao da je dogovoreno, da izađemo 01.12.1991. godine. Obavestio me je o tome,da je naša nova lokacija Sarajevo i da će tamo biti komanda 5. vojne oblasti. Izlazak dela komande bio je planiran da se obavi zajedno sa preostalim jedinicama lociranim u kasarni "Maršal Tito" na Jakuševcu.

I pre ovog obaveštenja intenzivno smo se spremali za izlazak iz Zagreba. Sva raspoloživa dokumentacija je već bila uništena. Od raspoloživih tehničkih sredstava odabrali smo najbolju da je nosimo sa sobom. Sve ostalo je popisano i uništeno. Bilo je žalosno gledati gomile foto-aparata, magnetofona različitih veličina, kamere, sredstva za osvetljenje i dr. koje smo uništavali lupanjem i paljem plastičnih delova. Svaki dan bio je kao večnost. Dan izlaska i slobode bio je tako blizu, a tako daleko. Po više puta smo odlazili do garaže i proveravali ispravnost vozila, koja su inače bila u bezprekornom stanju.

Ostalo nas je sedmoro od 22 koliko je brojno stanje bilo u početku blokade. Mnogi, koji su u nevreme srbovali, koji su veličali svoje poreklo, izdali su i sebe i nas-napustili su i vojsku i nas. Pojedincima su deca postali pripadnici ZNG. Tragedija na sve strane.

Dan pre izlaska i na dan izlaska došla je nekakva komisija kriznog štaba Zagreb koja je vršila popis preostale opreme koju nismo mogli poneti ili povesti. U komisiji su bili pojedinci koji su do juče bili članovi komande ili štaba TO Hrvatske. Nisam hteo da ih gledam, gadili su mi se. Od vojnih objekata u Zagrebu u tom trenutku, pored komande, ostala je kasarna "Maršal Tito", Vojna bolnica i deo stare bolnice u Vlaškoj. Kasarna iz Borongaja je već napustila Zagreb.

Izlazak na slobodu

Došao je 01.12.1991. godine. Za pokret smo bili spremni već u 06,00 časova, ali nešto nije išlo kako treba. Čekali smo obezbeđenje vojne policije koja je trebala da vodi kolonu. Obezbeđenje je pristiglo oko 07,30 časova i nešto pre 08,00 smo krenuli prema kasarni "Maršal Tito" gde je konvoj trebalo objediniti u jedan i tako nastaviti dalje. Do kasrne smo prošli bez i jednog incidenta. Bilo je jutro i na ulicama se nalazio mali broj ljudi. Pratnja je mešovita. Vozila vojne policije i MUP-a RH. U ulici Marina Držića vidim našeg dojučerašnjeg kolegu Đorđa Kureljušića. Posmatra kolonu dok prolazi pored autobuskog kolodvora. Na raskrsnici ulica Marina Držića i Proleterske brigade vidim zastavnika Savu Popina, našeg penzionera. To je bio poslednji susret. Poverovao je propagandnoj mašinerije Hrvatske i ostao u Zagrebu. Naredne godine je ubijen. Bila je to još jedna potvrda, da Hrvatska razvija "demokratiju" na način da prethodno ukloni svakog za koga proceni da jeste ili da može njoj nauditi.

Pripreme u kasarni su trajale sve do podne. Pravljen je raspored vozila u koloni, ko vozi koje vozilo, šta vozi i sl. Deljeni su brojevi koje smo morali staviti na prednje staklo. Ispred kasarne i duž ulice prema izlasku iz Zagreba povećavao se broj posmatrača. Neki dolaze sa transparentima. Na njima piše: "VAN OKUPATORI", "ČETNICI U SRBIJU", "SMRT KOS-U". Ima dosta policije, ali to ništa ne znači, jer su i policajci kao oni koji uzvikuju razne parole i nose transparente. Okupljanje je planirano i neko sa tom masom upravlja, po starom oprobanom klišeu kojeg hrvatska vlast uporno primenjuje. Nešto iza podne kolona je krenula. Nalazim se u putničkom vozilu označenom brojem "5". Kolona ima oko 430 različitih vozila. Ima tu i privatnih vozila čiji vlasnici sa nama napuštaju Zagreb i Hrvatsku. Izlazimo na ulicu. Neopisiva galama. Po nama pljuju, polivaju vodu iz kanti, mašu metlama sa asocijacijom "neka vas voda odnese". Vozim polako da ne udarim u nekog od tih neverovatnih tipova i da ne napravim veliki problem.

Vozim i prisećam se slika iz 1941. godine kada su očevi ovih jadnika dočekivali jedinice 14. oklopne divizije Trećeg Rajha. Na njihove tenkove su bacali cveće. Sa veseljem i ushićenjem su dočekivali stvarne okupatore. Mislio sam, koji su to bolesni umovi mene i ostale proglasili okupatorima, kada sam i ja iz Hrvatske, kada je i ja jednako volim kao i svaki Hrvat. Pogled mi je zasenjen, razmišljanje me je odvojilo od spoljašnjih efekata. Tako dolazimo na auto put. Prolazimo pored benzinskih pumpi. Tu sam često navraćao.

Tu je radio Stevo Vlaisavljević iz Dabra i njegov brat Mićo. Premešten je na pumpu u Veliku Goricu. U oktobru 1991. godine su ga ubili na radnom mestu. Bio sam u okruženju i ta je informacija do mene posredno stigla. Bolji poznavaoci prilika su mi pričali da su ga ubili njegovi meštani iz Dabra-Hrvati. Spominjali su prezime Krznarić. To ubistvo nikad nije rasvetljeno, a nikom nije bilo u interesu ni da ga rasvetljava. Čujem zvukove zvona sa rimo-katoličkih crkvi kojima pozdravljaju naš izlazak iz Zagreba. Slavi i Kuharić i njegov šef u Vatikanu papa Vojtila. Zagreb je čist od Srba i od svih drugih remetilačkih faktora koji stoje na putu samobitnosti Hrvatske.

Kolona se kreće vrlo sporo. Povremeno zastajemo. Dolazimo do naplatne rampe u Karlovcu. Levo i desno su postavljenje protiv-tenkovske mine. Staza kojom treba da prođemo je obeležena minama. Polukružno su postavljeni maskirani pripadnici policije. Na sebi imaju crne uniforme i maske na licu. Oponašaju pripadnike zloglasne "crne legije" Jure Francetića. Prolazimo kroz Karlovac koji je potpuno sumornog izgleda. Zimsko vreme i oblačnost daju još više sivila i sumornosti tom izgledu. Prelazimo preko mosta na reci Korani i ulazimo u deo Karlovca - Turanj.

Taj deo je jako razrušen, gotovo da nema nijedne čitave kuće. Ne vidi se živa duša. Na pola puta ka Slunjskim brdima, sa leve strane puta, vidim vojnika u rovu. Na glavi mu šlem sa zvezdom petokrakom. Tog časa sam shvatio da sam izašao iz pakla, da sam došao na slobodnu teritoriju.

Kada smo se spustili niz Cerovačku stranu, borbeno vozilo koje je vodilo kolonu je stalo. Komandir vozila je kroz kupolu razvio jugoslovensku zastavu, vozilo je krenulo i zastava se zalepršala. Milovao je hladni kordunaški vetar. Suze su mi krenule. Nisam ih zaustavljao, da makar one iz mene iznesu deo bola i tuge koju sam u grudima nosio čitavo ovo vreme. U mestima kroz koja prolazimo gotovo da i nema života. Nebrojeno puta sam ovim putem prošao i na mnogim adresama se zaustavljao. Kordun je deo Krajine koji je neizmerno mnogo stradao od ustaške ruke u Drugom svetskom ratu. Više grobova nego kuća. Nema mesta u kojem nema neko obeležje iz tog vremena. Sada te ljude zovu četnicima. Zovu one koji nisu ni jednog četnika izrodili, koji se puške latiše tada i sada da zaštite svoj biološki opstanak. Politika ih ne interesuje, do nje ne mogu ni da dođu. Nju su u svoje ruke uzeli oni manipulatori koji na nesreći svog naroda postaše uvaženi drugovi i drugarice.

Na raskrsnici puta koji se u Tušiloviću odvaja za Vojnić kolona se deli. Jedan broj vozila ide u tom pravcu do Gline i Petrinje. Mi produžavamo dalje. Nemamo vremena ni da se pozdravimo. Prolazimo kroz Krnjak lagano kao da će mo stati. Tim tempom ulazimo u Budačku rijeku. Gledam prema motelu Miće Savića. Želim iznad svega da vidim njega ili njegovog oca Jovu ili malog Jovu, Mićinog sina. Nikog ne vidim Tako dolazimo i na Veljun i tamo je sve pusto. Dušanka Sudar nam maše ispred njene kafane. Približavamo se Slunju. Vidim prve razrušene kuće. Prvi tragovi velikih sukoba. Slunj avetinjski izgleda. Izlazimo iz ovog mesta i polako putem oko izvora Slunjčice i sela Slušnica dolazimo u Broćanac, a potom u Rakovicu. Već od Rakovice do Grabovca sve ukazuje da su ovde vođene velike borbe. Grabovac se ne može prepoznati. Motel je zgarište i ruševina, okolne kuće također. Sve to ostavlja tragove na svima nama. O ovome smo samo slušali, a sada vidimo.

Prelazimo most na reci Korana i penjemo se prema hotelu "Jezero" gde nam je prvo odredište do krajnjeg cilja - Sarajeva. Pred hotel dolazimo u 16,30 časova. Već je mrak. Čekaju nas još od podne.

2usrećem se sa pukovnikom Kelečevićem, Mihajlom Šaranovićem i mnogim drugim dragim ljudima. Osećanja su pomešana, mnogo pitanja, a odgovore i onako niko ne sluša. U hotelu nema grejanja. Hrana koju su nam spremili se već ohladila. Pijemo hladan čaj i razgovaramo. Mnogi i ne znaju da na Plitvicama više nema pripadnika MUP-a Hrvatske, pa pitaju gde se nalaze.

U ovakvim situacijama je bolje ništa ne govoriti, jer čovek tada pametnije deluje. Ta i slična pitanja samo dokazuju da veći broj ne poznaje situaciju, da ne zna što se dešavalo i što se dešava.